Tisa prva vidi,

ko zna zašto ona?

To što za nas, uvek,

nevidljivo bude.

Tisa prva vidi

tu rumenu slutnju

kad kupine mlade

počinju da rude.

Još bleje polja iza mojih leđa

i vetrovi pasu bakarne ledine.

Veče otiče k'o pesak peščanog sata,

korakom bez bata odlazi pogled na drugu

stranu.

Ćuti vodeno ogledalo na kome

drhte senke razapetih vrški.

Vrbe došle na pojilo k'o krda brzonogih jelena

i srna.

U pesak sam zaronio ruke.

Gledam, neugašeni opušci neba NA VODENOM

DLANU.

Polako dolazi

sumrak u vrbak,

prostori stoje

dirljivo pusti,

iznad vrbaka

leptir crveni,

čeka da se

u vrbak spusti.

U pesmi često

s pticama drugujem.

I znam ptičiji san

u trenucima sreće.

Svaki dan -

zelenije drveće,

svetlije sunce

i nebo veće.

Kroz vreme provučeno uže.

Obično čelično uže ... čelična žica,

koju miluju srce i ruka,

dok skela klizi kroz sunčeve zalaske,

kroz crnilo zenica,

a niko nezna koliko ima struka.

I tek, kad skeledžija počne da priča,

osetićete koliko u toj priči

ima radosti... koliko sete...

Koliko zakasnelih putnika,

koliko košava, koliko bura... koliko ledenih

santi.

Prolećem se

reka zaplavi,

nečujno popuste

zimske stege,

i priprema se

ona nežna trava

za ljubavi prve

i za letnje žege.

Dvaput smo se sreli:

kad je jul prelet'o,

povetarcu sličan

i kad je osvan'o

u senu novembra,

tih i nepomičan.

Pričali su ljudi da je živela vila

u žirovoj šumi na obali Tise.

To je časna sestra - pričali su drugi -

pobegla sa neke manastirske mise.

A devojka je bila ...

Jednom smo se sreli, slučajno, u zoru,

kada je vetar razgrtao lozu i brao kupine.

Gledali smo se dugo i bez glasa.

Ja sam pogledom krao uzrele obline,

a iza nas se čula tišina jutra ... i talasa.

Od tada smo se viđali sve češće,

brali kupine i sa stabala žira kidali smole,

a onda su nas vetrovi sa Tise

često u šumi zaticale gole - nage ...

S VEČERI sve ućuti u vrbaku,

svi slušaju uspavanku.

Ptice, leptiri, vilini konjici,

i tek probuđene zvezde i svici.

A suton priča tiho šapatom,

k'o što se riča uspavanka,

o jednom srebrnom, starom vrbaku,

prepunom lepog kupinjaka.

Od kupina se sav vrbak plavi,

kupine igraju žmurke u travi.

Čula se pesma, bilo je smeha,

zastala je kraj njega reka.

Mesec je sat-dva snove kratio

da bi u srebrni vrbak svratio.