Tamo na dnu

čeka me svetlost.

Blažena, meka

kao nit tanka.

Možda ću biti

srećna i laka.

Hodnik je hladan,

staza je kratka.

Koraci tromi,

žito bez klasa.

Veseli cvrkut

ptice bez glasa.

Tamo na dnu

postoji početak

novog rađanja...

Iz korenja trava.

Kroz nežni cvetak

večnom vodom

života orošen.

Tragom sunca

u beskraj prenošen...

Vezem vezak

od kapa maslačka,

vezujem ih

iskricama rose,

pozlatim ga

tragom sunca

zračka.

Tako ljubim

mislima ti kose...

Pletem lestve

od mene do tebe.

Od blagosti

mlade mesečine

i brzinom

svetlosti ću preći

sva bezdanja

svetlosne godine...

Prizvaše me noćas

lepi snovi neki.

Predeli daleki

oku nepoznati.

Livade u cvatu

i travnjaci meki.

Sve blistavo, čisto

slobodno se njiše.

Žitarica zlatnih

napupile vlati,

a crvena bula

meki hod ih prati.

Sve što je živo,

svetlosti traži.

Pun mesec miluje

vlati trava.

Brižno ih čuva

do rođenja zore...

Pa ih na dlanu

predaje suncu.

I samo takva

svetlost je prava.

Tu nema prevare

i nema laži.

Sve što diše

svetlosti traži.

Kroz zrelu travu,

kroz polja žita,

kolona makova

razbuktala hita.

Da umije se

jutarnjom rosom,

da svoje latke

okupa suncem.

Lepota leta,

toplina boja...

Nežnost bez dodira,

govor bez glasa.

Ah dragi,

mili makovi moji!

Pronaći ćeš me

između dva

preplanula cveta.

Bićeš svedok

mom novom

rađanju.

Sklupčana u čvor

sudbine,

strpljivo čekam

svetlost dana

koja je još daleko

ispred mene.

Ranom zorom

bosa, kroz vodu.

Borim se sa zveri

za slobodu.

Motikam blato

na reci korita prazna.

Za petama mojim

neko viče kazna!

Malo kroz blato,

malo kroz vodu.

Stisnute pesnice

branim slobodu.

Preda mnom izmiče

malina zrela.

Osećam umor

skrhana tela.

Neko mi vuče

ruku desnicu.

Ja opet čvrsto

stiskam pesnicu.

Ne dam desnicu!

Ranom zorom

bosa kroz vodu.

Borim se sa zveri

za slobodu.

Vidim daleko

daljina siva,

slobodu moju

skriva.

Trčim ka njoj

kroz mulj i vodu.

Žedna, umorna,

a sve mutno.

Na obali sivoj

malina čeka,

a obala daleka, daleka...

Već zora stigla,

a ja u begu.

Pala sam licem,

bosa na bregu.

Pesnicu tad sam

pružila.

Nad slomljenom

burmom

plakala...

Kad razum guši

toplinu duši,

ostaje samo

mukla tišina.

Zvezdane noći

nemaju moći,

razumu dušu dati.

U krugu istom,

prigušenog zvuka.

Gde ne dopire

ni urlik vuka,

samo obruč tišine.

Razum plete mrežu

od kamene paučine.

Osmeh je hladan,

oči se ledeno cakle.

Kamen bi postao i onaj,

koga bi ruke

takve duše

dotakle.

Bosonge

duše

po trnju

života.

Spotiče se

o goli kamen.

Tetura se,

ali

uzdignute

glave,

hoda

kroz

vatre

života

plamen.

Na korak

ispred

uvek je

sunce.

I nebo

zvezdano

uvek

na dohvat

ruke.

Spusti

pogled,

na decu

svoju,

pa oseti

toplinu

jednog,

dva,

tri,

ili

više sunca.

Dolazi noć crna i siva...

A ruke gore ko vatra živa.

Dodira željne ko pamuk meke,

a tvoje ruke mojim daleke.

U ritmu bola kroz strah i bes

s đavolom igram prljavi ples.

Vuče me sebi i doziva,

dođi na moja polja siva.

Međ’ zrele čičke i različke,

mesto ću ti naći

gde zračak sunca ne može zaći.

Duga je noć, trnem od straha,

gušim se, gorim, nema mi daha.

On igru vodi, rugli mu smeh...

Podaj mi dušu, počini greh.

Davno već

uigrani nemir.

Kad svetiljke

zvezde

na nebu popale.

Tad nebo

mesečevo

prelije se u ružičasto,

svileno, paperjasto.

Lepota koja

boli od lepote.

Gugutke već davno

spavaju u gnezdu.

Mesec grli svoju

Ljubimicu zvezdu.

A san mi beži

sa očiju mutnih.

Aritmija...

Svađaju se

mir i nemir duše...

Ne ti nisi

samo uveli list

odbačen sa stabla

svog života.

Ti si radost zrenja

i trajanja kroz

vek vekova.

Radost vaskrsenja...

Jer rodićeš se opet

i listati zelen

i pun snage.

Moraš sazreti

i odbačen biti

da bi hranio

tlo korena

postojanja svog.

Ti veneš al’ nemoj

tužan biti,

jer rođen si u ritmu

neprolazne

snage večnosti...