Kristalno i duboko

Obavijeno tajnom

Kao dečaštvo

More i nebo

Ruke

Ah Bože ruke

Dva velika - bela – leptira

Sletela na njegovo lice

Reči

Ah Bože reči

“Ti pojedi moje srce

Ja ću pojesti tvoje

I bićemo dve srećne lokve krvi

U ovoj tišini"

Ispod tamnog zelenila hrastova

Smeši se

Bajkovita luda

Zastajem

Osmeh se pretvara u bolnu grotesku

Drugom stranom ulice

Onom koju prži sunce

Kroz vekove

Nazarećanin tegli svoj krst

Gluvo julsko popodne

On – ona i ja

Obući belo

Odelo

Staviti beli šešir

Sa jarko crvenom trakom

Prošetati kroz crnce

I džez

Popiti kriglu hladnog piva

Pogledati jednu lepu ženu

Pustiti da te smrtonosno

Probode veče

Radosno

I

Otići sa osmehom koji miri

Nemoguće

Neočekivani pejsaži nežnosti

Na crvenoj oštrici strasti

Zeleni kristal mržnje

Neslućeni dani

Istina

U modrom oku deteta

Bilo je drske želјe

Izazov nemogućem

Blagoslov molim

Za tvoje - koji nisu moji

Za moje - koji nisu tvoji

Za dane

Ko bi se ogrejao

Na tvom ludom ognju

Ko neće ustuknuti

Pred tvojom vatrom

Da li će prepoznati

Nežnost gladnih bezdana

Ne sumnjaj nikad

Ne pitaj da li je zaista bilo

Trenutak rumeni bolan i drag

U tvome snu

Trenutak hladne lepote mramorne

Dok se običnost okolo ceri

Ne sumnjaj nikad

Ne pitaj da li je zaista bilo

Tišina

U zlatnom polju crveni krik,

to žitom cveta opojni mak,

jedan osmeh i jedan lik,

mrtvo podne,

ljubav i zanos,

strepnja i strah.

Kao povređen stid,

kao dečakov san,

kao aprilski dan,

stojiš preda mnom.

Kao naprsla smokva,

kao prljava lokva,

sva od straha, radosti i bola,

stojiš preda mnom.

Kao alkohol,

kao opaka čarka,

kao Nojeva barka,

stojiš preda mnom.

Ti

Valjda znaš

Bezbožnici su te najsilnije ljubili

A najbolji sinovi tvoji osuđeni na ludnice

Priznaj – stid bi te bilo kćeri

Koja ne bi posegnula za jabukom

Zar te raduje

Gomila što gmiže oko žrtvenika

Mrmlja dosadne molitve

I prinosi nedostojne žrtve

Gordost može biti vrlina

Ili bar lepa

A glupost i rugoba su greh

Poljubi u sjajno oko palog anđela

Nasmeši se - i reci nešto

Ja ovde ne radim ništa

Već dugo - ne radim ništa

Ločem, tučem se i psujem

Posle se odvučem kući

Blјujem i sklјokam se u krevet

Pa mumlam beslovesne reči o lјubavi,

osveti i smrti

Zamisli - ne stidim se

Nepodnošlјivi sam cinik

Lice mi se izobličilo u neki gadni kez

Tišina je neprobojna oko mene

Mešaju se i gube obrisi i značenja reči

Običnih reči - kao ruka, drvo, kolač

Pitao sam te jednom

Da li ćeš biti sa mnom

Kada tama pokrije moj um

I obuzme moje srce

Sada mi to izgleda izvesno

Jedino izvesno

Jutra su strašna

Sve je to samo smešno - i –

Kada kažem da je nešto strašno

Ja laskam sebi

Plašim se dece

Plašim se počeće da viču

I da me gađaju kamenicama

Noću kada ostanem sam

Skinem sve sa sebe, legnem na pod

I dopustim da me lјubi

Oči - ruke – bedra

Ona je čarobna i nežna lјubavnica

I više se ne grozim pomisli ko bi

mogla biti

Smeh

Opet smeh koji se svemu ruga

I ja ustvari nemam šta da kažem

I više od toga

Poričem sve što sam ikada rekao

Želim da se pretvorim

U flašu gadne šlјakerske vodke

Hej!

Kakvo bi to pijanstvo bilo!?

Lažem

Sve lažem

Oduvek lažem

Na stolu

U čaši od mutnog stakla

Imam jedan bolesni, beli

Cvet

Miriše na ludnicu - na mir

Lep kao zaspalo dete

Kažeš:

Stvarnost je nepodnošlјivo

Rušenje života

Vidim:

Ponestaje ti snage

Za nemu himnu Svetlosti

I gorak ti je osmeh

Prijatelјu

Dok moja ruka blago

Počiva na tvom potilјku

Misliš - ne znam –

Ljublјeni moj

U jednom uglu pas

Cvili

Zabranjeno mu je da ti liže lice i ruke

U drugom Nazarećanin

Plače

Zabranjeno mu je da govori o nadi i ljubavi

U trećem ti

Smeješ se i piješ vodku

U četvrtom –

Nekog –

Nema