Mali je ovo svet,

i Ana, znam da

ti to znaš,

ali samo bar jednom

razmisli.

Razmisli da šansu mu daš,

i nećeš

se razočarati,

to je sigurno,

emocije će

se vaše same isplesti

kada se zalјubite

i isplovite u život, ti i...

(Akrostih krije poslednje dve reči ove pesme)

Za pravog pesnika,

oktobarsko lišće zlatno

vredi više nego

pravo zlato.

I to je sigurno,

a ne verovatno.

Jer pesnik se večito klati

između lјubavi i bola,

kao neko klatno.

I za njega su lepe oči

vrednije od dukata.

I to je sigurno,

a ne verovatno.

Kad budeš mogao da baciš

kamenčić u more,

a da ti ne zadrhti ruka,

i da dugo sediš sam na klupici,

u dubokoj crnoj noći,

a da ne spustiš glavu

na dlanove...

Kad budeš mogao da dočekaš jesen

isto kao proleće,

i kad budeš mogao

da slušaš Tomu Zdravkovića,

a da ne posegneš za flašom...

Tada ćeš znati da je prošlo...

Iako i dalјe tinja negde

na samom dnu,

duboko u tebi,

možeš reći da je

prošlo i da je

vreme da kreneš dalјe...

Svaki pesnik je

pomalo bolesnik,

znam, i ja sam takav.

Ali ja nisam od oni',

što olovkom srce lomi.

Ne, ja nisam taj.

Ana, ja samo želim da

poklonim ti cvet,

i od kiše da te sklonim.

Ili možda,

od toga malo više.

Al' neki drugi put

o tome,

neki drugi put...

Kad prestanu kiše...

Imam pravo da se zalјubim,

makar i nesrećno.

Niko nije rekao da ne smem!

Ali ja želim da volim,

a ne da pišem pesme.

Pa ipak,

evo ms opet s olovkom

u ruci, dok rana jesen

kuca na vrata.

Možda sam već zalјublјen,

ili samo želim da

rasplamsam ovo

dosadno veče.

A možda i stvarno

iz mog srca,

reka nesrećne lјubavi

ka toj devojci teče...

Zamisli želјe,

neka tišina otkuca

triput.

I kada zvezde postanu krupne,

počeće polako da ti se ostvaruju,

al' jedna po jedna,

svaki put kad prstima puknem.

Ali nemoj da preteraš,

pa da ih brzo stučeš,

moraš polako,

želјu za želјom,

da kao magični

osmeh razvučeš...

Kada bih znao da

sviram gitaru,

napisao bih pesmu

o njoj.

2-3 akorda,

bila bi dovolјna

da otope joj srce,

da izmame osmeh,

da razneže joj oči,

da stave joj do znanja

da gorim zbog nje

svake proklete noći.

Mrzim da pišem pesme.

Mrzim da uskačem u

taj prokleti čamac poezije

svaki put kada mi je

potrebna uteha,

a rakija ne pomaže.

Mrzim da slušam

kroz prozor oktobarski

vetar, kako napolјu

čisti lišće i

priprema doček novembru.

Mrzim ovakve noći

kad mrzim ceo svet.

Mrzim i kad pišem pesmu,

a nemam ideju kako

da je završim...

Kad septembar dođe

i krenem u školu,

ozbilјno poželim

zbogom alkoholu.

“Marlјivo ću učiti”,

uvek čvrsto rešim.

Dok ne stigne raspust

neću da se lešim.

A kad stigne vikend,

ja se uvek zeznem,

skinem se do pola

i preko šanka legnem.

Pijem vina, pijem piva,

viskija iz Škotske,

'mesto torbe

na leđima nosim

drugarice školske...

A sutradan ujutru

sve me živo boli,

jer sam ipak učenik,

koji školu voli...

Zvao sam danas biro za sreću.

Rekli su nema za mene ništa.

“Biće, čekaj još malo”

Ih, baš su mi neki,

kao da im nije stalo.

Izgleda ću morati da

zasučem rukave,

i sam da pronađem sreću.

Verovatno.

Ali, kada bih ja imao

svoj privatni biro,

pa ja bih svima

sreću izbir'o.

Verujte lјudi,

verujte mi na reč.

Nema više lepih stvari

Gušter u paukovoj mreži,

okrnjen zid,

ponoć u mojoj sobi,

tuga u njenim očima.

Samo još o tome mogu

da pišem.

Moja Tisa je davno procvetala,

i uvela poput sovinog krika

u pustoj noći.

Nema više lepih stvari,

a bilo ih je.

Imam jedno čarobno ćebe,

braon boje,

sa sitnim

belim zvezdicama rasutim

po njemu.

U njega se zamotam

svaki put kad hoću

da pobegnem od sveta

ili od sebe.

Pa onda dugo ležim zamotan

i ćutim, dok ne poželim

da se vratim u stvarnost.

Nekad je nežno,

nekad me grebe.

Ali Ana,

ako hoćeš,

u njega mogu da

zamotam i tebe,

pa ćemo onda

zajedno ćutati

i brojati zvezde...