srenhu

Olujina

Kad pobesnim, sas razlogom ili brez njega,

ja samo Holuja pozovem tatoša za te oblake

što munje nose u mešinama, gromove i gradobitinu,

te on odreši ovaj užasni tovar na džaku kožnom,

i prospe se kovitljivi veter zvižduka stravičnog pun,

koji podigne vijore kovitlaca na putovima i lenijama,

koji zaspe usa i oči stoki i ljudima,

i koji veže zemlju i nebo sas stubovima prašni truba;

a za njim iz mešine poleti munja za munjom

koje udaradu preko atara ko bičem ognjenim,

ko strelama izlomljenim sas šiljkom ognjeviti,

pred kojima poklekne pavor kao pred prikazama,

i u travu sakriva glavu, ili u ruke na golim slatinama,

a stoka izbezumljena preskače zaprege i amove

i u trk se baca poljem i njivama gazeći useve,

i psi se podvuču pod kola ispregnuta kraj rastova

koji usamljeni nude parče lada za vreme žege;

a za munjom gromovi navale iz mešine tatoševe,

grom za gromom, tresak za treskom u sve šiljkove

krivi jadni đermova kraj oseka bunarski od dasaka,

istruli od prošlih munja, gromova i treskova;

zabija se grom mačem đermu do balčaka,

razara mu srž isprepucanu od vrućina bancki,

isisanu sas vrelinom sunčevi usta do drvenoga kamena

koji drži đermove da se na oluju održe,

i održaće se sem kad ji tresak ne rascepi od glave

pa do nogu, njegovi stari klimavi u zemlju pobodeni,

i ne prošeta gromova vatra po valovu i kablu pod mahovom.

Živina pod strejama u selu, paori pod kolima sas psima,

 nasred žitišnog mora osamljena ostrvca jadna

puna brodolomnika koji kleču i  molu mi se, Bogu,

prastarom slovenskom njinom Bogu ognja i groma,

koji sam se u zmaja njinog ognjevitog pretvorijo.

Konji – koji nisu ispregli – na ularu njištidu

i propinju se na dve noge stražnje pred munjom

kao da je mole u užasu da ih mimoiđe sas bljeskom,

i molu se gromu sas užasnim da obiđe treskom.

Ondak samo tatoš stisne mešinu do danaca njeni,

pa se prospe tuča sas maljevima ledenim po klasju,

ko sas sabljama glave im rubi sas đordama i dimiskijama,

sas kojima su im preci njini Avare i Hune sekli

po ovim istim njivama od starine, i Turke-čalmadžije.

Evo vam zlatnog majdana isprovaljivanog,

smeje se moj tatoš-doglavnik Holuja, kezi zube,

i maše meni u daljinu zaglibljenom zadovoljno

u ševarom zaklonjeno tresetište na trulom lišću

da je gotovo, sve je izvršeno, sve je uništeno,

zmaj besni iskalijo je svoju penu iz žvala pseći,

tatoš Holuja natrag se vraća u Kumanačku vetrenjaču

da se malko izvali na golom velikom žrvnju

od dobro obavljenog posla koji ga je iscrpio zjelo.

Razbijena vojska šenica u nejednakoj bitki,

do kolena je krvi njene u polju razrovanom.

Starac jedan paor prestareli klekne da kune,

a drugi mašu na njega: Stani, dok munja šine,

stani dok tatoš mešinu isprazni, dok tuča mine.

Kome da se žališ? Koga da tužiš? Ta na kog se žališ

taj ti i sudi, starče izlapio, zar si zaboravijo!

Tutnji sve potmulije. Udaljuju se tatoševe regimente.

Iz daleka samo još udaljeni doboši dobujedu.

Trube odječu gromova daleki, limenice im ljeskadu

pod munjama koje su pošle u nepovrat.

Sad opet mir je i tišina. Prošo je Holuj, njegova olujina.

Otaču se rane poubijani ljudi, konja, pasa i šenica,

nemi leže samrtni otkosi ognjene i ledene kose.

Samo ječi tiho bojno polje šenice od jeke ranjenika.

Ondak uzme kondir i lebac pod mišku tatoš milosrdni,

onaj što ga šaljem po povetarcu koji rane blaži,

čelo mije i srce umiruje, tetoši kose i maže sas olajom,

on pođe po razbojništvu, tiho skače preko leševa

-ranjenike traži da ji vodom pomešanom sas vinom napoji,

ranjenicima da rane vida sa olajnim mazom iz čuture,

pere jim oči ošinute munja šibama; a od leba zalogaje lomi

i gladne siromake u ritama zalaže lebnim zalogajem.

Strašan je zmaj banacki u svojoj jarosti slepoj besnoj,

ko što je dobar kad tuča prođe i kad se grom u njemu umiri.

Momci

Hej, momci, što se nadigravate u kolu kraj duda,

ja sam vidijo već dosad u životu mom zmajevskom

veće momčine od vas i veće nadigravanje.

Nije dosta valovitoga vetra što vam kolo pravi,

u kovitlac kad ga zaošinete besni mladi,

već svaki za sebe nek se opusti iz kola,

sam, napušten sebi  i sudbini koju odabere

jedan pred drugim nek vatru potera pomamnu,

skrivanu kroz  dugo detinjstvo ovčarskim pojatama,

za vreme nemirni noći zvezdani sa mesecom

zašlim za daleka sela, za tresetišta i ritove,

u kojima ja bunovan dremam čekajući da prođe noć,

i opuštena repa i krila davim se isparinama bara.

Tako isto u selu drema budan momak mlad

na senu sam, gušen od mirisa trava osušenih,

sam, sas rukama pod glavom usijanom, ludom,

sam sas telom njegovim pod njega podastrtim,

sas groznicom u prsima, u trbuvu, u nogama, u moćnicama,

same ruke brez ljubavi, same ruke brez zagrljaja,

samo strasti koje ga taru i previjaju u grčevima,

strasti nepojmljive po trista noćiju ispočetka,

sas stidom sateranim u kosti koje škripe od siline,

sas vatrama žudnje kao vatrama ivanjskim

što mu srce jededu zalogaj po zalogaj

ko što mu, kad zadrema jače, devojka jede prsa

što mu se nadimadu zadihana od neviđeni poljubaca.

Tako ja vekovima bunovan glavu zamećem u treset,

pitam se gde su oni koji ne ljube da ne spavam sam

-  kad me ljube nek sa mnom budu po noći ostavljenoj,

kad sam sam sa sobom kao badža na zabatu kuće razjapljena,

kad sam brez milosti i strave ljubavne u naručju,

dok čekam tuđu devojku iz sela najlepšu, ali ne moju,

koja će plakati dok je ljubim i obljubim,

dok joj srce jedem strelovitim zubima i ognjenim jezikom.

Bežite, bežite, momci, kojekuda, bežite u tuđe noći,

bežite u noći devojkama u vajate i u dunje i jastuke,

neće vam niko nikad doći ako ga ne potražite i ne nađete,

sami ćete umreti raspeti na stegnima vašim razjapljenim,

nad zagrljajem praznim kojim se grče samo senke vašeg srca,

u kojima nema ljubavi sem bunila i buncanja od vas sami.

U kolu ruke otpustite, nek momak stoji  pred momkom samo,

u nadigravanju za ljubav čiju nek gore oči tuđe,

momak jedan sas istim ponorima i dolovima i jogovima tuđim

u kojima traži svoje jogove, ponore, bunare i provalije.

Sas ćutanjem varljivim i govorom vaši očiju noževe isukajte,

zarite ji u svakog ko vam brani da grlite ljubav golu,

nadigrajte momka komšiju u srcu komšijskom otmite ljubav,

za sebe samo nek kucaju sva bila na svetu i drkću puti.

