Laži

Sve su laži krivonoge,

vrlo ružne i uboge.

Sa krilima od gavrana,

bez imena i bez stana.

 

I sve one, kad polete,

istina je i to stara,

najgore se uvek svete —

Baš onome ko ih stvara.

Odakle dolazi dan?

Pitao sam svoga dedu,

Usred jedne mrkle noći,

Kuda ide dan uveče,

Sa koje će strane doći.

 

Pričala mi, kažem, baka,

Priču o tri vilenjaka.

Što uveče dan zatvore,

Pa donesu puno mraka.

 

Deda sluša pa se smeši.

Lulu svoju na sto stavi.

Kraj kreveta moga dođe,

Podboči se i uspravi.

 

Dete moje, reče deda,

Sve je baka izmislila.

Sva tri ona vilenjaka,

Da bi priča čudna bila.

 

Dan je svetlost što nas budi,

što izvire sa istoka.

Sunce nam je sinko nosi,

Kao vodu sto potoka.

 

Užarena lopta sunca,

Celo nebo proputuje.

I dok ona tako plovi,

Svud je vidno, dan danuje.

 

Kad istoku iza leđa,

Na zapadu sunce zađe,

Sa njim ode sva ta svetlost,

I dan plovi poput lađe.

Mali Đoka i kelj

Kad su rekli malom Đoki,

Da mora i kelj da jede,

Rat je svima objavio,

Sve do smrti il’ pobede.

 

Sve ću, kaže, uraditi,

Da pojedem sve ću hteti.

Ali, ako i kelj moram,

Leći ću vam i umreti.

 

Na muci se našla mama,

Tetka, strina pa i baka.

Vide, eto, sasvim jasno —

Izgubiće tog junaka.

 

„Niko Đoku da ne nudi!”,

Zapretio svima deda.

Jer on neće, kako reče,

Smrt unuka svog da gleda.

 

Dok su kelj svi slatko jeli,

Đoki stomak sve zavija.

Ne izdrža, tiho šapnu:

„Bako, molim malo i ja".

Kada je ko besan?

Lav je besan kada spava,

A za rep ga neko vuče.

I moj deda kad na krovu,

Mačor dugo mrnjauče.

 

U dvorištu moga čike,

Kad se noću lopov šunja,

Pas je besan, stići će ga,

Makar da je brz k'o munja.

 

Znam da je i jarac besan,

Dok ga dete čupka, dira.

I jelen kad vuk iz šume,

Košutama ne da mira

 

Ali znam i jednog Jocu.

Razmaženko taj je besan,

Kada mu je posle pranja,

Džemper makar — malo tesan.

Zašto zvezde žmirkaju?

Uveče kad sunce zađe,

Progledaju oči neba.

Samo ne znam što žmirkaju.

Moraju il’ tako treba.

 

Možda se te zvezde plaše,

Jer visoko tamo stoje.

Il’ će nebom poleteti,

Pa se male — toga boje.

Naopako

Brinem brigu, mislim misli,

Što je dobro — nije loše.

Trebalo bi da je tako,

A ispadne naopako.

 

Vuk je zao. To je jasno.

Prase milo i bez mana.

Zašto onda u mesari —

Vuk ne visi kao hrana?

Krojač Boga

U banatskom malom selu,

Sa kućama u tri reda,

I sad radi krojač Boga,

U ruci mu igla, kreda.

 

Ta je kreda tanka, uska.

I bela je kao školska.

Al' po tabli s njom ne crta,

Već beleži gde da bocka.

 

A u stvari — nije tako.

To bi bilo jako lako.

Treba bogme da se muči —

Zato se i zanat uči.

 

Evo kako ta stvar stoji:

Posle krede — štof se kroji.

Tek tad igla radi svoje,

Za odelo moje, tvoje.

 

Seda glava taj je Boga,

Bogdan mu je ime pravo.

U Ferdinu rodio se.

U Pančevu šegrt bio.

 

Kad majstorsku iglu dobi,

Svom se selu odmah vrati.

I sad tamo šije kroji —

Uhvate ga kasni sati.

 

Ta starina moj je ujak,

Dugujem mu vrlo mnogo.

Kad sam sasvim mali bio —

Pričom mi je on san šio.

Baka Tina

Od svlh baka šlrom sveta.

Najbolja je baka Tina.

Da pomogne svojoj majci,

Otišla je do Ferdina.

 

Prabaka je tamo stara,

Deda-uja sam je čuva.

Teško hoda, slabo vidi,

I ručak sad jedva skuva.

 

Sve je, piše, kosti bole.

Njom je starost ovladala.

