Mom anđelu

Dešava se to, možda slučajno,

ili po volji tvorca,

zadremaš i počinje san.

Osetiš

da si nežna nota

u nizu sličnih tebi,

da pevušite sličnu ariju Ijubavi.

Shvatiš

da si voljen i pažen

bez obzira na lutanja.

Osetiš

da te čuva anđeo

toliko dugo skriven,

a uvek prisutan samo za tebe.

Bljesak i lagano buđenje.

Više ništa nije isto.

Svet na planeti

i dalje luduje.

Deluju nestvarno

sva iskušenja

koja se životom zovu.

Šta je ustvari san,

a šta java?

Nagovesti mi, molim te,

anđele moj.

Volim te, dušo.

Volim te, anđele moj.

A put, moj put,

nije više toliko težak,

jer znam...

Da, sada znam

da si ti uvek tu

pokraj mene

i da nikada više

neću biti sama.

Može to i bolje

Moglo bi to

malo i bolјe da ide,

ali ne žalim se

i da nastavi ovako.

 

Nije mi teško,

ali prijatelјu,

nije mi nimalo lako.

 

31.8.2020, 16:02

Hoću

Hoću da budem dete do neba,

igram se, jedem sve kako treba.

Poslušna budem kolko se mora

i neposlušna kad god se može.

 

Hocu da igram žmurke i vije

dok život sprema zamke što krije.

Hoću da crtam, bojama bojim,

u ćošak kriva kad treba stojim.

 

Hoću da budem do neba dete

i briga mene što kosa sedi,

kolene bole, u leđa hvata

Dete ću biti baš iz inata.

Kamena paučina

Kad razum guši

toplinu duši,

ostaje samo

mukla tišina.

Zvezdane noći

nemaju moći,

razumu dušu dati.

U krugu istom,

prigušenog zvuka.

Gde ne dopire

ni urlik vuka,

samo obruč tišine.

Razum plete mrežu

od kamene paučine.

Osmeh je hladan,

oči se ledeno cakle.

Kamen bi postao i onaj,

koga bi ruke

takve duše

dotakle.

Jesen

Golo granje njiše

rasuta gnezda

Sa neba padne

po koja zvezda

Kuće se ogledaju

u lokvama kiša

Zrika zrikavaca

sve tiša

Jesen ljubi ptice

za sretan put

U polju grli se

kukuruz žut

Miriše jesen

na bagrem zreli

i suvo lišće

kestena...

Miris hleba

Ti znaš za ratara

Koji svakog dana

Već u cik zore

Zemlju ore.

Pa desetne hektara

Kasnije seje.

Onda čeka kišu

I sunce da greje,

Da bi ozelenila

Žitna polja.

Ogroman napor

I jaka volja

Za ovo treba.

A onda pogled

Uprt put neba,

Dok njive zelene

Sneg ne zaveje.

Tek se onda mirno,

Spokojno nasmeje.

 

U rano proleće

Klasom procveta

Plemenito cveće.

Lagano žuti

Do boje zlata.

U nedogled se pruža

Vlat do vlata

Klas do klasa

More se zlatno

Na vetru talasa.

 

Klasovi se tada

Zrnima pune,

Ratar strepi

Da vetar ne dune

I ne donese

Oblake crne,

Da ne padne grad.

O Bože nemoj,

Nemoj baš sad!

Sa letom, evo,

I žetva stiže

Pa kombajn zlatno

Runo ostriže.

Koliki će biti rod?

Šleperi vuku

Napora plod.

Toliko tona,

Toliko vagona,

Silos se puni.

U glavi ratara

Brojke i računi.

 

Sve proguta brzo

Taj valjkasti džin.

Zrnevlja deo

Putuje u mlin.

Brašno uskoro

Stiže do pekara

On noći svake

Hlebove stvara.

 

Koliko to rada

I napora treba,

Za miris jutarnji

Peciva i hleba!

Vredni mravi

Zvončići plavi veselo zvone

Prolaze mrava, duge kolone!

Klanjaju se nežne vlati trave,

Da pozdrave žele, vredne mrave.

 

Putuju, putuju mravi u daljinu,

Stigla je žetva, plodove da skinu!

Prenosiće danima, od jutra do mraka

Zrnevlje trava, do svog mravinjaka!

Ritam srca

Davno već

uigrani nemir.

Kad svetiljke

zvezde

na nebu popale.

Tad nebo

mesečevo

prelije se u ružičasto,

svileno, paperjasto.

Lepota koja

boli od lepote.

Gugutke već davno

spavaju u gnezdu.

Mesec grli svoju

Ljubimicu zvezdu.

A san mi beži

sa očiju mutnih.

Aritmija...

Svađaju se

mir i nemir duše...

Uspavanka za velikog Zlatokosog dečaka

Mirno snivaj zlato moje

po ulici kud sad hodiš.

Nek veseli korak boje

put i stazu koju vodiš.

 

Ne brinem se, samo pevam

uspavanku za dečaka.

Što je veći, većma snevam

tog zlatokosog šestaka.

 

Milo moje, neka zvezde

pogled s tebe ne skidaju.

Nek za tobom svagda jezde

u san svaki da sijaju.

Ne dodiruj dušu

Ne dodiruj ovu dušu od somota neba, od šapata poznog leta, od svilenih damara violine! Dušu od borovih tajni. Ne dodiruj nit drhtavu, dok ti oči ne proniknu ljubav nevinu, neiskazanu strahom tvog čudnog svemira.

Ne gledaj oči moje ciganske, oči od uroka leptirovog krila, oči od pesama što gore tugom, što gore smehom, oči bosonogih čergi i osedlanih konja.

Ne gledaj mi oči garave u kojima zaspa mesec, dok ti ruka ne naslika obrvu moju od ritma daira.

Ne sanjaj nikada u uranku milosrđa kosu moju od čempresa i vetrova, kosu moju crnu kao dar bogova, dok bela paučina polako naslanja usne na njene mirise.

Ne sanjaj moju kosu u zabludi nežnosti, u trenutku osmeha, ne sanjaj, dok ti htenje ne dotakne pramen nežnošću belom.

Objava

Opet nestaje mir. Ljubav dolazi putena;

U srce ulazi troje: sumnja, svetlo i sena.

Kiša na moru i drač.

 

Cvet otvara telo. Pesmu dobija ruka.

I biće podela strašna sad: radost il’ muka.

Znam obe. Ruža i mač.

Znam obe. Spreman sam.

 

Reći joj da volim njen glas.

Reći da ličimo na par Avatara, u meni.

Zavesti njeno ime bez prezimena, u telefonu,

Samo.

Znam, iako nisam čuo, njen plač.

Reći joj da sam joj kupio šolјu u Zrenjaninu.

Znam obe. Ruža i mač.

Znam obe. Spreman sam.

Pustite me da ćutim

Pustite me da ćutim,

i možda ću vam

tada dušu kroz

stihove otvoriti.

 

Pustite me da ćutim,

jer ja mnogo

lakše pišem

nego što umem

govoriti...

 

16.11.2020, 19:45

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam