„POSLEDNJI ZMAJ“ Bogdana Čiplića

Pesnik ravnice, rodnog tla, duboko i potpuno ukorenjen u biće svoje zemlje, Bogdan Čiplić nam u ovih dvadesetak poema o poslednjem banatskom zmaju daje možda najpotresnije i najproživljenije, najlepše svoje pesme. Na vrhuncu stvaralačke snage, do dna u jeziku, predanju, istoriji, običajima i duhu jednog vremena koje je prohujalo velikom ravnicom, Čiplić ovom knjigom konačno izrasta pred nama kao nacionalni bard, čija se duša i čije se delo poistovećuju sa bezmernim i bezbrojnim treptavim, tragičnim i komičnim, ljudskim i životinjskim, društvenim i mitološkim odlomcima životnih sadržaja i sveukupnim smislom života.

Vojvodina je u svojim kulturnim vrednostima imala i ima i jedno veliko i superiorno a pritajeno duhovno nasleđe izvesnog vilinskog i fantastičnog pesničkog sveta, pre svega u svojim narodnim pričama i verovanjima, čaranjima i bajanjima, bajkama i doskočicama, čije poreklo leži, delom, još u paganskoj tradiciji. Zatim, ono se i danas obnavlja po sili same lepote i snage prirode, posebnog sveta naših njiva i močvara, slatina i bagremara, u osobenom vrtlogu snažne flore i neobuzdane, ponekad arhaične, faune. To je svet strastan, dubok, sa jednom naročitom tugom što lebdi iznad svega, — a sve to najneposrednije izbija iz svakog stiha ove knjige.

Stihija, koju oličavaju zmajevi, danas već i u pesmama izumrli, predstavlja stalni kovitlac elemenata iznad naših glava, oko nas, pod nama, u nama. Oluje koje pustoše, odnose krovove i ledom rube klasove žita, vatra, voda poplave, život jakih i ćudljivih reka, kurjaci, blato i prašina, u narodnom životu i svesti, u biti njegovog poimanja stvari — jesu i dobre i zle sile. Društveno ustrojstvo, opet, održava čoveka, siromašnog i siromaškog seljaka, u neprekidnoj potčinjenosti, iz koje se rađaju revolt i buna.

Duga lamentacija poslednjeg zmaja, koja se tako bolno provlači kroz ove stihove, razlivene i široke kao zemlja, jeste u isto vreme i tužaljka koju peva starost nad jednim svetom koji iza nas ostaje tek dobra uspomena. To je žaljenje za životom, za onim što smo iz njega zahvatili i, više, za onim propuštenim, žalba koju pesnik ranjenog srca, kao sam zmaj podbula oka, peva za nas potresno, sa retkom iskrenošću. Zablude i grehovi zmaja, koji u svojim minulim letovima gordo natkriljuje svet pustara, bara i crnice, pa napirlitane šećerne gradove sa svojim sujetama, sve je to kod Čiplića kao okajano, iskupljeno pesničkim plačem bez zazora, možda jedinstvenim u našoj književnosti.

Pored slike uskovitlanog, bilog vremena, u ovoj knjizi imamo i neprolazni vid zemlje kakva je uvek. Jaka, lepa, postojana, iznad nas i naših trošnosti. Slava i pohvala trajnosti te lepote je drugi sadržaj Čiplićeve knjige, koja se i sama svojom poezijom iznad trošnosti uzdiže.

Bitke

I ja bi mogo da kažem da je on lala trula žuta umuljana,

koju je neko gazeći bašču čizmom, prelomio udarem biča,

kad ne bi znao ono što je bilo pre vekova moji i njegovi,

kad je đikao, i ripao, i rikao, i krvario, i slepio od munja

handžara i džeferdara, dimiskija i mačeva sas zlatnom drškom,

da nije prašio oči praom puščanim i onim što lumbarde

iz cevi teški zamagljuju ravnicu i osočene krajine rečne

koje su njegove bile i koje su mu otimali i đubrili

đubrivom sramote i poniženja koje je on nekad podnosio —

bijo sam na Karpatima strana kada je došao iz Bojke, s Pruta,

bijo sam na Vršačkoj planini kada je zalutao Banatom brez puta,

bijo sam još pre toga kad je Avara konje tero iz žita,

bijo sam na samoj Tisi skriven u ševaru kad je pošo da pita

Atilinu vojsku neobuzdani konjanika koji mu njive gaze

— zar ne bi umeli da pođu tijim kasom, sredom lenija da paze

da ne unište ravničarskog čoveka krv čistu, da žito ne gaze —

da nađu druge pute svojoj ordi obesnoj Tatari kad pbasnu

— a oni su ga svi šibali, slovenskog plavog sina, što ne sme

da se naljuli na ordi je koje mu zemlju tamane a da ne plane

najljućim mlekom kopriva i žežene krvi koja će da padne

po njivama opustelim od horda besne jurnjave i konja njisak,

a kada vrisak propara nebo to će biti samo njegov samrtni vrisak

usred neomeđašeni prostranstava i nepobijeni karova

za granice njegovog carstva — mislio je: dosta je pustiti garova

da ji čuva za njegovu čeljad i za njegovu mal.

Zato je prelazijo preko njegovi žitnica varvara val,

naleti oni besni rulja i čopora, ordaga divljih konja,

koji jure sa veka na vek preko crnoga zemnoga mora,

pljučkadu, haradu, robe i palu, odvodu devojke i siluju žene —

vidijo sam ga kako vekovima stoji prikovan na sramni stub,

plako sam nad njegovim ranama koje tice kljuju na pesku,

dok sam letijo nad njegovom zemljom koju su pljačkaši oteli.

Kada su ga osuđivali na šibu, na krstove drvene, na vešala,

donosijo sam mu u nagnutim krilima mojim kaplje vode sa Tise

da ili čelo njegovo orosim pod mukama trnovim, ili jezik,

otvrdli od vatrene vrućine lomača na koje su ga bacali –

on me je ondak, u vidovitom ropcu, mogo ugledati čisto,

i pre no što bi izdano manuo bi mi glavom otežalom od muka,

ili rukom prelomljenom na sedam mesta - da se javi svom zmaju,

domaćinu banacke zemlje i oranja a koje je ostavljala sila

opustelu, ravnicu posle utamanjenih domaćinskih sela i ljudi

— na smrt kada bi bila osuđena ravnica do poslednjeg čoveka,

ja jednog bi uzo na rbat svoju krastavu pre no što izdane,

napoijio bi ga sas vinom mojim iz podruma tajnog u tresetištu,

založilo bi ga sas zalogajom od leba napravljenog od zrnevlja

koje su meni paori doneli kao danak da setvu novu otkupe.

