Raduje se trava

Posle letnje kiše

Zelena od sreće

Što je ima više

 

Ukrašena rosom

Čeka onda trava

Da je mesec vidi

I zato ne spava

Pasulj krompir i tarana

To nije nikakva hrana

Mislim bato da sam fer

To ne jede čak ni ker.

 

Ni školjkice ni flekice

Ne vrede ni za po' pice

A tikvice i ludaje

Nemoj nikako da mi daje.

 

Od kupusa noga  zebe

A boraniju ko jebe

Ni spanaća ni salate

Meni nemojte da date.

 

Samo mesom me služite

Ajde malo požurite

Nije bitan oblik tol'ko

Nego da ga bude mnogo.

 

Meso molim mesto 'leba

Meso s mesom jesti treba

Al' ima jedno pravilo

Da ga je kurac pravio.

 

Znači tu otpada riba

Makar kako fina bila

Daj goveđe ili svinjsko

Jareće a i ovčijsko.

 

Pa nek doktor posle vidi

Kol'ki mi trigliceridi

Nemoj jesti nemoj piti

Pa zar 'oćeš zdrav umreti.

Gledaću te dok mi svetlost

Ne sprži oči:

 

Rastrgnuću te kao gepard

princezu antilopu.

Grišću te kao gladan vuk

ovčije žile u trku.

Čupaću te kao domoroci

slez i ptice.

Stezaću te dok ne pobeliš....

 

A onda

ću te lizati kao dete lizalicu,

ljubiću te i voleti.

Јеdаn sе dеčаk sеćа kаkо stојi u snеgu sа kаpоm kоја izglеdа kао stаrе rоnilаčkе kаcigе, аli оd vunе. Nјеgоv brаt vоzi tricikl (tо je u јеsеn) i imа pumpu u јеdnој ruci. Dеčаk sе sеćа kаdа su igrаli žmurkе u lеtnjim vеčеrimа (tаdа su nоći bilе оbојеnе mirisоm vrbе, јаvоrа i nеbа) i kаkо sе јеdnоm njеgоv drug sаkriо izа stubа kаpiје njеgоvоg dеdе i nisu mоgli dа gа nаđu svе dоk sе svi nisu prеdаli. Теk tаdа je triјumfаlnо izаšао iz sеnkе. Dеčаk sе sеćа prvе lјubаvi. Dеčаk sе sеćа.

Ispod tamnog zelenila hrastova

Smeši se

Bajkovita luda

 

Zastajem

 

Osmeh se pretvara u bolnu grotesku

 

Drugom stranom ulice

Onom koju prži sunce

Kroz vekove

Nazarećanin tegli svoj krst

 

Gluvo julsko popodne

On – ona i ja

Klepe, klepe, klepeću,

Tri ročeta-klepetala.

Klepe, klepe, klepeću,

Ne bi skoro prestala!

 

Čula ih je mama roda,

Sa obližnjih ritskih voda

U gnezdo je doletela

Da nahrani klepetala!

 

Krilima su mahala

Tri ročeta gladna mala,

Otvarala kljunove,

Duguljaste čunove.

 

Dokle god su gladna bila

Dok se nisu umorila!

Pa su sita klepetala

Da klepeću prestala!

Zašto nisam robot,

da se štelujem

na dugme?

 

Lakše bi mi bilo.

 

Pevao bih mnogo više,

pisao bih mnogo manje.

 

Dugmetom bih jednim

popravlјao svoje stanje.

 

Ne bih morao da mislim

šta ima za ručak,

niti za užinu.

 

Niti zašto sve krofne

jedna na drugu liče.

 

Hranio bih se baterijama

i ne bih jeo sendviče.

 

Sijao bih tad u mraku

da me vide noću,

a kad bi me ponudili pivom,

ja bih rek’o “Hoću”

 

Kakav je to robot

koji pije pivo?

 

Svi bi se tad pitali.

 

To je super-robot,

ako niste znali.

 

Ali ipak sam ja čovek,

a ne robot gvozdeni,

jaoj teško meni,

jaoj teško meni.

Kad dan prođe, kada legnem,

Pa se smiri sve u kući,

ja sa svojom lutkom odem,

U svet skoro nemogući.

 

Prvo krenem drumom dugim,

Lutka ispred mene trčka.

Kad nas noge već zabole,

Stignemo do jednog cvrčka.

 

Sa fenjerom on nas čeka.

Jer drum tamo baš nestaje.

Nastavljamo put kroz šumu,

Tajne znako on nam daje.

 

Prelazimo jedno brdo,

Sve do zida što se vije.

Samo cvrčak sa fenjerom,

Zna za ulaz gde se krije.

 

Gurnuo je dva kamena.

A treći je pomerio.

Prolomi se silna jeka,

I prolaz se otvorio.

 

Svet lutaka tu je bio,

Čudesan i sav u sjaju.

Sa svlh strana lutke trče,

I do neba dižu graju.

 

Do pred zoru igrali smo,

Sto igara, još i više.

Tad odjednom nesta graje,

Sve se lutke umiriše.

 

Kraj mene je jedna stala,

Kosica joj plava, meka,

Smešila se k'o da kaže:

“Sa fenjerom — cvrčak čeka!”.

Zapamtite reči

Risteskoga Mitra,

kad je puno srce,

puna je i litra.

 

A kad srce krene

lagano da se prazni,

tada ona litra

dođe da te kazni.

 

I sva puna srca

najviše se plaše,

da se ne stigne do dna

napunjene flaše.

 

Jer na dnu su često

one stare stvari,

koje čovek uvek

želi da zaboravi.

Nemanja! Nele! Nemanja!

Uzalud doziva mama.

Ne znam gde je – kaže Tanja,

Ja se ovde igram sama.

 

Na ručak mi kasni dete,

Žali se mama Marina.

Onamo kad već idete,

Potražite i mog sina!

 

Iza zgrade buka, vika.

Tu je, znači, a šta radi?

Neumorno loptu pika,

Na stolu se ručak hladi.

Svaki san donese

Srebrne prašine

U najlepše bašte

Na ostrvu mašte.

 

Odatle do jave

Želje stiču krila

Za veliki let

Da menjaju svet.