Nasmeši se

Hajde nasmeši se,

jutro je rešilo da fotografiše.

Lepe su fotografije nasmejanih ljudi,

a još je lepše kad posle mnogih svitanja

naiđeš na sliku ovog jutra

i setiš se kako ti je malo trebalo za osmeh.

Ma... ni toliko.

Kisobran za Necu

Da mogu,

stavila bih svu decu sveta

pod jedan šareni kišobran

da ih čuva od kiše boleština.

 

A danas kiša

i noćas...

 

Zažmurim, leto je

na vratima nam došao Neca,

tu su najednom, pred kućom

silna deca,

igraju se,

toplo je i vedro,

ni traga oblačka.

Još malo detinjstva

Moj bolesni deda, penzioner

je tad mogao ići pravo vo Makedonija

i slika Ohrida s razglednice

kao iz bajke, drugovi i drugarice

zajedno se banjali i lečili.

 

Bosna je već bila moja bajka

vala, trebalo je do nje i stići.

Mirisne šume i vodopadi,

preko potoka, drveni mostići.

 

Hrvatsko more, jednom viđeno

zaljubljivanje je bilo suđeno,

kupati se, uživati

u plićaku lov na morske zvezde,

kao ptice kad se gnezde

zvezde na dečjem dlanu.

 

Slovenija ostala ko slatki san.

Fruktal smo mogli bar jedan na dan,

i maramicu Paloma u svaki džep

Nema veze, sad imam bar flašu kao suvenir.

 

Crna Gora je imala momče za dopis

ime mi otkrio džački časopis

čak smo jedared skovali i plan

da zbližimo naše udaljene zemlje.

Ljubica

Ljubica je devojčica

samo se pretvara da je baka.

Pretvara se tako otkad je znam.

Lepo joj kažem...

...baba...ajd jel to lepo?

De, kaži sad, molim te…

jel lepo što stalno glumataš?

Ona mi se samo nasmeje,

onako detinje,

oči joj zasijaju veselije...

Sednem joj u krilo…

…šta ću s njom…

Ne veruje srce pameti (volela je ovo)

Kroz prozor mesec viri,

granama vetar šapuće,

najtiše tek da umiri

da jutro svanuće.

 

Tvoje se oči smeše,

bez glasa govoriš nešto.

Slutim, reči što teše.

To si bar znala vešto.

 

U školskoj klupi još stoji

urezano ti ime.

Godine više ne broji,

niti se ponosi time.

 

Samo još mesec što viri

i šapat vetra u noći

dušu na tren da smiri

da nikad nećeš proći.

Hvala Bogu

Hvala Bogu da imam Njega za pomoćnika.

Kad nevolja navali, eto Njega!

Katkad se nevolja otegne kao vek,

pa se smrvim, ko grudva zemlje.

Katkad me zlodusi opkole naoružani

sa svih strana, kurvanjski s leđa.

Al hvala Bogu, da imam Njega za pomoćnika.

Pokupi šaku zemlje od mene

i načini me opet.

Neka je Bog i sa Vama!

Uspavanka za velikog Zlatokosog dečaka

Mirno snivaj zlato moje

po ulici kud sad hodiš.

Nek veseli korak boje

put i stazu koju vodiš.

 

Ne brinem se, samo pevam

uspavanku za dečaka.

Što je veći, većma snevam

tog zlatokosog šestaka.

 

Milo moje, neka zvezde

pogled s tebe ne skidaju.

Nek za tobom svagda jezde

u san svaki da sijaju.

Igra zvana Ništa

Igram se Ništa.

Ako bi kogod pitao kako se to igra,

nije teško objasniti.

Liči pomalo na puzle,

uzmeš dan pa ga sastavljaš s drugim danom.

Liči pomalo na kartanje,

pokupiš drugare pa ih promešaš kao špil.

Liči pomalo na žmurke,

kadgod nešto ne baš lepo vidiš, žmuriš i brojiš.

Liči pomalo na vije,

bežiš kroz nedelju koliko god te noge nose.

Liči pomalo na Ne ljuti se čoveče,

tu već i ne moram objašnjavati.

Detinjstvo

Još se sećam tih godina,

kad su dani mirisali

na šume i njive mlade.

I  miriše ta ledina,

oblaci je pokvasili,

vodom koju nebo dade.

 

Pored kuće, dud je stari,

na krošnji mu kuća niče.

Dete brzo igru smisli.

Samo kiša igru  kvari.

- Deco kuci! - neko viče.

Vratimo se već pokisli.

 

Trčimo po putem bosi,

brže nego ptica svaka,

juri s nama stari pas.

Kao da nas vetar nosi,

sve do Tise i vrbaka

i dan prođe ko za čas.

 

Uveče smo na verandi

zvezde s neba pobrojali.

Ko od zlata mesečina.

I dok baka sve poradi,

sa dedom smo ostajali.

Dok on priča - mir, tišina.

 

Deda priča o konjima,

pred očima slike stvara

i senka je svaka živa.

Konji jure i mi s njima,

oči su nam pune žara,

zaleprša sjajna griva.

 

Dan za danom, vreme nosi

kao Tisa stabla stara,

svelo lišće, suve grane.

I sjaj oka sad u rosi

znam bakin je, jutro vara.

Njeno lice sa njim svane.

Dal bi?

Dal bi se vratila meni

da si opet ona mala šmizla

što trčkara zamnom

i nevolje stvara?

 

Dal bi se vratila meni

da se ponovo posvađamo

oko kakve haljinice

i počupamo svojski nizašto?

 

Dal bi se vratila meni

ako te zamolim najlepše što mogu,

ako te pozovem da te dozovem

samo da mi se vratiš?

Lako

Lako je meni dok je zvezda.

Načičkaju puno nebo,

uzvrpolje se, pa me zivkaju da izađem.

Onako treperave, kako im odoleti?

Ne daju mi da pognem glavu.

Da ćutiš

Da ćutiš...

hoću da čujem vetar

hoću da čujem reku

hoću  da čujem vrapce.

 

Rečima samo mi slutiš

što duša odavno zna,

okliznem rečima lako,

padam do bezdana.

 

Da ćutiš...

ućutaću i ja.

Nek vetar šapuće reči

a vrapci prekinu tišinu.