Pseći

Zavijaju kerovi po noći i dozivaju me,

jer znadu da sam ja u ritu blizu, pomoć traže,

al ja ne mogu noću iz loga blatnoga,

dan mi treba da mi pandže osuši, da krila lepetnu,

al pamtim što mi kerovi kroz noć arluču sa daljine

iz Kopova na tiskoj dolmi, sa bečkerečke ćuprije –

razumem ja njin jezik pseći i bolje možda nego do ljudi,

jer ja ljude i neću da slušam, suviše zbore, malo tvore,

a psi su izgubljeni među njinim nogama,

svet im gaze paori kao od šale, ritaju ji, kerove,

a ne znadu da su to moje sluge slepe bez pogovora.

Sutra ću, kad užeže sunce, opet uzletiti,

i pravdu podeliti i Elemiru, i Šušanju, i Sanadu,

tuću im letinu za kaznu, čupaću bašte za osvetu kereću.

Šta to noćas laju kerovi iza Vranjeva, šta?

Znam ja i brez toga, kroz vreme meni znano je –

za kerove se ne nameštadu kreveti, ni za bolesne zdravo,

ko za pavore najzad što se namesti kad zanemogne,

il kad treba sina praviti da privati kući i mal.

Kerovi se pitadu tužni među sobom šta će ljudi

-  šta tražu tu u svetu kerećem nasilnici i hulje,

Ma kako da laje ker, dobar ker, čuva lavežom paoriju,

stalno je paorima pod nogama, za cakanje im služi.

Kerovi se sklanjadu koliko mogu, al opet izubijani,

jer na sve stane oko nji u svetu kerećem

gmiže od ljudi: njini opanci, cipele, čizme i klompe,

samo se ritadu i uvek nađu pse jadne za udarac.

Stalno prekor, udarci, batine, a kad je brez toga,

ondak je vika i stroga pretnja, i prezir i sram.

Samo paorska deca kradom pomiluju kuče ili kerušu

kad joj odvise sise do zemlje posle okota,

al i ondak se nađe otac ili mati da im očitadu:

to ker je a ne čovek, sas kerom ne treba čovečiji.

Glavna je srdnja paorskog sveta odozgore

na pseći svet onaj pod nogama odozdo što se vrze,

što psi to što paori u krevetu u mraku radu,

psi po danu na gromiu, brez zazora i stida, prosto,

neće psi kao paori, lepo mrak, noć, i šaputanje,

zagrljaji čvrsti i poljupci zvonki da ječi noć,

lepo na krevetu, polako, samo starci da se ne probudu,

i tako dok ne svane, dok se dremnuti ne mora,

jer već u dva sata ujutru treba ustati – konje namiriti.

A ono – božji jarki dan sija sokakom i selom,

a kerovi, tek, tek, pa na gromilu. Ta, to je kuća, sokak,

ta, to je zaselak, selo, ta, tu je stidna devojka i momak –

a kerovi na gromilu brez stida! Sramota, brate, za pavore!

Već batinom po psećoj gomili. Brez stida, brez srama, kučke!

Po ljubavi batine, po ljubavi! Batine! Kad srču ljubav.

Neće se inače nikad raskinuti, viču paori, udaradu mučke!

Obesni u ljubavi kerovi –viče stidan momak, udara ubav.

Nikad im nije dosta ljubavi, ko na primer, pavorima, kasti!

Te tuku brkati pavori, tuku ćosavi, zamomčeni, brane stid

od majki i strina, nina, i nena, teta i snaja, i devojaka,

brane dan beli i čist od ljubavi od ovog danjeg psećeg mraka.

Tuku i smeju se misle na  njine noći ponoćne kako su lepe.

I deca muška tuku kerove kad se vuku posle ljubavi.

Izubijani kerovi posle u štali noću ližu rane i krv.

Kod konja u štali, među njinim kopitama, da se skrijedu,

jerbo konji su bolji nego ljudi, mirno jedu i ne ritadu ji,

iako se boju konji kerova jer uvek kada konj uspori,

gazda napujda kera da ga potera plašeći ga, med noge mu dođe

pa ker dok rane liže boji se, ritnuće ga konj, da se osveti.

Noćas je kučka jedna iz Sečnja, koju sam dugo slušo

di arlauče po mesečini, iza slame di se sklonila

-  lipsala od samrtnički bolova koje je zaradila

od pavora posle ljubavi sas kerom iz Zelenog sokaka.

Strašno je skupa kereća ljubav. I sas životom se plaća.

A batinama, to se samo po sebi razume.

Jao, kučko sirota, ima li kraj tebe još mesta u slami,

da doletim  da spustim krila tu, da sunem melem vreo,

da ti ja rane izvidam pseće; već je zora, sunce će,

i ti ćeš ustati i zalajati, i pavoru pod noge otići,

a ja ću mu za kaznu gumno upaliti; kučko, sad će proći noć!