A on bi pod ranom ovom, zmajskog mu prijatelja i vraga,

opet postajo ono što je bijo i nico i kalijo se ponovo,

iz pepela se dizo ko nova snaga sokova trava i žitišta,

kao novi praroditelj iz čijeg rebra niče pleme ponovo,

i već bi sledeće letine ranijo se sas medom i mlekom svoga tla,

i mazijo se se sas korenima pokidani stabala koji su ponovo bilo

svog starog života na zemlju isterivali i oplođavali je,

i opet bi našo krv svoju i rod svoj, mrtav ili živ, koren

i starinu od koje mu bilo kuca jače i udara silovito.

Utolijo bi gladi tuđe kao svoje, a svoje odlagao, smeran,

i caru carovo davo, i Bogu Božije, i zmaju zmajevo,

a ako je i njemu ostalo, sused bi suseda počastio kao gazda.

Tuđe je želje ispunjavo, meni se pokoravo, i opštini,

i solgabirovu, i podžupanu i kraljevini i carevini —

i Bogu i Đavolu, i crkvi, i patri jarki i zmaju ognjevitom,

a kad ih je obarao bio je milostiv prema njima i blag.

Mene je tri puta zateko onemoćala u ritu blatnom,

posle neravne bitke sas zmajem od Vlaške i Karavlaške,

kako iskidani krila pocepani i kandži polomljeni,

sas ranama na kapcima očiju i sas ugašena dva plamena jezika,

ližem tuna usirenu krv sas rana koje su se na zlo dale,

i vatru mi upalile u telu nemoćnu da izgorim kao rita i leš —

a on, mesto da me sas kosirom po glavi dotuče i raspoluti mi snagu

i za uvek se otrese jednog svog gospodara mračnog i zlog,

otrčo bi do đerma na slatini da mu iz utrobe ladne pitke vode

navrati puno vedro, i u čobanji na leđima bi je dono

da se okrepim i osokolim i opet da mu budem sudija i milost,

a on bi iz prikrajka gledo sas radosnim osmejkom kako se podižem

i razmahujem krilima da vidim da li ću moći poletiti

da moje tatoše skupim razbegle posle moje izgubljene bitke,

kako bi ji poslao po Banatu da mu nose kiše i vetrove, oluje,

i da ga pljuskom biju svoji oblaka puni tuče ili vatre.

A on bi se zadovoljio paklenim letinama sas šakom žita samo,

ih sas obiljem pakla koje bi ga gušilo od pretilosti i sala svog,

nikada nije dovikivao meni njegove patnje i strepnje,

gušijo je uvek svoje srce natečeno od želja koje je otklanjao,

ležao je krila svoji stremljenja i svoji željni letova,

palijo krila svoji strasti i ludila vezanog za zemlju i ženu,

on je čovek koji je borio bitke samo za žudnu mirnu sreću

tišinu tišine svoga kraja i duše svoje plemenite,

a kad ji je uspo da osvoji ma krvlju i nožem i olovom,

ondak su mu je mirno uzimali od njega dok je blažen spavo

verujući da su lovorike na kojima počiva istina i večnost.

Pšenica

Ti si najmiliji gost u ravnici,

tebe će najbolje dočekati i ugostiti,

pljusak ću ti poslati na vreme,

onaj što se stušti na polja,

te žitne trave otvoru oči

i sve svoje ruke, zagrljaje njine zelene,

da dočekadu kišu, da se je, opojne, napoje

da se opiju s njom kao pijanica s rakijom,

pa da – site njenog pića bunovnog –

oboru glave klonule onemoćale od vrtloga i zanosa,

tako ondak i prespavadu noć zelene šipčice zlata u zrenju,

u virovima vrtoglavi sanova o strašnim kosama

u rukama paora, koji će ih užasnute zrele pokositi.

U prohladnu zoru sas rosom budiće se

dok im se sunce ne prikrade mučki sas leđa,

na prstima kad pređe Tamiš, Moriš i Karaš,

Zlaticu i Begej, i od Vlaške se javi,

i metne svoj vrući tiganj usijani

na njive namurne glavice bunovne.

Ondak će se one otrezniti od jare njegove

sas kojom jim napaja žile tanke u vlatovima i slamkama,

ispraviće se i grgoriće šumom krhkim pod povetarcom

koji ću im poslati po tatošima da ne izgoru do korena,

istegliće i ispuniće se sokom mlečnim

njijeve ručice od bezbroj hiljada i vratovi šiparički,

osušiće telo  mlado na sunčanom platnu

pokislo od pljuska jutarnje rose,

koji ji je presuo ko od šale i poopijo,

ko što prepije gazda siromaškoga na daći.

To su se tatoši moji s njima našalili, pa prelili olbe,

da se  prepiju pšenice tanke, da smešno brbljaju.

A ja ću ondak leći u žito,

raširiću preko njega svoja krila strašna,

gurnuću repinu moju ubojitu u njine vruće talase,

one sparne i vlažne kao treset u ritu noću

kad gori tijim plamenom sam od sebe za mene,

i piću jezicima smirenog sunca iznad njinoga vlaća,

i poludiću od zadovoljstva misleći na njino izobilje.

Jer oni od bogate žetve koju im  darivam

-po sporazumu koji imam sas silama sunca, kiša i vetrova,

zaboraviće makar ove jeseni jad i siromaštvo njino,

tužno sirotinjsko siromaštvo tela i srca njinog.

A kada dođu da obiđu njive zazirući od mene,

naći će uleglo mesto di sam se izležavo,

metnuće prst na usta i jedan drugog ućutkivaće

iz straa da nisam nigde blizu u snu, da se ne probudim,

da mi ne pokvare san i zadovoljstvo te da pobesnim

zlovoljan iza sna i pijan od mirisa zelene pšenice,

pa da tatoše pošaljem, možda, one što gradobitne oblake vuku,

te im potamane jedinu nadu i radost njinu –

obilnu žetvu kojoj se unapred raduju, nesigurni.

