Iz dnevnika Vitomira Sučibrka

Ja ovde ne radim ništa

Već dugo - ne radim ništa

Ločem, tučem se i psujem

Posle se odvučem kući

Blјujem i sklјokam se u krevet

Pa mumlam beslovesne reči o lјubavi,

osveti i smrti

 

Zamisli - ne stidim se

 

Nepodnošlјivi sam cinik

Lice mi se izobličilo u neki gadni kez

Tišina je neprobojna oko mene

Mešaju se i gube obrisi i značenja reči

Običnih reči - kao ruka, drvo, kolač

Pitao sam te jednom

Da li ćeš biti sa mnom

Kada tama pokrije moj um

I obuzme moje srce

Sada mi to izgleda izvesno

Jedino izvesno

 

Jutra su strašna

Sve je to samo smešno - i –

Kada kažem da je nešto strašno

Ja laskam sebi

Plašim se dece

Plašim se počeće da viču

I da me gađaju kamenicama

 

Noću kada ostanem sam

Skinem sve sa sebe, legnem na pod

I dopustim da me lјubi

Oči - ruke – bedra

Ona je čarobna i nežna lјubavnica

I više se ne grozim pomisli ko bi

mogla biti

 

Smeh

Opet smeh koji se svemu ruga

I ja ustvari nemam šta da kažem

I više od toga

Poričem sve što sam ikada rekao

 

Želim da se pretvorim

U flašu gadne šlјakerske vodke

Hej!

Kakvo bi to pijanstvo bilo!?

Lažem

Sve lažem

Oduvek lažem

 

Na stolu

U čaši od mutnog stakla

Imam jedan bolesni, beli

Cvet

Miriše na ludnicu - na mir

Lep kao zaspalo dete

Povezani članci