Svoju kćerku, moju baku,

Zato je u Ferdin zvala.

Koža za dvoje

Narasta neka

Jeka u meni.

U istom gradu

Nije k’o juče.

 

Praznina zjapi

A sve je jasno.

I tako glasno,

Tako glasno.

 

U senci sumnje

Da laž se krije

Ti hoćeš ono

Što niko nije.

 

Ulica hoda,

Sreću me kuće.

A ja sam tamo

Sa tobom, samo.

 

II

Šta znaju oni

Što množe stvari

Tražeći dokaz

Trajanja tupog?

 

Kako da slute

Toplinu maja

I kažu hoću

Dok sve razdvaja?

 

Kad i uz reku

Udvoje šeću –

Samo početak

Sopstvenog kraja.

 

III

Reč te razgali,

Radost ponese.

Dodir toplinom

Trajanja greje.

 

Izimska noć nas

Grli oštrinom

A kap se vode

U ledu smeje

 

Dok strah te mrzne

Sigurnost nudiš.

U tebi vere

Ima za troje.

 

I zato kažem:

Kružimo gradom

Da sva ta ludost

Stane u dvoje.

 

IV

Strepnja i radost

Toplina stida

Razlažu dodir

Do tajnih želja

 

Oblici blede

I sve je prostor

A naše briše

Moje i tvoje.

 

Tonemo toplo

Jedno u drugo.

Nad nama srasta

Koža za dvoje.

 

Drhtaj narasta

Od nas je veći:

U mater božju!

Ko da to krije?

 

Postoji samo

Večita mladost,

Potreba žednog

Da se napije.

 

V

Otkrivaš sebe,

Slutiš bogatstvo,

Gonjena nadom

Ka svetlu smisla.

 

A davljenik si

Na dohvat splava

Što kopno sanja

Dok tone java.

 

Slična pijancu

Kad sebe vara

Krugom od čaše

Crvenog vina.

 

Prizivaš prošlost

A nisi ista.

Ne vidiš senke

Razvalina.

 

VI

Toliko dajem

Da jedva jesam.

I opet dajem

I hoću više.

 

Razdeljen stojim

Da i to množim.

Usamljen rastem

U samom sebi.

 

Da sutra, opet,

Bogatstvo imam

I kada se delim

Ostanem tebi.

 

VII

Zver iskušenja

Urasla u nas,

Pohlepno traga

Koliko smemo.

 

Zaverenici

U grču sreće

I svete tajne

Razdiremo.

 

Ludilu bliska

Vatra u nama

Strastima daje

Moć uništenja.

 

Umesto toga

Bogatstvo svetla

I tiha radost

Pomirenja.

 

VIII

Znaju to samo

Koji se vole

Da u ovom svetu

Novi su sebi.

 

Tek san ću zvati

Za svog svedoka,

Uz otkucaje

Živim u tebi.

 

Reč koja kasni,

Uz napor kroči,

Pogled i pokret

Govore nemo.

 

Dodir to čita

Sa naše kože,

Po kojoj želje

Ispisujemo.

 

Šta nas to uči

Da razumemo,

Da osećamo

I verujemo?

 

IX

Odjednom ponor,

Ničemu slično.

Pustoš, praznina

I ruševine.

 

Isčezlo sutra,

Sumnja u juče,

Za danas samo

Prizor magline.

 

Stranci smo, eto,

Svako bez puta

I davljenici

Mora tišine.

 

X

Sa smeškom klovna

I maskom krivca

Razapet stojim

Poklonjen davno.

 

To, samo naše,

Ni za kog drugog,

Umesto tajne

Stratište javno.

 

Reči izmakle,

Bez cilja zure,

Kao klošari,

Same u sebe.

 

A rulja blati.

U svoju pustoš

Unosi nemir

I tiho zebe.

 

Strah biva jači

Od vrele kože

Od jasne misli.

Ti toneš nemo.

 

U tren ranije

Sve smo to znali

I verovali

Da razumemo.

 

Kročiš u juče,

Htela bi napred.

Pod tobom ponor

I korak kljasti.

 

A sve je bilo

Na dohvat želja,

Za jedan stisak –

Da htedoh krasti.

 

XI

Čujem te kožom

I sve si bliže.

Sasvim, u meni

Gde niko nije.

 

U tebi jesam

Do bosih nogu

I kose plave.

Do želje tvoje.

 

I hoću, vičem,

Da to postoji

Hoda i misli

Kao nas dvoje.

 

Večnost je neka

Ti, ludo moja,

Našla u nama

Trajanje svoje.