Banaćanin

Na divovskoj ploči niski vidokruga banackog neba i zemlje,

na ivici beskraja i kraja i završetka svega što zna i ima,

na banackoj zemlji ravnoj od čije te jednolikosti utroba bole,

tu di samo ja zmajskih krila smem da letim iznad utrina

i slatine da smatram budućim njivama iako su solju topljene

jer ću ih jednom poorati kamenom tučom ledenom do oranice —

on sme da veruje u njen večiti mrak i nikom poznatu samrt,

i da u isti ma vine se više od moji letopa zmajski i da čita

na nebu zvezde i njin put u budućnost iako je nepismen —

nesrećan je, do crne zemlje ponižen od moga besa i nege,

a srećan kao procvetala šljiva na granici hatara bez druga,

koja cveta lepotom samo za sebe i za oranicu pod sobom,

i koja samo meni dozvoli da joj otkinem granu behara obilna

i zadenem je sebi za uvo ko bećar kad se malo nakreše širom

— povija se između beskrajne lepote teško uočljive na licu,

na šaru zemlje koja nema čime da se ulepša nego crnicom,

izgubljen je u prostranstvu zemlje svoje i tuđeg besa,

u njenoj širini i izgubljenosti vidi svoj jedini izlaz—svet

iako ga šibaju i prolećne i jesenje kiše moji nemi tatoša,

letnje provale i vrištave munje koje mu oni donose na dar,

prolamaju se gromovi nad njim koga zavejavaju zimi smetovi,

severni metovi košave zaigrane nad njegovim nadama i smrću,

čelo mu i oči zaleđuje tanki i šiljati, vriskavi severac,

otrovni vetar svirepi kome niko još na put nije stao —

koji juri slep od sibirski ledeni kora zemlje iskidane,

pa se zaustavi kad kod Pančeva Tamiš pređe vijorima snage,

zakovitlan stane u Banatu kao vihorma oluja snežna

koja Banaćanina sas odžakom i stokom zatrpa snegom iznad glave

— kad samo osamljeno ogolelo drveće pokidano sa žilama jakim

lagano se njiše dok zapeva po njivama ogoleli snežnih nogu.

On je Bog i prosjak, veso kao pastuv pušten sa ama

i tužan kao sova usamljena koja meri vreme od kraja veka,

izložen je na dlanu ravnice svim obestima neba i zemlje,

Boga i zmaja, kojima se klanja naizgled smerno, a mrzi ji,

i kadgod može psuje im majku, i porod, i smeje im se zverski

kada omanu i pokažu da ni nebo nije nebo kad je zemlja,

ni da zemlja nije zemlja kad je nebo, ni Bog da Bog nije —

kad je gori od Sotone, i da zmaj nije zmaj kad je ojađen

pao u blato veliki ritova i počolja u kojima crkava — spava

a samo mu jedna čeljust ognjevita bljuje sramotu i stra

brez razloga i razumjevanja, da samo stra širi oko sebe,

da ga usamljena i ostarela ne bi zatekli di skapava nemoć

i bes njegov, da je samo blato zemlja pod njim i tela mu,

koje gnjilo poslednje dane tavori a boji se da ga paor,

banacka zver sa njiva i sa oranica, ne pregazi i ne zauzda,

i ne povede ga na lancu stegnutom mu oko vrata po vašari

i da pod šatrom š njim zarađuje stostnuko više nego od tri

njive koje bi mu spajija poklonio kad bi bio lud

i kad ne bi postupijo onako kako Banaćanin u snu sanja, kao gad

Ubijan je žarom i rastopljenim olovom sunca raspojasanog,

i miven je sas kišom, ključalim letnjim pljuskovima silim,

a žar ga prekali i pljusak okupa, pa je čist u telu i srcu,

te mirno pušta da mu odnose zlato iz kese tajne s dukati,

i da mu minđušu skinu iz uva izvršitelji i filanci,

koju mu je zlatnu mati na porođaju prošila kroz uvo

— da joj zaživi i ne umre kao devetoro pre njega rođeni,

koji su natrag u zemlju otišli da gnjiju i da je maste,

nju koja im je život podarila i koja smrt ište njiinu smelo

— jer je ravnopravina težina između življenja i umrlog,

jer samo tako može da se rađa ravnica, sve ponovo — iz sebe,

ako tako isto samo od sebe u nju silaze grobovi i samarice.

Na njega mislim dok krijem moje oslepile oči i rane ližem

koje nastaju od dugog ležanja na jednu stranu nepomičan,

pod krilima oslonjenim na panj i pod bradom na kamenu.

Srem

To je zemlja isto tako meni mila,

zemlja sremska lepotica,

u kojoj je zmaj od Srema carovao,

brat rođeni od majke mi i od oca,

neba plavog i beskrajnog predubokog,

i zemljice crnog lica bez stijenja i litica,

tu je žio zmaj sremački

zagrljen sas Fruškom gorom i sas Savom,

a sas druge strane puste s zmajevitim i sas besnim,

sas Dunavom,

tu su one talasave senovite rukoveti,

Venca šarnog i od Čota crvenoga,

i Obedske bare ptica gde ne gazi ljudska noga,

tu su bile one bačve u podrumi sremska vina

rumenike, i bermeta, i staklaste malvasije,

tu je bila tamburice, sremskog kola domovina,

kukuruza šumni ljuti sa zlaćanim zubanima,

uzavreli teški žita, ječma, zobi i šenice,

i prašuma crni gusti od zelene srdne kobi,

tu su sjali na obronku proplanci i puste ravni,

tu je bijo onaj Srijem, pod gorama, Srijem ravni,

tu je bijo Šišatovac, namastir na oarskom glasu,

tu di sada stada rike ništa više ne opasu,

di su pasli konji sremski, Ijuti hati,

di se moglo poigrati, popevati, pojahati

na sedlasti leđi konja divljeg kasa,

tu di Sremac, nožom ljutim u rukama, điklja, stasa.

Tu su one glavičice tmastog lesnog žutog peska,

tu je ona od hrastova gromovita pesma reska,

od stoleća što se dube pod nogama Beočina,

od Privine glave lepe pa do pustoga Surčina,

mandaljene tu su dveri od Remete i od Petke,

ne postidu više tuna kaluđeri crne Petke,

već se samo mošti svete od glavara i careva

prevrćedu u snu ružnom brez svetinja svoji čreva,

despot strašni Štiljanović, i knez Lazar sa Kosova,

car-Uroša kosti šuplje premeću se od bolova.

Ne čuje se lovokrada zvižduk tajni

— ubojice, sremske zmije, nož je zarđo britki sjajni.

Gostijo se zmaj, moj sabrat, sremski pustopašni

kod trapeza namastirski od jastija i pitija raskalašni,

posnoga je zakon sveti gužvo kao gužvaricu,

balzam pio od crnjaka, i udaro tanku žicu

od tambura i berdeta kraj gospodnjeg svetog uva,

pesme besni i pijani kaluđera ko još čuva,

ko još pravi one šale od sremačke glave lude,

kad se šala uz smrt veže pa krvava ona bude,

kad je s goli prnjavora pavor zmaju donosio slatke pite,

kad su Sremci s zmajem mučkim peli pesme podnapite,

kad zmaj pijan otimao kaluđeri kuvarice-naložnice.

kojeno je odvlačio, gojni sisa, lica nice,

kada su mu i učoni i nastrani igumani

doturali zlato, livan da tamani —

da rasipa po svom logu perje iz ćelijski loga,

jer se gojan zmaj sremački nije bojo samog Boga,

već je bijo ljuti hajduk, i odmetnik, siledžija,

pa se s pesmom pijan ljulja u oblaci ko sinija,

pa se sijo sa nebesa sremski pusti iznad šuma crni gusti

da zaštiti namastire i da pije guste šire

nad ćivoti od svetaca iz veliki grdni kaca,

i da posle mamurlukom tare čini s belim lukom

i šiljerom, starom verom,

pa da trezan bude besan

i da plače od nemoći kad sam bidne u ponoći.

