Usred srca vajnoga Banata,
u onome tužnom Bečkereku,
Bečkereku gradu velikome,
na rečici banackoj Begeju,
u njegovom pupku samom, kasti,
jedna torta povelika bila
na baknketu keđelmeša ura,
jedna torta zdravo fina,
od oraja čisti umešena,
išarana sas obrstom-šlagom,
sas tornjevi viti i pendžeri uski
od otoga kretoš-grilijaša
sred Banata našog siromašnog
jedna fina gospocka varmeđa.
Jest grilijaš svuda uokolo,
cifrasta je od šlaga-obrsta,
al zidovi jesu od opeke,
a opeke od banacke zemlje,
a od žute one ilovače,
u koju se mrtvi saranjuju,
od ote su zemlje ispečene
te opeke bečkerečke crne,
a crne su od krvi dedova
kojino su tu zemlju kopali,
i sas krvlju njinom crnom
ilovaču jesu umesili,
i sas krvlju i sas crnim znojom,
jerbo krv, znoj od naroda rackog
najbolji su za mešenja lepa
sas kojim se varmeđa podiže.
Temelji su sas suzom kvašeni
od onije banacki robova
koji su po tavnim tamnicama
za dugove njijevi dedova
vekovima tuna robovali
robovali, koste ostavljali,
a u temelj od varmeđe dične
krv, znoj i suze još pride –
zaoto je varmeđa banacka
na temelji čvrsti podignuta
da sas njenim vitkim tornjom
po Banatu sve ona nadvisi,
toranj onaj od najlepše torte,
s grilijašom zelenim farbani.
Ta zelena farba što se masti
to su njive u zelen prodate
da se caru varmeđska porcija
do filira jednog sva isplati,
da fukara ne bi možda dužna
njenom caru – gospodaru bila.
Svaka para srebrna brušena
od ovoga krvavog poreza
po jedna je suza devojačka
što je nije mlada devojana
oko vrata u niski ponela.
Svaki dukat u porciju predat
od majke je jedne strašna kletva
što je majka na sisi kunela
i svog cara i kraljsku varmeđu,
jer bi dukat u niskama bijo
svakoj momi miraz preobilan
da se moma u dobar rod uda,
di ne jedu luka sa sirćetom,
nego brava tučedu u glavu,
da im snaša jede paprikaša.
Svako zrno lepa i maltera
s kojima je varmeđa zidana
to su one neme reči strašne
od dedova i od askurđela
s kojima su vazda propraćali
gospodu i varmeđu njinu,
kad su kuluk na nji nametali
po banacki rovnati drumovi
di se bare od paorske krvi
sas barama od kiše mešadu.
Sve je na toj torti od varmeđe
za gospodu i za plemenite
besne, ljute banacke spajije,
i za njine debele išpane
što im goje masne spajiluke –
kad gospoda presvetla naiđu
u Bečkerek a kod feišpana,
torontalskog župana velikog,
svemogućeg međe gospodara
usred srede banacki prostaka
političara i bednih trećaka
što iz drugog i iza trećeg dela
radidu za cara i kralja.
Kad je meni suza paorije
okvasila s rosom zmajska krila,
kad krv gusta od risara bedni
sva je polja širom orosila,
ja sam sazvo u Kumane dično
kraj njegove ponosne utrine
u kumanskoj staroj vetrenjači
sve tatoše moje na skupštinu,
te smo tu mi tri dana većali
i na kraju doneli odluku
da narodu našeg duž Banata
i popreko preko zemlje crne
povedemo vojnu najstašniju
s gradobitom i sas olujinom,
sas oblaci crni vilenjaci,
i sas svima jakim vetrovima
- pa na tortu onu udaridu,
i sas crnom zemljom je sravnidu.
otišo je grilijaš i obrst
- rasprsno se nebu pod oblake,
srušili su olujine strašne
sve zelene županske tornjove,
severac je pendžere polupo,
a temelje zatresle su hale
što s gromovi uvek napadadu.
A za njima sa mnom na svom čelu
sa poslednjim zmajom od Banata
ustala je silna sirotinja,
ustala je kuka i motika,
ustala je gladna golotinja,
podigla je srpove i kose,
da pokosi korov izđikali
što je Banat-zemlju prošarao,
što je narod od zemlje banacke
u grob žute ilovače smradne
saraniti za uvek hoteo.