Banaćanin

Na divovskoj ploči niski vidokruga banackog neba i zemlje,

na ivici beskraja i kraja i završetka svega što zna i ima,

na banackoj zemlji ravnoj od čije te jednolikosti utroba bole,

tu di samo ja zmajskih krila smem da letim iznad utrina

i slatine da smatram budućim njivama iako su solju topljene

jer ću ih jednom poorati kamenom tučom ledenom do oranice —

on sme da veruje u njen večiti mrak i nikom poznatu samrt,

i da u isti ma vine se više od moji letopa zmajski i da čita

na nebu zvezde i njin put u budućnost iako je nepismen —

nesrećan je, do crne zemlje ponižen od moga besa i nege,

a srećan kao procvetala šljiva na granici hatara bez druga,

koja cveta lepotom samo za sebe i za oranicu pod sobom,

i koja samo meni dozvoli da joj otkinem granu behara obilna

i zadenem je sebi za uvo ko bećar kad se malo nakreše širom

— povija se između beskrajne lepote teško uočljive na licu,

na šaru zemlje koja nema čime da se ulepša nego crnicom,

izgubljen je u prostranstvu zemlje svoje i tuđeg besa,

u njenoj širini i izgubljenosti vidi svoj jedini izlaz—svet

iako ga šibaju i prolećne i jesenje kiše moji nemi tatoša,

letnje provale i vrištave munje koje mu oni donose na dar,

prolamaju se gromovi nad njim koga zavejavaju zimi smetovi,

severni metovi košave zaigrane nad njegovim nadama i smrću,

čelo mu i oči zaleđuje tanki i šiljati, vriskavi severac,

otrovni vetar svirepi kome niko još na put nije stao —

koji juri slep od sibirski ledeni kora zemlje iskidane,

pa se zaustavi kad kod Pančeva Tamiš pređe vijorima snage,

zakovitlan stane u Banatu kao vihorma oluja snežna

koja Banaćanina sas odžakom i stokom zatrpa snegom iznad glave

— kad samo osamljeno ogolelo drveće pokidano sa žilama jakim

lagano se njiše dok zapeva po njivama ogoleli snežnih nogu.

On je Bog i prosjak, veso kao pastuv pušten sa ama

i tužan kao sova usamljena koja meri vreme od kraja veka,

izložen je na dlanu ravnice svim obestima neba i zemlje,

Boga i zmaja, kojima se klanja naizgled smerno, a mrzi ji,

i kadgod može psuje im majku, i porod, i smeje im se zverski

kada omanu i pokažu da ni nebo nije nebo kad je zemlja,

ni da zemlja nije zemlja kad je nebo, ni Bog da Bog nije —

kad je gori od Sotone, i da zmaj nije zmaj kad je ojađen

pao u blato veliki ritova i počolja u kojima crkava — spava

a samo mu jedna čeljust ognjevita bljuje sramotu i stra

brez razloga i razumjevanja, da samo stra širi oko sebe,

da ga usamljena i ostarela ne bi zatekli di skapava nemoć

i bes njegov, da je samo blato zemlja pod njim i tela mu,

koje gnjilo poslednje dane tavori a boji se da ga paor,

banacka zver sa njiva i sa oranica, ne pregazi i ne zauzda,

i ne povede ga na lancu stegnutom mu oko vrata po vašari

i da pod šatrom š njim zarađuje stostnuko više nego od tri

njive koje bi mu spajija poklonio kad bi bio lud

i kad ne bi postupijo onako kako Banaćanin u snu sanja, kao gad

Ubijan je žarom i rastopljenim olovom sunca raspojasanog,

i miven je sas kišom, ključalim letnjim pljuskovima silim,

a žar ga prekali i pljusak okupa, pa je čist u telu i srcu,

te mirno pušta da mu odnose zlato iz kese tajne s dukati,

i da mu minđušu skinu iz uva izvršitelji i filanci,

koju mu je zlatnu mati na porođaju prošila kroz uvo

— da joj zaživi i ne umre kao devetoro pre njega rođeni,

koji su natrag u zemlju otišli da gnjiju i da je maste,

nju koja im je život podarila i koja smrt ište njiinu smelo

— jer je ravnopravina težina između življenja i umrlog,

jer samo tako može da se rađa ravnica, sve ponovo — iz sebe,

ako tako isto samo od sebe u nju silaze grobovi i samarice.

Na njega mislim dok krijem moje oslepile oči i rane ližem

koje nastaju od dugog ležanja na jednu stranu nepomičan,

pod krilima oslonjenim na panj i pod bradom na kamenu.

Ravničar

Dok krstarim besno njegovim nepreglednim prostranstvima,

pojim mu letine ili mu sušim i pljuvačku u ustima

kišama koje mu šaljem preobilno ili sušama koje peku zemlju,

koje mu tatoši moji dogone kao oblake teške od vodenog mleka,

ili mu vazduh adognaju kad sunce zapeoe da samo sunce žeže,

ili mu gradobitne oblake nanesu po mojoj besnoj zapovedi,

te mu utuče tuča ledena do glinene zemlje ispod crnice

sve što mu je ruka mama odnegovala od roda i od žita —

dokle on, paor, čovek ravnice, tiji, uzdržani zemljodelac,

đika iz njive kao isklijalo žito mlečikama žitorodnim.

gaca odma od rođenja u opancima grdnim sedmomiljnim

među lejama tanani vratova nežni rasada kupusa,

odrvenjenom rapavom ispucanom ručetinom tvrdom

meko prebira pod naizgled neosetljivim prstima

puhar sa šljive, mašak sa dunja, ogrtač sa bresaka,

dok mu oštne bodljikave čekinjaste brčetine

skrivaju tople usne suve, žedne ljubavi i milovanja.

Tu je on u nevidljivoj za oči, ali znanoj srcu i duši

magli i omami ravničarskog daha zemlje i plodova,

pusti beskrajni poljana puni neizrecive lepote.