Momci

Hej, momci, što se nadigravate u kolu kraj duda,

ja sam vidijo već dosad u životu mom zmajevskom

veće momčine od vas i veće nadigravanje.

Nije dosta valovitoga vetra što vam kolo pravi,

u kovitlac kad ga zaošinete besni mladi,

već svaki za sebe nek se opusti iz kola,

sam, napušten sebi  i sudbini koju odabere

jedan pred drugim nek vatru potera pomamnu,

skrivanu kroz  dugo detinjstvo ovčarskim pojatama,

za vreme nemirni noći zvezdani sa mesecom

zašlim za daleka sela, za tresetišta i ritove,

u kojima ja bunovan dremam čekajući da prođe noć,

i opuštena repa i krila davim se isparinama bara.

Tako isto u selu drema budan momak mlad

na senu sam, gušen od mirisa trava osušenih,

sam, sas rukama pod glavom usijanom, ludom,

sam sas telom njegovim pod njega podastrtim,

sas groznicom u prsima, u trbuvu, u nogama, u moćnicama,

same ruke brez ljubavi, same ruke brez zagrljaja,

samo strasti koje ga taru i previjaju u grčevima,

strasti nepojmljive po trista noćiju ispočetka,

sas stidom sateranim u kosti koje škripe od siline,

sas vatrama žudnje kao vatrama ivanjskim

što mu srce jededu zalogaj po zalogaj

ko što mu, kad zadrema jače, devojka jede prsa

što mu se nadimadu zadihana od neviđeni poljubaca.

Tako ja vekovima bunovan glavu zamećem u treset,

pitam se gde su oni koji ne ljube da ne spavam sam

-  kad me ljube nek sa mnom budu po noći ostavljenoj,

kad sam sam sa sobom kao badža na zabatu kuće razjapljena,

kad sam brez milosti i strave ljubavne u naručju,

dok čekam tuđu devojku iz sela najlepšu, ali ne moju,

koja će plakati dok je ljubim i obljubim,

dok joj srce jedem strelovitim zubima i ognjenim jezikom.

Bežite, bežite, momci, kojekuda, bežite u tuđe noći,

bežite u noći devojkama u vajate i u dunje i jastuke,

neće vam niko nikad doći ako ga ne potražite i ne nađete,

sami ćete umreti raspeti na stegnima vašim razjapljenim,

nad zagrljajem praznim kojim se grče samo senke vašeg srca,

u kojima nema ljubavi sem bunila i buncanja od vas sami.

U kolu ruke otpustite, nek momak stoji  pred momkom samo,

u nadigravanju za ljubav čiju nek gore oči tuđe,

momak jedan sas istim ponorima i dolovima i jogovima tuđim

u kojima traži svoje jogove, ponore, bunare i provalije.

Sas ćutanjem varljivim i govorom vaši očiju noževe isukajte,

zarite ji u svakog ko vam brani da grlite ljubav golu,

nadigrajte momka komšiju u srcu komšijskom otmite ljubav,

za sebe samo nek kucaju sva bila na svetu i drkću puti.

Svaki pokret tajna, stasa hiljadu znakova, sadržaja i bede,

prijateljstvo i ljubav iznevereni zauvek, rvu se ludi,

i ljubomora, i zavist, i podlost za ljubav i ljubav za podlost

-  podmukla zaseda po hladu meseca koja će da ti prospe creva

što ti u srcu snage zavijaju prazna od pohotne gladi.

Po hladu pavorskog meseca momka koji te ismejava.

Momče paorsko, zar ne vidiš u ruki tvoga parnjaka-druga

guju sakrivenu kako palaca jezikom i otrovati te oće

da bi ti otela ljubav tebi namanjenu, lopov od srca.

Nek gajdaš svira suze i ludilo razgrnuto, sto glasova,

a svaki sto drugi – koji svi na sebe liče ko jaje jajetu

iz kog se suncokreti rađaju – samo u noć vuče

i kopa po tvojim prstima mladalačkim punim mišića i sluzi.

Umesto suze, pesnice nek biju po tuđim vratima zamadaljenim,

neka se otvore vrata, ti ući moraš, ti si gladan ljubavi,

ti je i ne poznaješ drukčije nego ko vonj mirisa opojni.

Da li razumem lica kamena ova koja me pominju,

jer nisu zmaj, ni krilo njegovo, ni plamen ognjeviti,

već strah je da se ne odaš kad po pojatama  plačeš,

cviliš ko ptica kojoj su sačmom izrešetali krila,

a ti još krila ni imao nisi, tek ti niču, a ti padaš?

Kako ne razumem, kad ni ja devojke nemam, ni udovice

kod koje bi tijo kuco na pendžer da je obujmim,

već prazna srca i loga ovlaženog suzama-barama

kljujem po srcu sas krljušću moji krila stari,

i kandžama srce svoje razdirem, srce neizmerno

koje ne zna za ljubav ničiju, koje samo gori,

i u ugalj će me pretvoriti kad čas dođe brez ljubavi,

ili brez mržnje strelovite koja me u nebesa vine.

Ja razumem vašu ćutnju koja je ljubavna, razumem vašu mržnju,

koja je strast i pohota, ja razumem vaša stegna – vas same,

ja znam šta znači patnja smeha koja se davi u suzama.

Srčite iz vaši nemi reči život koji pali i ruši,

i gradi i podiže hram u samom srcu brez temelja,

koga će prva bujica strasti odneti kao slamku,

koga će srušiti, slistiti, ko kuću od karata.

Gajdašu, i ti zaspao. Zar si se umorio već,

kad momak ni pola nije izreko svoje, što mora reći,

a ja još nijednu reč od oni tajni koje razumem,

koje sričem od postanka sveta nebesima ritova

i ševarima zaraslim u trstike u kojima trske pevaju

o tome kako su samorane i kako bi ljubavi, ljubavi!

A ja u trsku usađen, star i otežao, tažim vatru

koja mi još uvek bije na usta, nozdrve i na snagu.

Bdenije

Ugasni, sunce, upali se, tamo.

Za moju zmajsku lepotu trebalo je uvek mraka.

Al šta to sada – svetlost je noć oko mene.

Sva lepota kao da je ova noć i u meni

U tami su mi se otvorili vrčevi saća.

Miro očiju moji plameni u mrak je poteklo.

Kroz tkivo noći u ponoći život je odletijo.

Iz dna korena u smoj zemljinoj dojki,

iz njene skrivene mlečne puti  jarosne,

kondiri sa izdani podzemni tokova,

vitki kondiri puni žudnje zmajeve.

