logoban

Registrovani korisnici imaju pristup celokupnom sadržaju sajta, bolje rezultate pretrage, mogućnost komentarisanja članaka, kvalitetnije fotografije i druge pogodnosti. Kako da se registrujem?
 

Prašina

I debela prašina i to sam ja –

debela julska prašina po razvaljenim letnjim putovima,

gusti oblak od prašine od Kikinde do Pančeva,

nema više u njoj zrnevlja šenice,

pa ne sleću vrapci da me kljuju

da bi pokupili svaki dragi kamen za sebe,

kao što me kljuju kad sam prašina petrovska,

kad svako zrno tri puta obrnu od radosti u prašini

da se uveru da je biljur kojim će nahraniti mlade,

pa me tetoše, pa me vivkadu, pa me golicadu

kljujući mi krljušt na repu, ispod krila i na temenu,

vrapci banacki jedini su živi stvorovi koji me se ne boje,

jer oni ne znadu da je to zmaj na putu prašina

debela pedlji, a i široka bez granica ravnicom;

koliko je traje i ima, kolikogod je od Aranke do Tamiša,

kolikogod je od neba do oblaka, i dalje, i dalje

Tuku se vrapci lepršadu krilima na moji leđi,

dižu oblake prašine svud uokolo dolom i barom,

miluju me i golicadu kandžicama svojim tankoćutnim,

moje kandže čiste oni njinim kljunićima – od blata

iz moga rita-loga, u koje se blato crvi i glista leglo

pa se sas blatom na moje kandže uvatili.

Vrapci s velikim znanjem i razumevanjem vade crva po crva,

osušenog već međ mojim noktima od sunčeve jare,

iskljuju ga i iskasapu i podelu među sobom dok se tuku,

a suvo blato barsko u prašinama odleće međ svoje,

u prašinu banacku koja šorom i hatarom, oblakom i Tisom

u tankim valovima lepi prašni oblaka valja se

niz dolove i jogove, niz dolme i rampe, niz slatine.

Sad, kad sam ostarijo kao Vršačka kula na Bregu,

prašina je odebljala, otežala, leži mrtva, usijana.

Konji je kopitom podignu kada prođu – jao moja rebra!

Vazduh je miran, prozirno sjaje, samo sunce žeže.

Kad se setim vekova moji – brzo se slegla prašina.

Konji ne kasadu, sapliću ji prašina na letnji putovi,

a mene udaradu po sapima, gazu mi rep slabi, oči sklanjam,

Iako je lubenica raspolućena u rukama risara,

iako je pudar ostavijo razbijenu, toliko je more lubenica,

spava prašina, umire odebljala, ostarila, neće na lubenicu,

neće ni na rane risara kada se kosirom poseku po nogama –

a prašina je  lekovita, zna ceo Banat, pa neće ona na rane,

risari moradu da je sa rukama zahitadu i na rane posipadu,

da jim rane prođu risarske od prašine lekovite grozne.

Ležu lubenice razbijene ukraj puta, toliko ji je

da se dosadilo risarima da ji jedu, a subaše ne maru,

samo muve ondak od obilja kolo vode opijene sas srcem lepljivim

crvenim, srce lubenice raspuknute od zreline njene,

crveni se jedro srce, al prašine nigde nema u vazduhu.

Spava, spava, svako zrnce spava od nje, od prašine zmajevite.

Ko će dinju posoliti, ko papriku-baburaču, ko jeriše?

Za strvine, za podruge sira bela, za lepinje na njivama,

soli treba od prašine, zmaj da legne na čast skromnu,

da očvrsnu svi prostaci i seljaci i čardaci, ko i janjci,

da se zdravlje svud posrče sas voćkama, sas dunjama,jabukama,

da se zdravlje  zmajsko spusti u krv crnu po žilama.

Leži tako zmaj-prašina ukraj puta i na njemu prepuštena,

umoran sam, braćo, od ti silni leta tužni i preteški,

od ognja sam skomolo što me stalno pali-žari kroz vekove,

u ladu sam pod bagrenjem samrtničkim, doneste me na opanku,

na ralici, na zaranku, mome logu usred gliba, di zmajevi umiredu

i čitajte basmu moju, od sugreba, od ukvare, sve po redu,

mećite mi lonac s svećom  na trbuve moje tvrde, creva gusta,

i nočića deset stari metniti mi po kapcima i na usta.

I molim te, paorendo, od risara ponajgori, ali ranjen,

na tu ranu što ti nogu vuče koči metni malko od mog leka,

sagni se pa pospi malko od te mrtve zmajske nege –

krv će stati, bolja će ti posustati, prašina je tvoja mati,

a kad tvoju krv paorsku zaustaviš da ne teče ispod kože,

ti se sagni pa prašine od mog besa zaspi dobro

i po mojoj grdnoj rani, po sustalom srcu mome,

ne štedi me, već tamani sas prašinom starom, pobro,

to častice jesu orne od besnoga momka, mome,

to će mome starom žiću biti melem, dok ja bostan nisam obro,

bostan zmajski, koji neće niko teti da uzbere, niti krasti,

možda će mi otrov zmajski iz prašine moga žića

biti još dan koji sva žednina i sva pića.

Na moju bi ranu bilo dobro da je od prašine debo sloj,

da zaraste, da zaceli, kao noga žeteoca, žeteoče, brate moj.

Na kosir sam jedan stao, taj se zove starost, vek.

Samo di je ta vračara, stara baba da mi lek

još sa basmom starom meša, što najcrnje rane celi,

zmajska basma od starine, daće zmaju još dan beli

jedan makar da gugutne – iznad njega kad proleti – grličica,

da uvati okom suvim kada prođe hodom vitkim dovojčica.

Potražite u zaselku babu staru, najstariju, od potrebe,

da me basmom tu opoje,  posle nek me i pogrebe.

Ja vam mrtav mogu stati na zlo mesto neko jako,

mrtav mogu; dok kopate za me raku, kopajte je ondak tako

da mi traga ne ostane ni za prašak od prašine,

da se moja zmajska duša u grob crni s telom vine.

Polje

Kad sam poletio kao da se zatalasala zemlja

planinu da napravi od mene,

ali samo malo se pomakla u vis

na leđima jedine oranice.

Humka je tu,

na humki čudan neki znak-krst, raspeće.

Od lima izrezano telo čovečije,

i prikovano ekserima,

za ruke i noge prikovan go čovek

od lima, na pravim ekserima —

vidi se iz visine oblaka da je prikovan,

vidim očima mojim munjevitim da su ekseri — pravi.

Boja neka jeftina mora biti — otrla se,

lica nema taj čovek razapeti goli,

otrlo mu se lice sa glave.

Glava je u zmaja jedan od njegovih sjaja,

lice je sjaj glave, oči, usta, jezik,

oči su plamen, usta su plamen, jezik je plamen,

iz svakog od njih suklja po jedna vatra zmajska,

i čovekovo lice je plamen, i strasni i zmajski,

i suklja plamen lepote i nade iz njega i vere,

ili mržnje, nepoverenja i očajanja.

A ovaj goli — na krstu razapet — nema lica.

Krst — zar to je samo snaga njegova?

Krst je samo drvo ukršteno sa drvetom?

Ej, ti bez lica, kako da te gonim ili milujem,

kao što sa čovekom činim, koji na krstu nije —

go jeste mnogi, od siromaštva i neimanja,

ali razapet nije, bar ne na drvetu, kao ti,

razapet je, to znam, između nemaštine i mržnje,

razapet je između želja i skromnosti života,

a ti brez lica u polju ma krstu, ko si ti?

Šta ću sas tobom da radim?

Di da te denem? Da li da te kaznim, možda,

što se uplićeš u moje tajne, bezliki,

ili ću te pomilovati po kosi dugoj i bradi —

ili ću te zverima izložiti i olujama,

ili ću te od ljudi zaštiti ako te napadadu?