To je vidljivo i znano samo za onoga ko ravnicu vole,

ko je razume ko čovek čoveka ili voćka voćku,

ko ravničara po majci poznaje i ljubi brez računa,

ko uspe da ga providi kao da je sozdan ne od mesa i krvi,

nego od tanani ledeni klica zimski koje vise pošivača,

koje se lome i krše krto tako lako kao da ji je pogled slomio

i zvone, kao sitne tajne tamburice kad popadadu na staze;

i on je odrastao — kao i klica, — pod trskom krova i pošivačem,

sklonjen od vetra severca i od košave lude zahuktale,

te se topi njegova duša od samog pogleda sunca i zvezda,

a koža mu puca pod sunčevom nemilosrdnom pomamom kao u zveri;

zaplače kao sočnica pod svakom tvrdom reči neukom,

a tvrde reči, kao teški krupni šljunak, izvaljuju se iz njega,

on je kao stena koja se izmrvila od vododerina niz planinu;

i kako on zaplače na prvi udar uvrede ili prezira

kao oko prepuno blagodeti i nežnosti i tišine

koje jedva čeka da se prepuni do poslednje kapi da kane!

A kada na kuću njegovu — Banat udare vojske ljutog neduga,

namršten nož vadi iz obojka ili pištolj iza gredice,

mač pradedovski krivi iz rečni taloga ispira i seče njime

sve što se maču njegovom ukloniti ne može kad bes ga udavi.

O, kako ga volim što me štuje, a ne boji me se, već me čika —

da još bešnji budem prema njegovim manama i vrlinama,

da još blaži budem prema njegovoj nepokori i molitvi blagoj,

da mu još više dam i oduzmem, da bude čovek i ništa,

kad zmaj mu nad glavom s fijukom skine krov nad glavom,

ili kada ga potopi Tisom ili sušom ili plodom prebilnim.

On se viđa sa mnom u svojim pričama i snovima maglovitim,

biska mi od ljubavi krljušti od stepski ptičica,

ili mašta o tome kako će mi sve glave zmajske

sas jednim jedinim udarom poganog potajnog noža odrubiti —

kako će mi sas jednom jedinom suzom svojom prebogatom milosti

sve plameme jezike sas šest palacala ognjenih pogasiti.

I kad je obesni bogatun sa široki sokaka varoški

iza zamamdaljeni kapija i ajnforta truli varoši bogatstva,

ili je u do grla zakopčanom gospodinu posađenom oholo

iza otrcani stolova kancelarijski gradski magistrata,

ili u salonrokovima gardski senatora i fiškala —

drhtava mu grud uzavri na prvu toplu reč ili samo pogled,

ili bukne plamenom usirene krvi iz srca kao buktinja smole

na najmanji znak uvrede ili poniženja stare časti

bila pod cilinderom kraljevskog javnog notaroša ugarskog,

ili sakrivena pod toplom vunom seoskog grudnjaka

i pod suknom paorskog sirotinjskog jankela u fronclama.

Košulje

Majka kune zvezdu Danicu što je opet sela na nebo,

jer kad dođe noć, njen sin celu noć u Garevcima

sedi kraj višnje stare u velikom višnjiku

i bira granu di da se obesi.

Kod Vodice, Drvenog krsta u Garevcima, uoči Ivanjdana

okupila se mladež iz sela kao i svake godine

na to veliko prelo uoči praznika punog čaranja.

I njen je sin pošao, kao toliki mladići i devojke,

ali on je i pištolj poneo, za pas ga pod košuljom metno –

zlu ne trebalo – braća Kilenci, nji trojica, rasrdili se

na njega, zdravo se razbesnili, jer se usudijo on,

od rite seljačke sin, od biroškinje bivše, gazdačke sluškinje,

da njinu sestru jedinicu bogati i naočitu

što lance zemlje u miraz odneće izabranome momku

proba da obrlati, š njom je stojo i divanio,

i jedne noći pobegli su na jedan salaš pust,

i tu ji zatekli braća Kilenci, njeni, i oteli je,

kući je vratili lako, iako se i ona odupirala,

a na njega su samo pljunula sva trojica pojedared,

al su poručila da ne dolazi više di se oni nahode,

di njinu sestru čuvadu od sirotinjski  brezobrazluka –

da njin rod na glasu daleko u sto sela sačuvadu.

 To njemu nije stra ulilo u srcenjegovo puno ljubavi,

on da ne ide tamo di je ona – sto braće da ima!

Ali je pištolj uzo od njegove matere krišom,

u Garevce je u Veliki višnjik očo naoružan tajno,

a braća Kilenci tamo su ga čekali sas nožovi i sas besom.

Nasred Vodica, usred kola dok je igro uz Kilencovu,

opkolili su ga Kilenci i račun zatražili –

dok ga je jedan pljuvo, drugi ga je tuko, a treći sramotio:

vadio mu je košulju od srpskog platna iza pasa,

košulju koju je njegova mati –sluškinja izatkala.

On  je ondak cikno, mrak mu je pokrio oči, ko cik zorin,

i opalio pištolj u gromilu od Kilenca,

ruka  njena  je zadocnila, nije ga na vreme uvatila,

bez reči raširio je ruke najmlađi Kilenc,

pogledo ga kao začuđen što je smeo to da uradi,

i pao je najmljađi Kilenc mrtav, a on na robiju.

