Istorijat Novog Bečeja

Prema rezultatima arheoloških istraživanja, ljudskih naselja na ovom prostoru bilo je još oko 3000 p.n.e. Najstariji i najbolje ispitani lokaliteti su Borđoš jugozapadno i Matejski Brod severoistočno od Novog Bečeja. Iz srednjovekovnog perioda najbolje je očuvana Arača, koja se nalazi na oko 12 km prema Novom Miloševu. Ovaj manastir potiče iz XI veka i predstavlja prvobitnu lokaciju Vranjeva.

Prvi sigurni pomen Novog Bečeja je iz 1332-1337. godine. Mađarska istoriografija smatra da je bio u posedu porodice Bečei, koja potiče još iz doba Arpadovića. Pre toga se verovatno Bečej (Vila Večei) pominje u jednoj darovnici 1238. kralja Bele IV, gde se potvrđuje da je u mesto posedu Stolnobeogradskog konventa vitezova reda hospitalaca, mada nije sigurno radi li se o ovom mestu. Kralj Žigmund Luksemburški ga je darovao najpre vlastelinskoj porodici Lošonci, a zatim srpskom despotu Stefanu Lazareviću.

Lična sigurnost i bezbednost imovine

Ovim poglavljem, mnogi čitaoci će dobiti potvrdu za svoje uverenje da idealiziram život „prohujalog" vremena, kad i o policiji i vlasti uopšte govorim pohvalno. Ustvari, ja i pišem samo o onoj, pozitivnoj aktivnosti vlasti na obezbeđenju imovine i mirnog života, a ne i o njenoj određenoj represivnoj ulozi.

Рге drugog svetskog rata, Novi Bečej, bez Vranjeva, imao je - pored 6-7 žandarma, koji su bili organi sreza i koji su se javljali samo kada su u pitanju neki izraženiji kriminalni akti, ili gde se dovodi u pitanje državna sigurnost - još i 5-6 policajaca.

Zdravstvena kultura

Vojvodina je zbog čestih seoba i ratnih sukoba bila, možda baš zbog toga, područje raznih epidemija kao što su kuga, difterija, srdobolja, boginje, trbušni tifus, pegavac, malarija i dr. Zbog toga je pi­tanje uređenja zdravstvene službe bilo važnije nego za bilo koju dru­gu oblast Austrijske monarhije.

Tako su zdravstveni uslovi u Banatu, sve do isušenja mnogih ba­ruština i močvara, bili vrlo teški. Pored loše vode i baruština kao le­gla raznih bolesti, ni stambene prilike nisu bile odgovarajuće, pa ni s te strane nisu bili obezbeđeni uslovi za zdrav život. Nije se moglo računati na bolje stambene uslove dok je život bio zasnovan na čes­tim seobama izazvanim ratovima ili poplavama. Pa i kada su ti razlo­zi otpali, primitivan način života, skromne radne navike i tome pri­lagođen način obrade zemlje, uz postojanje velikih prostranstava slo­bodne zemlje upućivali su stanovništvo na česte selidbe. Preseljenjem s jednog mesta na drugo najmanje se gubilo ako su kuće sačinjene od trske i u vidu zemunice, a nova prostranstva bogata travom čini­la su život lagodnijim, makar za određeno vreme.

Kratak istorijski prikaz razvoja Novog Bečeja

Ne zna se tačno kada i kako je Novi Bečej dobio svoje ime, ko ga je i kada osnovao. Jedno je sigurno, Bečej je sa svojom tvrđavom zauzimao značajno mesto na spisku onih koji su imali uticaja na državnu politiku u sledu istorijskih događaja, ponekad i na široj teritoriji.

Posle propasti naselja koje se u doba Rimljana nalazilo na mestu današnjeg Novog Bečeja, o njemu se, kao što je slučaj i sa svim drugim na­seljima u Banatu, dugo ne čuje ništa. Ali, već u doba Ištvana I (997 - 1038) Bečej se javlja kao naseljeno mesto, a uskoro se pominje kao selo.

