Prela

Sam naziv ovoj vrsti sedeljki govori da su one nastale da bi se žene u jesenjim i zimskim večerima okupile da uz preslicu odnosno predenje pričale o svemu što se u selu desilo. Kad iscrpe sve događaje, koji su se u tom vremenu zbili, onda se pričaju narodne pripovetke, pa kad se pripovedači „iscrpe" pre­lazi se na pesmu, i tako je to teklo s prela na prelo.

Kasnije su se, na prelu, plele čarape, štrikali džemperi, a to znači, da su ona otvarala vrata i za mlađe: devojke, nove mlade i druge mlade žene. Čim su se na njima počele sastajati mlade devojke i žene, prela su postala primamljiva i za mlade ljude, a momke posebno. Oni su dolazili da bi pričama i šalama zabav­ljali mlade žene dok predu, štrikaju i pletu, a kasnije i da bi zajedno sa njima zapevali.

Tiski cvet i cvetanje Tise

Odmah, po izlasku moje knjige „Čari prošlih dana", Ljubica Nićin (ovo joj je devojačko prezime) i još nekoliko njih primetilo je da sam zaboravio da opišem cvetanje Tise. Ovaj prikaz je dokaz da priznajem da sam stvarno zaboravio. Tiski cvet je, nema sumnje spadao u izuzetne čari prošlih dana. Pogotovo, što je i on isčezao, kao i mnoge druge, nekadašnje, lepe životne radosti.

Za razliku od današnjeg shvaćanja cvetanja mora, reka, pa i same Tise, gde se pod tim pojmom podrazumeva zagađenost vode drezgom, ili sočivicom, ovde će biti reči o svojevrsnoj po­javi, kada u isto vreme, svake godine, Tisu prekriju čitavi oblaci belih leptirića, koji su ličili na cvetove bagrema, te se verovatno, zbog toga i zove vodeni cvet.

Novobečejska Privatna gimnazija

Neću se upuštati u istorijski prikaz nastanka školstva u No­vom Bečeju i Vranjevu, jer sam takav prikaz dao u mojoj knjizi „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju", već želim da istaknem jednu burnu, skoro revolucionarnu, školsku prošlost Novog Bečeja između dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka. Da prikažem trud i nastojanje tadašnjih kulturnih pregalaca, da se njihov grad pretvori u prosvetni centar u kome će se obrazovati, ne samo mladi Novog Bečeja i Vranjeva, nego iz svih okolnih mesta Banata i Bačke.

Novi Bečej, od septembra 1908. godine, ima četvorazrednu građansku školu, u kojoj su se obrazovala deca, uglavnom, za potrebe novobečejske trgovine i zanatstva. Oni, čiji su roditelji imali sredstava, a želeli da se dalje školuju, odlazili su u obližnje gradove: Veliki Bečkerek i Veliku Kikindu, ili su se školovali u Novom Sadu, Sremskim Karlovcima i drugim mestima Banata i Bačke u kojima su postojale više gimnazije, ili druge srednje stručne škole.

Divan je pogled sa dolme na Vranjevo

Išao bih u tim tako čestim šetnjama, u mislima, do velikog magazina, razmišljajući o njegovoj drevnosti (izgrađen je 1780.) i šta je sve preturio preko sebe.

Zastao bih, i dočarao smiraj dana, na delu dolme gde se pešačka staza spušta prema Vranjevu. Sa te visine uživao sam u lepoti panorame Vranjeva. Kako je to lep vidik. Selo obučeno u šumu zelenila bagrema i dudova na ulici i po dvorištima i voća po baštama, dok tu i tamo proviruje po koji krov sa crvenim crepom, ili beli zabat, a iznad celog sela strče dva lepa i velika zvonika vranjevačkih crkava, koji kao uparađeni gordi stražari bdiju nad spokojem sela.

Izlet na Matejski Brod

Prošlo je prilično vremena od izleta u Šumicu, do novog, na Matejski Brod. Iščekivali smo da i Voja Glavaški dobije bicikl, te da sa tri bicikla krenemo. Na to se čekalo skoro do pred završetak školske godine. Voji su kupili bicikl marke Vesta, kao što je i moj ali njegov je bio lepši, za 2 godine moderniji.

Dani su, zbog tih naših planova, sporo prolazili. Ipak, od svih dana, najduži je bio one subote uoči polaska na izlet. Opet se ponavlja sve što mi se desilo i što me je uznemiravalo uoči prethodnog izleta. To mi se kasnije, uvideo sam, dešavalo prili­kom svakog lepo zamišljenog i iščekivanog događaja.

