logoban

Registrovani korisnici imaju pristup celokupnom sadržaju sajta, bolje rezultate pretrage, mogućnost komentarisanja članaka, kvalitetnije fotografije i druge pogodnosti. Kako da se registrujem?
 

Moja mama

O mamama do sada su,

Napisane pesme, priče.

U njima se mama smeje,

A ne grdi i ne viče.

 

Lažu pesme, lažu priče —

Moja mama bogme viče.

I grdi me znate jako,

„Vraže jedan!” — e, baš, tako!

 

Posle kad sam dobra, znate,

Možete da verujete,

Poljubi me pa mi kaže:

„Ti si moje — zlatno dete”.

Odakle dolazi dan?

Pitao sam svoga dedu,

Usred jedne mrkle noći,

Kuda ide dan uveče,

Sa koje će strane doći.

 

Pričala mi, kažem, baka,

Priču o tri vilenjaka.

Što uveče dan zatvore,

Pa donesu puno mraka.

 

Deda sluša pa se smeši.

Lulu svoju na sto stavi.

Kraj kreveta moga dođe,

Podboči se i uspravi.

 

Dete moje, reče deda,

Sve je baka izmislila.

Sva tri ona vilenjaka,

Da bi priča čudna bila.

 

Dan je svetlost što nas budi,

što izvire sa istoka.

Sunce nam je sinko nosi,

Kao vodu sto potoka.

 

Užarena lopta sunca,

Celo nebo proputuje.

I dok ona tako plovi,

Svud je vidno, dan danuje.

 

Kad istoku iza leđa,

Na zapadu sunce zađe,

Sa njim ode sva ta svetlost,

I dan plovi poput lađe.

Naopako

Brinem brigu, mislim misli,

Što je dobro — nije loše.

Trebalo bi da je tako,

A ispadne naopako.

 

Vuk je zao. To je jasno.

Prase milo i bez mana.

Zašto onda u mesari —

Vuk ne visi kao hrana?

Laži

Sve su laži krivonoge,

vrlo ružne i uboge.

Sa krilima od gavrana,

bez imena i bez stana.

 

I sve one, kad polete,

istina je i to stara,

najgore se uvek svete —

Baš onome ko ih stvara.

Lutka

Kad dan prođe, kada legnem,

Pa se smiri sve u kući,

ja sa svojom lutkom odem,

U svet skoro nemogući.

 

Prvo krenem drumom dugim,

Lutka ispred mene trčka.

Kad nas noge već zabole,

Stignemo do jednog cvrčka.

 

Sa fenjerom on nas čeka.

Jer drum tamo baš nestaje.

Nastavljamo put kroz šumu,

Tajne znako on nam daje.

 

Prelazimo jedno brdo,

Sve do zida što se vije.

Samo cvrčak sa fenjerom,

Zna za ulaz gde se krije.

 

Gurnuo je dva kamena.

A treći je pomerio.

Prolomi se silna jeka,

I prolaz se otvorio.

 

Svet lutaka tu je bio,

Čudesan i sav u sjaju.

Sa svlh strana lutke trče,

I do neba dižu graju.

 

Do pred zoru igrali smo,

Sto igara, još i više.

Tad odjednom nesta graje,

Sve se lutke umiriše.

 

Kraj mene je jedna stala,

Kosica joj plava, meka,

Smešila se k'o da kaže:

“Sa fenjerom — cvrčak čeka!”.

Gorski Smeško

Pustom šumom Fruške gore,

Jedne strašne ciče zime,

Išla je sa mukom baka,

Niko joj sad ne zna ime.

 

U kućici kraj izvora,

Od kamena i dasaka,

Imala je samo sobu,

Toplu dok je vatra jaka.

 

Nije nikog svog imala,

Često je i gladna bila.

Po drva je sada išla,

Jer se vatra ugasila.

 

Kad naramak granja skupi,

Sovin glas joj pažnju skrenu.

Tad sićušno vide dete,

Kao da se iz sna prenu.

 

U šupljini starog stabla,

Ležalo je kraj iverja,

Telo mu je pokrivala,

Jedna šaka ptičjeg perja.

 

Nos mu prćast, oči krupne,

Na usnama radost nosi,

Zraci mu se sunca stekli,

U tršavoj zlatnoj kosi.

 

Smešilo se ono baki,

To prekrasno dete malo.

Najmanje što ikad vide,

I u šaku bi joj stalo.

