logoban

Registrovani korisnici imaju pristup celokupnom sadržaju sajta, bolje rezultate pretrage, mogućnost komentarisanja članaka, kvalitetnije fotografije i druge pogodnosti. Kako da se registrujem?
 

Koren

Besprekorno čista,

ne rađa se duša.

Ona nosi teret

grešnih korenova.

Točim izvor vodu,

a u grlu suša.

To ja kajem grehe

svojih pradedova.

Moj je koren

iz kletve stvoren.

I svaki novi dan

unapred oboren.

Kao hrast stoletni

pod sekirom oštrom.

Moje Kumane

Bagrem cveta

rodilo se sunce.

Ćilim zrake

kroz sunce isplelo.

Pa mi bagrem

kao srcu melem,

selo moje

beharom posipa.

Po drveću gugutke

izvezle su gnezda,

pa guguču pesmu

radosti životu.

Kroz sećanje

prate me

jablanovi viti,

što prošlošću šume

kroz pola moga veka.

Posekoše stabla

al’ ostaše tajne

pod krošnjama njihovim

volelo se dvoje...

Urezana imena

njeno, tvoje

njegovo i moje...

Kamena paučina

Kad razum guši

toplinu duši,

ostaje samo

mukla tišina.

Zvezdane noći

nemaju moći,

razumu dušu dati.

U krugu istom,

prigušenog zvuka.

Gde ne dopire

ni urlik vuka,

samo obruč tišine.

Razum plete mrežu

od kamene paučine.

Osmeh je hladan,

oči se ledeno cakle.

Kamen bi postao i onaj,

koga bi ruke

takve duše

dotakle.

Hod slobode

Milujem bule,

dok poljem

sanjivim hodim.

Iskrice sakupljam

sa kapi

svetlucave rose.

Zarobljeno srce

oslobodim,

pa lakim krilima

uzletim

do treptavih zvezda.

A usput zavirim,

u rajskih ptica

čarobna gnezda.

Strujim kroz vazduh,

kroz vreme plovim,

vremeplovom

svemoćne pesme.

Idem gde hoću

i kad poželim,

tamo kud ići se,

ne može i ne sme.

Sećanje

Tvoja duša sada,

negde tamo spava.

U poljima beskrajnim,

rasuta ko trava.

U latici poljskog cveta,

na glavici suncokreta.

Nevidljiva, meka.

Na dohvat sećanja,

a tako nedostižna

i daleka.

Kraljica nespokoja

Samozvana kraljica

nespokojnih noći

suze je zaledila

nad spokojem svojim.

Samoželjno uzvišenje

dobrote...

Dar paperjastih

cvetnih trava.

Širom otvorenih zenica.

Saputnica sova

svilenih krila.

San

Ranom zorom

bosa, kroz vodu.

Borim se sa zveri

za slobodu.

Motikam blato

na reci korita prazna.

Za petama mojim

neko viče kazna!

Malo kroz blato,

malo kroz vodu.

Stisnute pesnice

branim slobodu.

Preda mnom izmiče

malina zrela.

Osećam umor

skrhana tela.

Neko mi vuče

ruku desnicu.

Ja opet čvrsto

stiskam pesnicu.

Ne dam desnicu!

Ranom zorom

bosa kroz vodu.

Borim se sa zveri

za slobodu.

Vidim daleko

daljina siva,

slobodu moju

skriva.

Trčim ka njoj

kroz mulj i vodu.

Žedna, umorna,

a sve mutno.

Na obali sivoj

malina čeka,

a obala daleka, daleka...

Već zora stigla,

a ja u begu.

Pala sam licem,

bosa na bregu.

Pesnicu tad sam

pružila.

Nad slomljenom

burmom

plakala...

Dan pred polazak

Zadnji je dan

potonuloj zori.

Zvezde daleko

na nebu su skrite.

Prelepi cvete

latice otvori

da bar još jednom

osetim te.

Tamo gde idem

lepote nema.

Sav sjaj će pokriti

zemlja i šaš.

Već dugo slutim

šta mi se sprema.

Spasi me, Bože,

kako znaš.

Za uzvrat nemam

ništa da dam.

Sem ove duše

kvarne, pokajničke.

Radih kako najbolje znam,

prezreh svoje

ruke izdajničke.

Sudnji je dan,

a oči cakle.

Neiživljene, života pune.

Kad bi me iskre

spasa takle,

pravdom bi zasjale

Božanske strune.

Crna ruža

Neću ti reći ništa.

Pogled nek kaže sve.

Pticu slobode

na ramenu nosim.

A na srcu zaspale

ruže dve.

Jedna je ruža

s velikim trnom

pa zabada se

pri drhtaju svakom.

A ona druga

najlepša, crna,

vene pod zemljicom

majkom lakom.

Krug

Prolaze godine

a i mi s njima.

U krugu istom,

sati se kreću.

Proleće, leto,

jesen i zima.

U krugu istom

jurimo sreću.

I tek je taknemo,

a ona klisne.

Glas se zakikoće,

a duša vrisne.

I dalje zatim,

dani se nižu:

šareni, sivi i ružičasti.

U istom krugu

igramo igru.

I svakog trena

možemo pasti.

Mojoj majci

Cveta moj bagrem beli,

mirisom svojim natapa zoru.

Jutro je rano i kuće male

spavaju još u šoru...

Samo starica jedna budna sanja

Sećanja je vode preko bistre Drine

u rodnu Bosnu.

Tamo gde je nekad

nožicama bosim gazila livadu rosnu

i prvi pupoljak brala

da bi ga majci svojoj dala.

Još ponekad u snovima

grči prste dok po cesti hoda,

prene se očevog pogleda

dok Ijulja kotlić iznad ognjišta.

A potom ručice pruža

kad majka pogaču deli

kao da zgrešila nije ništa.

U snovima njenim

još presahla nije

sa Đuđić bunara izvor voda.

Tamo je nekad čuvala stada bela

i uz pesmu priglavke plela...

Sunca živote

Sve što je živo,

svetlosti traži.

Pun mesec miluje

vlati trava.

Brižno ih čuva

do rođenja zore...

Pa ih na dlanu

predaje suncu.

I samo takva

svetlost je prava.

Tu nema prevare

i nema laži.

Sve što diše

svetlosti traži.

Kontakt

Sale Vidak
060 013 01 01
salevidak@gmail.com