Narasta neka
Jeka u meni.
U istom gradu
Nije k’o juče.
Praznina zjapi
A sve je jasno.
I tako glasno,
Tako glasno.
U senci sumnje
Da laž se krije
Ti hoćeš ono
Što niko nije.
Ulica hoda,
Sreću me kuće.
A ja sam tamo
Sa tobom, samo.
II
Šta znaju oni
Što množe stvari
Tražeći dokaz
Trajanja tupog?
Kako da slute
Toplinu maja
I kažu hoću
Dok sve razdvaja?
Kad i uz reku
Udvoje šeću –
Samo početak
Sopstvenog kraja.
III
Reč te razgali,
Radost ponese.
Dodir toplinom
Trajanja greje.
Izimska noć nas
Grli oštrinom
A kap se vode
U ledu smeje
Dok strah te mrzne
Sigurnost nudiš.
U tebi vere
Ima za troje.
I zato kažem:
Kružimo gradom
Da sva ta ludost
Stane u dvoje.
IV
Strepnja i radost
Toplina stida
Razlažu dodir
Do tajnih želja
Oblici blede
I sve je prostor
A naše briše
Moje i tvoje.
Tonemo toplo
Jedno u drugo.
Nad nama srasta
Koža za dvoje.
Drhtaj narasta
Od nas je veći:
U mater božju!
Ko da to krije?
Postoji samo
Večita mladost,
Potreba žednog
Da se napije.
V
Otkrivaš sebe,
Slutiš bogatstvo,
Gonjena nadom
Ka svetlu smisla.
A davljenik si
Na dohvat splava
Što kopno sanja
Dok tone java.
Slična pijancu
Kad sebe vara
Krugom od čaše
Crvenog vina.
Prizivaš prošlost
A nisi ista.
Ne vidiš senke
Razvalina.
VI
Toliko dajem
Da jedva jesam.
I opet dajem
I hoću više.
Razdeljen stojim
Da i to množim.
Usamljen rastem
U samom sebi.
Da sutra, opet,
Bogatstvo imam
I kada se delim
Ostanem tebi.
VII
Zver iskušenja
Urasla u nas,
Pohlepno traga
Koliko smemo.
Zaverenici
U grču sreće
I svete tajne
Razdiremo.
Ludilu bliska
Vatra u nama
Strastima daje
Moć uništenja.
Umesto toga
Bogatstvo svetla
I tiha radost
Pomirenja.
VIII
Znaju to samo
Koji se vole
Da u ovom svetu
Novi su sebi.
Tek san ću zvati
Za svog svedoka,
Uz otkucaje
Živim u tebi.
Reč koja kasni,
Uz napor kroči,
Pogled i pokret
Govore nemo.
Dodir to čita
Sa naše kože,
Po kojoj želje
Ispisujemo.
Šta nas to uči
Da razumemo,
Da osećamo
I verujemo?
IX
Odjednom ponor,
Ničemu slično.
Pustoš, praznina
I ruševine.
Isčezlo sutra,
Sumnja u juče,
Za danas samo
Prizor magline.
Stranci smo, eto,
Svako bez puta
I davljenici
Mora tišine.
X
Sa smeškom klovna
I maskom krivca
Razapet stojim
Poklonjen davno.
To, samo naše,
Ni za kog drugog,
Umesto tajne
Stratište javno.
Reči izmakle,
Bez cilja zure,
Kao klošari,
Same u sebe.
A rulja blati.
U svoju pustoš
Unosi nemir
I tiho zebe.
Strah biva jači
Od vrele kože
Od jasne misli.
Ti toneš nemo.
U tren ranije
Sve smo to znali
I verovali
Da razumemo.
Kročiš u juče,
Htela bi napred.
Pod tobom ponor
I korak kljasti.
A sve je bilo
Na dohvat želja,
Za jedan stisak –
Da htedoh krasti.
XI
Čujem te kožom
I sve si bliže.
Sasvim, u meni
Gde niko nije.
U tebi jesam
Do bosih nogu
I kose plave.
Do želje tvoje.
I hoću, vičem,
Da to postoji
Hoda i misli
Kao nas dvoje.
Večnost je neka
Ti, ludo moja,
Našla u nama
Trajanje svoje.
XII
Samo se sobom
Iz sebe može
I bi kraj
I bi početak