Svaki pokret tajna, stasa hiljadu znakova, sadržaja i bede,

prijateljstvo i ljubav iznevereni zauvek, rvu se ludi,

i ljubomora, i zavist, i podlost za ljubav i ljubav za podlost

-  podmukla zaseda po hladu meseca koja će da ti prospe creva

što ti u srcu snage zavijaju prazna od pohotne gladi.

Po hladu pavorskog meseca momka koji te ismejava.

Momče paorsko, zar ne vidiš u ruki tvoga parnjaka-druga

guju sakrivenu kako palaca jezikom i otrovati te oće

da bi ti otela ljubav tebi namanjenu, lopov od srca.

Nek gajdaš svira suze i ludilo razgrnuto, sto glasova,

a svaki sto drugi – koji svi na sebe liče ko jaje jajetu

iz kog se suncokreti rađaju – samo u noć vuče

i kopa po tvojim prstima mladalačkim punim mišića i sluzi.

Umesto suze, pesnice nek biju po tuđim vratima zamadaljenim,

neka se otvore vrata, ti ući moraš, ti si gladan ljubavi,

ti je i ne poznaješ drukčije nego ko vonj mirisa opojni.

Da li razumem lica kamena ova koja me pominju,

jer nisu zmaj, ni krilo njegovo, ni plamen ognjeviti,

već strah je da se ne odaš kad po pojatama  plačeš,

cviliš ko ptica kojoj su sačmom izrešetali krila,

a ti još krila ni imao nisi, tek ti niču, a ti padaš?

Kako ne razumem, kad ni ja devojke nemam, ni udovice

kod koje bi tijo kuco na pendžer da je obujmim,

već prazna srca i loga ovlaženog suzama-barama

kljujem po srcu sas krljušću moji krila stari,

i kandžama srce svoje razdirem, srce neizmerno

koje ne zna za ljubav ničiju, koje samo gori,

i u ugalj će me pretvoriti kad čas dođe brez ljubavi,

ili brez mržnje strelovite koja me u nebesa vine.

Ja razumem vašu ćutnju koja je ljubavna, razumem vašu mržnju,

koja je strast i pohota, ja razumem vaša stegna – vas same,

ja znam šta znači patnja smeha koja se davi u suzama.

Srčite iz vaši nemi reči život koji pali i ruši,

i gradi i podiže hram u samom srcu brez temelja,

koga će prva bujica strasti odneti kao slamku,

koga će srušiti, slistiti, ko kuću od karata.

Gajdašu, i ti zaspao. Zar si se umorio već,

kad momak ni pola nije izreko svoje, što mora reći,

a ja još nijednu reč od oni tajni koje razumem,

koje sričem od postanka sveta nebesima ritova

i ševarima zaraslim u trstike u kojima trske pevaju

o tome kako su samorane i kako bi ljubavi, ljubavi!

A ja u trsku usađen, star i otežao, tažim vatru

koja mi još uvek bije na usta, nozdrve i na snagu.

Srem

To je zemlja isto tako meni mila,

zemlja sremska lepotica,

u kojoj je zmaj od Srema carovao,

brat rođeni od majke mi i od oca,

neba plavog i beskrajnog predubokog,

i zemljice crnog lica bez stijenja i litica,

tu je žio zmaj sremački

zagrljen sas Fruškom gorom i sas Savom,

a sas druge strane puste s zmajevitim i sas besnim,

sas Dunavom,

tu su one talasave senovite rukoveti,

Venca šarnog i od Čota crvenoga,

i Obedske bare ptica gde ne gazi ljudska noga,

tu su bile one bačve u podrumi sremska vina

rumenike, i bermeta, i staklaste malvasije,

tu je bila tamburice, sremskog kola domovina,

kukuruza šumni ljuti sa zlaćanim zubanima,

uzavreli teški žita, ječma, zobi i šenice,

i prašuma crni gusti od zelene srdne kobi,

tu su sjali na obronku proplanci i puste ravni,

tu je bijo onaj Srijem, pod gorama, Srijem ravni,

tu je bijo Šišatovac, namastir na oarskom glasu,

tu di sada stada rike ništa više ne opasu,

di su pasli konji sremski, Ijuti hati,

di se moglo poigrati, popevati, pojahati

na sedlasti leđi konja divljeg kasa,

tu di Sremac, nožom ljutim u rukama, điklja, stasa.

Tu su one glavičice tmastog lesnog žutog peska,

tu je ona od hrastova gromovita pesma reska,

od stoleća što se dube pod nogama Beočina,

od Privine glave lepe pa do pustoga Surčina,

mandaljene tu su dveri od Remete i od Petke,

ne postidu više tuna kaluđeri crne Petke,

već se samo mošti svete od glavara i careva

prevrćedu u snu ružnom brez svetinja svoji čreva,

despot strašni Štiljanović, i knez Lazar sa Kosova,

car-Uroša kosti šuplje premeću se od bolova.

Ne čuje se lovokrada zvižduk tajni

— ubojice, sremske zmije, nož je zarđo britki sjajni.

Gostijo se zmaj, moj sabrat, sremski pustopašni

kod trapeza namastirski od jastija i pitija raskalašni,

posnoga je zakon sveti gužvo kao gužvaricu,

balzam pio od crnjaka, i udaro tanku žicu

od tambura i berdeta kraj gospodnjeg svetog uva,

pesme besni i pijani kaluđera ko još čuva,

ko još pravi one šale od sremačke glave lude,

kad se šala uz smrt veže pa krvava ona bude,

kad je s goli prnjavora pavor zmaju donosio slatke pite,

kad su Sremci s zmajem mučkim peli pesme podnapite,

kad zmaj pijan otimao kaluđeri kuvarice-naložnice.

kojeno je odvlačio, gojni sisa, lica nice,

kada su mu i učoni i nastrani igumani

doturali zlato, livan da tamani —

da rasipa po svom logu perje iz ćelijski loga,

jer se gojan zmaj sremački nije bojo samog Boga,

već je bijo ljuti hajduk, i odmetnik, siledžija,

pa se s pesmom pijan ljulja u oblaci ko sinija,

pa se sijo sa nebesa sremski pusti iznad šuma crni gusti

da zaštiti namastire i da pije guste šire

nad ćivoti od svetaca iz veliki grdni kaca,

i da posle mamurlukom tare čini s belim lukom

i šiljerom, starom verom,

pa da trezan bude besan

i da plače od nemoći kad sam bidne u ponoći.

Bitke

I ja bi mogo da kažem da je on lala trula žuta umuljana,

koju je neko gazeći bašču čizmom, prelomio udarem biča,

kad ne bi znao ono što je bilo pre vekova moji i njegovi,

kad je đikao, i ripao, i rikao, i krvario, i slepio od munja

handžara i džeferdara, dimiskija i mačeva sas zlatnom drškom,

da nije prašio oči praom puščanim i onim što lumbarde

iz cevi teški zamagljuju ravnicu i osočene krajine rečne

koje su njegove bile i koje su mu otimali i đubrili

đubrivom sramote i poniženja koje je on nekad podnosio —

bijo sam na Karpatima strana kada je došao iz Bojke, s Pruta,

bijo sam na Vršačkoj planini kada je zalutao Banatom brez puta,

bijo sam još pre toga kad je Avara konje tero iz žita,

bijo sam na samoj Tisi skriven u ševaru kad je pošo da pita

Atilinu vojsku neobuzdani konjanika koji mu njive gaze

— zar ne bi umeli da pođu tijim kasom, sredom lenija da paze

da ne unište ravničarskog čoveka krv čistu, da žito ne gaze —

da nađu druge pute svojoj ordi obesnoj Tatari kad pbasnu

— a oni su ga svi šibali, slovenskog plavog sina, što ne sme

da se naljuli na ordi je koje mu zemlju tamane a da ne plane

najljućim mlekom kopriva i žežene krvi koja će da padne

po njivama opustelim od horda besne jurnjave i konja njisak,

a kada vrisak propara nebo to će biti samo njegov samrtni vrisak

usred neomeđašeni prostranstava i nepobijeni karova

za granice njegovog carstva — mislio je: dosta je pustiti garova

da ji čuva za njegovu čeljad i za njegovu mal.

