Pakujem pribor polako,

prolazi još jedan

novembarski dan,

ako mi pisanje

nije išlo od ruke,

možda će me ići san.

17.11.2021, 20:39

Imam jedno čarobno ćebe,

braon boje,

sa sitnim

belim zvezdicama rasutim

po njemu.

U njega se zamotam

svaki put kad hoću

da pobegnem od sveta

ili od sebe.

Pa onda dugo ležim zamotan

i ćutim, dok ne poželim

da se vratim u stvarnost.

Nekad je nežno,

nekad me grebe.

Ali Ana,

ako hoćeš,

u njega mogu da

zamotam i tebe,

pa ćemo onda

zajedno ćutati

i brojati zvezde...

Nema više lepih stvari

Gušter u paukovoj mreži,

okrnjen zid,

ponoć u mojoj sobi,

tuga u njenim očima.

Samo još o tome mogu

da pišem.

Moja Tisa je davno procvetala,

i uvela poput sovinog krika

u pustoj noći.

Nema više lepih stvari,

a bilo ih je.

Ana, ja sam ti takav,

čudan, a zapravo običan,

kao i drugi...

Komplikovan, a u stvari

sasvim jednostavan,

ako znaš da rukuješ

sa mnom.

Dosadan, ali ponekad

umem da budem zanimlјiv,

ako me upoznaš malo bolјe.

Sa mnom možeš u pozorište

ili na fudbalsku utakmicu,

u kafanu ili biblioteku.

Sa mnom možeš šta hoćeš,

samo ja ne mogu

ništa s tobom...

Bilo bi lepo

kad bi mi svaka

treća pesma

bila dobra,

ili bar svaka peta,

a ovako,

jedna što valјa,

pa deset loših,

šteta,

stvarno šteta.

3. 8. 2020, 19:46

Kada bi noći postale tiše

i mojih pesama

bilo bi više.

Mada, ima ih i

ovako dovolјno.

Neko ih nema ni

toliko.

Ali ja nisam neko,

Podelјen sam,

između lјubavi i mržnje,

između svetlosti i tame,

između zemlјe i neba,

između pakla i raja.

To traje već dugo,

predugo,

i čini se da

tome nema kraja.

3.1.2021, 21:20

Za pravog pesnika,

oktobarsko lišće zlatno

vredi više nego

pravo zlato.

I to je sigurno,

a ne verovatno.

Jer pesnik se večito klati

između lјubavi i bola,

kao neko klatno.

I za njega su lepe oči

vrednije od dukata.

I to je sigurno,

a ne verovatno.

Pevaj prijatelјu.

Prolazi poslednja ponoć

popločana porazima.

Pevaj prijatelјu,

porazi prolaze,

pobede ponovo

puteve pronalaze.

Pleši prijatelјu.

Pleši po podijumu pobede.

Pođi putem pravog pobednika.

Pevaj, pleši!

Pesmom porazi protivnike.

ponosom pobedu plati,

pa posle ponovo pogreši,

pa posle ponovo pij,

pa posle ponovo pati.

Na belom papiru

prosipam reči,

sve ono što izbija

iz mene.

Baš sve.

Nešto malo i prećutim,

tek toliko da ne budem

bezobrazan.

Ali ja sam lukavi pesnik,

svim bojama namazan.

Ima tu žute i plave,

ima i zelene, bilo je

nekad i crne, ali nema je

više kod mene.

Ostali su samo tragovi,

koji otpadaju,

kao kapi vode s česme,

ostalo je sećanje

i neke tužne pesme.

Ima tih noći

kada ne volim da čitam,

pišem, niti da

sviram gitaru.

Ima tih noći

kad mislim da

trajaće večno,

a zapravo znam

da brzo će proći.

Ima tih noći

kada i zvezde sijaju

nekim čudnim sjajem.

Ima tih noći

kad mislim da

trajaću kratko,

al' ipak se nadam

da ću još dugo,

dugo da trajem...

Ponovo pišem pesme,

ponovo plešem po

plavoj pučini.

Ponovo prosipam patnju

po poeziji, po paučini.

Ponovo prekopavam prošlost,

pišem posvećene pesme,

ponos penkalom probadam,

ponovo pijan pesmama plačem,

ponovo pogođen propadam.