Dovedite mi, Kumančani, noćas najlepšu devojku,

neljubljenu, negrljenu, nemaženu, nenačetu

da obujmim njene grudi žarom starim očajnika,

da me stegna njena ljube oko pasa od krljušti,

u ljubavnoj tajni mraka samo usne,miris ladni,

da posisa s mog jezika od dve struke žar moj gladni,

da stonoga strast se moja sas njom smiri,

pa da ondak samo ruke njene vite miris miri.

Ugasiću oči njene, upaliću ruke krhke,

dodirnuću sokove joj u izvori njene muke,

mirise ću posisati što izviru iz ćutanja

kada mrtva kraj zmaja se sva savije izgrljena.

Dovedite, Kumančani, na vas noćas red je došo,

da mi  Mlečnu put pošljete u ričinu kumanačku,

cvet iz bašte najsočniji, i najbelji, i najslađi,

zmaj vaš treba da pogosti starost svoju, bude mlađi,

da vam vek još jedan služi, lude sluge,

jer od jedne devojačke snage samo,

vek se moj sas vekom jednim produžuje.

Zato dajte noćas u noć adđar taj meni starom,

neka sjaje u potaji, a na ruci prsten da je,

s  tim velikim, nežnim, mekim devojačkim adiđarom,

pa da legnem š njome u hlad noćni što se daje,

što ni senke svoje nema, jerbo ladi iz potaje,

pa da ondak prigrli me ta stabljika nevidljiva,

pa da primi koren stari ta cepača mlada šljiva,

pa da plete bez po glasa sve bezglasne dodire mi,

s trepetljikom svoga lišća samo da tu meni stremi

da me pospe s rosom ulja iskapalog od ponoći,

s plodovima trava tajnih od rađanja da mi moći,

ležaćemo na jastuci pepeljaka punim muka,

a pod krilom groba njenog tu gde spava njena ruka,

pod tom rakom di se sklanja život kratki jednog cveća,

Kumančani, ima l koga ko bi ovo pročitao,

ima l koga u tom selu ko bi moje rane znao,

ili nekog ko bi kleo strv zmajevsku i brez toga,

ima l nekog noćas tamo ko poznaje moga boga,

koji sa mnom vlada besno, pa me bije, pa me pori,

Kumančani, oj, lancmani, već odveka, ne sadeka,

razumite moje jade, žednje moje, iste kao u čoveka.

Ako nema taka roda u kumanskoj bašči slatkoj,

spremte  onog mladog roba  kog ću i brez krvi kratko

repom svojim strovaliti, kao kaznu, u grob tamni,

di će biti pohranjeni i svi moji gresi tajni,

da budete mekši malko za sutrašnje nove noći

kada će mi zmajske želje, grozne želje, opet doći,

kad ću jezik i ne jedan na zemlju da metnem ladnu,

pijavicu na žilu mi ponabreklu kucavicu moju glavnu,

kad će moja stegna grozna opet da se koče luda,

a na cveće kumanačko da me stežu klešte-muda.

Ne dirajte snove moje, niti javu, niti želje,

već tražite devojanu puti čiste,  i što belje,

ne mislite da mi zubi dana mogu pozobati noći guste,

ne verujte vračarama da mi mogu poskidati čini puste,

 za svaku vam noć nesanu brez devojke kumanačke,

ubiću ja lepog momka iz kućice potleuše prosijačke.

Za dan jedan zakopaću oči hlepne na dnu sebe.

Al taj dan će da nastrada sva letina i jarica,

rđa će je uvatiti, a voće će da ozebe

usred leta,tatoši će dovesti  vam vetre mrazne,

izgoreće od ladnoće sve kajsije, breskve mazne,

potući će munje gromne stada vaša kraj Bečeja,

a kad opet noć se spusti, kumanačka lepa seja

mora doći na zmajevo ponoćište, a na njeno gubilište,

sve dokle se red vaš tvrdi ne pomeri s jednim danom,

dok ne dođe čreda nova s novom ranom-devojanom,

ili Modoš tad je čredan, il Beodra, ili Samoš, il Perjamoš,

svejedno je, vi to znate, pod grlom vam zmajski nož.

Nevidljiv sam za opake, za glupake i bedake,

ali oni koji znaju , ti me uvek i imaju

kad zatreba lebac dati, kad daruje zmaj vaš-mati,

ondak šešir obarate do zemljice stare crne,

a kad treba da na cvet vaš-devojanu zmaj nasrne,

češete se po temenu, vi, glupaci, paorende, vi, seljaci,

al mene se neće moći da Kumane ratosilja,

jer ja živim samo od tog noćnog strašnog crnog bilja.

Ej, ti, noći, ti upali sve hiljade od zenica,

da ugasim grozno sunce što mi pali sva tri lica.

Varveđa

Usred srca vajnoga Banata,

u onome tužnom Bečkereku,

Bečkereku gradu velikome,

na rečici banackoj Begeju,

u njegovom pupku samom, kasti,

jedna torta povelika bila

na baknketu keđelmeša ura,

jedna torta zdravo fina,

od oraja čisti umešena,

išarana sas obrstom-šlagom,

sas tornjevi viti i pendžeri uski

od otoga kretoš-grilijaša

sred Banata našog siromašnog

jedna fina gospocka varmeđa.

Jest grilijaš svuda uokolo,

cifrasta je od šlaga-obrsta,

al zidovi jesu od opeke,

a opeke od banacke zemlje,

a od žute one ilovače,

u koju se mrtvi saranjuju,

od ote su zemlje ispečene

te opeke bečkerečke crne,

a crne su od krvi dedova

kojino su tu zemlju kopali,

i sas krvlju njinom crnom

ilovaču jesu umesili,

i sas krvlju i sas crnim znojom,

jerbo krv, znoj od naroda rackog

najbolji su za mešenja lepa

sas kojim se varmeđa podiže.

Temelji su sas suzom kvašeni

od onije banacki robova

koji su po tavnim tamnicama

za dugove njijevi  dedova

vekovima tuna robovali

robovali, koste ostavljali,

a u temelj od varmeđe dične

krv, znoj i suze još pride –

zaoto je varmeđa banacka

na temelji čvrsti podignuta

da sas njenim vitkim tornjom

po Banatu sve ona nadvisi,

toranj onaj od najlepše torte,

s grilijašom zelenim farbani.

Ta zelena farba što se masti

to su njive u zelen prodate

da se caru varmeđska porcija

do filira jednog sva isplati,

da fukara ne bi možda dužna

njenom caru – gospodaru bila.

Svaka para srebrna brušena

od ovoga krvavog poreza

po jedna je suza devojačka

što je nije mlada devojana

oko vrata u niski ponela.

Svaki dukat u porciju predat

od majke je jedne strašna kletva

što je majka na sisi kunela

i svog cara i kraljsku varmeđu,

jer bi dukat  u niskama bijo

svakoj momi miraz preobilan

da se moma u dobar rod uda,

di ne jedu luka sa sirćetom,

nego brava tučedu u glavu,

da im snaša jede paprikaša.

