Eh, da je život

čarobna lađa.

Da mirnim morem,

plovimo njime.

Dignemo jedra

pa lica vedra,

krenemo kroz svet

oseke i plime.

Il’ da je valcer,

tango ili tiha balalajka.

Plesali bi u zanosu

bez prestanka.

Eh, da je život

ruka prijatelja,

koja nas vodi

željenom cilju.

Ostvarili bi tada

na stotine želja,

milju po milju.

Dok tela kopne

sred tamne dubine,

gavrani krešte

iznad humki.

Lake će se duše,

kroz pukotine,

vinuti nebu u visine.

Možda će postati

valovi

ili slobodni ždralovi...

Dolazi noć crna i siva...

A ruke gore ko vatra živa.

Dodira željne ko pamuk meke,

a tvoje ruke mojim daleke.

U ritmu bola kroz strah i bes

s đavolom igram prljavi ples.

Vuče me sebi i doziva,

dođi na moja polja siva.

Međ’ zrele čičke i različke,

mesto ću ti naći

gde zračak sunca ne može zaći.

Duga je noć, trnem od straha,

gušim se, gorim, nema mi daha.

On igru vodi, rugli mu smeh...

Podaj mi dušu, počini greh.

Tamo na dnu

čeka me svetlost.

Blažena, meka

kao nit tanka.

Možda ću biti

srećna i laka.

Hodnik je hladan,

staza je kratka.

Koraci tromi,

žito bez klasa.

Veseli cvrkut

ptice bez glasa.

Tamo na dnu

postoji početak

novog rađanja...

Iz korenja trava.

Kroz nežni cvetak

večnom vodom

života orošen.

Tragom sunca

u beskraj prenošen...

Besprekorno čista,

ne rađa se duša.

Ona nosi teret

grešnih korenova.

Točim izvor vodu,

a u grlu suša.

To ja kajem grehe

svojih pradedova.

Moj je koren

iz kletve stvoren.

I svaki novi dan

unapred oboren.

Kao hrast stoletni

pod sekirom oštrom.

Zadnji je dan

potonuloj zori.

Zvezde daleko

na nebu su skrite.

Prelepi cvete

latice otvori

da bar još jednom

osetim te.

Tamo gde idem

lepote nema.

Sav sjaj će pokriti

zemlja i šaš.

Već dugo slutim

šta mi se sprema.

Spasi me, Bože,

kako znaš.

Za uzvrat nemam

ništa da dam.

Sem ove duše

kvarne, pokajničke.

Radih kako najbolje znam,

prezreh svoje

ruke izdajničke.

Sudnji je dan,

a oči cakle.

Neiživljene, života pune.

Kad bi me iskre

spasa takle,

pravdom bi zasjale

Božanske strune.

Kroz zrelu travu,

kroz polja žita,

kolona makova

razbuktala hita.

Da umije se

jutarnjom rosom,

da svoje latke

okupa suncem.

Lepota leta,

toplina boja...

Nežnost bez dodira,

govor bez glasa.

Ah dragi,

mili makovi moji!

Golo granje njiše

rasuta gnezda

Sa neba padne

po koja zvezda

Kuće se ogledaju

u lokvama kiša

Zrika zrikavaca

sve tiša

Jesen ljubi ptice

za sretan put

U polju grli se

kukuruz žut

Miriše jesen

na bagrem zreli

i suvo lišće

kestena...

Sve što je živo,

svetlosti traži.

Pun mesec miluje

vlati trava.

Brižno ih čuva

do rođenja zore...

Pa ih na dlanu

predaje suncu.

I samo takva

svetlost je prava.

Tu nema prevare

i nema laži.

Sve što diše

svetlosti traži.

Na vrelom pesku,

predajem se suncu.

Da po meni slika,

paletom svih boja.

Talas mi se plavi

razlio po kosi.

A na dlanu školjka,

u njoj pesma tvoja.

Daleko more plavo.

Nad bezdanom

uspinjem se,

a krila mi rastu.

Čekam vetar lelujavi

da sa njm uzletim.

Usput možda sretnem

zalutalu lastu

i nežno je prigrlim

svom toplinom duše.

Radost da joj vratim

da odbacim krila.

Osećam da struji

lahor iz daljine...

Uzdižem se visoko

nebu u visine.

Život me nauči

da zaledim srce

kad poželim.

Volim nežno, strasno,

a onda stavim ključ

na svoje želje.

Iskradem se lopovski

i živim van svog

pohotnog tela.

Tad lutam duhom,

tragam razumom...

A kad poželim,

uzmem ključ,

otključam srce

i volim opet

beskrajno do bola...