Vide ti se bodljte trnovog venca oko glave,

ili mi se čimi da se vide,

već je veče, samo izgleda da je trnje,

jer znam da trnov venac dođe oko glave

ako krv u kapljama sedi na čelu.

Ko te je okrunio sa krunom od trnja?

Što si je primio? Zašto ji nisi satro?

Zašto im nisi sunuo u lice plamen žeženi — tebe,

što ji nisi sagoro, speko, uništio,

što jim krunu na njinu glavu nisi metno,

što jim od plamena tvoga krunu nisi natako usijanu —

zar da čovek primi krunu od trnja na čelo,

a čovek je — koji krune nema, koji se samo pokorava,

koji prima nasilje kao dobrotu, a dobrotu kao nasilje —

ne, ti nisi dobar, ti si bunio protiv zmajeva neki

koji nisu imali plamema da te sažegnu,

ali koji trnju zapovedadu, trnju mrtvom,

ja samo živom svetu zapovedam, ja zmaj nebesa i zemlje,

sa živom silom oblaka, olujina, voda i bilja.

A ti si nekud teo gde mrtvi odu nepoznati,

kad krunu si primio od trnja i razapet bio —

hej, jadni ti, sramotom na drvo pribijeni —

pa ti si jadniji od svakog mog strašljivog čoveka

koga olujama tučen, i vetrovima nosim i poplavama davim.

Veče je već palo — ja se još sas tobom bavim — bestraga da si!

Još će mi klonuti od umora krila sve oko tebe leteći.

Telo golo na krstu od lima otrle kiše, moje kiše,

izela slana i magla, moje magle i slane,

izgrebali mrazevi, izgrizli gromovi, moji mrazevi i gromovi.

Od zime koju nose mešine vetrova u utrobama

koje ja šaljem po tatošima na zemlju za paore ljude,

da im pokrije sneg i mraz posejanu pšenicu ozimu,

da se razvije klica semene matere rođenja rane,

ispucala je zima snegova i mrazeva iz mešine ladnoće

boju tvoje limene slike na krstu drvenom

popucalom od vremena, moga sluge vernog u prolazu, oglodanom.

Puca boja od zime moje, a posle otpadne — odnesu je vetrovi.

Sad humka na koju su poboli tvoj krst i raspeće

nosi i mišlinger zeleni, za stoku ranu, rana rane ljudi.

I bundeve su na humki, srčike bundeva bele glave, žuta jezika,

zube bundeve keze na tebe, zube sakrivene u glavi, semenje.

I raž zelena je na humki na kojoj si mesto zauzeo.

I sve to kroz sumrak dobija nove boje po sebi kadifene,

i talasa se, talasa slika, čuje se njen šum slikovit zelen.

Zelena je raž, bundeve su nabujale, siromasi se vesele,

dao sam mnogo kiše da padne na humku tu ozarenu,

mnogo je sirotinje tu seme posejalo za jestivo,

jedan tatoš moj samo se za to brino da oblak jedan cepa

nad humkom zelenom punom bundeva, raži i mišlingera —

Poslednja kola u daljini se gube sa polja, kući odlaze,

letnji put pun prašine zasipa vidik ispod kopita konjskih,

idu kola u selo, žure na noćište.

I ja idem da se u logove vlažne tople spustim zmajske bare,

da vatru tela i duše utažim malo u močvarima.

Konji radosno ržu u daljini. I ja ću te ostaviti, raspeti.

Da ti pomognem, nek dune vetrina koja bi pokidala

eksere na tvojim rukama, na nogama probijenim,

pa da te jedan mali tatoš moj povede u selo, na groblje,

tamo kraj grobljanske kuće udovičke naćeš kamaricu sena,

u nju možeš uviti golo tvoje telo, da se ugreje malo i otpočine.

Ako te moradu opet viditi sutra razapetog,

jedan moj tatoš će već u zoru doći po tebe da te dovede i metne natrag

da sagnute glave mrtav krvariš i sažaljenje paora izazivaš,

al noć da provedeš posle toliko vekova miran, tih, u senu toplom.

Evo, kao čaršav spuštaju moji tatoši vetrićak — čaršav na vidik.

Nikoga više nema u polju, samo tišina, i ćurlik jedne noćne ptice — zbog progonjene mušice za hranu odocnele ptice.

Mrak je pao, pun je noći. Neće tuda niko proći, niko više.

Tu je nigde bijo potok, Đukošin se zvao.

Utono je u trave, u žita, u raž, u cvetne čkaljeve, bulke.

Evo javio mi se noćni vetar zviždukom dogovorenim.

Široki noćni vetar brez pravca. U mrak je naletio i polego,

Nikoga nema više, razapeti, siđi, evo, je ću ti i sam pomoći.

Nešto mrmori, da l ti to odgovaraš ili Đukošin se čuje?

Šta ja znam, male su to stvari za jednog zmaja; i ti, i ti.

Ja letim dalje, još Tisu moram obići pre spavanja.

Da li će noćas mirno počivati brez buke i brez stida.

Poslednji

Pre se znalo kako izgledam –

lako se bojati me kad znaš kako da me se čuvaš.

A danas zmajeva nema, izumrli, zatrli se;

zaboravilo se.

Al ja jedan još uvek živim

U Velikom sam ritu!

Ko je slep kod očiju, nagaziće me.

Ko me nagazi – taj je gotov!

Otvaraj oči, pazi kako ideš!

Ko Velikim ritom ide, zabadava se krsti i šapuće,

zmaj Boga ne priznaje,

molitva od njega – ta ne pomaže.

Zato ima jedna basma od koje se i zmaj boji,

stara basma bapska od vekova,

od nje su zmajevi saginjali glavu.

Al di su vekovi zmajeva-kraljeva,

di su basme zmajevite jače od zmajeva,

di su te reči užasne, di, reci?

Jedan još  uvek živim  ja, zmaj banatski,

u Velikom ritu krilati car –

ne hodajte ritom priko močari,

moje Ognjeno ostrovo daleko zaobilazte!

Ništa, tršćak je to brez zemlje,

ne gubiš ništa , pavore prokleti, orati se tu ne može.

U tim crnim mulju

živim ja,

živim ili umirem,

iako je to uvek isto bilo,

ali za ljude, ne za zmajeve!

Ne dajem se viditi po danu –

noć je sada bila carstvo moje.

Tu spavam po suncu u mutljagu gustom

i svoje poslednje plamenje vlagom tažim ritskom,

a noću i na puškomet daljine

kroz ševar, situ i rakitu svetlucadu plavkasti plamičci

iz moje trupine isprepucane ognjene.

Tu spava taj zmaj poslednji,

teško spava, u snove se zamotava,

dok sagoreva žeravica moga srca,

i polako se gasi u bari.

Al ko me i takog darnuti sme?

Ma, ko me i slučajem samo uznemiri

zalaje mi vatrom na ramenu treća pseća glava,

poslednja još što životari od stare tri,

iz usta opet plameni jezici zapalacadu,

iz očiju mi buktave suklje izlete,

opaljena krila natrula mi se užare poslednjim žarom,

razmanu se otrcana i iskidana još paklena,

krila moji oštri sabalja – usijani đorda

koje su u bojevima među zmajevi krezuba ostale,

na nogama još imam kandže al nepotkovane natrule,

no varnice se iz njih još mogu da jate

od oni koje mi je kovač potkovo na žeravici –

kovač – koji me je uputio u ovaj život kojim umirem,

koji mi je rep skovao da kormanim kad letim ravnicom

a sa koga su sada pootpadale čelične krljušti.

O, kakve divne strave, o' kakve divne jare što je bilo!

A tek kakva su ugljevlja usijana bila moje oči šestoro

zmajske oči strelovite ubiojite od kojih se sada gase

još samo dva istekla i krvava od slepoće.

No, što tu sad naričem za onim što je propalo-istrulo,

šta će meni sadeka ognjene oči, krila i rep,

šta će mojim nogama staračkim kandže i đorđe,

kad zmaj više ne želi da se bije i tuče,

kad više ni da leti ne pokteva,

ni  vatru da bljuje nije mu više želja,

ostarijo je, raspada se, lipsava.