Svako zrno lepa i maltera

s kojima je varmeđa zidana

to su one neme reči strašne

od dedova i od askurđela

s kojima su vazda propraćali

gospodu i varmeđu njinu,

kad su kuluk na nji nametali

po banacki rovnati drumovi

di se bare od paorske krvi

sas barama od kiše mešadu.

Sve je na toj torti od varmeđe

za gospodu i za plemenite

besne, ljute banacke spajije,

i za njine debele išpane

što im goje masne spajiluke –

kad gospoda presvetla naiđu

u Bečkerek a kod feišpana,

torontalskog župana velikog,

svemogućeg međe gospodara

usred srede banacki prostaka

političara i bednih trećaka

što iz drugog i iza trećeg dela

radidu za cara i kralja.

Kad je meni suza paorije

okvasila s rosom zmajska krila,

kad krv gusta od risara bedni

sva je polja širom orosila,

ja sam sazvo u Kumane dično

kraj njegove ponosne utrine

u kumanskoj staroj vetrenjači

sve tatoše moje na skupštinu,

te smo tu mi tri dana većali

i na kraju doneli odluku

da narodu našeg duž Banata

i popreko preko zemlje crne

povedemo vojnu najstašniju

s gradobitom i sas olujinom,

sas oblaci crni vilenjaci,

i sas svima jakim vetrovima

-  pa na tortu onu udaridu,

i sas crnom zemljom je sravnidu.

otišo je grilijaš i obrst

-  rasprsno se nebu pod oblake,

srušili su olujine strašne

sve zelene županske tornjove,

severac je pendžere polupo,

a temelje zatresle su hale

što s gromovi uvek napadadu.

A za njima sa mnom na svom čelu

sa poslednjim zmajom od Banata

ustala je silna sirotinja,

ustala je kuka i motika,

ustala je gladna golotinja,

podigla je srpove i kose,

da pokosi korov izđikali

što je Banat-zemlju prošarao,

što je narod od zemlje banacke

u grob žute ilovače smradne

saraniti za uvek hoteo.

Olujina

Kad pobesnim, sas razlogom ili brez njega,

ja samo Holuja pozovem tatoša za te oblake

što munje nose u mešinama, gromove i gradobitinu,

te on odreši ovaj užasni tovar na džaku kožnom,

i prospe se kovitljivi veter zvižduka stravičnog pun,

koji podigne vijore kovitlaca na putovima i lenijama,

koji zaspe usa i oči stoki i ljudima,

i koji veže zemlju i nebo sas stubovima prašni truba;

a za njim iz mešine poleti munja za munjom

koje udaradu preko atara ko bičem ognjenim,

ko strelama izlomljenim sas šiljkom ognjeviti,

pred kojima poklekne pavor kao pred prikazama,

i u travu sakriva glavu, ili u ruke na golim slatinama,

a stoka izbezumljena preskače zaprege i amove

i u trk se baca poljem i njivama gazeći useve,

i psi se podvuču pod kola ispregnuta kraj rastova

koji usamljeni nude parče lada za vreme žege;

a za munjom gromovi navale iz mešine tatoševe,

grom za gromom, tresak za treskom u sve šiljkove

krivi jadni đermova kraj oseka bunarski od dasaka,

istruli od prošlih munja, gromova i treskova;

zabija se grom mačem đermu do balčaka,

razara mu srž isprepucanu od vrućina bancki,

isisanu sas vrelinom sunčevi usta do drvenoga kamena

koji drži đermove da se na oluju održe,

i održaće se sem kad ji tresak ne rascepi od glave

pa do nogu, njegovi stari klimavi u zemlju pobodeni,

i ne prošeta gromova vatra po valovu i kablu pod mahovom.

Živina pod strejama u selu, paori pod kolima sas psima,

 nasred žitišnog mora osamljena ostrvca jadna

puna brodolomnika koji kleču i  molu mi se, Bogu,

prastarom slovenskom njinom Bogu ognja i groma,

koji sam se u zmaja njinog ognjevitog pretvorijo.

Konji – koji nisu ispregli – na ularu njištidu

i propinju se na dve noge stražnje pred munjom

kao da je mole u užasu da ih mimoiđe sas bljeskom,

i molu se gromu sas užasnim da obiđe treskom.

Ondak samo tatoš stisne mešinu do danaca njeni,

pa se prospe tuča sas maljevima ledenim po klasju,

ko sas sabljama glave im rubi sas đordama i dimiskijama,

sas kojima su im preci njini Avare i Hune sekli

po ovim istim njivama od starine, i Turke-čalmadžije.

Evo vam zlatnog majdana isprovaljivanog,

smeje se moj tatoš-doglavnik Holuja, kezi zube,

i maše meni u daljinu zaglibljenom zadovoljno

u ševarom zaklonjeno tresetište na trulom lišću

da je gotovo, sve je izvršeno, sve je uništeno,

zmaj besni iskalijo je svoju penu iz žvala pseći,

tatoš Holuja natrag se vraća u Kumanačku vetrenjaču

da se malko izvali na golom velikom žrvnju

od dobro obavljenog posla koji ga je iscrpio zjelo.

Razbijena vojska šenica u nejednakoj bitki,

do kolena je krvi njene u polju razrovanom.

Starac jedan paor prestareli klekne da kune,

a drugi mašu na njega: Stani, dok munja šine,

stani dok tatoš mešinu isprazni, dok tuča mine.

Kome da se žališ? Koga da tužiš? Ta na kog se žališ

taj ti i sudi, starče izlapio, zar si zaboravijo!

Tutnji sve potmulije. Udaljuju se tatoševe regimente.

Iz daleka samo još udaljeni doboši dobujedu.

Trube odječu gromova daleki, limenice im ljeskadu

pod munjama koje su pošle u nepovrat.

Sad opet mir je i tišina. Prošo je Holuj, njegova olujina.

Otaču se rane poubijani ljudi, konja, pasa i šenica,

nemi leže samrtni otkosi ognjene i ledene kose.

Samo ječi tiho bojno polje šenice od jeke ranjenika.

Ondak uzme kondir i lebac pod mišku tatoš milosrdni,

onaj što ga šaljem po povetarcu koji rane blaži,

čelo mije i srce umiruje, tetoši kose i maže sas olajom,

on pođe po razbojništvu, tiho skače preko leševa

-ranjenike traži da ji vodom pomešanom sas vinom napoji,

ranjenicima da rane vida sa olajnim mazom iz čuture,

pere jim oči ošinute munja šibama; a od leba zalogaje lomi

i gladne siromake u ritama zalaže lebnim zalogajem.

