Koliko da čekam?

Koliko još dugih

noći da strepim?

Koliko pesama da napišem?

Koliko stihova lepih?

Koliko rojeva pahulјica,

da ispratim pogledom

setnim?

Koliko još vatru da palim,

želјama mojim vrelim?

Koliko još puta

na zamaglјenom prozoru

da tvoje ime napišem?

Koliko još iskrenih

noćnih pesama,

posvećenih tebi,

da ujutru tužan obrišem?

Ponovo pišem pesme,

ponovo plešem po

plavoj pučini.

Ponovo prosipam patnju

po poeziji, po paučini.

Ponovo prekopavam prošlost,

pišem posvećene pesme,

ponos penkalom probadam,

ponovo pijan pesmama plačem,

ponovo pogođen propadam.

Loše,

sve je to loše, Bože,

svaka pesma mi je gora

od prethodne.

Moj dar se negde zagubio.

Sada sam samo

prosečan pesnik,

koji se ponovo

nesrećno zalјubio.

5.7.2020, 00:14

Sanjiv sam,

lagano tonem,

u plavoj fotelјi

se topim.

Umoran sam,

prilično umoran,

i jedva čekam

oči da sklopim...

19.10.2021, 20:29

Neke od najlepših

pesama mojih

inspirisane su

očima njenim,

to joj nikada nisam rekao.

Ali i dan danas kad je vidim,

ja se zacrvenim.

Možda ću joj to nekada reći,

ako je budem sreo

dok sama šeta kraj reke

ili kad se bude skrivala

u nekom prolazu

od snega il' kiše,

a možda i nikada saznati neće,

da neko pesme joj piše.

Ništa mi ne znači vreme,

ništa mi ne znači datum,

i malo ko to

može da shvati,

ali vreme provedeno

na Zemlјi,

za mene su

izgublјeni sati.

14.9.2020, 21:33

Bilo bi lepo

kad bi mi svaka

treća pesma

bila dobra,

ili bar svaka peta,

a ovako,

jedna što valјa,

pa deset loših,

šteta,

stvarno šteta.

3. 8. 2020, 19:46

Samleven sam u toj

mašini za mlevenje

zvanoj sudbina...

Ljudi-tiketi me grickaju,

njam-njam, njam-njam.

Nјima ne treba dobitak,

njima je potrebna

moja duša...

I zato svakoga dana

dolaze da odgrizu

po jedno parče,

jer znaju da je

moja duša velika

i da će uvek imati

siguran zalogaj,

njam-njam, njam-njam...

Daleko sam od sreće,

daleko od mora,

daleko od života.

Daleko od Boga,

daleko od lјubavi,

daleko od smeha.

Držim se tu negde

na sredini,

klatim se između

vrline i greha.

10.8.2020, 19:08

Mrzim da pišem pesme.

Mrzim da uskačem u

taj prokleti čamac poezije

svaki put kada mi je

potrebna uteha,

a rakija ne pomaže.

Mrzim da slušam

kroz prozor oktobarski

vetar, kako napolјu

čisti lišće i

priprema doček novembru.

Mrzim ovakve noći

kad mrzim ceo svet.

Mrzim i kad pišem pesmu,

a nemam ideju kako

da je završim...

Kad nemam inspiraciju za pesmu,

ja uzmem nekoliko nebitnih reči

i ubacim ih u lonac ili u šerpu.

Sipam vodu, stavim na vatru

i pustim da proklјuča.

Onda se možda neka nova

pesma otklјuča.

Ako ne, onda ništa.

Jer ipak,

inspiracija za

najlepše pesme

meni dolazi iz snova.

Tada pišem bolјe stvari

nego što je ova...

Ana, ja sam ti takav,

čudan, a zapravo običan,

kao i drugi...

Komplikovan, a u stvari

sasvim jednostavan,

ako znaš da rukuješ

sa mnom.

Dosadan, ali ponekad

umem da budem zanimlјiv,

ako me upoznaš malo bolјe.

Sa mnom možeš u pozorište

ili na fudbalsku utakmicu,

u kafanu ili biblioteku.

Sa mnom možeš šta hoćeš,

samo ja ne mogu

ništa s tobom...