Zato je prelazijo preko njegovi žitnica varvara val,

naleti oni besni rulja i čopora, ordaga divljih konja,

koji jure sa veka na vek preko crnoga zemnoga mora,

pljučkadu, haradu, robe i palu, odvodu devojke i siluju žene —

vidijo sam ga kako vekovima stoji prikovan na sramni stub,

plako sam nad njegovim ranama koje tice kljuju na pesku,

dok sam letijo nad njegovom zemljom koju su pljačkaši oteli.

Kada su ga osuđivali na šibu, na krstove drvene, na vešala,

donosijo sam mu u nagnutim krilima mojim kaplje vode sa Tise

da ili čelo njegovo orosim pod mukama trnovim, ili jezik,

otvrdli od vatrene vrućine lomača na koje su ga bacali –

on me je ondak, u vidovitom ropcu, mogo ugledati čisto,

i pre no što bi izdano manuo bi mi glavom otežalom od muka,

ili rukom prelomljenom na sedam mesta - da se javi svom zmaju,

domaćinu banacke zemlje i oranja a koje je ostavljala sila

opustelu, ravnicu posle utamanjenih domaćinskih sela i ljudi

— na smrt kada bi bila osuđena ravnica do poslednjeg čoveka,

ja jednog bi uzo na rbat svoju krastavu pre no što izdane,

napoijio bi ga sas vinom mojim iz podruma tajnog u tresetištu,

založilo bi ga sas zalogajom od leba napravljenog od zrnevlja

koje su meni paori doneli kao danak da setvu novu otkupe.

A on bi pod ranom ovom, zmajskog mu prijatelja i vraga,

opet postajo ono što je bijo i nico i kalijo se ponovo,

iz pepela se dizo ko nova snaga sokova trava i žitišta,

kao novi praroditelj iz čijeg rebra niče pleme ponovo,

i već bi sledeće letine ranijo se sas medom i mlekom svoga tla,

i mazijo se se sas korenima pokidani stabala koji su ponovo bilo

svog starog života na zemlju isterivali i oplođavali je,

i opet bi našo krv svoju i rod svoj, mrtav ili živ, koren

i starinu od koje mu bilo kuca jače i udara silovito.

Utolijo bi gladi tuđe kao svoje, a svoje odlagao, smeran,

i caru carovo davo, i Bogu Božije, i zmaju zmajevo,

a ako je i njemu ostalo, sused bi suseda počastio kao gazda.

Tuđe je želje ispunjavo, meni se pokoravo, i opštini,

i solgabirovu, i podžupanu i kraljevini i carevini —

i Bogu i Đavolu, i crkvi, i patri jarki i zmaju ognjevitom,

a kad ih je obarao bio je milostiv prema njima i blag.

Mene je tri puta zateko onemoćala u ritu blatnom,

posle neravne bitke sas zmajem od Vlaške i Karavlaške,

kako iskidani krila pocepani i kandži polomljeni,

sas ranama na kapcima očiju i sas ugašena dva plamena jezika,

ližem tuna usirenu krv sas rana koje su se na zlo dale,

i vatru mi upalile u telu nemoćnu da izgorim kao rita i leš —

a on, mesto da me sas kosirom po glavi dotuče i raspoluti mi snagu

i za uvek se otrese jednog svog gospodara mračnog i zlog,

otrčo bi do đerma na slatini da mu iz utrobe ladne pitke vode

navrati puno vedro, i u čobanji na leđima bi je dono

da se okrepim i osokolim i opet da mu budem sudija i milost,

a on bi iz prikrajka gledo sas radosnim osmejkom kako se podižem

i razmahujem krilima da vidim da li ću moći poletiti

da moje tatoše skupim razbegle posle moje izgubljene bitke,

kako bi ji poslao po Banatu da mu nose kiše i vetrove, oluje,

i da ga pljuskom biju svoji oblaka puni tuče ili vatre.

A on bi se zadovoljio paklenim letinama sas šakom žita samo,

ih sas obiljem pakla koje bi ga gušilo od pretilosti i sala svog,

nikada nije dovikivao meni njegove patnje i strepnje,

gušijo je uvek svoje srce natečeno od želja koje je otklanjao,

ležao je krila svoji stremljenja i svoji željni letova,

palijo krila svoji strasti i ludila vezanog za zemlju i ženu,

on je čovek koji je borio bitke samo za žudnu mirnu sreću

tišinu tišine svoga kraja i duše svoje plemenite,

a kad ji je uspo da osvoji ma krvlju i nožem i olovom,

ondak su mu je mirno uzimali od njega dok je blažen spavo

verujući da su lovorike na kojima počiva istina i večnost.

Polje

Kad sam poletio kao da se zatalasala zemlja

planinu da napravi od mene,

ali samo malo se pomakla u vis

na leđima jedine oranice.

Humka je tu,

na humki čudan neki znak-krst, raspeće.

Od lima izrezano telo čovečije,

i prikovano ekserima,

za ruke i noge prikovan go čovek

od lima, na pravim ekserima —

vidi se iz visine oblaka da je prikovan,

vidim očima mojim munjevitim da su ekseri — pravi.

Boja neka jeftina mora biti — otrla se,

lica nema taj čovek razapeti goli,

otrlo mu se lice sa glave.

Glava je u zmaja jedan od njegovih sjaja,

lice je sjaj glave, oči, usta, jezik,

oči su plamen, usta su plamen, jezik je plamen,

iz svakog od njih suklja po jedna vatra zmajska,

i čovekovo lice je plamen, i strasni i zmajski,

i suklja plamen lepote i nade iz njega i vere,

ili mržnje, nepoverenja i očajanja.

A ovaj goli — na krstu razapet — nema lica.

Krst — zar to je samo snaga njegova?

Krst je samo drvo ukršteno sa drvetom?

Ej, ti bez lica, kako da te gonim ili milujem,

kao što sa čovekom činim, koji na krstu nije —

go jeste mnogi, od siromaštva i neimanja,

ali razapet nije, bar ne na drvetu, kao ti,

razapet je, to znam, između nemaštine i mržnje,

razapet je između želja i skromnosti života,

a ti brez lica u polju ma krstu, ko si ti?

Šta ću sas tobom da radim?

Di da te denem? Da li da te kaznim, možda,

što se uplićeš u moje tajne, bezliki,

ili ću te pomilovati po kosi dugoj i bradi —

ili ću te zverima izložiti i olujama,

ili ću te od ljudi zaštiti ako te napadadu?

Vide ti se bodljte trnovog venca oko glave,

ili mi se čimi da se vide,

već je veče, samo izgleda da je trnje,

jer znam da trnov venac dođe oko glave

ako krv u kapljama sedi na čelu.

Ko te je okrunio sa krunom od trnja?

Što si je primio? Zašto ji nisi satro?

Zašto im nisi sunuo u lice plamen žeženi — tebe,

što ji nisi sagoro, speko, uništio,

što jim krunu na njinu glavu nisi metno,

što jim od plamena tvoga krunu nisi natako usijanu —

zar da čovek primi krunu od trnja na čelo,

a čovek je — koji krune nema, koji se samo pokorava,

koji prima nasilje kao dobrotu, a dobrotu kao nasilje —

ne, ti nisi dobar, ti si bunio protiv zmajeva neki

koji nisu imali plamema da te sažegnu,

ali koji trnju zapovedadu, trnju mrtvom,

ja samo živom svetu zapovedam, ja zmaj nebesa i zemlje,

sa živom silom oblaka, olujina, voda i bilja.