Dobijo je malo, brzo je odrobovao, sud našo da nije kriv zdravo,

došo je kući – Kilencova se udala čim su prežalili crno,

udala se u deveto selo, za dan ne može tamo stići

da se obesi pod njeni prozori u novoj  kući snaje,

zato čeka da Danica lepa pomoli lice svako veče,

štranjgu ponese u ruki jaku od prteni vlakna,

potrefi put za Garevce, kod Vodice, di Krst dođe,

čeka da padne noć, a za to vreme višnju bira jaku

koja bi njega sa štranjgom oko vrata izdržala.

Onda mati se njegova  pojavi iz mraka i odvede ga,

a on ide za njom ko jagnje miran i samo suze briše –

kad stignu obadvoje pred Kilencovu kuću,

stanu pod prozor sobe u kojoj mati Kilencovi

nariče nad haljinama najmlađega sina.

Mati misli da tako on otkaje svoje grehe nevoljne,

da matere Kilencove srce ojađeno zagasi kajanjem.

A kada tako noć provedu i sunce odskoči nad atarom,

i kad se ja pojavim na nebu parajući oblake i zrake,

mati me njegova meni preda da ga čuvam i pazim,

ja, dobri i osvetoljubivi zmaj banacki, po pravdi,

ona kod gazde pođe njinog da služi i obslužuje,

a ja mladenca slomljenog srca i ispunjenog tuđom krvi,

odvedem u daleki kraj atara, di stari dub je rastov,

di debele mu grane sve gustim isprepletanim lišćem,

debeli lad nude namerniku, putniku, robu i sužnjem

puštenim iz tamnice – kuće di se ne sedi već nariče,

te ga pod rastovo granje i lišće smestim da legne,

ako nije mu lada dosta, ja raširim krila moja široka,

i nadlećem nad njim dok sunce šeta prema zvezdi,

da odspava mladi momak robiju i robijanje

da odspava kuću Kilencovu sas materom njinom kukavicom,

da odspava mater svoju, opaljenu tugom kao munjom,

da odspava zauvek, ako može, onu košulju Kilencovu

koju je kroz garav pogodak uokolo krv njegova uramila,

da zaboravi košulje od svilena konca na zaponcima vezene

na grudima, i druga dva Kilenca koje je krv bratovljeva polila,

da zaboravi zapanjeno lice najmlađeg Kilenca ko košulja  belo

i oči njegove ukočene koje se ruše ko sreća momačka ubijena.

A kada Danica sedne na nebo i ja u ritove krenem,

mati kuneti počne zvezdu-lepoticu, i  preti  joj

što je opet došla na presto noći da sedne,

pa mene otera bezobrazna lepotica, jednog zmaja,

koji noću u log mora, jer po danu mu je samo vlada

ko što je njoj noću – zajedno sa avetima i karakondžulama,

sram je bilo!

Varveđa

Usred srca vajnoga Banata,

u onome tužnom Bečkereku,

Bečkereku gradu velikome,

na rečici banackoj Begeju,

u njegovom pupku samom, kasti,

jedna torta povelika bila

na baknketu keđelmeša ura,

jedna torta zdravo fina,

od oraja čisti umešena,

išarana sas obrstom-šlagom,

sas tornjevi viti i pendžeri uski

od otoga kretoš-grilijaša

sred Banata našog siromašnog

jedna fina gospocka varmeđa.

Jest grilijaš svuda uokolo,

cifrasta je od šlaga-obrsta,

al zidovi jesu od opeke,

a opeke od banacke zemlje,

a od žute one ilovače,

u koju se mrtvi saranjuju,

od ote su zemlje ispečene

te opeke bečkerečke crne,

a crne su od krvi dedova

kojino su tu zemlju kopali,

i sas krvlju njinom crnom

ilovaču jesu umesili,

i sas krvlju i sas crnim znojom,

jerbo krv, znoj od naroda rackog

najbolji su za mešenja lepa

sas kojim se varmeđa podiže.

Temelji su sas suzom kvašeni

od onije banacki robova

koji su po tavnim tamnicama

za dugove njijevi  dedova

vekovima tuna robovali

robovali, koste ostavljali,

a u temelj od varmeđe dične

krv, znoj i suze još pride –

zaoto je varmeđa banacka

na temelji čvrsti podignuta

da sas njenim vitkim tornjom

po Banatu sve ona nadvisi,

toranj onaj od najlepše torte,

s grilijašom zelenim farbani.

Ta zelena farba što se masti

to su njive u zelen prodate

da se caru varmeđska porcija

do filira jednog sva isplati,

da fukara ne bi možda dužna

njenom caru – gospodaru bila.

Svaka para srebrna brušena

od ovoga krvavog poreza

po jedna je suza devojačka

što je nije mlada devojana

oko vrata u niski ponela.

Svaki dukat u porciju predat

od majke je jedne strašna kletva

što je majka na sisi kunela

i svog cara i kraljsku varmeđu,

jer bi dukat  u niskama bijo

svakoj momi miraz preobilan

da se moma u dobar rod uda,

di ne jedu luka sa sirćetom,

nego brava tučedu u glavu,

da im snaša jede paprikaša.

Svako zrno lepa i maltera

s kojima je varmeđa zidana

to su one neme reči strašne

od dedova i od askurđela

s kojima su vazda propraćali

gospodu i varmeđu njinu,

kad su kuluk na nji nametali

po banacki rovnati drumovi

di se bare od paorske krvi

sas barama od kiše mešadu.

