Milujem bule,

dok poljem

sanjivim hodim.

Iskrice sakupljam

sa kapi

svetlucave rose.

Zarobljeno srce

oslobodim,

pa lakim krilima

uzletim

do treptavih zvezda.

A usput zavirim,

u rajskih ptica

čarobna gnezda.

Strujim kroz vazduh,

kroz vreme plovim,

vremeplovom

svemoćne pesme.

Idem gde hoću

i kad poželim,

tamo kud ići se,

ne može i ne sme.

Ne ti nisi

samo uveli list

odbačen sa stabla

svog života.

Ti si radost zrenja

i trajanja kroz

vek vekova.

Radost vaskrsenja...

Jer rodićeš se opet

i listati zelen

i pun snage.

Moraš sazreti

i odbačen biti

da bi hranio

tlo korena

postojanja svog.

Ti veneš al’ nemoj

tužan biti,

jer rođen si u ritmu

neprolazne

snage večnosti...

Eh, da je život

čarobna lađa.

Da mirnim morem,

plovimo njime.

Dignemo jedra

pa lica vedra,

krenemo kroz svet

oseke i plime.

Il’ da je valcer,

tango ili tiha balalajka.

Plesali bi u zanosu

bez prestanka.

Eh, da je život

ruka prijatelja,

koja nas vodi

željenom cilju.

Ostvarili bi tada

na stotine želja,

milju po milju.

Sve što je živo,

svetlosti traži.

Pun mesec miluje

vlati trava.

Brižno ih čuva

do rođenja zore...

Pa ih na dlanu

predaje suncu.

I samo takva

svetlost je prava.

Tu nema prevare

i nema laži.

Sve što diše

svetlosti traži.

Ponekad korov,

ponekad cvet.

Spreman za pad

ili za let.

Lomljiv ko’ igla,

hladan ko’ mašina.

Na kraju balade

postane prašina.

Zvezdana prašina

il’ grobna tišina?

Svejedno je onome

ko ne oseća bol.

Iza nas ostaje samo

trag u vremenu

i nečujni odjek

u prostoru.

Pokrilo lišće tragove bose,

pevaći pevaju pesmu nemu.

Imenom poznatim ona se zvaše...

Koračam korake kojih više nema,

kroz davnu prošlost, unazad hodam.

Da vratim dane stopama

kojima ne vidi se trag.

A lišće šušti i sve dublje je,

tražim nekog ko mi beše drag.

Lišće šušti, zri u mome telu,

ponekad noću kanem suzu vrelu.

Do grla propadam u šuštanju zlatnom,

jutro već klati se nad vremena klatnom.

I cela zaronim u opalo more,

umorna od traganja u svitanje zore,

zaspim na jastuku šuškavom, zlatnom.

Dolazi noć crna i siva...

A ruke gore ko vatra živa.

Dodira željne ko pamuk meke,

a tvoje ruke mojim daleke.

U ritmu bola kroz strah i bes

s đavolom igram prljavi ples.

Vuče me sebi i doziva,

dođi na moja polja siva.

Međ’ zrele čičke i različke,

mesto ću ti naći

gde zračak sunca ne može zaći.

Duga je noć, trnem od straha,

gušim se, gorim, nema mi daha.

On igru vodi, rugli mu smeh...

Podaj mi dušu, počini greh.

Vezem vezak

od kapa maslačka,

vezujem ih

iskricama rose,

pozlatim ga

tragom sunca

zračka.

Tako ljubim

mislima ti kose...

Pletem lestve

od mene do tebe.

Od blagosti

mlade mesečine

i brzinom

svetlosti ću preći

sva bezdanja

svetlosne godine...

Avlija široka,

vetar njome piri.

Gole krošnje huje

k’o duhovi noći.

Srce uplakano

neće da se smiri,

jer znam da nikad

više nećeš doći.

Šta će meni kuća trošna

i široki dvori?

U njoj samo beton,

mladost zatrpana.

Uspomene bole,

nažuljana duša.

Ovo više nije dom,

ovo je samo kuća.

A meni kuća ne treba.

Samo blato.

Svaki dan te iznova

i opet od blata pravim...

Neću ti reći ništa.

Pogled nek kaže sve.

Pticu slobode

na ramenu nosim.

A na srcu zaspale

ruže dve.

Jedna je ruža

s velikim trnom

pa zabada se

pri drhtaju svakom.

A ona druga

najlepša, crna,

vene pod zemljicom

majkom lakom.

Život me nauči

da zaledim srce

kad poželim.

Volim nežno, strasno,

a onda stavim ključ

na svoje želje.

Iskradem se lopovski

i živim van svog

pohotnog tela.

Tad lutam duhom,

tragam razumom...

A kad poželim,

uzmem ključ,

otključam srce

i volim opet

beskrajno do bola...

Govorom boja,

nemošću glasa

Klija iz semena duše

razigrani cvet.

Darom slobodnog

leta ptice,

na tren vrati

osmeh na lice.

Tad sećanjem plovim

dubinama okeana.

Veštinom ribe ćutalice.