Svedočenje Bogdana Kovačeva - "Bode Baje"

penzionisanog profesora iz Zrenjanina, koji je rođen i mladost proveo u N. Bečeju.

Kao rođeni Vranjevčan, a zainteresovan za sudbinu Jevreja iz Vranjeva, Boda mi je ispričao sećanje njegovog komšije, deda Slavka Mojickog, koji je rođen početkom prošlog veka, a umro 1990. godine.

Deda Slavko se jasno sećao da se nekadana placu Bodinog brata od strica Laze Kovačeva, nalazila velika porta jevrejske crkve i u njoj se nalazila mala zgrada sinagoge. Kuća deda Slavkovih roditelja nalazila se tačno preko puta te velike porte, pa je i on, zajedno sa ostalom decom iz komšiluka često i rado provodio sate u igri na velikoj zelenoj površini porte. Jevreji su povremeno, obično subotnjim danima i o svojim praznicima dolazili u svoju crkvu, pojali svoje pesme, a ponekad delili neke kolače, koje su jeli zajedno sa ostalom decom koja su se tu našla.

Hidrobiološko istraživanje SRP Slano Kopovo

Metodologija istraživanja

Hidrobiološko istraživanje SRP Slano Kopovo obavljeno je 12.07.2013. i 13.08.2013. godine na tri lokaliteta. Tačke uzorkovanja su na koordinatama N45°37’58.11” Eo20°i2’i3.24”

(lokalitet 1), N45° 37’ 18.10” E20° 12’ 44.02” (lokalitet 2): i N45° 37’ 22,8” E20° 13’ 09.10” (lokalitet 3’-„piezometrijski bunar“). Uzorak obraštaja uzet je na koordinati N45° 38’ 1.34” E20° 12’ 21.87”. Pored hidrobioloških uzorkovanja mereni su i osnovni fizičko-hemijski parametri vode.

Lepi običaji o velikim praznicima

Lepa su sećanja na uskršnje i božične običaje, koje naša deca, a posebno unučad, ne poznaju, a koji su nama ostali u neizbrisivom pamćenju.

Pre nego što nešto više kažem, o uskršnjim običajima, mo­ram istaći i ono što je nama, deci, teško padalo. Na Uskrs nas majke oblače u čista svečarska odela i čiste košulje. Pa i oni koji nemaju druga odela, nego samo ona u kojima su svakodnevno, oblače čiste košulje i tako mogu izaći na ulicu, među ostalu decu. Nama, seljačićima - naviknutim da sednemo gde stigne­mo, ili da se naslonimo na zid ili drvo ne gledajući da li će na odelu ostati trag - to je bila velika tortura.

Recenzija

Počev od sredine 19. veka fotografija kao važna inovativna grana primenjene umetnosti (posredstvom Budimpešte i Beča) polako utire sebi put i u Banatu, gde je u županijskom središtu, u Velikom Bečkereku, Ištvan Oldal stariji već 1853. otvorio prvi stalni slikarski atelje. Budući da je prvi pojavni oblik fotografije – dagerotipija, u to vreme bio veoma skup za obično građanstvo, i nepraktičan sa aspekta umnožavanja i izlaganja, fotografija je bila dostupna samo za odabrane. Tek su se šezdesetih i sedamdesetih godina XIX veka stvorili uslovi za širenje ove vizuelne izražajne forme. Tehničkim usavršavanjem izrade fotografija je – budući da je sada rađena na papiru te da je postojala mogućnost umnožavanja – preko noći postala rasprostranjena i dostupna skoro svima. Koliko je ova novina bila popularna u Banatu  govori i činjenica da se ovom granom vizuelne kulture (koja je sve do 1902. godine smatrana umetničkom disciplinom), u obliku zanata, u periodu do 1918. godine bavilo ukupno oko 180 svetlopisaca. Jedan deo njih je, počev od 1870-ih godina, radio i u Turskom (Novom) Bečeju.