A ti si nekud teo gde mrtvi odu nepoznati,

kad krunu si primio od trnja i razapet bio —

hej, jadni ti, sramotom na drvo pribijeni —

pa ti si jadniji od svakog mog strašljivog čoveka

koga olujama tučen, i vetrovima nosim i poplavama davim.

Veče je već palo — ja se još sas tobom bavim — bestraga da si!

Još će mi klonuti od umora krila sve oko tebe leteći.

Telo golo na krstu od lima otrle kiše, moje kiše,

izela slana i magla, moje magle i slane,

izgrebali mrazevi, izgrizli gromovi, moji mrazevi i gromovi.

Od zime koju nose mešine vetrova u utrobama

koje ja šaljem po tatošima na zemlju za paore ljude,

da im pokrije sneg i mraz posejanu pšenicu ozimu,

da se razvije klica semene matere rođenja rane,

ispucala je zima snegova i mrazeva iz mešine ladnoće

boju tvoje limene slike na krstu drvenom

popucalom od vremena, moga sluge vernog u prolazu, oglodanom.

Puca boja od zime moje, a posle otpadne — odnesu je vetrovi.

Sad humka na koju su poboli tvoj krst i raspeće

nosi i mišlinger zeleni, za stoku ranu, rana rane ljudi.

I bundeve su na humki, srčike bundeva bele glave, žuta jezika,

zube bundeve keze na tebe, zube sakrivene u glavi, semenje.

I raž zelena je na humki na kojoj si mesto zauzeo.

I sve to kroz sumrak dobija nove boje po sebi kadifene,

i talasa se, talasa slika, čuje se njen šum slikovit zelen.

Zelena je raž, bundeve su nabujale, siromasi se vesele,

dao sam mnogo kiše da padne na humku tu ozarenu,

mnogo je sirotinje tu seme posejalo za jestivo,

jedan tatoš moj samo se za to brino da oblak jedan cepa

nad humkom zelenom punom bundeva, raži i mišlingera —

Poslednja kola u daljini se gube sa polja, kući odlaze,

letnji put pun prašine zasipa vidik ispod kopita konjskih,

idu kola u selo, žure na noćište.

I ja idem da se u logove vlažne tople spustim zmajske bare,

da vatru tela i duše utažim malo u močvarima.

Konji radosno ržu u daljini. I ja ću te ostaviti, raspeti.

Da ti pomognem, nek dune vetrina koja bi pokidala

eksere na tvojim rukama, na nogama probijenim,

pa da te jedan mali tatoš moj povede u selo, na groblje,

tamo kraj grobljanske kuće udovičke naćeš kamaricu sena,

u nju možeš uviti golo tvoje telo, da se ugreje malo i otpočine.

Ako te moradu opet viditi sutra razapetog,

jedan moj tatoš će već u zoru doći po tebe da te dovede i metne natrag

da sagnute glave mrtav krvariš i sažaljenje paora izazivaš,

al noć da provedeš posle toliko vekova miran, tih, u senu toplom.

Evo, kao čaršav spuštaju moji tatoši vetrićak — čaršav na vidik.

Nikoga više nema u polju, samo tišina, i ćurlik jedne noćne ptice — zbog progonjene mušice za hranu odocnele ptice.

Mrak je pao, pun je noći. Neće tuda niko proći, niko više.

Tu je nigde bijo potok, Đukošin se zvao.

Utono je u trave, u žita, u raž, u cvetne čkaljeve, bulke.

Evo javio mi se noćni vetar zviždukom dogovorenim.

Široki noćni vetar brez pravca. U mrak je naletio i polego,

Nikoga nema više, razapeti, siđi, evo, je ću ti i sam pomoći.

Nešto mrmori, da l ti to odgovaraš ili Đukošin se čuje?

Šta ja znam, male su to stvari za jednog zmaja; i ti, i ti.

Ja letim dalje, još Tisu moram obići pre spavanja.

Da li će noćas mirno počivati brez buke i brez stida.

Pseći

Zavijaju kerovi po noći i dozivaju me,

jer znadu da sam ja u ritu blizu, pomoć traže,

al ja ne mogu noću iz loga blatnoga,

dan mi treba da mi pandže osuši, da krila lepetnu,

al pamtim što mi kerovi kroz noć arluču sa daljine

iz Kopova na tiskoj dolmi, sa bečkerečke ćuprije –

razumem ja njin jezik pseći i bolje možda nego do ljudi,

jer ja ljude i neću da slušam, suviše zbore, malo tvore,

a psi su izgubljeni među njinim nogama,

svet im gaze paori kao od šale, ritaju ji, kerove,

a ne znadu da su to moje sluge slepe bez pogovora.

Sutra ću, kad užeže sunce, opet uzletiti,

i pravdu podeliti i Elemiru, i Šušanju, i Sanadu,

tuću im letinu za kaznu, čupaću bašte za osvetu kereću.

Šta to noćas laju kerovi iza Vranjeva, šta?

Znam ja i brez toga, kroz vreme meni znano je –

za kerove se ne nameštadu kreveti, ni za bolesne zdravo,

ko za pavore najzad što se namesti kad zanemogne,

il kad treba sina praviti da privati kući i mal.

Kerovi se pitadu tužni među sobom šta će ljudi

-  šta tražu tu u svetu kerećem nasilnici i hulje,

Ma kako da laje ker, dobar ker, čuva lavežom paoriju,

stalno je paorima pod nogama, za cakanje im služi.

Kerovi se sklanjadu koliko mogu, al opet izubijani,

jer na sve stane oko nji u svetu kerećem

gmiže od ljudi: njini opanci, cipele, čizme i klompe,

samo se ritadu i uvek nađu pse jadne za udarac.

Stalno prekor, udarci, batine, a kad je brez toga,

ondak je vika i stroga pretnja, i prezir i sram.

Samo paorska deca kradom pomiluju kuče ili kerušu

kad joj odvise sise do zemlje posle okota,

al i ondak se nađe otac ili mati da im očitadu:

to ker je a ne čovek, sas kerom ne treba čovečiji.

Glavna je srdnja paorskog sveta odozgore

na pseći svet onaj pod nogama odozdo što se vrze,

što psi to što paori u krevetu u mraku radu,

psi po danu na gromiu, brez zazora i stida, prosto,

neće psi kao paori, lepo mrak, noć, i šaputanje,

zagrljaji čvrsti i poljupci zvonki da ječi noć,

lepo na krevetu, polako, samo starci da se ne probudu,

i tako dok ne svane, dok se dremnuti ne mora,

jer već u dva sata ujutru treba ustati – konje namiriti.

A ono – božji jarki dan sija sokakom i selom,

a kerovi, tek, tek, pa na gromilu. Ta, to je kuća, sokak,

ta, to je zaselak, selo, ta, tu je stidna devojka i momak –

a kerovi na gromilu brez stida! Sramota, brate, za pavore!

Već batinom po psećoj gomili. Brez stida, brez srama, kučke!

Po ljubavi batine, po ljubavi! Batine! Kad srču ljubav.

Neće se inače nikad raskinuti, viču paori, udaradu mučke!

Obesni u ljubavi kerovi –viče stidan momak, udara ubav.

Nikad im nije dosta ljubavi, ko na primer, pavorima, kasti!

Te tuku brkati pavori, tuku ćosavi, zamomčeni, brane stid

od majki i strina, nina, i nena, teta i snaja, i devojaka,

brane dan beli i čist od ljubavi od ovog danjeg psećeg mraka.

Tuku i smeju se misle na  njine noći ponoćne kako su lepe.

I deca muška tuku kerove kad se vuku posle ljubavi.

Izubijani kerovi posle u štali noću ližu rane i krv.