U to vreme, ili nešto kasnije, ali u periodu uvođenja hrišćanstva kod Mađara, doselili su se, između ostalih, u ove krajeve i dve porodice iz francus­kog plemena Beche i Gregor. One su imale značajnu ulogu na podrčju religije u ovom delu Ugarske, a zaposelim mestima dali su svoja imena. Naziv Beče (Becse) je navodno posledica pogrešnog čitanja od strane Mađara imena Beche. Prema tome, prvi posednici i gospodari Bečeja, po kojima je verovatno i dobio ime bili su Beche i Gregor, a kasnije njihovi naslednici.

Prve dve decenije XX veka

Opšta karakteristika ovog doba jeste snažni razvoj industrijalizacije, modernizacija saobraćaja, sa naglaženom prednošću za železnicu. Novi Bečej u takvim uslovima nije imao šta da traži. On je, ustvari izgubio svoju raniju prednost, pa je to bio uzrok sve većeg zaostajanja u odnosu na Veliki Bečkerek i Veliku Kikindu, koji dobijaju novi zamah. Ovo se pogotovo odnosi na Veliki Bečkerek , koji je kao novi centar Banata postao industrijski grad u usponu. nalazeći se na izrazito dobroj saobraćajnoj poziciji - raskršću suvozemnih puteva - ovaj grad je postao prava Meka za sveži kapital, koji je počeo da pritiče sa svih strana, privlačeći se uzajamno. Nešto poleta bilo je i u V. Kikindi, dok je Novi Bečej sasvim izostao iz ove velike trke. Većeg kapitala nije bilo, pa su ulaganja bila relativno mala, a susedna opština Vranjevo, bogata dobrom zemljom i poljoprivrednim proizvodima nije bila zainteresovana za ulaganja u savremene indrustrijske grane. Sem postojećih mlinova i parne pilane, postojala je u Vranjevu ciglana, odnosno crepana, a od 1910. godine radila je mala pivara. To su bili svi kapaciteti koji su donekle podsećali na industriju (L. Mečkić - NOVI BEČEJ I VRANJEVO KROZ ISTORIJU – Industrija). Zbog toga je razvoj novobečejske privrede počeo da se usporava. Ovakvo kretanje destimulisalo je poslovne ljude pa su svi oni koji su želeli da deluju u prosperitetnim sredinama, napuštali Novi Bečej i selili se u gradove. Sigurno se ovo odrazilo i na jevreje, pa su oni mlađi i ambiciozniji selili u Vel. Bečkerek, Vel. Kikindu, Sentu, Stari Bečej i druge gradove. Stariji su ostajali. Verovatno je i to jedan od razloga smanjivanja nataliteta u jevrejskoj zajednici, što će se u ovom vremenu snažno osetiti.

Pogovor

U smislu prethodnog izlaganja, sa metodološkog stanovišta je bila zamisao da je za sada najbolјe da se uradi Zbornik radova od već postojećeg materija pojedinih autora, a onda da se integriše sistematizovani materijal, koji se zatim može interpolirati i stvoriti relativno solidna građa za završno objavlјivanje. Urađeno je ono što je moglo da se uradi, s obzirom na raspoloživi arhivski materijal, i uobličen je u nekoliko radova uglednih nekadašnjih učitelјa i upravitelјa škola u Kumanu i kulturnih radnika, sa jasnim cilјem da se obrazlože činjenice i da se rasvetle minuli periodi školstva, a noviji period predstavi javnosti u vidu foto-dokumentacije koja je bila dostupna. Te dve celine imaju izvesnog dodira, ali ne u potpunosti, jer su dislocirane u vremenskoj ravni.

Novobečejski bioskopi

Dugogodišnji direktor bioskopa Vojvodina, Radovan Svilengaćin

Za prve bioskopske projekcije u našem mestu, koje su nam znane, prikazivane su u dvorišnoj zgradi hotel Royal, u samom centru Novog Bečeja. Inače, spratna zgrada hotel Royal postoji i danas, a nalazi se na uglu kod parka, dok je zgrada sa bioskopskom dvoranom izgorela tridesetih godina XX veka. Predpostavlja se da su se pokretne slike u Novom Bečeju pojavile u drugoj deceniji XX veka, verovatno za vreme Velikog rata. O redovnim bioskopskim predstavama saznajemo sa plakata od 1919. do 1931. godine. One su štampane u štampariji Gige Jovanovića, a sada se čuvaju u zavičajnoj zbirci1 Narodne biblioteke Novi Bečej.