 

Kad ga tako malog vide,

Što je crnih misii splelo

Kako je u hladnoj šumi,

Strašnoj zimi odolelo.

 

Uvi ga u maramicu,

I u topla nedra stavi.

Zatim žurno pođe kući,

Kozje mleko da pripravi.

 

Okupa ga kući lepo,

U jedinom svom tanjiru.

Nahrani, pa dobro pokri,

I prepusti snu i miru.

 

Od komada beiog platna,

Sašila mu košuljicu,

A od onog što preosta,

Još i jednu maramicu.

 

Smehom sve je usrećio,

To mu nije bilo teško.

Pošto je u gori nađen —

Dobi ime Gorski Smeško.

 

I od tada, dobroj baki,

U sreći su tekli dani.

Nauči ga da govori,

I mudrošću da se brani.

 

Tako deset zima prođe,

Beležila baka svaku,

A da mali Gorski Smeško,

Ne poraste ni za dlaku.

 

Ali jedne letnje noći,

Na njen prozor sova stala.

Na glavi joj belo pero,

I baka je prepoznala.

 

Stigao je čas rastanka,

Ona je to dobro znala.

I zato je svoju suzu,

Toplim smeškom zadržala.

 

»Mudra sovo, reče baka,

Neka Fruškoj gori pođe,

I učini srećnim svakog,

Ko u ovu goru dođe.«

 

Odmah zatim videla je,

Da joj Gorski Smeško maše,

Da prilazi staroj sovi,

Miluje a zatim jaše.

 

Let je sova nastavila,

U mraku već nesta selo,

Ali je u srcu gore,

Bilo živo i veselo.

 

Stanovnici šumskog sveta,

U poslu su preko glave.

Dok čekaju gorskog cara,

Odelo mu gorsko prave.

 

Kaputić mu bez rukava,

Istkalo je deset prelja.

Sav od čiste suve trave,

Sa utkanom šakom želja.

 

Dugmade na kaputiću,

Tri bobice od gloginje,

Ušio je vredni pauk,

Koncem tanke paučine.

 

Na leđima jež doneo,

Pečurka na poklon dala,

Njen veliki sivi šešir,

Jer je tada nov imala.

 

Mrava jedna radna četa,

Dokazala da sve može.

Sekli šešir pa dobili,

Parčad k’o od prave kože.

 

Od komada, onih većih,

Strižibuba iskrojila,

čakširice i to kratke,

Na svaki je rez pazila.

 

Meru joj je dao cvrčak,

Što bez fraka nikad nije,

Trebalo je sad još neko,

čakširice da sašije.

 

Javila se tri komarca,

Za posao orna bila.

Rila su im poslužila,

Kao prava oštra šila.

 

U tom poslu neobičnom,

Trebala je pomoć ronca,

Da kleštima svojim jakim,

Vuče jedan kraj od konca.

 

Kaiš su mu napravila,

Šest sarača papadača,

Od jednoga struka like,

Poput pravog opasača.

 

Veselje je bilo opšte,

Kad se sova pojavila.

I zora je zadihana,

Gorskog cara pozdravila.

 

U kapici žutog žira,

i tri kapi sveže rose,

Umio se Gorski Smeško,

A posle mu hranu nose.

 

Kap mu meda daje pčela,

Jedno jaje prepelica,

Malo mleka divokoza,

Dva oraha veverica.

 

Započelo pravo slavlje,

Med se pio, voće jelo.

A onda mu, sred veselja,

Pokloniše i odelo.

 

Kada ga je obukao,

Pogleda se u kap rose.

Sve je bilo lepo, divno —

Samo su mu noge bose.

 

Plamičko mu tada dade,

Sasvim čudne cipelice.

Obuo je Gorski Smeško,

Dva cvetića zevalice.

 

Plamičko je čudan svitac,

Trbušast i trom u hodu,

U majici kao mornar,

Sa fenjerom k’o na brodu.

 

Taj jedini mornar šume,

Sve vetrove zna u gori.

Čak i čudne tajne neke,

Sa velike tihe reke.

 

Svi u šumi dobro znaju,

Plamičkovu staru zgodu.

Bio je i slepi putnik,

Na dunavskom pravom brodu.

 

Kad se žagor malo stiša,

Gorskom Smešku priđe sova.

Poslednja mu poklon dala,

Čudan k’o iz pravih snova.

 

Donela ga iz pećine,

Koju samo oblak gleda.