Kod konja u štali, među njinim kopitama, da se skrijedu,

jerbo konji su bolji nego ljudi, mirno jedu i ne ritadu ji,

iako se boju konji kerova jer uvek kada konj uspori,

gazda napujda kera da ga potera plašeći ga, med noge mu dođe

pa ker dok rane liže boji se, ritnuće ga konj, da se osveti.

Noćas je kučka jedna iz Sečnja, koju sam dugo slušo

di arlauče po mesečini, iza slame di se sklonila

-  lipsala od samrtnički bolova koje je zaradila

od pavora posle ljubavi sas kerom iz Zelenog sokaka.

Strašno je skupa kereća ljubav. I sas životom se plaća.

A batinama, to se samo po sebi razume.

Jao, kučko sirota, ima li kraj tebe još mesta u slami,

da doletim  da spustim krila tu, da sunem melem vreo,

da ti ja rane izvidam pseće; već je zora, sunce će,

i ti ćeš ustati i zalajati, i pavoru pod noge otići,

a ja ću mu za kaznu gumno upaliti; kučko, sad će proći noć!

Cvetovi

Larve su u blatu na obali.

U rasušenom glibu im je kolevka.

Samo ja znam, vidim,

dok letim iznad Tise,

da se s mukom izvlače

kako se izvlače iz maternjače mulja,

iz njene rane-mulja.

Sa ljušture rugobne

skidadu košuljice.

A ondak letnje veče

ispuni šum pahulja nad vodom,

šum strašni nenadmašni

koji svojim tijim dahovima

i fijuk moji krila u letu ugušuje.

Samo se lepet krilaca Tisinog cveta

nad utrobom majke cvetanja čuje.

Buknu hiljade krilaca nad vodom

kao veliki beli oblak

ispunjen živim cvetovima

koji lepetadu krilma hiljaditim.

Zatalasali se valovima

ludi maleni vilenjaka,

okrilatili behari –

i nemadu sem lepote drugo,

samo lepota koja gusto srlja.

I šum nevidljiv odakle dolazi,

krilca koja me sa svi strana miluju.

Naleću, nalećedu lepote letovi.

Leti, sve leti sas leptirima tiskim,

lete oblaci, leti povečerje,

zalasci svi će odletiti u krvavim legenima;

nisu li to uzdasi sunca na samrti dana,

nisu li to duše obala, vrbaka što lete oko mene,

nisu li to uzdasi duša barki i čamaca potopljeni,

nisu li to duše jauka davljenika

koje je matera ove lepote podavila,

nisu li to vampirski leptiri

sela slišćeni na nasipima,

varoši stanovnici koji su se povampirili

iz svojih grobova mulja

u koje ih je Tisa saranila?

Oblak letnjeg snega me obuvata,

oblak što samo let ima, pameti ne

ko što imadu oblaci kojima ja gospodarim,

to su pijani cvetovi iz ove grdosije lepe,

koji nasrću jedni na druge željni ljubavi,

pare se i miluju u grčevima,

bestidno život daju za ljubljenje,

a posle svakog poljupca po jedan par cveća

u Tisu se survava obamro, u samrt odleće.

Ali, moje su misli lude, mene leptiri lude,

osećam da krila su mi načičkana hiljadama cvetova,

da otežavadu od nji, da se lepe, da mekšadu,

kao da se sas njima u grču ljubu i oplođavadu,

ja tonem isto, ja nestajem, u Tisu ću se survati.

Zar i ja čeznem da joj poljubim maticu kao živi behari njeni,

zar i ja da plivam njinim letom i njenim tokom,

da svog leta više nemam od ove meke lepe nemani smožden,

zar da me oblak pahulja sas krilima nosi,

zar i da verujem kao one da je život samo trenutak,

jer njin to jeste, on je trenutak, ali ne  moj, ne moj;

one provedu u buktanju belom jedan tren kao vek,

a ja veka nemam od vekova, ja sam večan, zmaj od oblaka,

zmaj neba i zemlje, zmaj od krvi i mesa, zmaj od besa,

zar da me ovo  buktanje jadno belo i beskrvno

snese u adove pod Tisinim muljem, di ono boravi

pre svoga života i posle njega, di ga nema,

jer ga ima samo dok je cvet od Tise,

a to je samo trenutak-večnost.

Još magla u mojoj  glavi gasi plamen po plamen,

magla krilati uzdaha i duša izgubljeni lepetavi,

ti, ludo, ti smešno, ti, lepo cveće tisko,

ti si možda srećno, ali ja nisam,

ja nisam za život od jednog trena lepote,

ja sam za život večni od plamena i sramote.

Već se survavam nad maticu nehajnu rečnu,

vidim ji kako ji Tisa nosi mrtve u noć večnu,

sva trudna je matica od nehaja,

a od mrtvi cvetova proždire samo jaja,

da se oplodi opet za sutrašnje veče,

kad opet treba pod cvećem beli da proteče,

mrtvi cvetovi – to više njena deca nisu,

okreće od nji s gađenjem glavu, sakriva sisu

kojom ji je napajala mlekom gustim lepote krilate,

kojim ji je podojila da polete i da pate,

da se oplode i da umru kao svaki trenutak,

a ondak ji smlavi u svoga mulja vrutak.

Okreće Tisa u maticama svojim hiljade strvina

-  lešine leptirova iz njene materice,

a s podsmehom meni gleda u lice,

i kaže: I ti ćeš se survati od ove lepote,

i tebi se kandže i krila od strasti pote.

Evo ti kreveta meka, evo ti postelje žarke,

evo ti moga zagrljaja, evo ti velike varke!

U tome času ledenog zagrljaja cveta samrti,

jedan je naš tatoš dovuko brzi vetar

i dah mu njegov silni dunuo mi u lice.

Osvetlila mi se jopet žarka moja glava,

jopet je sukno plamen iz čeljusti zmajskoga lava,

jopet sam našo struju od oluje nad ravnicom,

jopet sa pljuno na Tisu i njenu glavu nicom,

nek tamo dole porađa se, pari i bljuje,

al gore u nebesa nad ravnicom zmaju je da snuje!

„POSLEDNJI ZMAJ“ Bogdana Čiplića

Pesnik ravnice, rodnog tla, duboko i potpuno ukorenjen u biće svoje zemlje, Bogdan Čiplić nam u ovih dvadesetak poema o poslednjem banatskom zmaju daje možda najpotresnije i najproživljenije, najlepše svoje pesme. Na vrhuncu stvaralačke snage, do dna u jeziku, predanju, istoriji, običajima i duhu jednog vremena koje je prohujalo velikom ravnicom, Čiplić ovom knjigom konačno izrasta pred nama kao nacionalni bard, čija se duša i čije se delo poistovećuju sa bezmernim i bezbrojnim treptavim, tragičnim i komičnim, ljudskim i životinjskim, društvenim i mitološkim odlomcima životnih sadržaja i sveukupnim smislom života.

Vojvodina je u svojim kulturnim vrednostima imala i ima i jedno veliko i superiorno a pritajeno duhovno nasleđe izvesnog vilinskog i fantastičnog pesničkog sveta, pre svega u svojim narodnim pričama i verovanjima, čaranjima i bajanjima, bajkama i doskočicama, čije poreklo leži, delom, još u paganskoj tradiciji. Zatim, ono se i danas obnavlja po sili same lepote i snage prirode, posebnog sveta naših njiva i močvara, slatina i bagremara, u osobenom vrtlogu snažne flore i neobuzdane, ponekad arhaične, faune. To je svet strastan, dubok, sa jednom naročitom tugom što lebdi iznad svega, — a sve to najneposrednije izbija iz svakog stiha ove knjige.

