Vigvan

Ući i pokriti se

Plaštom mraka.

Upaliti sveću

I osetiti slobodu.

Jablan

Dva mosta,

Bez reke,

Između njih,

Jablan.

I gola pustinja

Puna lešinara.

Gracija

I ljudi me pitaju:

Zašto si brzo osedeo?

Ja sam ćutao,

Nisam im rekao.

Da sam ceo dan sedeo

I čekao nju, Graciju.

Jeseni moje radovanje

Dođoh, da čekam nju

Suho zlato pod

Mojim nogama.

Do golog prostora.

Raširih krila, I

Osetih slobodu

Svoju sreću, u patnji

Žutila.

Sleti ptica zime

I prostor postade beo.

Poslednji trenutak

Dok me vetar šiba,

I bledo sunce greje

Duša mi odlazi

Telo mi se hladi.

Čujem đavolov smeh, zove me!

Otvori se zemljo,

Hladno mi je.

Ne mogu gledati...

Ne mogu gledati

Ružičasti svet

U jarkim bojama.

Skrivenih ljudi

Među cvetnim zavesama,

Gde ne prepoznah

Svet; morala, istine, slobode...

Mog postojanja.

Jedan čin

Zarobljen u lancima

U belilu

Drhti i plače.

Skriva odeću crnu,

Bojeći svoj ten u belo.

A obrijanu glavu

Stavlja u prvi plan.

Zavesa se spušta

Lance otključavaju

I pada prvi sneg.

Rajka

U noći, dobrote

I lošeg raspoloženja,

Krasio je sve

Jedan osmeh.

Uz zvuke zvona

I prstiju

Vezući po žici.

Uz glas teške kiše,

Svi joj pevaše

Šećeru moj.

Ja joj malo dadoh sebe

Moje reči,

Moju tugu,

U noći, dobrote

I lošeg raspoloženja.

Oblaci sviraše bluz.

Sivilo

U kuli dima

Armiranog betona

Od dečijeg, topovskog blata

Plivaše galeb

U kaminu pepela.

U toj kuli

Deca se rađaju siva.

Sećanje

Na kuglice od papira,

Tih dugih rukava

Vezenog belila, tišine

I sunca prepunih pega.

Šećera blagost

Ništa ne vidim, mnogo čujem.

Horski mol za onog kog nema,

Bogom zvanim.

S deset zapovesti što ga održi

Ta čovečja slabost

Nazvana vrlinom vere u njega.

Krajnja moguća pokvarenost.

Obeležena krvavim znakovljem

Duž vekova (tamničenja).

(I stvori svet umornosti od čoveka

Gde njegov izgled zamara)

Dobili su, al neistinu

Hteli su igru, dobili su je

Hteli su svetlo, i to su dobili

Ja sam želeo istinu

A to sam i dobio.