Naše ostrvo

Da naš gradić – Novi Bečej ima izuzetno povoljnu lokaciju to po najviše možemo zahvaliti reci Tisi. Svo napredovanje i razvitak našeg mesta u prošlosti ( sve do početka XX veka ) upravo Tisi možemo zahvaliti. Naša luka je bila jedna od najprometnijuh u Austro-Ugarskoj i iz nje se banatska pšenica transportovala u razne krajeve monarhije. Sredinom XIX veka Borđoškim prosekom dobijamo jedno veliko ostrvo koje će se vremenom nazvati Biserno ostrvo. Dinje, kajsije i vino Krokan sa imanja grofa Rohoncija koje se nalazilo tamo, proslaviti će nas po čitavoj Evropi. Imamo mi u našem ataru još nekoliko „bisera“, kao što je crkva Arača, Borđoš, Matejski brod, Slano kopovo i jedan još neotkriven biser a to je ostrvo na Tisi. Na svim nabrojanim lokacijama je dosta toga urađeno ( daleko od dovoljnog ) ali to malo ostrovo je ostalo netaknuto, zaraslo šibljem i kupinama između vrba i topola. Tu nam je uzvodno od grada na svega 1700 metara, dužina joj je oko 200 m, a nije šire od četrdesetak metara. Posećuju ga uglavnom pecaroši zbog riba grabljivica ( smuđeva, somova, bucova ... ) i veliki broj kupača zbog peščanog „špica“ i plićaka sa peskovitim dnom. Mnogo je tu deca naučilo da pliva, mnogi od nas su tu počeli svoje kamperske avanture. 

Razvoj salaša

Razlika je u načinu života stanovništva Banata i Bačke pod Turcima i posle njihovog proterivanja, pa sve do kraja 18. veka, kada se živelo po malim naseobinama od onog, koja je kasnije nastala kolonizacijom i podelom zemlje, uspešna obrada name­tnula je potrebu za postojanjem salaša.

Na izgradnju salaša uticalo je ukrupnjavanje poseda, a nor­malno i veličina hatara. Posebnog uticaja imali su veliki kom­pleksi zemljišta i veliki pašnjaci kojima je vranjevačka opština raspolagala. Sve do agrarne reforme, posle prvog svetskog rata, Vranjevo je, posle Vršca imalo najveću površinu zemlje u opštinskoj svojini u Banatu 11.715 katastarskih jutara, pa je i to jedan od bitnih preduslova da u Vranjevu bude više salaša nego u okolnim selima.

Polet

Jedan dokument iz stogodišnje istorije novobečejskog "Poleta"

„Polet“, fabriku cigle i crepa, osnovali su u Novom Bečeju, braća Bon, početkom 20. veka, koji su imali, već tada, slične fabrike u Kikindi i Žombolju, osetivši da je novobečejska glina veoma zahvalna, za ne malo njihovo bogaćenje.

Oni su počeli da ulažu, značajna sredstva i u ovu fabriku. Jedan, zamimljiv dokument za istoriju Fabrike, koji je objavljen u beogradskom listu Solidarnost, 19. februara 1937, zanimljiv istorijski dokumenat, koji svedoči o nepovoljnim prilikama i socijalnom položaju novobečejskih radnika, posebno sezonskih, koji su tada radili u Fabrici. Donosimo ga u celini:

Irena Đurković 1861. - 1937.

Irena je kćerka poznatog kulturnog pregaoca iz Pančeva Nikole Đurkovića, inače novobečejskog zeta. Posle smrti svojih roditelja Irena je prešla kod tetke Julijane Petrović i ujaka Mladena Petrovića, opštinskog činovnika, u Novom Bečeju.

Šta su drugi videli i zabeležili o Novom Bečeju u devetnaestom veku

Pored onog što je Evlija Čelebija zapisao o »Lepom gradu Bečeju« iz perioda turske vladavine, interesantno je pročitati i druge ocene i utiske date o Novom Bečeju polovinom devetnaestog veka. Iz četrde­setih godina toga veka imamo opis s podacima, koje je izneo Fenješ Elek i zapise austrijskog putopisca Kuniča, koji je boravio u No­vom Bečeju u drugoj polovini devetnaestog veka. Opis života u Novom Bečeju posle velike bune pa skoro do kraja devetnaestog veka dao je Ištvanfi Endre.

U Geografskom rečniku Mađarske Fenješ Elek piše o Novom Bečeju:

»Turski Bečej, varošica u Torontalskoj županiji, i najveće mesto trgovine žitom u celoj monarhiji, na levoj obali Tise, severno od Veli­kog Bečkereka na 4, i južno od Segedina na 10 milja (jedna mađarska milja 8,38 km). Tornjevi katoličke i pravoslavne crkve i visoki ma­gazini za žito, građeni iz čvrstog materijala daju gradu vrlo lep izgled. Ulice su popločane kamenjem dovezenim iz Sremske županije. Pred dvorcem veleposednika uz visoki nasip na obali Tise, drvoredi i šeta­lišta naslađuju oči. Tiski kej i okolina prelaza skele ukrašavaju bede­mi građeni od prirodnog lomljenog kamena... Održavaju se tri godiš­nja vašara i svake srede nedeljni vašar. Godišnji vašari ne zaslužuju mnogo pažnje, ali je zato važnija trgovina žitom. Iz Austrije, Mađar­ske, Hrvatske, značajnijih gradova-luka Sredozemnog mora dolaze po­nekad i po 100 trgovaca. Brodovi koji odlaze natovareni teretom žita broje i po 300 brodova godišnje od kojih najmanji imaju nosivost 1.000, srednji 2—3.000, a veliki 3—6.000 centi robe (1 centa 56 kg), tako da se godišnje izvozi više nego 1 milion požunskih merova (1 merov 0.6 hl) uglavnom u Peštu, Gyor, Beč. Manje u Hrvatsku, Sisak i Kar­lovac i odatle suvim putem u Rijeku, a još manje prema Ljubljani. Po­sle trgovine žitom dolazi trgovina duvanom, ali i manja trgovina sto­kom (goveda) i vinom. U novobečejskim vinogradima rodi godišnje toliko grožđa da se dobija oko 2.000 akova (1 akov 0,54 hl) slabog vi­na.

