Razbarušeni kupinjaci

S VEČERI sve ućuti u vrbaku,

svi slušaju uspavanku.

 

Ptice, leptiri, vilini konjici,

i tek probuđene zvezde i svici.

 

A suton priča tiho šapatom,

k'o što se riča uspavanka,

 

o jednom srebrnom, starom vrbaku,

prepunom lepog kupinjaka.

 

Od kupina se sav vrbak plavi,

kupine igraju žmurke u travi.

 

Čula se pesma, bilo je smeha,

zastala je kraj njega reka.

 

Mesec je sat-dva snove kratio

da bi u srebrni vrbak svratio.

Jutro na Tisi

Jutro na reci

voda i grane...

 

sunce se rodi,

a ljubav svane,

 

potiski galeb

u vrbak sleti,

 

tako se živi

na Tisi - leti.

Kako se zvezde bokore

Mi znamo kako se zvezde bokore

i ostaju večite i sjajne.

 

Mi imamo vazda raskopana srca,

a večito sačuvane tajne.

Reka teče

Reka teče, teče, teče,

ne zastane nikad reka.

Možda nekad i zastane

neku ljubav da dočeka.

Stazama nezaborava

Gledam Araču, kolevku zvezda,

koju legenda često zaljulja,

a nešto bliže, za korak, dva,

Kopov od zlatne vode i mulja.

 

Umorno leto zastane, tako,

il' pogled, možda, uspori hod,

a tamo, napred, jutro miluje

tek probuđeni Matejski brod.

 

Purpurno veče, kraj Stare Tise,

na čokote se naslonilo,

Biserno ostrvo u prve snove

i vinograde zaronilo.

 

A, na Sokolcu vetrovi frkću,

bar mi se tako, uvek, učini,

a, u odaji slika draga,

slikana, davno, na utrini.

 

A sve to spaja reka Tisa

venama zelenog brišima,

koji se dobija samo na Tisi,

kad se ispreda rečna tišina.

 

Obrasle belim Tisinim cvetom,

stoje zidine Starog grada,

i šum talasa, kao poruka:

ovde samo lepota vlada.

Leptir

Dvaput smo se sreli:

kad je jul prelet'o,

povetarcu sličan

 

i kad je osvan'o

u senu novembra,

tih i nepomičan.

Veče

Veče me seti na ovlažila

svetla ulica.

 

Na pesmu vetra i boju lana.

 

Na zalutale kiše ispod okapnica,

na snove nesanice dana.

 

Veče me seti na granu dunje,

pruženu preko komšijskog zida,

na zagrljaje kose i žita,

na nit sećanja... koja se kida.

Kupine

Tisa prva vidi,

ko zna zašto ona?

To što za nas, uvek,

nevidljivo bude.

 

Tisa prva vidi

tu rumenu slutnju

kad kupine mlade

počinju da rude.

Draga lica

Nalete uspomene

kao davna draga lica,

nalete uspomene

kao jata sitnih ptica.

Nikad se ne može sve reći

Nikada se ne može sve reći,

ali ne može ni sve da se prećuti.

 

Jer kad nam radost izmami suzu,

sve će se opet čuti...

Veče na Tisi

Još bleje polja iza mojih leđa

i vetrovi pasu bakarne ledine.

 

Veče otiče k'o pesak peščanog sata,

korakom bez bata odlazi pogled na drugu

stranu.

 

Ćuti vodeno ogledalo na kome

drhte senke razapetih vrški.

 

Vrbe došle na pojilo k'o krda brzonogih jelena

i srna.

 

U pesak sam zaronio ruke.

 

Gledam, neugašeni opušci neba NA VODENOM

DLANU.

Dok ide stazom

Dok ide stazom, duž drvoreda,

osećao sam da me gleda.

 

Jesen je bila,

puna opalog lišća.

 

Činilo mi se u nju je bio

zagledan ceo svet.

 

Jesen je bila...

novobečejska jesen,

samo je ONA bila... cvet.