 

XII

Samo se sobom

Iz sebe može

 

I bi kraj

I bi početak

Koštica

Kada nisu još ni prsti

Na šaci za palac znali,

Musavi su bili ljudi

Nikada se nisu prali.

 

U ta davna pravremena

Mučio se svaki malac,

Jer uveče za sisanje

Falio mu slatki palac.

 

Čačkali su nos i uši,

Češali se kao lude,

Teško im je san stizao

Ma koliko da se trude.

 

A sedi su starci tada

Imali do zemlje kose,

Sasvim strašno raščupane.

I noge im bile bose.

 

Pretila je prava propast

Tek rođenoj ljudskoj vrsti.

Jer kad čovek nema palca,

Šta mu vrede drugi prsti.

 

U to vreme, eto takvo,

Krenu starac u cik zore,

Da nakupi malo hrane

Na padini Fruške gore.

 

Tražio je koren slatki,

Zrnevlje i jaja ptice.

A kako je jesen bila,

Pronađe i tri koštice.

 

Dve obične, jedna čudna,

Kakvu nigde sreo nije.

Ljubičasta neka svetlost

Zagonetku u njoj krije.

 

Dve razbije i pojede.

Kad se treće rukom maši,

Začu neki zvonki glasić

Što ga čudi, što ga plaši.

 

Sagao se onda starac

I prineo zemlji lice

Da što bolje čuje glasić

Što se javlja iz koštice.

 

„Poslušaj me, dobri starče:

Sad si bio vrlo zao.

Razbio si dve koštice –

Dva drveta progutao.

 

Drvo treba negovati,

Tako mudri ljudi rade.

Plodovi su da se jedu,

A koštice da se sade.“

 

Saslušali ljudi priču.

Posle šake pogledali.

Na svakoj je palac bio

I starcu su verovali.

 

Tu sam priču i ja čuo

Pa je ovde zapisao.

Dodao joj ništa nisam,

A još manje izbrisao.

 

Na leđima povetarca,

Svog drugara i nestaška

Koštica po Gori leti

Lakša i od samog daška.

 

Kupa se u kapi rose,

Pa se u njoj i ogleda.

Za svaki joj obed pčele

Donesu po šaku meda.

 

U proleće sve ih budim,

Da izrastu do drveta,

Da plodova bude dosta

Za sve ljude celog sveta.“

 

Pozdravi se sa Košticom,

Sada mudri stari čiča,

Pa u selo žurno ode

Da ljudima sve ispriča.

 

Sve je prste onda palac

Probudio iz sna dugog,

Da zajedno vredno rade

I pomažu jedan drugog.

 

Devojčica dedi reče:

„Koštica je moje ime.

U semenki svakoj klicu

Uspavljujem preko zime.

 

Tek na kraju samog dana

Posle puno, puno rada,

U cvetiću ljubičice

Zaspi kad je umor svlada.

 

U proleće klice budi,

Vrednija od dvesta mrava,

A zimi ih uspavljuje,

Pa ne stigne ni da spava.

 

Sva u poslu preko glave,

Ta Koštica - radilica,

Jedino da zaspi stigne

Kada cveta ljubičica.

 

Zato nikad u sumraku,

Zbog sna vredne devojčice,

Ako vam je do nje stalo –

Ne dirajte ljubičice.

Lutka

Kad dan prođe, kada legnem,

Pa se smiri sve u kući,

ja sa svojom lutkom odem,

U svet skoro nemogući.

 

Prvo krenem drumom dugim,

Lutka ispred mene trčka.

Kad nas noge već zabole,

Stignemo do jednog cvrčka.

 

Sa fenjerom on nas čeka.

Jer drum tamo baš nestaje.

Nastavljamo put kroz šumu,

Tajne znako on nam daje.

 

Prelazimo jedno brdo,

Sve do zida što se vije.

Samo cvrčak sa fenjerom,

Zna za ulaz gde se krije.

 

Gurnuo je dva kamena.

A treći je pomerio.

Prolomi se silna jeka,

I prolaz se otvorio.

 

Svet lutaka tu je bio,

Čudesan i sav u sjaju.

Sa svlh strana lutke trče,

I do neba dižu graju.

 

Do pred zoru igrali smo,

Sto igara, još i više.

Tad odjednom nesta graje,

Sve se lutke umiriše.

 

Kraj mene je jedna stala,

Kosica joj plava, meka,

Smešila se k'o da kaže:

“Sa fenjerom — cvrčak čeka!”.

Radost trave

Raduje se trava

Posle letnje kiše

Zelena od sreće

Što je ima više

 

Ukrašena rosom

Čeka onda trava

Da je mesec vidi

I zato ne spava