Čuvao ga tamo i njen,

Čukundede čukundeda.

 

Bila je to mala frula,

Sva od samog zlata suva.

Dala mu je čudnu frulu,

Da ga od svih zala čuva.

 

Moć poklona da proveri,

Ponela ga do ledine.

Tamo gde su drvoseče,

Pekle parčad od slanine.

 

Pred njih stade Gorski Smeško,

Drvoseče ustadoše.

Tako malo, čudno dete,

Još nikada ne videše.

 

Ali, kad u frulu dunu,

Oku više vidljiv nije.

Za čas tili on postade,

Pramen magle što se vije.

 

U čudu se tada našli,

Stari vredni ljudi ovi.

Protrljaše snažno oči,

Kao da su samo snovi.

 

Od tada ga frula čuva,

Uvek mu je za pojasom.

Ponovo je vidljiv svima,

Tek kada se javi glasom,

 

Stanovnike šumskog sveta,

Tog je dana upoznao.

Uveče je male ptiće,

Do sna prvog ispraćao.

 

A kada je baš Plamičko,

Upalio fenjer stari,

U šumi se dogodile,

Neke vrlo čudne stvari.

 

Daleko od glavnog puta,

Gde spavaju šumske senke,

Devojčica jedna mala,

Plače jer je zalutala.

 

Iz kućice pored puta,

Iskrala se još pre mraka,

Da svog dedu obraduje,

Korpom svežih pečuraka.

 

Cvrčci cele noćne smene,

Prekinuli šumske vesti,

Da se o tom događaju,

Gorski Smeško obavesti.

 

Ispod žbuna devojčica,

Oči čvrsto zatvorila.

Senke su se razbudile,

Pa se jadna preplašila.

 

Još čvršće je prigrlila,

Korpicu sa pečurkama.

Dah joj zasta kad pogleda,

Više nije bila sama.

 

Od nje pa do kraja šume,

Svici su se okupili,

Fenjerima podignutim,

Zvezdani put sačinili.

 

Onda začu smeh veseli.

Taj krilate sreće tvorac,

Potocima radost nosi,

Kao vetrić razvigorac.

 

Ustala je i na grani,

Iznad žbuna gde se skrila,

Ugledala Gorskog Smeška,

Sa njim je i sova bila.

 

Tršava mu zlatna kosa,

A odelo gorskog cara.

Od ivera ništa veći —

Zvonkim glasom progovara:

 

»Uvek kad ti bude teško,

Seti me se i ne plači.

Onaj ko zna da se smeje,

Lepši je i mnogo jači«.

 

Kad to reče, uze frulu,

Da se njenom oku skrije.

Ostao je samo mali,

Pramen magle da se vije.

 

Tad oseti da joj neko,

Cipelicu dodiruje.

Plamičko, taj mornar šume,

Put joj kući pokazuje.

 

Devojčica sa korpicom,

Zvezdanim je putem pošla.

Pomogli su mali svici,

Pa je dedi srećno došla.

 

Prema srcu Fruške gore,

Gde i jelen stiže teško,

Na leđima stare sove,

Leteo je Gorski Smeško.

 

Već vekova sto on tu je,

Svaku stopu zna te Gore.

Sve što tamo živi, raste,

I potoke i izvore.

 

Svakom hoće da pomogne,

Da učini baš sve ume.

I mudar i voljen car je,

Stanovnika cele šume.

 

Danju pošto ugledate,

Pramen magle da se vije,

Gorski Smeško, znajte tada,

Ni od vas daleko nije.

 

Kada noću lišće šušti,

Gorski Smeško sovu jaše.

Drvo pored kojeg prođe,

Radosno mu lišćem maše.

 

Svaki onaj ko je tužan,

Nek’ u Frušku goru dođe.

Veseli će Gorski Smeško,

Pomoći da tuga prođe.

 

U šupljini starog debla,

Iza čvora on stanuje.

Na leđima stare sove,

Noću Goru proputuje.

 

Kad čvor takav ugledate,

Nek’ vam nikad nije teško,

Zakucajte, kad tu bude —

Javiće se Gorski Smeško.

Baka Tina

Od svlh baka šlrom sveta.

Najbolja je baka Tina.

Da pomogne svojoj majci,

Otišla je do Ferdina.

 

Prabaka je tamo stara,

Deda-uja sam je čuva.

Teško hoda, slabo vidi,

I ručak sad jedva skuva.