Ispovest Olge Ungar

Uveče, 14. 08. 1941. godine su nas pokupili, neko je imao vremena da nešto spakuje, a neki su bil bez igde ičega. Odveli su nas u sinagiogu i oko ponoći (sve se ovo dešava u Novom Kneževcu) smo otišli na željezničku stanicu. Naravno, nismo ništa znali, ni gde idemo, ništa će biti sa nama. Ujutru 15. 08. 1941. godine smo stigli u Novi Bečej, gde su već stigli Jevreji iz Kikinde i okolnih mesta, prizor je bio stravičan. Muškarci iz Kikinde su bili izubijani, plavi, sa podlivima krvi na licu, neki nisu mogli da idu, neki na nosilima. Posle smo saznali, da kada su bili pokupljeni i zatvoreni u kikindsku sinagogu, počeo je pir kulturbundista, koji je trajao skoro celu noć. Sa željezničke stanice u Novm Bečeju, postrojeni u redove, sprovedeni smo od stanice do sinagoge. Tu smo, umorni, uplašeni, spustili svoje pakete i seli na zemlju. U ovoj strašnoj atmosferi slušali smo krike jednog umobolnog muškarca iz Kikinde. Ovo zato zapisujem, jer krici jednog umobolnog su uvek stravičan doživljaj, a kamoli u masi od sedam stotina ljudi, žene i dece poplašene.

Primer drugova u našoj sredini

Dogodilo se to letos na moru. Letovao sam zajedno sa tridesetak učenika naše škole u Promajni, ispod Biokova.

A Biokovo je moćna krševita planina, visoka da se sa nje kažu, i Italija može videti. Popeti se na sam vrh, to je bila želja svakog od nas.

I jednog  jutra krenusmo. Nas dvadesetak. Ne bih pričao o usponu. Popeli smo se na vrh, nauživali u vidiku. Italiju doduše nismo videli, ali smo bili zadovoljni. Trebalo se još samo sići. Tu u stvari počinje moja priča o drugarstvu, jedna od nebrojenih priča o najlepšoj čovekovoj vrlini.

Dr Јоžеf Čоmоr biоgrаfiја

Јоžеf Čоmоr је rоđеn 05.03.1960. u Nоvоm Bеčејu gdе је 1974. gоdinе zаvršiо Оsnоvnu škоlu „Мilоје Čiplić“. 1978. gоdinе је u Zrеnjаninu zаvršiо Hеmiјskо-tеhnоlоškо tеhničku škоlu. Nаkоn tоgа sе upisао nа Prirоdnо-mаtеmаtički fаkultеt Univеrzitеtа u Bеоgrаdu, оdsеk zа fizičku hеmiјu gdе је diplоmirао 1982. gоdinе i istе gоdinе upisао pоslеdiplоmskе studiје. 1983. gоdinе sе zаpоsliо u Institutu zа nuklеаrnе nаukе ”Bоris Kidrič” u Vinči. Тitulu mаgistrа fizičkоhеmiјskih nаukа stеkао је 1989. gоdinе nа Univеrzitеtu u Bеоgrаdu. Pеriоd оd 01.01.1991. dо 31.03.1991. prоvео је u Forschungszentrum Jülich GmbH, KFA, SR Nеmаčkа, kао stipеndistа Rеpubličоg fоndа zа nаuku, а pеriоd оd 01.04.1991. dо 31.12.1992. prоvео је u istоm institutu kао gоst nаučnik. Тitulu dоktоrа fizičkоhеmiјskih nаukа stеkао је 1992. gоdinе nа Univеrzitеtu u Bеоgrаdu. Nаkоn pоvrаtkа u zеmlјu rаdiо је nа izgrаdnji Аkcеlеrаtоrskе instаlаciје ТЕSLА u Institutu zа nuklеаrnе nаukе Vinčа.