I sablje da mi sunu plamenom na krilima,

dugo nisu oštrene, zarđale su crvenom rđom!

Stari izlapeli zmaj najviše vole da spava,

po danu drema a po noći zaspi kad gluvo doba naiđe,

ne ćuli više uši oštre, opustile se, zagluvile,

ne spavam ja, već  skapavam, i uginuću skoro,

i molim nebo i munje i oblake – stare prijatelje

da požure sa mnom, da sklopim oči zauvek, da se odmorim,

da nebo kaže: Neka ode, ne treba više, nije zmaj,

već trupina raspadnuta, mrtvac koji zaudara;

opali munjo, ubi ga grome, srce mu pogodi umorno,

oblače, zakloni ga svojim paperjem, mrtvog me sakri,

negdi u dnu nebesa banacki oni široko-šikori

da ne trunem u ričinama, da ne strašim ljude crkotina.

Varveđa

Usred srca vajnoga Banata,

u onome tužnom Bečkereku,

Bečkereku gradu velikome,

na rečici banackoj Begeju,

u njegovom pupku samom, kasti,

jedna torta povelika bila

na baknketu keđelmeša ura,

jedna torta zdravo fina,

od oraja čisti umešena,

išarana sas obrstom-šlagom,

sas tornjevi viti i pendžeri uski

od otoga kretoš-grilijaša

sred Banata našog siromašnog

jedna fina gospocka varmeđa.

Jest grilijaš svuda uokolo,

cifrasta je od šlaga-obrsta,

al zidovi jesu od opeke,

a opeke od banacke zemlje,

a od žute one ilovače,

u koju se mrtvi saranjuju,

od ote su zemlje ispečene

te opeke bečkerečke crne,

a crne su od krvi dedova

kojino su tu zemlju kopali,

i sas krvlju njinom crnom

ilovaču jesu umesili,

i sas krvlju i sas crnim znojom,

jerbo krv, znoj od naroda rackog

najbolji su za mešenja lepa

sas kojim se varmeđa podiže.

Temelji su sas suzom kvašeni

od onije banacki robova

koji su po tavnim tamnicama

za dugove njijevi  dedova

vekovima tuna robovali

robovali, koste ostavljali,

a u temelj od varmeđe dične

krv, znoj i suze još pride –

zaoto je varmeđa banacka

na temelji čvrsti podignuta

da sas njenim vitkim tornjom

po Banatu sve ona nadvisi,

toranj onaj od najlepše torte,

s grilijašom zelenim farbani.

Ta zelena farba što se masti

to su njive u zelen prodate

da se caru varmeđska porcija

do filira jednog sva isplati,

da fukara ne bi možda dužna

njenom caru – gospodaru bila.

Svaka para srebrna brušena

od ovoga krvavog poreza

po jedna je suza devojačka

što je nije mlada devojana

oko vrata u niski ponela.

Svaki dukat u porciju predat

od majke je jedne strašna kletva

što je majka na sisi kunela

i svog cara i kraljsku varmeđu,

jer bi dukat  u niskama bijo

svakoj momi miraz preobilan

da se moma u dobar rod uda,

di ne jedu luka sa sirćetom,

nego brava tučedu u glavu,

da im snaša jede paprikaša.

Svako zrno lepa i maltera

s kojima je varmeđa zidana

to su one neme reči strašne

od dedova i od askurđela

s kojima su vazda propraćali

gospodu i varmeđu njinu,

kad su kuluk na nji nametali

po banacki rovnati drumovi

di se bare od paorske krvi

sas barama od kiše mešadu.

Sve je na toj torti od varmeđe

za gospodu i za plemenite

besne, ljute banacke spajije,

i za njine debele išpane

što im goje masne spajiluke –

kad gospoda presvetla naiđu

u Bečkerek a kod feišpana,

torontalskog župana velikog,

svemogućeg međe gospodara

usred srede banacki prostaka

političara i bednih trećaka

što iz drugog i iza trećeg dela

radidu za cara i kralja.

Kad je meni suza paorije

okvasila s rosom zmajska krila,

kad krv gusta od risara bedni

sva je polja širom orosila,

ja sam sazvo u Kumane dično

kraj njegove ponosne utrine

u kumanskoj staroj vetrenjači

sve tatoše moje na skupštinu,

te smo tu mi tri dana većali

i na kraju doneli odluku

da narodu našeg duž Banata

i popreko preko zemlje crne

povedemo vojnu najstašniju

s gradobitom i sas olujinom,

sas oblaci crni vilenjaci,

i sas svima jakim vetrovima

-  pa na tortu onu udaridu,

i sas crnom zemljom je sravnidu.

otišo je grilijaš i obrst

-  rasprsno se nebu pod oblake,

srušili su olujine strašne

sve zelene županske tornjove,

severac je pendžere polupo,

a temelje zatresle su hale

što s gromovi uvek napadadu.

A za njima sa mnom na svom čelu

sa poslednjim zmajom od Banata

ustala je silna sirotinja,

ustala je kuka i motika,

ustala je gladna golotinja,

podigla je srpove i kose,

da pokosi korov izđikali

što je Banat-zemlju prošarao,

što je narod od zemlje banacke

u grob žute ilovače smradne

saraniti za uvek hoteo.

Baba

Nemam mira usred noći, budi mi se srce spano,

neko mene treba zdravo, neko zove mene zdravo,

u ševaru drkće trava, zove l mene to sad Rava,

baba-Rava s Malog rita, di je sita i rakita,

il me zove iz Taroša Persa stara,

da se sa mnom o svom poslu čarovitom razgovara,

čini mi se da to nije ni Persida ni Rakila,

nego ondak davna stara čaralica baba-Sida,

Podvranjevo njen je samo kraj za bole srdobolje,

izmeđ brega od Bečeja i vranjevske crkve stare,

tu ti ona čara, baje, i lekove dobre daje,

al to može samo tako kada mene vikne malko,

na uvo mi prišaputa da joj snagu ja podržim,

boljetinu da ja spržim kad je bolja poohola,

kad se rana užarila i kad cedi mlogo bola,

od zmajske se pokrljušti leči svaki sugreb tušti,

ukvare se mogu zdravo da poprave crevi pravo,

a trbuva svi grčevi kad se zmajska krljušt trevi,

ona što se može naći po stazama i putevi

nad kojim se ko zmaj, kasti, zatreso se ja od strasti.

Šta je, Sido, prija-Sido, što me zoveš usred noći?

Zar za crni prišt ti nije krljušt bila od pomoći?

Ali baba-Sida rida i sa stidom glavu krije.

Zmaje ljuti, dobri zmaje, al prišt crni barem da je –

već zlo velje -  a od ljudi s tom nevoljom tebe budim.

Stara jesam baba-Sida, boljetine što sve vida

sas pomoću zmaja ljuta s banackoga glavnog puta.

I stara je i zbrčkano sad je njeno svetlo lice,

pa jopet ti mora ona od stida da gledi nice.

Ako nema baš iljadu i još koju godinicu,

ali ima bar duboke bore na svom česnom licu.

Priko bora i sto rapa od veliki boginjica,

nije bila za udaju Sida mlada devojčica.

Nesreća je to vam bila za devojku jednu  čednu,

ali zdravo dobro dođe za Persidu, Sidu bednu,

kad je većem ostarila i od zmaja utuvila

kako divlje meso  stane kad se samo sobom javi,

kako se trljadu žlezde, glavobolja čim se davi,

kako se trljadu leđa kad te bole rptenjača,

na koje se mesto bolno privezuje zla zubača,

kako se namešta ruka kad ugane staroj ženi,

a šta treba za koleru da se mrmlja zmaju-meni.

Tako ondak Podvranjevu postal a je glavna Sida

kada leči s zmajskim krljom sas kojom ti rane vida.