Stihija, koju oličavaju zmajevi, danas već i u pesmama izumrli, predstavlja stalni kovitlac elemenata iznad naših glava, oko nas, pod nama, u nama. Oluje koje pustoše, odnose krovove i ledom rube klasove žita, vatra, voda poplave, život jakih i ćudljivih reka, kurjaci, blato i prašina, u narodnom životu i svesti, u biti njegovog poimanja stvari — jesu i dobre i zle sile. Društveno ustrojstvo, opet, održava čoveka, siromašnog i siromaškog seljaka, u neprekidnoj potčinjenosti, iz koje se rađaju revolt i buna.

Duga lamentacija poslednjeg zmaja, koja se tako bolno provlači kroz ove stihove, razlivene i široke kao zemlja, jeste u isto vreme i tužaljka koju peva starost nad jednim svetom koji iza nas ostaje tek dobra uspomena. To je žaljenje za životom, za onim što smo iz njega zahvatili i, više, za onim propuštenim, žalba koju pesnik ranjenog srca, kao sam zmaj podbula oka, peva za nas potresno, sa retkom iskrenošću. Zablude i grehovi zmaja, koji u svojim minulim letovima gordo natkriljuje svet pustara, bara i crnice, pa napirlitane šećerne gradove sa svojim sujetama, sve je to kod Čiplića kao okajano, iskupljeno pesničkim plačem bez zazora, možda jedinstvenim u našoj književnosti.

Pored slike uskovitlanog, bilog vremena, u ovoj knjizi imamo i neprolazni vid zemlje kakva je uvek. Jaka, lepa, postojana, iznad nas i naših trošnosti. Slava i pohvala trajnosti te lepote je drugi sadržaj Čiplićeve knjige, koja se i sama svojom poezijom iznad trošnosti uzdiže.

Baba

Nemam mira usred noći, budi mi se srce spano,

neko mene treba zdravo, neko zove mene zdravo,

u ševaru drkće trava, zove l mene to sad Rava,

baba-Rava s Malog rita, di je sita i rakita,

il me zove iz Taroša Persa stara,

da se sa mnom o svom poslu čarovitom razgovara,

čini mi se da to nije ni Persida ni Rakila,

nego ondak davna stara čaralica baba-Sida,

Podvranjevo njen je samo kraj za bole srdobolje,

izmeđ brega od Bečeja i vranjevske crkve stare,

tu ti ona čara, baje, i lekove dobre daje,

al to može samo tako kada mene vikne malko,

na uvo mi prišaputa da joj snagu ja podržim,

boljetinu da ja spržim kad je bolja poohola,

kad se rana užarila i kad cedi mlogo bola,

od zmajske se pokrljušti leči svaki sugreb tušti,

ukvare se mogu zdravo da poprave crevi pravo,

a trbuva svi grčevi kad se zmajska krljušt trevi,

ona što se može naći po stazama i putevi

nad kojim se ko zmaj, kasti, zatreso se ja od strasti.

Šta je, Sido, prija-Sido, što me zoveš usred noći?

Zar za crni prišt ti nije krljušt bila od pomoći?

Ali baba-Sida rida i sa stidom glavu krije.

Zmaje ljuti, dobri zmaje, al prišt crni barem da je –

već zlo velje -  a od ljudi s tom nevoljom tebe budim.

Stara jesam baba-Sida, boljetine što sve vida

sas pomoću zmaja ljuta s banackoga glavnog puta.

I stara je i zbrčkano sad je njeno svetlo lice,

pa jopet ti mora ona od stida da gledi nice.

Ako nema baš iljadu i još koju godinicu,

ali ima bar duboke bore na svom česnom licu.

Priko bora i sto rapa od veliki boginjica,

nije bila za udaju Sida mlada devojčica.

Nesreća je to vam bila za devojku jednu  čednu,

ali zdravo dobro dođe za Persidu, Sidu bednu,

kad je većem ostarila i od zmaja utuvila

kako divlje meso  stane kad se samo sobom javi,

kako se trljadu žlezde, glavobolja čim se davi,

kako se trljadu leđa kad te bole rptenjača,

na koje se mesto bolno privezuje zla zubača,

kako se namešta ruka kad ugane staroj ženi,

a šta treba za koleru da se mrmlja zmaju-meni.

Tako ondak Podvranjevu postal a je glavna Sida

kada leči s zmajskim krljom sas kojom ti rane vida.

Al došao -  pomor niki među male dečje glave,

niki čudan pomor jaki od koga se deca dave,

ište Sida od meneka basmu da joj jaku dam,

a za taki novi pomor ni sam basmu ja ne znam.

A ondak se selo diglo vidarici da se sveti –

neće da izvida decu, umiredu od veštice, ta se sveti –

a ko da je ondak taka veštica od take smrti

nego baba-Sida stara što šuruje sas aveti,

a kad tako glas udari glupav ko će njega strti,

već se sve to bolje goji i ko korov brzo prti.

Baba-Sida i rep ima, viče selo, za sramotu,

pa se taki glasi množe selu takom u zlom kotu.

Ako rep baš Sida ima, ondak sumlje nike nema,

Sidu treba zadaviti što na groblje decu sprema.

Pa ti jedan od najjači brkajlija uzo na se

da rep Sidin on povuče;  digne njenu suknju –zna se,

kad je Sida s vode išla da zavati s Tise piće,

tad joj onaj suknju digo sas sramom mu poso biće.

Repa nema, zmaj rep ima, il rogati, ili Daba,

sas repom se nije našla u banatu još nijedna stara baba.

Na oto se pokunjijo ondak onaj jaki  brka,

a selo se zabunilo, nasta zdravo trka-zbrka,

pa ko ondak decu davi, nije Sida, druge nema,

znači ondak dalje pomor deci sanduk mož da sprema,

treba nikog leka naći, iš ne praši, baba-Sido,

ni  veštica nisi nika, pa koji te đavo vido

ondak da nas tobož lečiš i lekove nike spravljaš,

kad rep nemaš, ondak, glavu ti u torbu stavljaš,

u rep tvoj smo verovali – da za oto znaš da lečiš,                                 

a kad repa nemaš, Sido, ne pomaže ni da klečiš

i da moliš ti za milost, lažno si nam ti bajala,

znači ondak, đavo te je na tu šalu privoleo,

nisi ti pomogla nikom kad je sugreb niki sreo –

ni  ugljevlje ugašeno nije tvoje Daba teo

da privati kad si crno s tiskom vodom ti gasila,

po obrazu, Sido stara, tvoga sela si gazila.

I užeše za ruke je, dve staračke ruke crne,

onaj što joj dizo skute, sad ji opet pozavrne,

te sramotom ogoljenu tako Sidu dovedoše mutnoj vodi,

Tisi žutoj, prostakuši, koja s Tiskim cvetom rodi,

pa ti Sidu odgurnuše sas velikog sas bajira,

u noć jednu o po noći kada zefir vetar vira

u jedarca vetrenjače kod bečejskog starog groblja,

di tatoši kolo vode daleko od njinog roblja –

od seljaka i prostaka i nejaki od bedaka,

kad ji samo ja još čujem kroz san gusti moj opaki,

i kroz ponoć i kroza san nad tatoši vodim jaki

nadzor da se ne razapnu sa tavana vetrenjače,

pa ne čujem, ne bilo me, di od stida Sida plače

na bajiru na obali pre neg što su nju otisli,

počim su joj dva kamena na dve noge ti obisli

pa se Sida u talasi mutne Tise utopila, jao, stara,

pusitja sam do propadne od banacki svi vračara

najstarija i najbolja, od naroda ruke njenog

sirotinjom i sas bedom od naroda zaglupljenog.