Sve je na toj torti od varmeđe

za gospodu i za plemenite

besne, ljute banacke spajije,

i za njine debele išpane

što im goje masne spajiluke –

kad gospoda presvetla naiđu

u Bečkerek a kod feišpana,

torontalskog župana velikog,

svemogućeg međe gospodara

usred srede banacki prostaka

političara i bednih trećaka

što iz drugog i iza trećeg dela

radidu za cara i kralja.

Kad je meni suza paorije

okvasila s rosom zmajska krila,

kad krv gusta od risara bedni

sva je polja širom orosila,

ja sam sazvo u Kumane dično

kraj njegove ponosne utrine

u kumanskoj staroj vetrenjači

sve tatoše moje na skupštinu,

te smo tu mi tri dana većali

i na kraju doneli odluku

da narodu našeg duž Banata

i popreko preko zemlje crne

povedemo vojnu najstašniju

s gradobitom i sas olujinom,

sas oblaci crni vilenjaci,

i sas svima jakim vetrovima

-  pa na tortu onu udaridu,

i sas crnom zemljom je sravnidu.

otišo je grilijaš i obrst

-  rasprsno se nebu pod oblake,

srušili su olujine strašne

sve zelene županske tornjove,

severac je pendžere polupo,

a temelje zatresle su hale

što s gromovi uvek napadadu.

A za njima sa mnom na svom čelu

sa poslednjim zmajom od Banata

ustala je silna sirotinja,

ustala je kuka i motika,

ustala je gladna golotinja,

podigla je srpove i kose,

da pokosi korov izđikali

što je Banat-zemlju prošarao,

što je narod od zemlje banacke

u grob žute ilovače smradne

saraniti za uvek hoteo.

Bačka

Kad sam moje predele nadžiravo,

širio strelovita krila nad mojim Banatom,

Bačku sam stranu strogo izbegavo

— da brata moga, zmaja bačkoga, ne srdim

i u jarost ga protiv mene ne dovodim.

Tako samo nekad silna vetrina nerazumna kad me zanese

preleteo bi njenim stranama pokraj Tise

— a i od želje da je makar iz prikrajka vidim

i š njome moj Banat siromaški pusti malo usporedim.

Teška je i silovita Bačka bila zemlja,

raspojasani gusti žitišta preobilni,

što kao nepregledne, neprohodne guste šume prizemne

Bačvaninu do grudi sežu ponositu,

i kićankama ga vlatova nabubreli po srcu kucaju.

Bačka je bila Sombor baroviti, Srbobran siloviti,

Subotica — bunjevačka majka, Bečej Stari na Tisi,

stari salaši temeljiti, odaje salašarske,

kurije gospode — gospodski dvorovi,

štale plemeniti konja i ždrebaca oplodnika,

bogatstvo bački spahija i naboba

rastočeno po njivama i utrinama.

To su ušorena pod konac graničarska šajkaška sela,

od Čuruga i Nadalja do Đurđeva i Titela,

i njine golijatske crkve kao lađe skamenjene

zarasle duboko sas temeljima u crne masne podine

— leže nepomično na zidinama tvrđava njini

u kojima se četvoropreg Dunđeraca može okrenuti

bez po muke upregnut ždrebcima besnim

a da ni jedan čirak ne razbiju kad se furadu od obesti.

Ćute sure zidine njime razglavljene na usijanom suncu,

samo se zvona oglase razjapljeni usta,

čuruško zvono, najveće u Srpstvu, i najteže, i najmuklije,

kad oglase subotno večemje i nedeljne leturđije

uskršnja bdenija i mrtvačke glasine za gazdama i slugama

za gazde tutnji mumlajući čuruško zvono najveće,

a za siromasima ono što glasa nema od rđavog liva.

Bačka su bile stare kupečke familije, zadruge rufetske,

esnafi od starine i barjaci i pečati njini olovni,

i sanduci od rastovine za novce zlatne rufeta,

za čirake od srebra i bakarne posude za svetu vodu

kad svečarstvo slave zanatlije da im se sveti voda

sas kistom i bosiljkačom obilno zamočenom za šklopljenje.

Plesnivo zlato počivalo je na dnu sanduka okovani,

zarađeno na žitnim šajkama u Beč vučenim,

na beli goveda rogovima vitim gojni sapi

koje su hajčari u carevine stolicu gonili na prodaju.

To je bila zemlja naduveni crni blistavi batara

lakirani krila i pozlaćeni fenjera,

žuti šareni štajervogna i laki zandlaufera

kojima su se ljubaznice gazdačke vozile na izlete

do Čiba i Sentomaša, do Kovilja i Bečeja, Bača.

Besni hajgiri upregnuti u srebrene sersame

vukli su blago pretili tela slatka gospoja,

hajgiri obučeni u svilene mreže tanke sa kićankama.

Bačka je pramatera golemi ljudi u čizmama od rifa,

obli prsati žena i debeli beli sapi,

ripida — ruku i vratova — labudova.

Bačka je bila žena ljubljena sviju išpana spahijski

koji su je ljubili pljačkajući joj sas grla đerdane tajno

što su joj spahije Dunđerci na vratove vezivali

a Laloševići u kadifu oblačili sebi za logove gospoke;

a prve sluge njine, išpani-gospoda varali su ji š njome

u svoiim svilenim dušecima pokradenim u mahagoni-krevetima.