Al došao -  pomor niki među male dečje glave,

niki čudan pomor jaki od koga se deca dave,

ište Sida od meneka basmu da joj jaku dam,

a za taki novi pomor ni sam basmu ja ne znam.

A ondak se selo diglo vidarici da se sveti –

neće da izvida decu, umiredu od veštice, ta se sveti –

a ko da je ondak taka veštica od take smrti

nego baba-Sida stara što šuruje sas aveti,

a kad tako glas udari glupav ko će njega strti,

već se sve to bolje goji i ko korov brzo prti.

Baba-Sida i rep ima, viče selo, za sramotu,

pa se taki glasi množe selu takom u zlom kotu.

Ako rep baš Sida ima, ondak sumlje nike nema,

Sidu treba zadaviti što na groblje decu sprema.

Pa ti jedan od najjači brkajlija uzo na se

da rep Sidin on povuče;  digne njenu suknju –zna se,

kad je Sida s vode išla da zavati s Tise piće,

tad joj onaj suknju digo sas sramom mu poso biće.

Repa nema, zmaj rep ima, il rogati, ili Daba,

sas repom se nije našla u banatu još nijedna stara baba.

Na oto se pokunjijo ondak onaj jaki  brka,

a selo se zabunilo, nasta zdravo trka-zbrka,

pa ko ondak decu davi, nije Sida, druge nema,

znači ondak dalje pomor deci sanduk mož da sprema,

treba nikog leka naći, iš ne praši, baba-Sido,

ni  veštica nisi nika, pa koji te đavo vido

ondak da nas tobož lečiš i lekove nike spravljaš,

kad rep nemaš, ondak, glavu ti u torbu stavljaš,

u rep tvoj smo verovali – da za oto znaš da lečiš,                                 

a kad repa nemaš, Sido, ne pomaže ni da klečiš

i da moliš ti za milost, lažno si nam ti bajala,

znači ondak, đavo te je na tu šalu privoleo,

nisi ti pomogla nikom kad je sugreb niki sreo –

ni  ugljevlje ugašeno nije tvoje Daba teo

da privati kad si crno s tiskom vodom ti gasila,

po obrazu, Sido stara, tvoga sela si gazila.

I užeše za ruke je, dve staračke ruke crne,

onaj što joj dizo skute, sad ji opet pozavrne,

te sramotom ogoljenu tako Sidu dovedoše mutnoj vodi,

Tisi žutoj, prostakuši, koja s Tiskim cvetom rodi,

pa ti Sidu odgurnuše sas velikog sas bajira,

u noć jednu o po noći kada zefir vetar vira

u jedarca vetrenjače kod bečejskog starog groblja,

di tatoši kolo vode daleko od njinog roblja –

od seljaka i prostaka i nejaki od bedaka,

kad ji samo ja još čujem kroz san gusti moj opaki,

i kroz ponoć i kroza san nad tatoši vodim jaki

nadzor da se ne razapnu sa tavana vetrenjače,

pa ne čujem, ne bilo me, di od stida Sida plače

na bajiru na obali pre neg što su nju otisli,

počim su joj dva kamena na dve noge ti obisli

pa se Sida u talasi mutne Tise utopila, jao, stara,

pusitja sam do propadne od banacki svi vračara

najstarija i najbolja, od naroda ruke njenog

sirotinjom i sas bedom od naroda zaglupljenog.

Još jedino ostaje mi da tatoše kaštigujem,

kad ji skupim kod Kumana da ji dobro bar ispljujem,

a na koga padne zmajska kap i jedna od pljuvačke,

nema više za tatoša ni kap krvi zabijačke,

sas kojom se tatoš rani da bi bijo jak i vredan,

da može od vetra krila da savije pod rast jedan,

da uzjaši na nji  viti pa da leti po Banatu

da lomi i krši usev, sela, crkve po tatoškom crnom batu,

a po mojoj zmajskoj sili, najstrožijoj zapovedi,

iz koje se predu stra i trepet i stravične pripovedi.

Pseći

Zavijaju kerovi po noći i dozivaju me,

jer znadu da sam ja u ritu blizu, pomoć traže,

al ja ne mogu noću iz loga blatnoga,

dan mi treba da mi pandže osuši, da krila lepetnu,

al pamtim što mi kerovi kroz noć arluču sa daljine

iz Kopova na tiskoj dolmi, sa bečkerečke ćuprije –

razumem ja njin jezik pseći i bolje možda nego do ljudi,

jer ja ljude i neću da slušam, suviše zbore, malo tvore,

a psi su izgubljeni među njinim nogama,

svet im gaze paori kao od šale, ritaju ji, kerove,

a ne znadu da su to moje sluge slepe bez pogovora.

Sutra ću, kad užeže sunce, opet uzletiti,

i pravdu podeliti i Elemiru, i Šušanju, i Sanadu,

tuću im letinu za kaznu, čupaću bašte za osvetu kereću.

Šta to noćas laju kerovi iza Vranjeva, šta?

Znam ja i brez toga, kroz vreme meni znano je –

za kerove se ne nameštadu kreveti, ni za bolesne zdravo,

ko za pavore najzad što se namesti kad zanemogne,

il kad treba sina praviti da privati kući i mal.

Kerovi se pitadu tužni među sobom šta će ljudi

-  šta tražu tu u svetu kerećem nasilnici i hulje,

Ma kako da laje ker, dobar ker, čuva lavežom paoriju,

stalno je paorima pod nogama, za cakanje im služi.

Kerovi se sklanjadu koliko mogu, al opet izubijani,

jer na sve stane oko nji u svetu kerećem

gmiže od ljudi: njini opanci, cipele, čizme i klompe,

samo se ritadu i uvek nađu pse jadne za udarac.

Stalno prekor, udarci, batine, a kad je brez toga,

ondak je vika i stroga pretnja, i prezir i sram.

Samo paorska deca kradom pomiluju kuče ili kerušu

kad joj odvise sise do zemlje posle okota,

al i ondak se nađe otac ili mati da im očitadu:

to ker je a ne čovek, sas kerom ne treba čovečiji.

Glavna je srdnja paorskog sveta odozgore

na pseći svet onaj pod nogama odozdo što se vrze,

što psi to što paori u krevetu u mraku radu,

psi po danu na gromiu, brez zazora i stida, prosto,

neće psi kao paori, lepo mrak, noć, i šaputanje,

zagrljaji čvrsti i poljupci zvonki da ječi noć,

lepo na krevetu, polako, samo starci da se ne probudu,

i tako dok ne svane, dok se dremnuti ne mora,

jer već u dva sata ujutru treba ustati – konje namiriti.

A ono – božji jarki dan sija sokakom i selom,

a kerovi, tek, tek, pa na gromilu. Ta, to je kuća, sokak,

ta, to je zaselak, selo, ta, tu je stidna devojka i momak –

a kerovi na gromilu brez stida! Sramota, brate, za pavore!

Već batinom po psećoj gomili. Brez stida, brez srama, kučke!

Po ljubavi batine, po ljubavi! Batine! Kad srču ljubav.

Neće se inače nikad raskinuti, viču paori, udaradu mučke!

Obesni u ljubavi kerovi –viče stidan momak, udara ubav.

Nikad im nije dosta ljubavi, ko na primer, pavorima, kasti!

Te tuku brkati pavori, tuku ćosavi, zamomčeni, brane stid

od majki i strina, nina, i nena, teta i snaja, i devojaka,

brane dan beli i čist od ljubavi od ovog danjeg psećeg mraka.

Tuku i smeju se misle na  njine noći ponoćne kako su lepe.

I deca muška tuku kerove kad se vuku posle ljubavi.

Izubijani kerovi posle u štali noću ližu rane i krv.

Kod konja u štali, među njinim kopitama, da se skrijedu,

jerbo konji su bolji nego ljudi, mirno jedu i ne ritadu ji,

iako se boju konji kerova jer uvek kada konj uspori,

gazda napujda kera da ga potera plašeći ga, med noge mu dođe

pa ker dok rane liže boji se, ritnuće ga konj, da se osveti.

