S VEČERI sve ućuti u vrbaku,

svi slušaju uspavanku.

Ptice, leptiri, vilini konjici,

i tek probuđene zvezde i svici.

A suton priča tiho šapatom,

k'o što se riča uspavanka,

o jednom srebrnom, starom vrbaku,

prepunom lepog kupinjaka.

Od kupina se sav vrbak plavi,

kupine igraju žmurke u travi.

Čula se pesma, bilo je smeha,

zastala je kraj njega reka.

Mesec je sat-dva snove kratio

da bi u srebrni vrbak svratio.

Jutro na reci

voda i grane...

sunce se rodi,

a ljubav svane,

potiski galeb

u vrbak sleti,

tako se živi

na Tisi - leti.

Mi znamo kako se zvezde bokore

i ostaju večite i sjajne.

Mi imamo vazda raskopana srca,

a večito sačuvane tajne.

Dvaput smo se sreli:

kad je jul prelet'o,

povetarcu sličan

i kad je osvan'o

u senu novembra,

tih i nepomičan.

Veče me seti na ovlažila

svetla ulica.

Na pesmu vetra i boju lana.

Na zalutale kiše ispod okapnica,

na snove nesanice dana.

Veče me seti na granu dunje,

pruženu preko komšijskog zida,

na zagrljaje kose i žita,

na nit sećanja... koja se kida.

Tisa prva vidi,

ko zna zašto ona?

To što za nas, uvek,

nevidljivo bude.

Tisa prva vidi

tu rumenu slutnju

kad kupine mlade

počinju da rude.

Nikada se ne može sve reći,

ali ne može ni sve da se prećuti.

Jer kad nam radost izmami suzu,

sve će se opet čuti...

Još bleje polja iza mojih leđa

i vetrovi pasu bakarne ledine.

Veče otiče k'o pesak peščanog sata,

korakom bez bata odlazi pogled na drugu

stranu.

Ćuti vodeno ogledalo na kome

drhte senke razapetih vrški.

Vrbe došle na pojilo k'o krda brzonogih jelena

i srna.

U pesak sam zaronio ruke.

Gledam, neugašeni opušci neba NA VODENOM

DLANU.

Dok ide stazom, duž drvoreda,

osećao sam da me gleda.

Jesen je bila,

puna opalog lišća.

Činilo mi se u nju je bio

zagledan ceo svet.

Jesen je bila...

novobečejska jesen,

samo je ONA bila... cvet.