To je bila bačka njinih slugu i polažica,

štalmajstera, sobara i sobarica, džokeja za peštanske trke,

pokućara i podrumara, čikoša i govedara, subaša i odadžija,

i bireša, bireša odrpani košulja, i nadničara, nadničara.

Pod sisom joj je vrelo isto mleko ravnice kao i u Banatu,

samo se ovo mleko kvarilo od obilja u sisi majke,

a banacko je jedva ponekom kapi vlažilo majčine sise,

ista je zgušana krv ravničarska šikljala u žilama

ali je bačka kucala bilom silovitim besnim

raneći srce gazdačko preobilnom ranom masnog zalogaja,

a banacko se srce grči pod tankom vrpcom krvava života

koji mu ispija sunce kad pustinju prži, zemlju sirotu.

Pa se brzo kormanom moga repa u krljušti u Banat vratim,

bojim se da se ne zaželim bačke pitomine bogate,

kad iz Turskog Bečeja i Srpski Stari preletim

da bački vlađika novosacki postati ne poželim,

da bi me vukli iz njegovog dvora u novosadskog

u Kobilj na bankete sas somovinom koviljskog Dunavca

i sas malvasijom gustom iz vladičanski vinograda,

sas pesmom iz grla zlatnog dvorski djakona i igumana,

sas troparima u naložničkim krevetima gostinskim —

da se ne rastočim od slasti i obilja;

da me ne metnu u Novom Sadu za Miletićeva naslednika,

da mirim gospodu srpsku podeljenu brez razloga,

na one koje slobodu ljube u Mađarskoj kraljevini,

i oni koji slobodu neće ni pod njom ni pod carom;

mogu mi ponuditi da gradonačelnik novosacki se ustoličim,

da Čakru smenim ostarelog, ili da za Zmaja me smatraju

onoga što je popevke piso i slatke reči nizo

za đerdan od svile sa zrnima od biljura i bisera,

a ja toga Zmaja smenuti ne mogu, jerbo plamen liže moj

u šest struka na tri jezika raspolutana iz moje glave,

jer krila moja, oštre đorde, lome se zavitlana na dušmane,

jerbo ja sam zmaj jedan iznad zemlje i kaldrma,

jer ja sam nad ravnicom, i nad oblacima, nad vladikama,

ni pod starost u Kamenicu ne mogu da se zatvorim i da pevušim deci,

meni oči iskaču od plamene siline i ognjevite moći —

ona je potrebna za moje sirote bancke lude u ritu do pojasa,

u mulju koji alove Tisom vuku prepune travuljine vodene,

i gladni kradu turske volove i prodaju ih Bačvanima

dok ji po Tisi tanad turski džeferdara u mraku ponoći

ranjava, i krv se lije vodom žutom nevidljiva od tamne zore

koju Tisa ispira mrmorom ćutljivim kao i njine rane.

Ravnica

To je ta čije neomeđane krajine vidim

i sad kad sklopim oči iscurile,

kad na njih spustim kapke zmaja otežale,

i pođem mislima umornim duž tokova

Moriša, Tamiša, Begeja, Zlatice, Nere, i Tise,

duž mekih peskovitih obala kanala i begejaca,

kad se uvučem uspomenom u situ i rakitu,

duž bara prepunih roda i štrkova,

mudrih čaplja zamišljenih

i munjevitih vivaka.

To je ta ravna neomeđašena

na beskrajnom vidiku,

koja svaki čas u nebo zaluta,

pa se vrati da spoji kukuruze i pšenice

sa oblacima na sunčevim poljima.

Ona me i sad polumrtva uzima na njena nedra

i valja me i ljulja tepajući mi ovako starom

kroz oštre trave sočne i zeleni ječam,

i sveg me i sad isprazni i ispije,

uvek je ona u meni prepuno preobilno;

ni kad sam bio mlad nisam mogao od nje da dišem,

a sad me guši i u nesvesti baca duboke.

U njoj se krijem i nestajem velikoj,

majci mojoj na krilu koja sina vida,

tu čučim na nemoćnim nogama ko vivak u trstiku;

u njoj sam bio najjači, zmaj i div,

i najslabiji kad su prošle osoke života.

Kako sam voleo njene tamne vode ševara

zamućene od prdavaca, sarki i divljih pataka,

tamnine njenih bunara i ponora u meni!

Ruke moje, krila izubijana i polomljena,

oči moje iskapane u mraku vida,

ravnico, majko moja stara i rastužena

nad zmajem-sinom tvojim, jedincem skršenim,

sve je na dnu tvojih močari što postoje u meni,

sve je u jamurama prastarih tvojih morskih tokova.

Momci

Hej, momci, što se nadigravate u kolu kraj duda,

ja sam vidijo već dosad u životu mom zmajevskom

veće momčine od vas i veće nadigravanje.

Nije dosta valovitoga vetra što vam kolo pravi,

u kovitlac kad ga zaošinete besni mladi,

već svaki za sebe nek se opusti iz kola,

sam, napušten sebi  i sudbini koju odabere

jedan pred drugim nek vatru potera pomamnu,

skrivanu kroz  dugo detinjstvo ovčarskim pojatama,

za vreme nemirni noći zvezdani sa mesecom

zašlim za daleka sela, za tresetišta i ritove,

u kojima ja bunovan dremam čekajući da prođe noć,

i opuštena repa i krila davim se isparinama bara.