Još jedino ostaje mi da tatoše kaštigujem,

kad ji skupim kod Kumana da ji dobro bar ispljujem,

a na koga padne zmajska kap i jedna od pljuvačke,

nema više za tatoša ni kap krvi zabijačke,

sas kojom se tatoš rani da bi bijo jak i vredan,

da može od vetra krila da savije pod rast jedan,

da uzjaši na nji  viti pa da leti po Banatu

da lomi i krši usev, sela, crkve po tatoškom crnom batu,

a po mojoj zmajskoj sili, najstrožijoj zapovedi,

iz koje se predu stra i trepet i stravične pripovedi.

Poslednji

Pre se znalo kako izgledam –

lako se bojati me kad znaš kako da me se čuvaš.

A danas zmajeva nema, izumrli, zatrli se;

zaboravilo se.

Al ja jedan još uvek živim

U Velikom sam ritu!

Ko je slep kod očiju, nagaziće me.

Ko me nagazi – taj je gotov!

Otvaraj oči, pazi kako ideš!

Ko Velikim ritom ide, zabadava se krsti i šapuće,

zmaj Boga ne priznaje,

molitva od njega – ta ne pomaže.

Zato ima jedna basma od koje se i zmaj boji,

stara basma bapska od vekova,

od nje su zmajevi saginjali glavu.

Al di su vekovi zmajeva-kraljeva,

di su basme zmajevite jače od zmajeva,

di su te reči užasne, di, reci?

Jedan još  uvek živim  ja, zmaj banatski,

u Velikom ritu krilati car –

ne hodajte ritom priko močari,

moje Ognjeno ostrovo daleko zaobilazte!

Ništa, tršćak je to brez zemlje,

ne gubiš ništa , pavore prokleti, orati se tu ne može.

U tim crnim mulju

živim ja,

živim ili umirem,

iako je to uvek isto bilo,

ali za ljude, ne za zmajeve!

Ne dajem se viditi po danu –

noć je sada bila carstvo moje.

Tu spavam po suncu u mutljagu gustom

i svoje poslednje plamenje vlagom tažim ritskom,

a noću i na puškomet daljine

kroz ševar, situ i rakitu svetlucadu plavkasti plamičci

iz moje trupine isprepucane ognjene.

Tu spava taj zmaj poslednji,

teško spava, u snove se zamotava,

dok sagoreva žeravica moga srca,

i polako se gasi u bari.

Al ko me i takog darnuti sme?

Ma, ko me i slučajem samo uznemiri

zalaje mi vatrom na ramenu treća pseća glava,

poslednja još što životari od stare tri,

iz usta opet plameni jezici zapalacadu,

iz očiju mi buktave suklje izlete,

opaljena krila natrula mi se užare poslednjim žarom,

razmanu se otrcana i iskidana još paklena,

krila moji oštri sabalja – usijani đorda

koje su u bojevima među zmajevi krezuba ostale,

na nogama još imam kandže al nepotkovane natrule,

no varnice se iz njih još mogu da jate

od oni koje mi je kovač potkovo na žeravici –

kovač – koji me je uputio u ovaj život kojim umirem,

koji mi je rep skovao da kormanim kad letim ravnicom

a sa koga su sada pootpadale čelične krljušti.

O, kakve divne strave, o' kakve divne jare što je bilo!

A tek kakva su ugljevlja usijana bila moje oči šestoro

zmajske oči strelovite ubiojite od kojih se sada gase

još samo dva istekla i krvava od slepoće.

No, što tu sad naričem za onim što je propalo-istrulo,

šta će meni sadeka ognjene oči, krila i rep,

šta će mojim nogama staračkim kandže i đorđe,

kad zmaj više ne želi da se bije i tuče,

kad više ni da leti ne pokteva,

ni  vatru da bljuje nije mu više želja,

ostarijo je, raspada se, lipsava.

I sablje da mi sunu plamenom na krilima,

dugo nisu oštrene, zarđale su crvenom rđom!

Stari izlapeli zmaj najviše vole da spava,

po danu drema a po noći zaspi kad gluvo doba naiđe,

ne ćuli više uši oštre, opustile se, zagluvile,

ne spavam ja, već  skapavam, i uginuću skoro,

i molim nebo i munje i oblake – stare prijatelje

da požure sa mnom, da sklopim oči zauvek, da se odmorim,

da nebo kaže: Neka ode, ne treba više, nije zmaj,

već trupina raspadnuta, mrtvac koji zaudara;

opali munjo, ubi ga grome, srce mu pogodi umorno,

oblače, zakloni ga svojim paperjem, mrtvog me sakri,

negdi u dnu nebesa banacki oni široko-šikori

da ne trunem u ričinama, da ne strašim ljude crkotina.

Tisa

Nek mene pitadu oni koji ne znadu

šta je to bilo sas Tisom šezdeset sedme,

ili sedamdeset šeste, sad već sam  zbrko,

je li to ona pobesnila i pijana provalila

dolme njine banacke ko da su od sira.

Je li to ona podmetnula jedno ramen na Banat,

pa mu srušila sve bedeme, i bujice preskočila,

sve međe-jarkove i sve šančeve i zečje nasipe.

Je li zapamtila, besna raga, zla joj mati,

kako je plivala bela marva sirotinjska

vitoroga, negovana za bačkoga gospodara,

i kako se vočić glasi dok se davi u bujici,

a ona ga vata besna i steže mu grlo mlado,

i gnjura mu njušku dotle dok se grlo ne udavi.

Pamti  l, beda crna pamti l, one stare Banaćane,

kako smešno jašu po krovovi od slamnatog prekrivača,

i čekadu da im ja sam pružim ruku-spasilicu

i prevedem preko besne rike njene komešane

na Adicu, na ostrovo, na peščake-telećake

da se noge njine opet zemlje čvrste tiču,

-  pondak da se biča latim iz čeljusti moje plamne

da išibam kurvu besnu, da je kaznim i podvlastim.

Zar ikada može posle da zaspi od jeka gustog –

od krkljanja davljenika i zapevke poslenika

kojima je žetvu sprala, zaradu im otimala,

kojima je grob kopala, i grob crni i postala?

Zar ne pamti, kukavica-potmulica, da je njeno ime,

samo ime patnje svake, ime gladi, boleština,

da je smrti kumovala i sama se smrćom zvala

za hiljade siromaka, i prostaka, prosijaka,

sto hiljada od božjaka, i risara i svinjara,

nadničara i alasa, sto hiljada gladni pasa.

Nek pripita ruke njene od kopanja posustale

što su dolme raskopale, s prstima im pokidale

sve žile i vreže jake, i oči im iskopale,

prazne oči zemlje moje, onu prazne crne rake

u koje je ceo Banat – zar za uvek – zakopala.

Zar je ona s uma smetla da je s njuškom divlje svinje

i s rilicom brez brnjice oborila sirotinji sve naboje,

rastrgnula  sve pletare, rastočila sve ćerpiče,

strovalila zemlji nice kolibice i kućerke,

zagušila zemunice, usta  jim je muljem žutim,

napunila da zaneme za navek  i za večno,

nagrdila sva je lica od temena do ušica

trulih jadnih potleuša, potleuša, - poleguša.

Nek ne mrmlja kuja tmula da je majka sirotinjska,

i dorocu i obojku, i opanku, i hajkaču i grobljaru –

ta njojzi  je do nji stalo ko do lanjskog onog snega.

Mrzi ona krpe, dronjke, mrzi rasol, mandaricu,

golotinju gladnu pljuje, mržnju ima ta po licu.

Ona vole vitke dvore, i kurije, spajiluke,

ona vole divne žene što pletedu u kurjake

zlatne pare požežene za gospodu-gospodare

kada š njima u log legnu od svilene kadifice,

kad im gazde  od dvorova ljubidu i gadu lice.