Noćas je kučka jedna iz Sečnja, koju sam dugo slušo

di arlauče po mesečini, iza slame di se sklonila

-  lipsala od samrtnički bolova koje je zaradila

od pavora posle ljubavi sas kerom iz Zelenog sokaka.

Strašno je skupa kereća ljubav. I sas životom se plaća.

A batinama, to se samo po sebi razume.

Jao, kučko sirota, ima li kraj tebe još mesta u slami,

da doletim  da spustim krila tu, da sunem melem vreo,

da ti ja rane izvidam pseće; već je zora, sunce će,

i ti ćeš ustati i zalajati, i pavoru pod noge otići,

a ja ću mu za kaznu gumno upaliti; kučko, sad će proći noć!

Pšenica

Ti si najmiliji gost u ravnici,

tebe će najbolje dočekati i ugostiti,

pljusak ću ti poslati na vreme,

onaj što se stušti na polja,

te žitne trave otvoru oči

i sve svoje ruke, zagrljaje njine zelene,

da dočekadu kišu, da se je, opojne, napoje

da se opiju s njom kao pijanica s rakijom,

pa da – site njenog pića bunovnog –

oboru glave klonule onemoćale od vrtloga i zanosa,

tako ondak i prespavadu noć zelene šipčice zlata u zrenju,

u virovima vrtoglavi sanova o strašnim kosama

u rukama paora, koji će ih užasnute zrele pokositi.

U prohladnu zoru sas rosom budiće se

dok im se sunce ne prikrade mučki sas leđa,

na prstima kad pređe Tamiš, Moriš i Karaš,

Zlaticu i Begej, i od Vlaške se javi,

i metne svoj vrući tiganj usijani

na njive namurne glavice bunovne.

Ondak će se one otrezniti od jare njegove

sas kojom jim napaja žile tanke u vlatovima i slamkama,

ispraviće se i grgoriće šumom krhkim pod povetarcom

koji ću im poslati po tatošima da ne izgoru do korena,

istegliće i ispuniće se sokom mlečnim

njijeve ručice od bezbroj hiljada i vratovi šiparički,

osušiće telo  mlado na sunčanom platnu

pokislo od pljuska jutarnje rose,

koji ji je presuo ko od šale i poopijo,

ko što prepije gazda siromaškoga na daći.

To su se tatoši moji s njima našalili, pa prelili olbe,

da se  prepiju pšenice tanke, da smešno brbljaju.

A ja ću ondak leći u žito,

raširiću preko njega svoja krila strašna,

gurnuću repinu moju ubojitu u njine vruće talase,

one sparne i vlažne kao treset u ritu noću

kad gori tijim plamenom sam od sebe za mene,

i piću jezicima smirenog sunca iznad njinoga vlaća,

i poludiću od zadovoljstva misleći na njino izobilje.

Jer oni od bogate žetve koju im  darivam

-po sporazumu koji imam sas silama sunca, kiša i vetrova,

zaboraviće makar ove jeseni jad i siromaštvo njino,

tužno sirotinjsko siromaštvo tela i srca njinog.

A kada dođu da obiđu njive zazirući od mene,

naći će uleglo mesto di sam se izležavo,

metnuće prst na usta i jedan drugog ućutkivaće

iz straa da nisam nigde blizu u snu, da se ne probudim,

da mi ne pokvare san i zadovoljstvo te da pobesnim

zlovoljan iza sna i pijan od mirisa zelene pšenice,

pa da tatoše pošaljem, možda, one što gradobitne oblake vuku,

te im potamane jedinu nadu i radost njinu –

obilnu žetvu kojoj se unapred raduju, nesigurni.

Olujina

Kad pobesnim, sas razlogom ili brez njega,

ja samo Holuja pozovem tatoša za te oblake

što munje nose u mešinama, gromove i gradobitinu,

te on odreši ovaj užasni tovar na džaku kožnom,

i prospe se kovitljivi veter zvižduka stravičnog pun,

koji podigne vijore kovitlaca na putovima i lenijama,

koji zaspe usa i oči stoki i ljudima,

i koji veže zemlju i nebo sas stubovima prašni truba;

a za njim iz mešine poleti munja za munjom

koje udaradu preko atara ko bičem ognjenim,

ko strelama izlomljenim sas šiljkom ognjeviti,

pred kojima poklekne pavor kao pred prikazama,

i u travu sakriva glavu, ili u ruke na golim slatinama,

a stoka izbezumljena preskače zaprege i amove

i u trk se baca poljem i njivama gazeći useve,

i psi se podvuču pod kola ispregnuta kraj rastova

koji usamljeni nude parče lada za vreme žege;

a za munjom gromovi navale iz mešine tatoševe,

grom za gromom, tresak za treskom u sve šiljkove

krivi jadni đermova kraj oseka bunarski od dasaka,

istruli od prošlih munja, gromova i treskova;

zabija se grom mačem đermu do balčaka,

razara mu srž isprepucanu od vrućina bancki,

isisanu sas vrelinom sunčevi usta do drvenoga kamena

koji drži đermove da se na oluju održe,

i održaće se sem kad ji tresak ne rascepi od glave

pa do nogu, njegovi stari klimavi u zemlju pobodeni,

i ne prošeta gromova vatra po valovu i kablu pod mahovom.

Živina pod strejama u selu, paori pod kolima sas psima,

 nasred žitišnog mora osamljena ostrvca jadna

puna brodolomnika koji kleču i  molu mi se, Bogu,

prastarom slovenskom njinom Bogu ognja i groma,

koji sam se u zmaja njinog ognjevitog pretvorijo.

Konji – koji nisu ispregli – na ularu njištidu

i propinju se na dve noge stražnje pred munjom

kao da je mole u užasu da ih mimoiđe sas bljeskom,

i molu se gromu sas užasnim da obiđe treskom.

Ondak samo tatoš stisne mešinu do danaca njeni,

pa se prospe tuča sas maljevima ledenim po klasju,

ko sas sabljama glave im rubi sas đordama i dimiskijama,

sas kojima su im preci njini Avare i Hune sekli

po ovim istim njivama od starine, i Turke-čalmadžije.

Evo vam zlatnog majdana isprovaljivanog,

smeje se moj tatoš-doglavnik Holuja, kezi zube,

i maše meni u daljinu zaglibljenom zadovoljno

u ševarom zaklonjeno tresetište na trulom lišću

da je gotovo, sve je izvršeno, sve je uništeno,

zmaj besni iskalijo je svoju penu iz žvala pseći,

tatoš Holuja natrag se vraća u Kumanačku vetrenjaču

da se malko izvali na golom velikom žrvnju

od dobro obavljenog posla koji ga je iscrpio zjelo.

Razbijena vojska šenica u nejednakoj bitki,

do kolena je krvi njene u polju razrovanom.

Starac jedan paor prestareli klekne da kune,

a drugi mašu na njega: Stani, dok munja šine,

stani dok tatoš mešinu isprazni, dok tuča mine.

Kome da se žališ? Koga da tužiš? Ta na kog se žališ

taj ti i sudi, starče izlapio, zar si zaboravijo!

Tutnji sve potmulije. Udaljuju se tatoševe regimente.

Iz daleka samo još udaljeni doboši dobujedu.

Trube odječu gromova daleki, limenice im ljeskadu

pod munjama koje su pošle u nepovrat.

Sad opet mir je i tišina. Prošo je Holuj, njegova olujina.

Otaču se rane poubijani ljudi, konja, pasa i šenica,

nemi leže samrtni otkosi ognjene i ledene kose.

Samo ječi tiho bojno polje šenice od jeke ranjenika.

Ondak uzme kondir i lebac pod mišku tatoš milosrdni,

onaj što ga šaljem po povetarcu koji rane blaži,

čelo mije i srce umiruje, tetoši kose i maže sas olajom,

on pođe po razbojništvu, tiho skače preko leševa

-ranjenike traži da ji vodom pomešanom sas vinom napoji,

ranjenicima da rane vida sa olajnim mazom iz čuture,

pere jim oči ošinute munja šibama; a od leba zalogaje lomi

i gladne siromake u ritama zalaže lebnim zalogajem.