Tako isto u selu drema budan momak mlad

na senu sam, gušen od mirisa trava osušenih,

sam, sas rukama pod glavom usijanom, ludom,

sam sas telom njegovim pod njega podastrtim,

sas groznicom u prsima, u trbuvu, u nogama, u moćnicama,

same ruke brez ljubavi, same ruke brez zagrljaja,

samo strasti koje ga taru i previjaju u grčevima,

strasti nepojmljive po trista noćiju ispočetka,

sas stidom sateranim u kosti koje škripe od siline,

sas vatrama žudnje kao vatrama ivanjskim

što mu srce jededu zalogaj po zalogaj

ko što mu, kad zadrema jače, devojka jede prsa

što mu se nadimadu zadihana od neviđeni poljubaca.

Tako ja vekovima bunovan glavu zamećem u treset,

pitam se gde su oni koji ne ljube da ne spavam sam

-  kad me ljube nek sa mnom budu po noći ostavljenoj,

kad sam sam sa sobom kao badža na zabatu kuće razjapljena,

kad sam brez milosti i strave ljubavne u naručju,

dok čekam tuđu devojku iz sela najlepšu, ali ne moju,

koja će plakati dok je ljubim i obljubim,

dok joj srce jedem strelovitim zubima i ognjenim jezikom.

Bežite, bežite, momci, kojekuda, bežite u tuđe noći,

bežite u noći devojkama u vajate i u dunje i jastuke,

neće vam niko nikad doći ako ga ne potražite i ne nađete,

sami ćete umreti raspeti na stegnima vašim razjapljenim,

nad zagrljajem praznim kojim se grče samo senke vašeg srca,

u kojima nema ljubavi sem bunila i buncanja od vas sami.

U kolu ruke otpustite, nek momak stoji  pred momkom samo,

u nadigravanju za ljubav čiju nek gore oči tuđe,

momak jedan sas istim ponorima i dolovima i jogovima tuđim

u kojima traži svoje jogove, ponore, bunare i provalije.

Sas ćutanjem varljivim i govorom vaši očiju noževe isukajte,

zarite ji u svakog ko vam brani da grlite ljubav golu,

nadigrajte momka komšiju u srcu komšijskom otmite ljubav,

za sebe samo nek kucaju sva bila na svetu i drkću puti.

Svaki pokret tajna, stasa hiljadu znakova, sadržaja i bede,

prijateljstvo i ljubav iznevereni zauvek, rvu se ludi,

i ljubomora, i zavist, i podlost za ljubav i ljubav za podlost

-  podmukla zaseda po hladu meseca koja će da ti prospe creva

što ti u srcu snage zavijaju prazna od pohotne gladi.

Po hladu pavorskog meseca momka koji te ismejava.

Momče paorsko, zar ne vidiš u ruki tvoga parnjaka-druga

guju sakrivenu kako palaca jezikom i otrovati te oće

da bi ti otela ljubav tebi namanjenu, lopov od srca.

Nek gajdaš svira suze i ludilo razgrnuto, sto glasova,

a svaki sto drugi – koji svi na sebe liče ko jaje jajetu

iz kog se suncokreti rađaju – samo u noć vuče

i kopa po tvojim prstima mladalačkim punim mišića i sluzi.

Umesto suze, pesnice nek biju po tuđim vratima zamadaljenim,

neka se otvore vrata, ti ući moraš, ti si gladan ljubavi,

ti je i ne poznaješ drukčije nego ko vonj mirisa opojni.

Da li razumem lica kamena ova koja me pominju,

jer nisu zmaj, ni krilo njegovo, ni plamen ognjeviti,

već strah je da se ne odaš kad po pojatama  plačeš,

cviliš ko ptica kojoj su sačmom izrešetali krila,

a ti još krila ni imao nisi, tek ti niču, a ti padaš?

Kako ne razumem, kad ni ja devojke nemam, ni udovice

kod koje bi tijo kuco na pendžer da je obujmim,

već prazna srca i loga ovlaženog suzama-barama

kljujem po srcu sas krljušću moji krila stari,

i kandžama srce svoje razdirem, srce neizmerno

koje ne zna za ljubav ničiju, koje samo gori,

i u ugalj će me pretvoriti kad čas dođe brez ljubavi,

ili brez mržnje strelovite koja me u nebesa vine.

Ja razumem vašu ćutnju koja je ljubavna, razumem vašu mržnju,

koja je strast i pohota, ja razumem vaša stegna – vas same,

ja znam šta znači patnja smeha koja se davi u suzama.

Srčite iz vaši nemi reči život koji pali i ruši,

i gradi i podiže hram u samom srcu brez temelja,

koga će prva bujica strasti odneti kao slamku,

koga će srušiti, slistiti, ko kuću od karata.

Gajdašu, i ti zaspao. Zar si se umorio već,

kad momak ni pola nije izreko svoje, što mora reći,

a ja još nijednu reč od oni tajni koje razumem,

koje sričem od postanka sveta nebesima ritova

i ševarima zaraslim u trstike u kojima trske pevaju

o tome kako su samorane i kako bi ljubavi, ljubavi!

A ja u trsku usađen, star i otežao, tažim vatru

koja mi još uvek bije na usta, nozdrve i na snagu.