 

Sve je, piše, kosti bole.

Njom je starost ovladala.

Svoju kćerku, moju baku,

Zato je u Ferdin zvala.

Koža za dvoje

Narasta neka

Jeka u meni.

U istom gradu

Nije k’o juče.

 

Praznina zjapi

A sve je jasno.

I tako glasno,

Tako glasno.

 

U senci sumnje

Da laž se krije

Ti hoćeš ono

Što niko nije.

 

Ulica hoda,

Sreću me kuće.

A ja sam tamo

Sa tobom, samo.

 

II

Šta znaju oni

Što množe stvari

Tražeći dokaz

Trajanja tupog?

 

Kako da slute

Toplinu maja

I kažu hoću

Dok sve razdvaja?

 

Kad i uz reku

Udvoje šeću –

Samo početak

Sopstvenog kraja.

 

III

Reč te razgali,

Radost ponese.

Dodir toplinom

Trajanja greje.

 

Izimska noć nas

Grli oštrinom

A kap se vode

U ledu smeje

 

Dok strah te mrzne

Sigurnost nudiš.

U tebi vere

Ima za troje.

 

I zato kažem:

Kružimo gradom

Da sva ta ludost

Stane u dvoje.

 

IV

Strepnja i radost

Toplina stida

Razlažu dodir

Do tajnih želja

 

Oblici blede

I sve je prostor

A naše briše

Moje i tvoje.

 

Tonemo toplo

Jedno u drugo.

Nad nama srasta

Koža za dvoje.

 

Drhtaj narasta

Od nas je veći:

U mater božju!

Ko da to krije?

 

Postoji samo

Večita mladost,

Potreba žednog

Da se napije.

 

V

Otkrivaš sebe,

Slutiš bogatstvo,

Gonjena nadom

Ka svetlu smisla.

 

A davljenik si

Na dohvat splava

Što kopno sanja

Dok tone java.

 

Slična pijancu

Kad sebe vara

Krugom od čaše

Crvenog vina.

 

Prizivaš prošlost

A nisi ista.

Ne vidiš senke

Razvalina.

 

VI

Toliko dajem

Da jedva jesam.

I opet dajem

I hoću više.

 

Razdeljen stojim

Da i to množim.

Usamljen rastem

U samom sebi.

 

Da sutra, opet,

Bogatstvo imam

I kada se delim

Ostanem tebi.

 

VII

Zver iskušenja

Urasla u nas,

Pohlepno traga

Koliko smemo.

 

Zaverenici

U grču sreće

I svete tajne

Razdiremo.

 

Ludilu bliska

Vatra u nama

Strastima daje

Moć uništenja.

 

Umesto toga

Bogatstvo svetla

I tiha radost

Pomirenja.

 

VIII

Znaju to samo

Koji se vole

Da u ovom svetu

Novi su sebi.

 

Tek san ću zvati

Za svog svedoka,

Uz otkucaje

Živim u tebi.

 

Reč koja kasni,

Uz napor kroči,

Pogled i pokret

Govore nemo.

 

Dodir to čita

Sa naše kože,

Po kojoj želje

Ispisujemo.

 

Šta nas to uči

Da razumemo,

Da osećamo

I verujemo?

 

IX

Odjednom ponor,

Ničemu slično.

Pustoš, praznina

I ruševine.

 

Isčezlo sutra,

Sumnja u juče,

Za danas samo

Prizor magline.

 

Stranci smo, eto,

Svako bez puta

I davljenici

Mora tišine.

 

X

Sa smeškom klovna

I maskom krivca

Razapet stojim

Poklonjen davno.

 

To, samo naše,

Ni za kog drugog,

Umesto tajne

Stratište javno.

 

Reči izmakle,

Bez cilja zure,

Kao klošari,

Same u sebe.

 

A rulja blati.

U svoju pustoš

Unosi nemir

I tiho zebe.

 

Strah biva jači

Od vrele kože

Od jasne misli.

Ti toneš nemo.

 

U tren ranije

Sve smo to znali

I verovali

Da razumemo.

 

Kročiš u juče,

Htela bi napred.

Pod tobom ponor

I korak kljasti.

 

A sve je bilo

Na dohvat želja,

Za jedan stisak –

Da htedoh krasti.

 

XI

Čujem te kožom

I sve si bliže.

Sasvim, u meni

Gde niko nije.

 

U tebi jesam

Do bosih nogu

I kose plave.

