logoban

Registrovani korisnici imaju pristup celokupnom sadržaju sajta, bolje rezultate pretrage, mogućnost komentarisanja članaka, kvalitetnije fotografije i druge pogodnosti. Kako da se registrujem?
 

Kad noći postanu blede

Kad noći postanu blede,

kad jednom prestanu kiše,

reći ćeš tiho u sebi

ime moje, reći ćeš,

al' mnogo tiše...

 

I opet će se nebo obojiti,

i opet će padati

najlepše prolećne kiše,

i opet ćeš reći “Volim te čoveče”,

 

ali ovog puta,

mnogo,

mnogo više...

Autostoper koji ne stopira

Za mene je život samo igra,

i zato se svakoga dana vrtim

kao fudbalska lopta,

ili kao čigra, ili čak kao ringišpil

na vašaru nekom,

 

dok maštam o lepšem životu,

za sada,

meni dalekom.

 

Ali zato kaskam,

lagano,

kao paradni konj,

nogu pred nogu

i idem napred.

 

Nekad sa srećom,

nekada s tugom,

 

ali ne mogu nikoga

da ustopiram,

jer idem polako prugom...

Pitam se

Ponekad mislim o tebi,

ali ne često.

 

Samo u onim noćima

kad na prozor pokucaju

sitne kapi kiše.

 

Nema previše tih noći,

ali bih želeo

da ima ih malo više.

 

Da li si i ti budna

u tom trenutku?

 

Pitam se.

 

Da li se raduješ životu,

il' možda patiš?

 

Da li misliš da si uspela,

ili si svesna da grešiš?

 

Da li kad misliš o meni

spustiš glavu ka zemlјi,

ili se nasmešiš?

Dva pesnika

Dva pesnika žive

u mom telu.

 

Ratuju svakog dana.

Bore se za prevlast.

 

Jedan je veseli dečak

koji širi ruke ka životu

i vidi sve što je lepo,

 

drugi je pokisao čovek,

koji živi u sivom svetu.

 

Jedan želi da voli,

drugi želi da pati,

 

jedan želi da peva,

drugi želi da tuguje,

 

jedan voli samoću,

drugi voli da druguje.

 

Jedan hoće da pliva,

drugi hoće da tone.

 

I tako,

svakog dana njih dvojica

tvrdoglavo idu svojim putem.

 

Nijedan neće da popusti.

 

Ja stojim po strani

i posmatram ih.

 

Smešni su mi.

 

Ne mešam se.

 

Nije moja stvar.

Retki dani

Ana, ne brojim dane otkad

si otišla, ali danas je

sto pedeset i neki.

 

Uglavnom su svi tužni,

mada, ponekad se i nasmešim,

ali takvi dani su retki.

 

Propadam, tonem sve dublјe..

 

Obaram flaše kao zli

profesor studente,

mrzeći više sebe nego njih.

 

Žene se sklanjaju kad me vide.

 

Izbegavaju me, i plјuju

kada se sapletu o mene,

čak i one najgore,

koje se svima podmeću.

 

Moj život je postao

bezvredan, kao

šaka soli u pustinji.

 

Bežim od svih.

 

Povlačim  se

u svoj oklop.

 

Pretvaram se u

ledeni breg,

koji se nikada

neće otopiti.

Šansa

Mali je ovo svet,

i Ana, znam da

ti to znaš,

ali samo bar jednom

razmisli.

 

Razmisli da šansu mu daš,

i nećeš

se razočarati,

to je sigurno,

emocije će

se vaše same isplesti

kada se zalјubite

i isplovite u život, ti i...

 

(Akrostih krije poslednje dve reči ove pesme)

Pista za poletanje

Tako malo mi

fali da poletim.

 

Jedna pista

i jedna crnokosa

stjuardesa.

 

I to je sasvim

dovolјno,

da moj avion opet

poleti u nebesa.

Nesuđena ljubav

Milana, tvoj moćni pogled

je porušio sve suncobrane

na plažama Leptokarije,

kada si svojim nežnim

stopalima kročila

na vreli morski pesak.

 

Tvoj topli osmeh je istopio

i poslednje snegove na Olimpu,

a tvoj glas mi je zavrteo mozak

posle samo jedne rečenice.

 

Sreli smo se prekasno,

te večeri kada sam odlazio.

 

Nije bilo vremena

da ti poskidam

zvezde s neba.

 

Noć je bila crnja

nego inače,

Mesec je pokušavao

da nas nasmeje,

ali bezuspešno.

 

Morske sirene su ućutale...

 

Rekla si tužno “Ćao”,

koje nikada neću zaboraviti,

čujem ga svaki put

kad zatvorim oči...

S druge strane pulta

Smrdlјivi dim puni

moje nozdrve,

kao iskusna konobarica

krigle.

 

Brzo i lako.

 

Tri piva su u meni,

tri mala bensedina,

tri šrafa koja drže

moj nervni sistem da

se ne raspadne.

 

S one strane pulta,

hipnotisani lјudi

mi pružaju pare

kao da treba hleb

da im udelim.

 

Guraju se, laktaju.

Skaču jedan preko drugog.

 

Takav sam nekad

bio i ja.

 

Možda čak i gori.

 

Ali sada je to sve

iza mene.

 

Sada sam samo čovek

s druge strane pulta,

koji više tu ne pripada

i koji želi da pobegne odatle.

 

Što pre,

dok ne poludi.

Nena, nastavnica nesrećnih naučnika (N)

Nikada nismo našli neku

nastavnicu, nalik na Nenu,

neiskvarenu, neopisivu, nestvarnu.

 

Nikada nećemo ni naći.

 

Nema.

 

Nigde nema.

 

Nena nosi na

Naramenicama

nasmejane noći,

na nosu najlepše

nebeske nežnosti.

 

Nena nas najmanje namuči,

Nena nas najviše nauči.

 

Nena, Nena,

najlepša, najbolјa.

Nena, Nena,

naša nevolјa.

Biro za sreću

Zvao sam danas biro za sreću.

 

Rekli su nema za mene ništa.

 

“Biće, čekaj još malo”

 

Ih, baš su mi neki,

kao da im nije stalo.

 

Izgleda ću morati da

zasučem rukave,

i sam da pronađem sreću.

 

Verovatno.

 

Ali, kada bih ja imao

svoj privatni biro,

pa ja bih svima

sreću izbir'o.

 

Verujte lјudi,

verujte mi na reč.

Osušen list

Osušen list na vetru,

leti poput leptira,

leprša...

 

Pleše svoj poslednji ples.

 

Prošlo je njegovo vreme.

 

Nekad je bio zelen i lep,

sada odlazi daleko,

 

ne okreće se,

ne žali što se niko

neće sećati njegovog sjaja...

 

Ne pati zbog toga

što mnogi misle

da je poražen...

 

Jesen je tmurna

stigla po njega,

i on veselo pleše

svoj poslednji ples,

 

jer zna da

sutra će biti

zgažen...

Kontakt

Sale Vidak
060 013 01 01
salevidak@gmail.com