Pšenica

Ti si najmiliji gost u ravnici,

tebe će najbolje dočekati i ugostiti,

pljusak ću ti poslati na vreme,

onaj što se stušti na polja,

te žitne trave otvoru oči

i sve svoje ruke, zagrljaje njine zelene,

da dočekadu kišu, da se je, opojne, napoje

da se opiju s njom kao pijanica s rakijom,

pa da – site njenog pića bunovnog –

oboru glave klonule onemoćale od vrtloga i zanosa,

tako ondak i prespavadu noć zelene šipčice zlata u zrenju,

u virovima vrtoglavi sanova o strašnim kosama

u rukama paora, koji će ih užasnute zrele pokositi.

U prohladnu zoru sas rosom budiće se

dok im se sunce ne prikrade mučki sas leđa,

na prstima kad pređe Tamiš, Moriš i Karaš,

Zlaticu i Begej, i od Vlaške se javi,

i metne svoj vrući tiganj usijani

na njive namurne glavice bunovne.

Ondak će se one otrezniti od jare njegove

sas kojom jim napaja žile tanke u vlatovima i slamkama,

ispraviće se i grgoriće šumom krhkim pod povetarcom

koji ću im poslati po tatošima da ne izgoru do korena,

istegliće i ispuniće se sokom mlečnim

njijeve ručice od bezbroj hiljada i vratovi šiparički,

osušiće telo  mlado na sunčanom platnu

pokislo od pljuska jutarnje rose,

koji ji je presuo ko od šale i poopijo,

ko što prepije gazda siromaškoga na daći.

To su se tatoši moji s njima našalili, pa prelili olbe,

da se  prepiju pšenice tanke, da smešno brbljaju.

A ja ću ondak leći u žito,

raširiću preko njega svoja krila strašna,

gurnuću repinu moju ubojitu u njine vruće talase,

one sparne i vlažne kao treset u ritu noću

kad gori tijim plamenom sam od sebe za mene,

i piću jezicima smirenog sunca iznad njinoga vlaća,

i poludiću od zadovoljstva misleći na njino izobilje.

Jer oni od bogate žetve koju im  darivam

-po sporazumu koji imam sas silama sunca, kiša i vetrova,

zaboraviće makar ove jeseni jad i siromaštvo njino,

tužno sirotinjsko siromaštvo tela i srca njinog.

A kada dođu da obiđu njive zazirući od mene,

naći će uleglo mesto di sam se izležavo,

metnuće prst na usta i jedan drugog ućutkivaće

iz straa da nisam nigde blizu u snu, da se ne probudim,

da mi ne pokvare san i zadovoljstvo te da pobesnim

zlovoljan iza sna i pijan od mirisa zelene pšenice,

pa da tatoše pošaljem, možda, one što gradobitne oblake vuku,

te im potamane jedinu nadu i radost njinu –

obilnu žetvu kojoj se unapred raduju, nesigurni.

Turčin

Jao, Živo, ti si Turčin pravi –

to ne ide tako kod vas, Srba,

ni po Božjem, ni ljudskom zakonu,

pa ni zmajskom, Živo, budalino –

Bog je kazo: jednu ali vrednu!

Ljudski zakon Božji potvrđiva,

a zmajevski ženu i ne treba,

zar je meni, zmaju tvome besnom,

potrebna ma i jedna samo –

 a znade se: tri su zmajske glave,

na svaku bi mogla žena doći,

al sas ženom zmaj zmaj ne bi bio,

već il Srbin, ili Turčin ko ti,

ondak bi ja harem držat moro,

pa bi aga od Banat bijo,

 a ne zmajski njegov gospodar.

Ti da držiš, baš ti, Živo, dve,

ono što ni ja sam nisam čuo nikad

otkad nebom banackim krstarim.

Baš ti što si šaka mesa ljudskog,

i brkovi tvoji baš su retki!

A, badava ja ti prebacujem,

ti si pozvan da u selu tvome

kršiš sva tri odjednom zakona.

Od vekova što je samo priča

u tvom selu ko i u Banatu,

kod tebe je došlo izozbiljno.

Jedna žena u selu ti vodi

kuću, i mal, i celo imuće,

a druga je na salašu mati

devetoro tvoje dece krasne,

koju š njome ti si izrodijo.

Ona što si nju venčo zakonom,

po tipiku, slovu Jevanđelja,

donela ti sto jutra miraza,

al joj nema klicu maternjača

kojom bi je mogla oploditi,

te je tako ostala jalova,

ko kobila lepa jalovica,

koja rže al se ne porađa,

š njome bi nam Živa jalov osto,

i brez muške glave i brez čada.

A Živina žena na salašu

rotkinja je od semena prava,

iž nje deca ko iz škole idu,

Živino se seme poftorava.

Jalovuša paoru ne treba,

za ukras je, al naslednik treba,

da se rodu trag ostavi jaki,

da mu loza brez grožđa ne bide,

da mu seme zemlja ne poništi

u prašinu i u pomrčinu.

Tako misli i Živina žena,

ona što mal vodi, umnožava,

al na salaš nikad ne zalazi,

da Božiju volju ne pogazi,

da se zakon vrši najglavniji

kad Bog ne da da se njegov vrši.

Ona prsa njena tuče prazna,

što jalova brez mleka joj gnjiju.

Za utehu pijucka rakiju –

mleka nema, ta nije muzara.
sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam