srenhu

Počinju da drhte vrbe

I nema više kupača na Tisi,

počinju da drhte vrbe.

 

Obala stoji pusta ...

 

Kamen i voda se još samo ljube.

 

Čekam, a sve mi govori da više neće biti leta.

Vetar sve češće povisi glas.

 

Tvoj lik u mojim očima zapljusne seta...

ili ga zamagli nerazumni talas.

 

I nema više kupača na Tisi,

počinju da drhte vrbe.

 

Obala stoji pusta ...

 

Kamen i voda se još samo ljube.

Nikad se ne može sve reći

Nikada se ne može sve reći,

ali ne može ni sve da se prećuti.

 

Jer kad nam radost izmami suzu,

sve će se opet čuti...

Draga lica

Nalete uspomene

kao davna draga lica,

nalete uspomene

kao jata sitnih ptica.

Alas

Alas ima srce

boje reke,

i u vrbacima

plave vrane...

i žene... koje

na prste dođu

da mu ukradu

reku i dane.

Veče na Tisi

Još bleje polja iza mojih leđa

i vetrovi pasu bakarne ledine.

 

Veče otiče k'o pesak peščanog sata,

korakom bez bata odlazi pogled na drugu

stranu.

 

Ćuti vodeno ogledalo na kome

drhte senke razapetih vrški.

 

Vrbe došle na pojilo k'o krda brzonogih jelena

i srna.

 

U pesak sam zaronio ruke.

 

Gledam, neugašeni opušci neba NA VODENOM

DLANU.

Bor

Poznato je još

veoma davno,

 

bor iznikne

i živi uspravno.

 

Ako hoćeš

kao bor da živiš,

 

stoj uspravno,

nemoj da se kriviš.

Stazama nezaborava

Gledam Araču, kolevku zvezda,

koju legenda često zaljulja,

a nešto bliže, za korak, dva,

Kopov od zlatne vode i mulja.

 

Umorno leto zastane, tako,

il' pogled, možda, uspori hod,

a tamo, napred, jutro miluje

tek probuđeni Matejski brod.

 

Purpurno veče, kraj Stare Tise,

na čokote se naslonilo,

Biserno ostrvo u prve snove

i vinograde zaronilo.

 

A, na Sokolcu vetrovi frkću,

bar mi se tako, uvek, učini,

a, u odaji slika draga,

slikana, davno, na utrini.

 

A sve to spaja reka Tisa

venama zelenog brišima,

koji se dobija samo na Tisi,

kad se ispreda rečna tišina.

 

Obrasle belim Tisinim cvetom,

stoje zidine Starog grada,

i šum talasa, kao poruka:

ovde samo lepota vlada.

Sredina života

Svakoga dana žene dotrče,

na Tisu dođu da se rashlade,

da iz ispalca vodu piju

osmehom leta da se podmlade.

Skeledžija

Kroz vreme provučeno uže.

 

Obično čelično uže ... čelična žica,

koju miluju srce i ruka,

dok skela klizi kroz sunčeve zalaske,

kroz crnilo zenica,

a niko nezna koliko ima struka.

 

I tek, kad skeledžija počne da priča,

osetićete koliko u toj priči

ima radosti... koliko sete...

 

Koliko zakasnelih putnika,

koliko košava, koliko bura... koliko ledenih

santi.

Uspomena

Pogled na Tisu bacim

nekad plavu, nekad zelenu,

a tvoj osmeh iz davnih dana

zadržao sam za uspomenu.

Reka teče

Reka teče, teče, teče,

ne zastane nikad reka.

Možda nekad i zastane

neku ljubav da dočeka.

Možda će nam reći snovi

Možda će nam reći snovi.

možda će nam reći jave,

da li će se ljubav ikad

rastati od mlade trave.