Strašan je zmaj banacki u svojoj jarosti slepoj besnoj,

ko što je dobar kad tuča prođe i kad se grom u njemu umiri.

Bdenije

Ugasni, sunce, upali se, tamo.

Za moju zmajsku lepotu trebalo je uvek mraka.

Al šta to sada – svetlost je noć oko mene.

Sva lepota kao da je ova noć i u meni

U tami su mi se otvorili vrčevi saća.

Miro očiju moji plameni u mrak je poteklo.

Kroz tkivo noći u ponoći život je odletijo.

Iz dna korena u smoj zemljinoj dojki,

iz njene skrivene mlečne puti  jarosne,

kondiri sa izdani podzemni tokova,

vitki kondiri puni žudnje zmajeve.

Dovedite mi, Kumančani, noćas najlepšu devojku,

neljubljenu, negrljenu, nemaženu, nenačetu

da obujmim njene grudi žarom starim očajnika,

da me stegna njena ljube oko pasa od krljušti,

u ljubavnoj tajni mraka samo usne,miris ladni,

da posisa s mog jezika od dve struke žar moj gladni,

da stonoga strast se moja sas njom smiri,

pa da ondak samo ruke njene vite miris miri.

Ugasiću oči njene, upaliću ruke krhke,

dodirnuću sokove joj u izvori njene muke,

mirise ću posisati što izviru iz ćutanja

kada mrtva kraj zmaja se sva savije izgrljena.

Dovedite, Kumančani, na vas noćas red je došo,

da mi  Mlečnu put pošljete u ričinu kumanačku,

cvet iz bašte najsočniji, i najbelji, i najslađi,

zmaj vaš treba da pogosti starost svoju, bude mlađi,

da vam vek još jedan služi, lude sluge,

jer od jedne devojačke snage samo,

vek se moj sas vekom jednim produžuje.

Zato dajte noćas u noć adđar taj meni starom,

neka sjaje u potaji, a na ruci prsten da je,

s  tim velikim, nežnim, mekim devojačkim adiđarom,

pa da legnem š njome u hlad noćni što se daje,

što ni senke svoje nema, jerbo ladi iz potaje,

pa da ondak prigrli me ta stabljika nevidljiva,

pa da primi koren stari ta cepača mlada šljiva,

pa da plete bez po glasa sve bezglasne dodire mi,

s trepetljikom svoga lišća samo da tu meni stremi

da me pospe s rosom ulja iskapalog od ponoći,

s plodovima trava tajnih od rađanja da mi moći,

ležaćemo na jastuci pepeljaka punim muka,

a pod krilom groba njenog tu gde spava njena ruka,

pod tom rakom di se sklanja život kratki jednog cveća,

Kumančani, ima l koga ko bi ovo pročitao,

ima l koga u tom selu ko bi moje rane znao,

ili nekog ko bi kleo strv zmajevsku i brez toga,

ima l nekog noćas tamo ko poznaje moga boga,

koji sa mnom vlada besno, pa me bije, pa me pori,

Kumančani, oj, lancmani, već odveka, ne sadeka,

razumite moje jade, žednje moje, iste kao u čoveka.

Ako nema taka roda u kumanskoj bašči slatkoj,

spremte  onog mladog roba  kog ću i brez krvi kratko

repom svojim strovaliti, kao kaznu, u grob tamni,

di će biti pohranjeni i svi moji gresi tajni,

da budete mekši malko za sutrašnje nove noći

kada će mi zmajske želje, grozne želje, opet doći,

kad ću jezik i ne jedan na zemlju da metnem ladnu,

pijavicu na žilu mi ponabreklu kucavicu moju glavnu,

kad će moja stegna grozna opet da se koče luda,

a na cveće kumanačko da me stežu klešte-muda.

Ne dirajte snove moje, niti javu, niti želje,

već tražite devojanu puti čiste,  i što belje,

ne mislite da mi zubi dana mogu pozobati noći guste,

ne verujte vračarama da mi mogu poskidati čini puste,

 za svaku vam noć nesanu brez devojke kumanačke,

ubiću ja lepog momka iz kućice potleuše prosijačke.

Za dan jedan zakopaću oči hlepne na dnu sebe.

Al taj dan će da nastrada sva letina i jarica,

rđa će je uvatiti, a voće će da ozebe

usred leta,tatoši će dovesti  vam vetre mrazne,

izgoreće od ladnoće sve kajsije, breskve mazne,

potući će munje gromne stada vaša kraj Bečeja,

a kad opet noć se spusti, kumanačka lepa seja

mora doći na zmajevo ponoćište, a na njeno gubilište,

sve dokle se red vaš tvrdi ne pomeri s jednim danom,

dok ne dođe čreda nova s novom ranom-devojanom,

ili Modoš tad je čredan, il Beodra, ili Samoš, il Perjamoš,

svejedno je, vi to znate, pod grlom vam zmajski nož.

Nevidljiv sam za opake, za glupake i bedake,

ali oni koji znaju , ti me uvek i imaju

kad zatreba lebac dati, kad daruje zmaj vaš-mati,

ondak šešir obarate do zemljice stare crne,

a kad treba da na cvet vaš-devojanu zmaj nasrne,

češete se po temenu, vi, glupaci, paorende, vi, seljaci,

al mene se neće moći da Kumane ratosilja,

jer ja živim samo od tog noćnog strašnog crnog bilja.

Ej, ti, noći, ti upali sve hiljade od zenica,

da ugasim grozno sunce što mi pali sva tri lica.

Banat

To je moj jedini Banat,

nad kojim bi večno teo da naričem.

To je banacka zemlja ravna od Kikinde do Borče,

od Modoša do Bečeja,

zavičaj usijani kojim tera baba kozliće

kroz vazduh koji igra nad slatinami slanim,

po uzavrelom nebu blatnoga mora

plovi baba sa stadom kozlića,

usplahireni kozlića ilinskih vrućina pogubni.

To je Banat, černozem masnih podina,

na kome glave pšenice kao dukat krupnog zrnja

duboko sagnute pod teretom zlatnog leba

sanjaju kiše i oluje pljuskovite,

provale oblaka i tuču

i drkću od užasa da će ji uništiti,

i kada ji konji ovršu na gumnu pod nogama,

da će sletiti u džepove od senzala i trgovaca

koji kraj Tise mere džakove zlata kao blato.

To je moj Banat ravni i očajni

kome vijori razvejavaju kamare slame svilene,

žita sađenutog vlatova ukrašeni,

kada žiške sa ognjišta pale gumna i tršćake

i krovove od slame i trske na nabojima,

i koje ja podpaljujem noseći žiške nebom

u pandžama krvavim od znoja paorskoga

da ih nateram da ljube zemlju majku

i da se boje bogova gromova i oluja

svoga zmaja banatskog koji ih čuva

i muči mukom znojinom

da ljudi budu, i hrabri, i jaki

a ne omamljeni suncem i zlatom sadenutim,

da budu gladni i besni a ne polegli po ponjavama

od sitosti i pretilosti

koje im nude masne oranice zemlje crne.

Proguta plamen iz moji usta celu letinu za tren,

a oni kukaju i savijeni u klupče mole Boga,

ognjišta svoga zmaja i gospodara —

i manji su od makova zrna

i siromašni opet ko miševi u crkvi;

i sete se u očaju staroga vakta zmajevskog

kad nije carovo Banatom Bog

već gospodar nad gospodari, zmaj banatski

crne sile ognjevite koja prkosi nebesima,

kad nije bilo crepa i vršaćih mašina,

već samo ritova i ritskih kurjaka,

i kad su jeli iz šake ribu živu iz trstika

i pod crepuljom pekli šaku crvenog zlata žita.

I ondak opet hodaju blatnjavim putevima i prolokama,

koje prolaze iz sela u selo i vuku se lenjo lenijama

kroz kupusišta i zgarišta.