Korak napred

U veoma plodnoj delatnosti rada Narodnog Univerziteta u Novom Bečeju zapaža se i rad jednog odeljenja poljoprivredne struke, koje su organizovali PD „Sokolac“, Zemljoradnička zadruga i Narodni Univerzitet.

Polaznici kursa po završetku rada dobijaju zvanje kvalifikovanog radnika ratara – traktoriste, sa dozvolom za vožnju u javnom saobraćaju. Troškove kursa većim delom snose radne organizacije, iz sredstava namenjenih za stručno osposobljavanje radnika, i Zavod za zapošljavanje radnika iz Zrenjanina. Za ovaj kurs vladalo je veliko interesovanje među radnicima, naročito kod mlađih pa i kod individualnih poljoprivrednih proizvođaća. Individualni poljoprivredni proizvođači sami snose troškove svoga školovanja, ali svakako da je to jedan od načina da se njihov nivo opšteg i tehničkog obrazovanja poboljša.  Pored toga u Novom Bečeju ima dosta veliki broj privatnih traktora za čijim volanom sede ljudi koji su često i potencijalna opasnost za javni saobraćaj. Šteta je svakako što kurs ne pohađa veći broj individualnih poljoprivrednih proizvođača, sopstvenika traktora, i ako troškovi školovanja nisu veliki.

Izdavačka delatnost, biblioteke i čitaonice

Novi Bečej je imao vrlo skromnu izdavačku aktivnost, iako je imao, prilično rano, ljude visokih intelektualnih kvaliteta. Takva situ­acija je možda doprinela da oni napuštaju Novi Bečej i stvaraju u drugim većim kulturnim centrima u kojima su imali više podrške i lakše dolazili do izvornog materijala.

Kao prvi list koji je izlazio u Novom Bečeju pominje se Törökbecse, koji je uređivao Géza Rósa. Izlazi od 1906. godine jednom nedeljno i to nedeljom. List 1911. godine menja naziv u törökbecse es Vidéke. Izlazi nedeljom. Urednik je Lászlo Jenö, a glavni mu je saradnik Sándor Ernst. List je izlazio sve do kraja prvog svetskog rata.

Period od 1963-1995. godine

Do 1978. godine postoji jedna vodoprivredna organizacija na ovom području, a to je Vodoprivredna organizacija Gornji Banat, sa sedištem u Kikindi, a posle 1978. godine i Vodoprivredna organizacija Osnovna kanalska mreža (OKM) u Novom Sadu. Obe su imale svoje radne jedinice u Novom Bečeju, koje su najpre preuzimale izgrađene objekte osnovne kanalske mreže a kasnije vodile brigu o njima kroz održavanje i regulisanje režima voda u njima.

Polomljen točak

Za razliku od današnjih zemljoradnika, koji zemlju obrađu­ju traktorima i koji skoro po pravilu drže neke najminimalnije rezervne delove kao što su svećice, ventilatorski kajiš i slično, u vreme na koje se odnose moja sećenja, obrada zemlje vršena je konjskom zapregom i sav prevoz se odvijao zaprežnim kolima. Onda, ni jedno seosko domaćinstvo nije imalo bilo koji rezervni deo za zaprežna kola, izuzev dručanika, koji se najčešće doda­vao za uprezanje trećeg konja, kako se to naziva - na logov. Ne znam da je neko u našem komšiluku imao ni rezervnu levču, pa možda ni čiviju, a o točku i da ne govorim, to nisu imala ni ona najbogatija domaćinstva.

Moje izložbe

Postao sam član Likovnog kluba pri Radničkom univerzitetu „Đuro Salaj” u Beogradu od marta 1973. godine. Učestvovao sam u mnogim zajedničkim izložbama koje je ovaj klub organizovao, kao što su izložbe: „Karavan prijateljstva”, „Majski susreti”, „Oktobarski susreti” „Zagreb-Beograd 1974.”, "Zagreb-Beograd 1976.”, Izložba po gradovima Srbije, Izložba po gradovima Hrvatske i Crne Gore, Izložba povodom „10 godina postojanja i rada Likovnog kluba Đuro Salaj” i skoro svake godine na kolektivnim izložbama članova Kluba. Pored toga učestvovao sam u pojedinim zajedničkim tematskim izložbama Likovnog kluba.