Vole ona vitke crkve, a još više one gojne,

vole sablje, svilno ruvo, husare i rojte vojne,

vole šajke sas šajkaški  i sas carski komendanti,

njima ona sluga jeste, a ne da je kao mati

što je risar, pudar, volar, konjar, rita svaka tako smatra

kad ulovi kesegicu da glad svoju toli njome,

pa zagazi do trbuva di pokvasi svoje dronje.

Ona vole one što se besu njenom na smejedu,

one što je s šibom tući po guzici njenoj smedu,

što je s gazom gaze i od šale svu pregaze,

što pošljedu indžilice i palire di im treba

da zagate vodu ludu, nameste joj tvrda rebra

tamo di su njini novci od Tise se ugrozili,

novci novci za koje su nadničari znoj prolili,

novci, novci, srebro, zlato od gospode adiđara,

što su s rilom i s ralicom uzeli od nadničara.

Ondak Tisa glavu spusti, pa se blago osmehuje,

nema ona ništa protiv-nek car svetli  nju okuje,

biće mirna, i pokorna,i poštena – sluga sramna,

a di car se ne zabrine za risara-govedara

tu sme biti jopet uvek i opasna i pomamna.

Kad se neba ja nasitim ploveći mu po morima,

ja ostavim put nebeski, opuštenim mi krilima,

spustim se u neku barku i sednem joj na tvrd pramac,

rep svoj smestim duž duga mu što ji ima stari čamac,

pa otkinem sas kandžama sa karova čamca lanac,

te se pustim niz vodene ladne gluve prsi njene,

zamislim se nad vodama što peredu noge moje,

i kurvinski lade moje vruće rane i naboje,

te dovatim granu vitku od vrbova stabla niska,

te je bijem po očima, bijem prsa ladna tiska,

i psujem joj majku, oca,  i rođene askurđele,

glasno vičem, urlam, šibam, sapi droljske lepe njene,

ali ništa ne postižem već da smešan samo budnem,

jer u njeni ogledali vidim sliku iskidanu kao krpu,

a sa njenog toka mirnog jeka samo čujem hrpu

-  moj se glasni krik prelama i u sprdnju se pretvara,

podla, smutna, i u stran podmeće mi, laže, vara –

kad joj viknem pored šibe: Ti si đubre, ti si kurva!

iz vrbaka u lice mi dođe odjek moga glasa:

Ti si kurva, kurva, kurva… to se Tisom zatalasa,

te ja svoja krila vinem, pošto pljunem njoj u oči,

te se bacim u vrtloge od nebesa i od noći,

dok sas njenog ogledala, iznad sela, kuća, murva

ječi za mnom sprdnja njena: Ti si kurva, kurva, kurva.

Ne vidim je u po noći, al znam da se smeje tmulo,

da je vrblje na obali njen smej zao zatim čulo.

Košulje

Majka kune zvezdu Danicu što je opet sela na nebo,

jer kad dođe noć, njen sin celu noć u Garevcima

sedi kraj višnje stare u velikom višnjiku

i bira granu di da se obesi.

Kod Vodice, Drvenog krsta u Garevcima, uoči Ivanjdana

okupila se mladež iz sela kao i svake godine

na to veliko prelo uoči praznika punog čaranja.

I njen je sin pošao, kao toliki mladići i devojke,

ali on je i pištolj poneo, za pas ga pod košuljom metno –

zlu ne trebalo – braća Kilenci, nji trojica, rasrdili se

na njega, zdravo se razbesnili, jer se usudijo on,

od rite seljačke sin, od biroškinje bivše, gazdačke sluškinje,

da njinu sestru jedinicu bogati i naočitu

što lance zemlje u miraz odneće izabranome momku

proba da obrlati, š njom je stojo i divanio,

i jedne noći pobegli su na jedan salaš pust,

i tu ji zatekli braća Kilenci, njeni, i oteli je,

kući je vratili lako, iako se i ona odupirala,

a na njega su samo pljunula sva trojica pojedared,

al su poručila da ne dolazi više di se oni nahode,

di njinu sestru čuvadu od sirotinjski  brezobrazluka –

da njin rod na glasu daleko u sto sela sačuvadu.

 To njemu nije stra ulilo u srcenjegovo puno ljubavi,

on da ne ide tamo di je ona – sto braće da ima!

Ali je pištolj uzo od njegove matere krišom,

u Garevce je u Veliki višnjik očo naoružan tajno,

a braća Kilenci tamo su ga čekali sas nožovi i sas besom.

Nasred Vodica, usred kola dok je igro uz Kilencovu,

opkolili su ga Kilenci i račun zatražili –

dok ga je jedan pljuvo, drugi ga je tuko, a treći sramotio:

vadio mu je košulju od srpskog platna iza pasa,

košulju koju je njegova mati –sluškinja izatkala.

On  je ondak cikno, mrak mu je pokrio oči, ko cik zorin,

i opalio pištolj u gromilu od Kilenca,

ruka  njena  je zadocnila, nije ga na vreme uvatila,

bez reči raširio je ruke najmlađi Kilenc,

pogledo ga kao začuđen što je smeo to da uradi,

i pao je najmljađi Kilenc mrtav, a on na robiju.

Dobijo je malo, brzo je odrobovao, sud našo da nije kriv zdravo,

došo je kući – Kilencova se udala čim su prežalili crno,

udala se u deveto selo, za dan ne može tamo stići

da se obesi pod njeni prozori u novoj  kući snaje,

zato čeka da Danica lepa pomoli lice svako veče,

štranjgu ponese u ruki jaku od prteni vlakna,

potrefi put za Garevce, kod Vodice, di Krst dođe,

čeka da padne noć, a za to vreme višnju bira jaku

koja bi njega sa štranjgom oko vrata izdržala.

Onda mati se njegova  pojavi iz mraka i odvede ga,

a on ide za njom ko jagnje miran i samo suze briše –

kad stignu obadvoje pred Kilencovu kuću,

stanu pod prozor sobe u kojoj mati Kilencovi

nariče nad haljinama najmlađega sina.

Mati misli da tako on otkaje svoje grehe nevoljne,

da matere Kilencove srce ojađeno zagasi kajanjem.

A kada tako noć provedu i sunce odskoči nad atarom,

i kad se ja pojavim na nebu parajući oblake i zrake,

mati me njegova meni preda da ga čuvam i pazim,

ja, dobri i osvetoljubivi zmaj banacki, po pravdi,

ona kod gazde pođe njinog da služi i obslužuje,

a ja mladenca slomljenog srca i ispunjenog tuđom krvi,

odvedem u daleki kraj atara, di stari dub je rastov,

di debele mu grane sve gustim isprepletanim lišćem,

debeli lad nude namerniku, putniku, robu i sužnjem

puštenim iz tamnice – kuće di se ne sedi već nariče,

te ga pod rastovo granje i lišće smestim da legne,

ako nije mu lada dosta, ja raširim krila moja široka,

i nadlećem nad njim dok sunce šeta prema zvezdi,

da odspava mladi momak robiju i robijanje

da odspava kuću Kilencovu sas materom njinom kukavicom,

da odspava mater svoju, opaljenu tugom kao munjom,

da odspava zauvek, ako može, onu košulju Kilencovu

koju je kroz garav pogodak uokolo krv njegova uramila,

da zaboravi košulje od svilena konca na zaponcima vezene

na grudima, i druga dva Kilenca koje je krv bratovljeva polila,

da zaboravi zapanjeno lice najmlađeg Kilenca ko košulja  belo

i oči njegove ukočene koje se ruše ko sreća momačka ubijena.

A kada Danica sedne na nebo i ja u ritove krenem,

mati kuneti počne zvezdu-lepoticu, i  preti  joj

što je opet došla na presto noći da sedne,

pa mene otera bezobrazna lepotica, jednog zmaja,

koji noću u log mora, jer po danu mu je samo vlada

ko što je njoj noću – zajedno sa avetima i karakondžulama,

sram je bilo!