Trepte na suncu od zaslepljeni očiju sunca

naherena sela nasela na jendeke i busenje,

opala lepa i iskrivljenih kapidžika,

na jakovima u kojima se brčkaju bele guske

crvenih opranih nogu

i brbljive patke,

koje izlaze iz crnih bara kao bele ruže mirišljave

voljki prepunih crva, mušica i barski zmija.

Tanki su im ambarevi skucani od krivi letava

kroz koje pokazuju svoje zdrave porculanske zube žute

teški klipovi kukuruza koji će zameniti šenicu

u projama i kuljama mešanim sa bundevom i sirom posnim,

suvim i slanim sirom jalovi mršavi banacki ovaca.

Neka jim u ambarevima skucanim caruju vojske pacova i miševa,

čiji neobuzdani vonj dopire sve do moji logova u barama

i meša se sas gnjilim mirisom opojnih bara i lokvi

koje oko moga silnoga repa tinjaju u mome logu.

I dalje će im dudovi biti poslednja poslastica

najveća kada slatke murve crne popadaju po utabanoj prašini,

i njinoj deci goli trbuva otekli od najesti

oboje kose plave i usta im oplave kao u troletnici,

dok babe pod debelim lađom dudovi drva i lišća

sede na starim oborenim stablima i predu

zevajući od omorine i slatke staračke nemoći,

i pripovedaju od kraljeva i od aždaja,

i mene opisuju ko da su me vidile,

a vidile su me nebrojeno puta u njinim bajanjima

od krajnika, i groznice, i ukvare, srdobolje, i dalka,

kad šapuću prestravljene nad bolesnicima nemoćnim

i mene zazivaju da im bajanje napunim snagom

i silom zmajevitom od zmaja banatskog,

jedinog boga i svedržatelja od čukundedova i askurđela.

Slepi kućni prozori na nabojima od žute glinene zemlje

gledaju nemo u noć i motre kud ja to repom kormanim

kad po gluvom dobu vetrove ganjam nad Banatom

i teram ji u puste slatine slane da oblake donesu

i poškrope kišom oskudnom tvrdu kamenu zemlju

isprepucanu od sunca prazni žetava suvi trava

da moji Banaćani siroti i izgladineli i žedni

ne poskapaju ujutro kad ludo sunce obori sve glave,

Da im poškropi blatišta sa plevom di lep prave,

da cerpiče slože za kućišta oskudna i siromašna

pod koje sklanjaju glave kad im olujinu nateram

pod badže i odžake nad sadžacima i kotlićima jadne rane.

Pod slojevima stari krečni naslaga

i opalim crnim ranama na licima zidova

raste kiseljak sam od sebe, najjeftiinija sirotiinjska čorba,

koji buja medu razlupanim crepovima i šerpama

na naslagama trulog tulaja i balege

na leđima zidova koji im čuvaju siromašni mal.

Bajto i sklanjajte uroke, bake i prababe,

čuvajte od zli očiju unuke i praunuke,

lonac stavljajte na zavrnuta creva prepuna krompira kiselog,

palite svećicu na trbuhu domaćina koji umire,

mrmljajte za pomoć basme stare koje još pamtite,

to me može jedino umilostiviti, jedino raznežiti,

i podariti vam još dan života ili dva.

Zazivajte me, zmaja svoga gospodara od postanka,

crne prišteve lečite sa mojim pristankom,

kandilaši i vračare nek skidaju sakagiju i šap

kada se sjedine sa paorima u užasu i pomoru stoke.

Brkati paori, nabite šešire poderani traka na oči,

pozovite me da me preklinjete da ostavim tatoše moje

da spavaju mirno po neprolaznim travuljinama

da ji ne budim da povedu oblake gromovite,

već da tihe kišovite mešine prospem nad njive i sela

da vam sačuvam letinu, bar malo zlata u vaše tvrde ranjave

šake isečene palamidom i čkaljem, čičkovima i kosirima,

da sakrojite momcima i devojkama nove gunjeve i grudnjake,

sukno rapavo za plundre i rekle, da ovce ne uginu bez vune.

Ej, voleo sam ji i volim i sad kad umirem,

jer ono što je od mene zla bilo

bilo je njino dobro za život crni da se bore

i da ga vole bezumno i kad ga traće i rasipadu.

Za nji sam čuvo bele pogače da jim se klanjadu

posle crni dana proje i jerišta-teškoga posta na oranicama.

Bačka

Kad sam moje predele nadžiravo,

širio strelovita krila nad mojim Banatom,

Bačku sam stranu strogo izbegavo

— da brata moga, zmaja bačkoga, ne srdim

i u jarost ga protiv mene ne dovodim.

Tako samo nekad silna vetrina nerazumna kad me zanese

preleteo bi njenim stranama pokraj Tise

— a i od želje da je makar iz prikrajka vidim

i š njome moj Banat siromaški pusti malo usporedim.

Teška je i silovita Bačka bila zemlja,

raspojasani gusti žitišta preobilni,

što kao nepregledne, neprohodne guste šume prizemne

Bačvaninu do grudi sežu ponositu,

i kićankama ga vlatova nabubreli po srcu kucaju.

Bačka je bila Sombor baroviti, Srbobran siloviti,

Subotica — bunjevačka majka, Bečej Stari na Tisi,

stari salaši temeljiti, odaje salašarske,

kurije gospode — gospodski dvorovi,

štale plemeniti konja i ždrebaca oplodnika,

bogatstvo bački spahija i naboba

rastočeno po njivama i utrinama.

To su ušorena pod konac graničarska šajkaška sela,

od Čuruga i Nadalja do Đurđeva i Titela,

i njine golijatske crkve kao lađe skamenjene

zarasle duboko sas temeljima u crne masne podine

— leže nepomično na zidinama tvrđava njini

u kojima se četvoropreg Dunđeraca može okrenuti

bez po muke upregnut ždrebcima besnim

a da ni jedan čirak ne razbiju kad se furadu od obesti.

Ćute sure zidine njime razglavljene na usijanom suncu,

samo se zvona oglase razjapljeni usta,

čuruško zvono, najveće u Srpstvu, i najteže, i najmuklije,

kad oglase subotno večemje i nedeljne leturđije

uskršnja bdenija i mrtvačke glasine za gazdama i slugama

za gazde tutnji mumlajući čuruško zvono najveće,

a za siromasima ono što glasa nema od rđavog liva.

Bačka su bile stare kupečke familije, zadruge rufetske,

esnafi od starine i barjaci i pečati njini olovni,

i sanduci od rastovine za novce zlatne rufeta,

za čirake od srebra i bakarne posude za svetu vodu

kad svečarstvo slave zanatlije da im se sveti voda

sas kistom i bosiljkačom obilno zamočenom za šklopljenje.

Plesnivo zlato počivalo je na dnu sanduka okovani,

zarađeno na žitnim šajkama u Beč vučenim,

na beli goveda rogovima vitim gojni sapi

koje su hajčari u carevine stolicu gonili na prodaju.

To je bila zemlja naduveni crni blistavi batara

lakirani krila i pozlaćeni fenjera,

žuti šareni štajervogna i laki zandlaufera

kojima su se ljubaznice gazdačke vozile na izlete

do Čiba i Sentomaša, do Kovilja i Bečeja, Bača.

Besni hajgiri upregnuti u srebrene sersame

vukli su blago pretili tela slatka gospoja,

hajgiri obučeni u svilene mreže tanke sa kićankama.

Bačka je pramatera golemi ljudi u čizmama od rifa,

obli prsati žena i debeli beli sapi,

ripida — ruku i vratova — labudova.

Bačka je bila žena ljubljena sviju išpana spahijski

koji su je ljubili pljačkajući joj sas grla đerdane tajno

što su joj spahije Dunđerci na vratove vezivali

a Laloševići u kadifu oblačili sebi za logove gospoke;

a prve sluge njine, išpani-gospoda varali su ji š njome

u svoiim svilenim dušecima pokradenim u mahagoni-krevetima.