Strašan je zmaj banacki u svojoj jarosti slepoj besnoj,

ko što je dobar kad tuča prođe i kad se grom u njemu umiri.

Cvetovi

Larve su u blatu na obali.

U rasušenom glibu im je kolevka.

Samo ja znam, vidim,

dok letim iznad Tise,

da se s mukom izvlače

kako se izvlače iz maternjače mulja,

iz njene rane-mulja.

Sa ljušture rugobne

skidadu košuljice.

A ondak letnje veče

ispuni šum pahulja nad vodom,

šum strašni nenadmašni

koji svojim tijim dahovima

i fijuk moji krila u letu ugušuje.

Samo se lepet krilaca Tisinog cveta

nad utrobom majke cvetanja čuje.

Buknu hiljade krilaca nad vodom

kao veliki beli oblak

ispunjen živim cvetovima

koji lepetadu krilma hiljaditim.

Zatalasali se valovima

ludi maleni vilenjaka,

okrilatili behari –

i nemadu sem lepote drugo,

samo lepota koja gusto srlja.

I šum nevidljiv odakle dolazi,

krilca koja me sa svi strana miluju.

Naleću, nalećedu lepote letovi.

Leti, sve leti sas leptirima tiskim,

lete oblaci, leti povečerje,

zalasci svi će odletiti u krvavim legenima;

nisu li to uzdasi sunca na samrti dana,

nisu li to duše obala, vrbaka što lete oko mene,

nisu li to uzdasi duša barki i čamaca potopljeni,

nisu li to duše jauka davljenika

koje je matera ove lepote podavila,

nisu li to vampirski leptiri

sela slišćeni na nasipima,

varoši stanovnici koji su se povampirili

iz svojih grobova mulja

u koje ih je Tisa saranila?

Oblak letnjeg snega me obuvata,

oblak što samo let ima, pameti ne

ko što imadu oblaci kojima ja gospodarim,

to su pijani cvetovi iz ove grdosije lepe,

koji nasrću jedni na druge željni ljubavi,

pare se i miluju u grčevima,

bestidno život daju za ljubljenje,

a posle svakog poljupca po jedan par cveća

u Tisu se survava obamro, u samrt odleće.

Ali, moje su misli lude, mene leptiri lude,

osećam da krila su mi načičkana hiljadama cvetova,

da otežavadu od nji, da se lepe, da mekšadu,

kao da se sas njima u grču ljubu i oplođavadu,

ja tonem isto, ja nestajem, u Tisu ću se survati.

Zar i ja čeznem da joj poljubim maticu kao živi behari njeni,

zar i ja da plivam njinim letom i njenim tokom,

da svog leta više nemam od ove meke lepe nemani smožden,

zar da me oblak pahulja sas krilima nosi,

zar i da verujem kao one da je život samo trenutak,

jer njin to jeste, on je trenutak, ali ne  moj, ne moj;

one provedu u buktanju belom jedan tren kao vek,

a ja veka nemam od vekova, ja sam večan, zmaj od oblaka,

zmaj neba i zemlje, zmaj od krvi i mesa, zmaj od besa,

zar da me ovo  buktanje jadno belo i beskrvno

snese u adove pod Tisinim muljem, di ono boravi

pre svoga života i posle njega, di ga nema,

jer ga ima samo dok je cvet od Tise,

a to je samo trenutak-večnost.

Još magla u mojoj  glavi gasi plamen po plamen,

magla krilati uzdaha i duša izgubljeni lepetavi,

ti, ludo, ti smešno, ti, lepo cveće tisko,

ti si možda srećno, ali ja nisam,

ja nisam za život od jednog trena lepote,

ja sam za život večni od plamena i sramote.

Već se survavam nad maticu nehajnu rečnu,

vidim ji kako ji Tisa nosi mrtve u noć večnu,

sva trudna je matica od nehaja,

a od mrtvi cvetova proždire samo jaja,

da se oplodi opet za sutrašnje veče,

kad opet treba pod cvećem beli da proteče,

mrtvi cvetovi – to više njena deca nisu,

okreće od nji s gađenjem glavu, sakriva sisu

kojom ji je napajala mlekom gustim lepote krilate,

kojim ji je podojila da polete i da pate,

da se oplode i da umru kao svaki trenutak,

a ondak ji smlavi u svoga mulja vrutak.

Okreće Tisa u maticama svojim hiljade strvina

-  lešine leptirova iz njene materice,

a s podsmehom meni gleda u lice,

i kaže: I ti ćeš se survati od ove lepote,

i tebi se kandže i krila od strasti pote.

Evo ti kreveta meka, evo ti postelje žarke,

evo ti moga zagrljaja, evo ti velike varke!

U tome času ledenog zagrljaja cveta samrti,

jedan je naš tatoš dovuko brzi vetar

i dah mu njegov silni dunuo mi u lice.

Osvetlila mi se jopet žarka moja glava,

jopet je sukno plamen iz čeljusti zmajskoga lava,

jopet sam našo struju od oluje nad ravnicom,

jopet sa pljuno na Tisu i njenu glavu nicom,

nek tamo dole porađa se, pari i bljuje,

al gore u nebesa nad ravnicom zmaju je da snuje!

Ravnica

To je ta čije neomeđane krajine vidim

i sad kad sklopim oči iscurile,

kad na njih spustim kapke zmaja otežale,

i pođem mislima umornim duž tokova

Moriša, Tamiša, Begeja, Zlatice, Nere, i Tise,

duž mekih peskovitih obala kanala i begejaca,

kad se uvučem uspomenom u situ i rakitu,

duž bara prepunih roda i štrkova,

mudrih čaplja zamišljenih

i munjevitih vivaka.

To je ta ravna neomeđašena

na beskrajnom vidiku,

koja svaki čas u nebo zaluta,

pa se vrati da spoji kukuruze i pšenice

sa oblacima na sunčevim poljima.

Ona me i sad polumrtva uzima na njena nedra

i valja me i ljulja tepajući mi ovako starom

kroz oštre trave sočne i zeleni ječam,

i sveg me i sad isprazni i ispije,

uvek je ona u meni prepuno preobilno;

ni kad sam bio mlad nisam mogao od nje da dišem,

a sad me guši i u nesvesti baca duboke.

U njoj se krijem i nestajem velikoj,

majci mojoj na krilu koja sina vida,

tu čučim na nemoćnim nogama ko vivak u trstiku;

u njoj sam bio najjači, zmaj i div,

i najslabiji kad su prošle osoke života.

Kako sam voleo njene tamne vode ševara

zamućene od prdavaca, sarki i divljih pataka,

tamnine njenih bunara i ponora u meni!

Ruke moje, krila izubijana i polomljena,

oči moje iskapane u mraku vida,

ravnico, majko moja stara i rastužena

nad zmajem-sinom tvojim, jedincem skršenim,

sve je na dnu tvojih močari što postoje u meni,

sve je u jamurama prastarih tvojih morskih tokova.

