Ostajem sam:
Na izlišnoj visini
Oratorijum za samca.
Pogrdna tišina.
Ostajem samlji:
Iz tame bljesak.
Lokva uzburkanog okeana
krvi moje majke.
A zatim san,
pohvalnica
i odmor.
Pod kartonskim nebom
na flomasterskoj poljani:
Stvoriti, sesti
i dobro se najesti.
Gledaću te dok mi svetlost
Ne sprži oči:
Rastrgnuću te kao gepard
princezu antilopu.
Grišću te kao gladan vuk
ovčije žile u trku.
Čupaću te kao domoroci
slez i ptice.
Stezaću te dok ne pobeliš....
A onda
ću te lizati kao dete lizalicu,
ljubiću te i voleti.
Sretoh te
u sunčan dan,
Slobodo.
Bila je jesen
i vetar mi je
čupkao kosu
dosadnošću muve.
Sretoh te
po danu,
Slobodo.
A kada je pala noć
Mesec se
nada mnom
izvio kao jegulja.
Ljigav i smešan,
pravio se da me ne poznaje.
Jedna mi je žena
pričala
o ptici u pokretnom kavezu,
u pustinji.
„Iza kaveza sja Sunce“, rekla je.
Jedna mi je žena
pričala
o pesku i krilima
koja nikako nije mogla
da raširi...
A onda je pala kiša.
„Ja sam tvrd orah!“, oštro reče Orah.
„Ja sam tako nežan i povredljiv“,
Tužno reče Zlatni Delišes.
„Ako smognem snage da razbijem
ovaj orah,
i ako budem imala srca da pasiram ovaj
zlatni delišes,
napraviću
dobru tortu“, podrugljivo reče Žena.
Nečujno je prešla preko
Praga moje pećine.
Topla kao kamenje Parnasa,
donela mi je vina i parče ražanog hleba.
Živ joj rekoh da sam mrtav.
Mrtva se živo smejala.
Umreću kad
navršim četrdesetu.
U leto, na najživopisnijem polju
pod sazvežđem biti.
Popiću (kao Sokrat) otrov od kukute
uobražavajući da je vino.
A pred zadnji gutljaj,
reći ću
najdivnije reči,
koje će biti toliko jasne i gole,
da se nikada
nikada
nikada neće zaboraviti.
Loveći miša
mačka se spotiče o „vsegda gotov“.
Sasvim tiho,
Sa ulice čuje se dečji smeh.
(Mrka papirna folija
Izobražava lice maloletnog crnca)
Zbog providnosti stakla prozora
Pas uviđa:
„Naš nagon je životinjski
- Slutnja ili život.
Sve ostalo
Je informno.“
Hodaj po kamenju,
sa kišobranom u ruci,
i majčinim šeširom na glavi.
(I misli tiho,
i misli tiše)
Sedi na pesak,
zahvati plućima vazduh,
i pusti da ti more dotiče stopala.
(I misli tiho,
i misli tiše)
Uđi u vodu,
zaroni,
i polako nestani.
Uvek kad pođem tamo gde se pada,
iz džepa mi ispadne
konac patetika.
Pa se smejem.
Svejedno mi je:
„Malo slobodnog roblja“,
reklo je jedno bolesno dete,
„Kapljica milenijumske klepsidre“.
A ja kličem: Oj.
Pa se smejem.
