I nema više kupača na Tisi,
počinju da drhte vrbe.
Obala stoji pusta ...
Kamen i voda se još samo ljube.
Čekam, a sve mi govori da više neće biti leta.
Vetar sve češće povisi glas.
Tvoj lik u mojim očima zapljusne seta...
ili ga zamagli nerazumni talas.
I nema više kupača na Tisi,
počinju da drhte vrbe.
Obala stoji pusta ...
Kamen i voda se još samo ljube.
Nikada se ne može sve reći,
ali ne može ni sve da se prećuti.
Jer kad nam radost izmami suzu,
sve će se opet čuti...
Nalete uspomene
kao davna draga lica,
nalete uspomene
kao jata sitnih ptica.
Alas ima srce
boje reke,
i u vrbacima
plave vrane...
i žene... koje
na prste dođu
da mu ukradu
reku i dane.
Još bleje polja iza mojih leđa
i vetrovi pasu bakarne ledine.
Veče otiče k'o pesak peščanog sata,
korakom bez bata odlazi pogled na drugu
stranu.
Ćuti vodeno ogledalo na kome
drhte senke razapetih vrški.
Vrbe došle na pojilo k'o krda brzonogih jelena
i srna.
U pesak sam zaronio ruke.
Gledam, neugašeni opušci neba NA VODENOM
DLANU.
Poznato je još
veoma davno,
bor iznikne
i živi uspravno.
Ako hoćeš
kao bor da živiš,
stoj uspravno,
nemoj da se kriviš.
Gledam Araču, kolevku zvezda,
koju legenda često zaljulja,
a nešto bliže, za korak, dva,
Kopov od zlatne vode i mulja.
Umorno leto zastane, tako,
il' pogled, možda, uspori hod,
a tamo, napred, jutro miluje
tek probuđeni Matejski brod.
Purpurno veče, kraj Stare Tise,
na čokote se naslonilo,
Biserno ostrvo u prve snove
i vinograde zaronilo.
A, na Sokolcu vetrovi frkću,
bar mi se tako, uvek, učini,
a, u odaji slika draga,
slikana, davno, na utrini.
A sve to spaja reka Tisa
venama zelenog brišima,
koji se dobija samo na Tisi,
kad se ispreda rečna tišina.
Obrasle belim Tisinim cvetom,
stoje zidine Starog grada,
i šum talasa, kao poruka:
ovde samo lepota vlada.
Svakoga dana žene dotrče,
na Tisu dođu da se rashlade,
da iz ispalca vodu piju
osmehom leta da se podmlade.
Kroz vreme provučeno uže.
Obično čelično uže ... čelična žica,
koju miluju srce i ruka,
dok skela klizi kroz sunčeve zalaske,
kroz crnilo zenica,
a niko nezna koliko ima struka.
I tek, kad skeledžija počne da priča,
osetićete koliko u toj priči
ima radosti... koliko sete...
Koliko zakasnelih putnika,
koliko košava, koliko bura... koliko ledenih
santi.
Pogled na Tisu bacim
nekad plavu, nekad zelenu,
a tvoj osmeh iz davnih dana
zadržao sam za uspomenu.
Reka teče, teče, teče,
ne zastane nikad reka.
Možda nekad i zastane
neku ljubav da dočeka.
Možda će nam reći snovi.
možda će nam reći jave,
da li će se ljubav ikad
rastati od mlade trave.