Banat

To je moj jedini Banat,

nad kojim bi večno teo da naričem.

To je banacka zemlja ravna od Kikinde do Borče,

od Modoša do Bečeja,

zavičaj usijani kojim tera baba kozliće

kroz vazduh koji igra nad slatinami slanim,

po uzavrelom nebu blatnoga mora

plovi baba sa stadom kozlića,

usplahireni kozlića ilinskih vrućina pogubni.

To je Banat, černozem masnih podina,

na kome glave pšenice kao dukat krupnog zrnja

duboko sagnute pod teretom zlatnog leba

sanjaju kiše i oluje pljuskovite,

provale oblaka i tuču

i drkću od užasa da će ji uništiti,

i kada ji konji ovršu na gumnu pod nogama,

da će sletiti u džepove od senzala i trgovaca

koji kraj Tise mere džakove zlata kao blato.

To je moj Banat ravni i očajni

kome vijori razvejavaju kamare slame svilene,

žita sađenutog vlatova ukrašeni,

kada žiške sa ognjišta pale gumna i tršćake

i krovove od slame i trske na nabojima,

i koje ja podpaljujem noseći žiške nebom

u pandžama krvavim od znoja paorskoga

da ih nateram da ljube zemlju majku

i da se boje bogova gromova i oluja

svoga zmaja banatskog koji ih čuva

i muči mukom znojinom

da ljudi budu, i hrabri, i jaki

a ne omamljeni suncem i zlatom sadenutim,

da budu gladni i besni a ne polegli po ponjavama

od sitosti i pretilosti

koje im nude masne oranice zemlje crne.

Proguta plamen iz moji usta celu letinu za tren,

a oni kukaju i savijeni u klupče mole Boga,

ognjišta svoga zmaja i gospodara —

i manji su od makova zrna

i siromašni opet ko miševi u crkvi;

i sete se u očaju staroga vakta zmajevskog

kad nije carovo Banatom Bog

već gospodar nad gospodari, zmaj banatski

crne sile ognjevite koja prkosi nebesima,

kad nije bilo crepa i vršaćih mašina,

već samo ritova i ritskih kurjaka,

i kad su jeli iz šake ribu živu iz trstika

i pod crepuljom pekli šaku crvenog zlata žita.

I ondak opet hodaju blatnjavim putevima i prolokama,

koje prolaze iz sela u selo i vuku se lenjo lenijama

kroz kupusišta i zgarišta.

Trepte na suncu od zaslepljeni očiju sunca

naherena sela nasela na jendeke i busenje,

opala lepa i iskrivljenih kapidžika,

na jakovima u kojima se brčkaju bele guske

crvenih opranih nogu

i brbljive patke,

koje izlaze iz crnih bara kao bele ruže mirišljave

voljki prepunih crva, mušica i barski zmija.

Tanki su im ambarevi skucani od krivi letava

kroz koje pokazuju svoje zdrave porculanske zube žute

teški klipovi kukuruza koji će zameniti šenicu

u projama i kuljama mešanim sa bundevom i sirom posnim,

suvim i slanim sirom jalovi mršavi banacki ovaca.

Neka jim u ambarevima skucanim caruju vojske pacova i miševa,

čiji neobuzdani vonj dopire sve do moji logova u barama

i meša se sas gnjilim mirisom opojnih bara i lokvi

koje oko moga silnoga repa tinjaju u mome logu.

I dalje će im dudovi biti poslednja poslastica

najveća kada slatke murve crne popadaju po utabanoj prašini,

i njinoj deci goli trbuva otekli od najesti

oboje kose plave i usta im oplave kao u troletnici,

dok babe pod debelim lađom dudovi drva i lišća

sede na starim oborenim stablima i predu

zevajući od omorine i slatke staračke nemoći,

i pripovedaju od kraljeva i od aždaja,

i mene opisuju ko da su me vidile,

a vidile su me nebrojeno puta u njinim bajanjima

od krajnika, i groznice, i ukvare, srdobolje, i dalka,

kad šapuću prestravljene nad bolesnicima nemoćnim

i mene zazivaju da im bajanje napunim snagom

i silom zmajevitom od zmaja banatskog,

jedinog boga i svedržatelja od čukundedova i askurđela.

Slepi kućni prozori na nabojima od žute glinene zemlje

gledaju nemo u noć i motre kud ja to repom kormanim

kad po gluvom dobu vetrove ganjam nad Banatom

i teram ji u puste slatine slane da oblake donesu

i poškrope kišom oskudnom tvrdu kamenu zemlju

isprepucanu od sunca prazni žetava suvi trava

da moji Banaćani siroti i izgladineli i žedni

ne poskapaju ujutro kad ludo sunce obori sve glave,

Da im poškropi blatišta sa plevom di lep prave,

da cerpiče slože za kućišta oskudna i siromašna

pod koje sklanjaju glave kad im olujinu nateram

pod badže i odžake nad sadžacima i kotlićima jadne rane.

Pod slojevima stari krečni naslaga

i opalim crnim ranama na licima zidova

raste kiseljak sam od sebe, najjeftiinija sirotiinjska čorba,

koji buja medu razlupanim crepovima i šerpama

na naslagama trulog tulaja i balege

na leđima zidova koji im čuvaju siromašni mal.

Bajto i sklanjajte uroke, bake i prababe,

čuvajte od zli očiju unuke i praunuke,

lonac stavljajte na zavrnuta creva prepuna krompira kiselog,

palite svećicu na trbuhu domaćina koji umire,

mrmljajte za pomoć basme stare koje još pamtite,

to me može jedino umilostiviti, jedino raznežiti,

i podariti vam još dan života ili dva.

Zazivajte me, zmaja svoga gospodara od postanka,

crne prišteve lečite sa mojim pristankom,

kandilaši i vračare nek skidaju sakagiju i šap

kada se sjedine sa paorima u užasu i pomoru stoke.

Brkati paori, nabite šešire poderani traka na oči,

pozovite me da me preklinjete da ostavim tatoše moje

da spavaju mirno po neprolaznim travuljinama

da ji ne budim da povedu oblake gromovite,

već da tihe kišovite mešine prospem nad njive i sela

da vam sačuvam letinu, bar malo zlata u vaše tvrde ranjave

šake isečene palamidom i čkaljem, čičkovima i kosirima,

da sakrojite momcima i devojkama nove gunjeve i grudnjake,

sukno rapavo za plundre i rekle, da ovce ne uginu bez vune.

Ej, voleo sam ji i volim i sad kad umirem,

jer ono što je od mene zla bilo

bilo je njino dobro za život crni da se bore

i da ga vole bezumno i kad ga traće i rasipadu.

Za nji sam čuvo bele pogače da jim se klanjadu

posle crni dana proje i jerišta-teškoga posta na oranicama.