Do želje tvoje.

 

I hoću, vičem,

Da to postoji

Hoda i misli

Kao nas dvoje.

 

Večnost je neka

Ti, ludo moja,

Našla u nama

Trajanje svoje.

 

XII

Samo se sobom

Iz sebe može

 

I bi kraj

I bi početak

Zašto zvezde žmirkaju?

Uveče kad sunce zađe,

Progledaju oči neba.

Samo ne znam što žmirkaju.

Moraju il’ tako treba.

 

Možda se te zvezde plaše,

Jer visoko tamo stoje.

Il’ će nebom poleteti,

Pa se male — toga boje.

Krevetvoz

Proverite to i sami:

Postoji i jedan voz

Za putnike u pidžami.

 

Sve te svoje krevetane,

Pesmom šina i točkova,

Uspavljuje dok ne stane.

 

Potražite krevetvoz.

Pun je snova —

Skroz naskroz!

Radost trave

Raduje se trava

Posle letnje kiše

Zelena od sreće

Što je ima više

 

Ukrašena rosom

Čeka onda trava

Da je mesec vidi

I zato ne spava

Koštica

Kada nisu još ni prsti

Na šaci za palac znali,

Musavi su bili ljudi

Nikada se nisu prali.

 

U ta davna pravremena

Mučio se svaki malac,

Jer uveče za sisanje

Falio mu slatki palac.

 

Čačkali su nos i uši,

Češali se kao lude,

Teško im je san stizao

Ma koliko da se trude.

 

A sedi su starci tada

Imali do zemlje kose,

Sasvim strašno raščupane.

I noge im bile bose.

 

Pretila je prava propast

Tek rođenoj ljudskoj vrsti.

Jer kad čovek nema palca,

Šta mu vrede drugi prsti.

 

U to vreme, eto takvo,

Krenu starac u cik zore,

Da nakupi malo hrane

Na padini Fruške gore.

 

Tražio je koren slatki,

Zrnevlje i jaja ptice.

A kako je jesen bila,

Pronađe i tri koštice.

 

Dve obične, jedna čudna,

Kakvu nigde sreo nije.

Ljubičasta neka svetlost

Zagonetku u njoj krije.

 

Dve razbije i pojede.

Kad se treće rukom maši,

Začu neki zvonki glasić

Što ga čudi, što ga plaši.

 

Sagao se onda starac

I prineo zemlji lice

Da što bolje čuje glasić

Što se javlja iz koštice.

 

„Poslušaj me, dobri starče:

Sad si bio vrlo zao.

Razbio si dve koštice –

Dva drveta progutao.

 

Drvo treba negovati,

Tako mudri ljudi rade.

Plodovi su da se jedu,

A koštice da se sade.“

 

Saslušali ljudi priču.

Posle šake pogledali.

Na svakoj je palac bio

I starcu su verovali.

 

Tu sam priču i ja čuo

Pa je ovde zapisao.

Dodao joj ništa nisam,

A još manje izbrisao.

 

Na leđima povetarca,

Svog drugara i nestaška

Koštica po Gori leti

Lakša i od samog daška.

 

Kupa se u kapi rose,

Pa se u njoj i ogleda.

Za svaki joj obed pčele

Donesu po šaku meda.

 

U proleće sve ih budim,

Da izrastu do drveta,

Da plodova bude dosta

Za sve ljude celog sveta.“

 

Pozdravi se sa Košticom,

Sada mudri stari čiča,

Pa u selo žurno ode

Da ljudima sve ispriča.

 

Sve je prste onda palac

Probudio iz sna dugog,

Da zajedno vredno rade

I pomažu jedan drugog.

 

Devojčica dedi reče:

„Koštica je moje ime.

U semenki svakoj klicu

Uspavljujem preko zime.

 

Tek na kraju samog dana

Posle puno, puno rada,

U cvetiću ljubičice

Zaspi kad je umor svlada.

 

U proleće klice budi,

Vrednija od dvesta mrava,

A zimi ih uspavljuje,

Pa ne stigne ni da spava.

 

Sva u poslu preko glave,

Ta Koštica - radilica,

Jedino da zaspi stigne

Kada cveta ljubičica.

 

Zato nikad u sumraku,

Zbog sna vredne devojčice,

Ako vam je do nje stalo –

Ne dirajte ljubičice.

Kontakt

Sale Vidak
060 013 01 01
salevidak@gmail.com