To je bila bačka njinih slugu i polažica,

štalmajstera, sobara i sobarica, džokeja za peštanske trke,

pokućara i podrumara, čikoša i govedara, subaša i odadžija,

i bireša, bireša odrpani košulja, i nadničara, nadničara.

Pod sisom joj je vrelo isto mleko ravnice kao i u Banatu,

samo se ovo mleko kvarilo od obilja u sisi majke,

a banacko je jedva ponekom kapi vlažilo majčine sise,

ista je zgušana krv ravničarska šikljala u žilama

ali je bačka kucala bilom silovitim besnim

raneći srce gazdačko preobilnom ranom masnog zalogaja,

a banacko se srce grči pod tankom vrpcom krvava života

koji mu ispija sunce kad pustinju prži, zemlju sirotu.

Pa se brzo kormanom moga repa u krljušti u Banat vratim,

bojim se da se ne zaželim bačke pitomine bogate,

kad iz Turskog Bečeja i Srpski Stari preletim

da bački vlađika novosacki postati ne poželim,

da bi me vukli iz njegovog dvora u novosadskog

u Kobilj na bankete sas somovinom koviljskog Dunavca

i sas malvasijom gustom iz vladičanski vinograda,

sas pesmom iz grla zlatnog dvorski djakona i igumana,

sas troparima u naložničkim krevetima gostinskim —

da se ne rastočim od slasti i obilja;

da me ne metnu u Novom Sadu za Miletićeva naslednika,

da mirim gospodu srpsku podeljenu brez razloga,

na one koje slobodu ljube u Mađarskoj kraljevini,

i oni koji slobodu neće ni pod njom ni pod carom;

mogu mi ponuditi da gradonačelnik novosacki se ustoličim,

da Čakru smenim ostarelog, ili da za Zmaja me smatraju

onoga što je popevke piso i slatke reči nizo

za đerdan od svile sa zrnima od biljura i bisera,

a ja toga Zmaja smenuti ne mogu, jerbo plamen liže moj

u šest struka na tri jezika raspolutana iz moje glave,

jer krila moja, oštre đorde, lome se zavitlana na dušmane,

jerbo ja sam zmaj jedan iznad zemlje i kaldrma,

jer ja sam nad ravnicom, i nad oblacima, nad vladikama,

ni pod starost u Kamenicu ne mogu da se zatvorim i da pevušim deci,

meni oči iskaču od plamene siline i ognjevite moći —

ona je potrebna za moje sirote bancke lude u ritu do pojasa,

u mulju koji alove Tisom vuku prepune travuljine vodene,

i gladni kradu turske volove i prodaju ih Bačvanima

dok ji po Tisi tanad turski džeferdara u mraku ponoći

ranjava, i krv se lije vodom žutom nevidljiva od tamne zore

koju Tisa ispira mrmorom ćutljivim kao i njine rane.

Cvetovi

Larve su u blatu na obali.

U rasušenom glibu im je kolevka.

Samo ja znam, vidim,

dok letim iznad Tise,

da se s mukom izvlače

kako se izvlače iz maternjače mulja,

iz njene rane-mulja.

Sa ljušture rugobne

skidadu košuljice.

A ondak letnje veče

ispuni šum pahulja nad vodom,

šum strašni nenadmašni

koji svojim tijim dahovima

i fijuk moji krila u letu ugušuje.

Samo se lepet krilaca Tisinog cveta

nad utrobom majke cvetanja čuje.

Buknu hiljade krilaca nad vodom

kao veliki beli oblak

ispunjen živim cvetovima

koji lepetadu krilma hiljaditim.

Zatalasali se valovima

ludi maleni vilenjaka,

okrilatili behari –

i nemadu sem lepote drugo,

samo lepota koja gusto srlja.

I šum nevidljiv odakle dolazi,

krilca koja me sa svi strana miluju.

Naleću, nalećedu lepote letovi.

Leti, sve leti sas leptirima tiskim,

lete oblaci, leti povečerje,

zalasci svi će odletiti u krvavim legenima;

nisu li to uzdasi sunca na samrti dana,

nisu li to duše obala, vrbaka što lete oko mene,

nisu li to uzdasi duša barki i čamaca potopljeni,

nisu li to duše jauka davljenika

koje je matera ove lepote podavila,

nisu li to vampirski leptiri

sela slišćeni na nasipima,

varoši stanovnici koji su se povampirili

iz svojih grobova mulja

u koje ih je Tisa saranila?

Oblak letnjeg snega me obuvata,

oblak što samo let ima, pameti ne

ko što imadu oblaci kojima ja gospodarim,

to su pijani cvetovi iz ove grdosije lepe,

koji nasrću jedni na druge željni ljubavi,

pare se i miluju u grčevima,

bestidno život daju za ljubljenje,

a posle svakog poljupca po jedan par cveća

u Tisu se survava obamro, u samrt odleće.

Ali, moje su misli lude, mene leptiri lude,

osećam da krila su mi načičkana hiljadama cvetova,

da otežavadu od nji, da se lepe, da mekšadu,

kao da se sas njima u grču ljubu i oplođavadu,

ja tonem isto, ja nestajem, u Tisu ću se survati.

Zar i ja čeznem da joj poljubim maticu kao živi behari njeni,

zar i ja da plivam njinim letom i njenim tokom,

da svog leta više nemam od ove meke lepe nemani smožden,

zar da me oblak pahulja sas krilima nosi,

zar i da verujem kao one da je život samo trenutak,

jer njin to jeste, on je trenutak, ali ne  moj, ne moj;

one provedu u buktanju belom jedan tren kao vek,

a ja veka nemam od vekova, ja sam večan, zmaj od oblaka,

zmaj neba i zemlje, zmaj od krvi i mesa, zmaj od besa,

zar da me ovo  buktanje jadno belo i beskrvno

snese u adove pod Tisinim muljem, di ono boravi

pre svoga života i posle njega, di ga nema,

jer ga ima samo dok je cvet od Tise,

a to je samo trenutak-večnost.

Još magla u mojoj  glavi gasi plamen po plamen,

magla krilati uzdaha i duša izgubljeni lepetavi,

ti, ludo, ti smešno, ti, lepo cveće tisko,

ti si možda srećno, ali ja nisam,

ja nisam za život od jednog trena lepote,

ja sam za život večni od plamena i sramote.

Već se survavam nad maticu nehajnu rečnu,

vidim ji kako ji Tisa nosi mrtve u noć večnu,

sva trudna je matica od nehaja,

a od mrtvi cvetova proždire samo jaja,

da se oplodi opet za sutrašnje veče,

kad opet treba pod cvećem beli da proteče,

mrtvi cvetovi – to više njena deca nisu,

okreće od nji s gađenjem glavu, sakriva sisu

kojom ji je napajala mlekom gustim lepote krilate,

kojim ji je podojila da polete i da pate,

da se oplode i da umru kao svaki trenutak,

a ondak ji smlavi u svoga mulja vrutak.

Okreće Tisa u maticama svojim hiljade strvina

-  lešine leptirova iz njene materice,

a s podsmehom meni gleda u lice,

i kaže: I ti ćeš se survati od ove lepote,

i tebi se kandže i krila od strasti pote.

Evo ti kreveta meka, evo ti postelje žarke,

evo ti moga zagrljaja, evo ti velike varke!

U tome času ledenog zagrljaja cveta samrti,

jedan je naš tatoš dovuko brzi vetar

i dah mu njegov silni dunuo mi u lice.

Osvetlila mi se jopet žarka moja glava,

jopet je sukno plamen iz čeljusti zmajskoga lava,

jopet sam našo struju od oluje nad ravnicom,

jopet sa pljuno na Tisu i njenu glavu nicom,

nek tamo dole porađa se, pari i bljuje,

al gore u nebesa nad ravnicom zmaju je da snuje!

Kontakt

Sale Vidak
060 013 01 01
salevidak@gmail.com