Naš lepi brodić „Miroslav"

Posle havarije male lađe „Stari Bečej", 12. septembra 1931. godine , Novi i Stari Bečej ostali su za izvesno vreme bez dnev­nog brodskog prevoza putnika. To nije dugo potrajalo pa su beogradski brodovlasnici Jezdić i Bakarić prihvatili da vrše taj prevoz svojim lepim i skoro novim motornim brodom „Tomi­slav". Nosivost broda je bila, ako se dobro sećam 250 putnika. Ali to je bio i suviše brz i skup brod da bi se isplatio prevoz na tako kratkoj relaciji. Posebno, što je i osoblje na brodu bilo sa strane te time još više činilo ovaj prevoz nerentabilnim, i „Tomislav" je ubrzo, napustio Tisu i našao zahvalniji prevoz putnika na Dunavu i Savi.

Serenade

Ponekad, tako opčinjeni čarobnošću letnjih večeri, sedeći na klupama dolme, u želji da podelimo tu svoju razdraganost sa onima, koji te večeri nisu bili sa nama donosili smo odluku o davanju serenade, nekoj od naših dobrih drugarica, ili simpati­čnoj gošći.

Serenade spadaju u neizbrisive i nesvakidašnje doživljaje. One, nisu bile rasprostranjena pojava, pa ih mnogi u svojoj mladosti i nisu doživeli.

U gluvo doba noći odlazi se pod prozore simpatične gošće sa muzikom gde se otpeva prigodna sentimentalna pesma.

Žal za salašima

Narodne pesme: „Hej salaši, opet ću vam doći...", ili „Hej salaši na severu Bačke" i dr. bude, svojom izuzetnom melodičnošću, a možda i pogođenim rečima, čežnju za salašima i kod onih koji njihove čari nisu u stvarnosti osetili.

Pesme svojim toplim rečima podsećaju na jedan, ne tako davno prohujali, a tako lep i spokojan način življenja. Salašima će danas malo ko doći, jer su oni uglavnom nestali sa naših polja. Oni, koji su još ostali, odupiru se sami bez ičije pomoći, neumitnosti prirode, koja sve u svetu podvrgava neprekidnim promenama.

Izlet do vranjevačke šumice

Iako sam sa roditeljima živeo na salašu u neposrednoj blizi­ni Novog Bečeja na putu za Kumane, svi moji bliski drugovi, u tim dečačkim godinama, bili su Vranjevčani.

Tako sam, zahvaljujući njihovim pričama, zavoleo pojedine delove, ili bolje reći mesta, vranjevačkog hatara, više nego novobečejske i prosto sam trepereo od želje da ih upoznam.

Među najbliže, a posebno lepo i interesantno mesto bila je Šumica. Ali ona ipak nije bila tako blizu, naročito za mene, koji dolazim sasvim sa drugog kraja Novog Bečeja, da bi planirali odlazak peške. To je bio razlog da sačekamo što lepše vreme i da krenemo biciklima. Od nas petorice: Živana Trbića, Mire Rajkova, Miše i Voje Glavaškog i mene, bicikle smo imali samo Živan Trbić i ja. Pa ipak smo sva petorica išli na te naše neza­boravne izlete.

Izlet na imanje Rohonci - Biserno Ostrvo

Nije prošlo više od 3-4 dana, od izleta na imanje Ivanović, a već u nedelju se krenulo na novi, i to znatno duži i za pešačenje naporniji. Od Novog Bečeja do imanja Rohonci u bečejskom ritu, ili kako ga danas nazivaju Biserno Ostrvo ima najmanje 8 kilometara u jednom pravcu, a kome se računa koliko je to u oba pravca, taj neka ne kreće sa nama!

Imanje je bilo primamljivo, jer sem nas dvojice trojice, niko do tada nije bio na Bisernom Ostrvu, a svaki je o njemu slušao samo najlepše. Pa i onaj koji nije bio, znao je da se tamo uzgajaju specijalne dinje, izuzetno grožđe, divne kruške, kajsije i drugo voće. Sve što se od voća, bostana i grožđa proizvede na imanju Gide Rohoncija, odnosno sve što je na gajbicama imalo oznaku R. G. bilo je za 40-50% skuplje od najkvalitetnijeg voća i grožđa drugih proizvođača. Ime vlasnika bila je garancija izu­zetnog kvaliteta. Tako je to bilo i sa vinom, rakijom. Sve što se na imanju proizvede, sem žita i kukuruza.

Prijatni večernji izlasci u kafane

Izleti na imanja Ivanović i Rohonci, podstakli su želju za izlascima. Tako smo, celog leta 1937. godine, skoro svake večeri, po završetku korzoa, odnosno po zatvaranju radnji, odlazili u baštu kafane Miloša Gavrića. Kafana se nalazila na uglu, preko od Radničkog doma, u kući Duška Nikolića. Ulaz u kafanu bio je baš na samom uglu sa dva tri stepenika, a bašta je bila u dvorištu. U nju se ulazilo ili iz same kafane, ili na kapidžiku iz ulice Vojvode Mišića, danas Petra Drapšina. Bilo je baš prijatno u toj bašti jer je čika Miloš imao dobro vino, a bašta je bila zidom, uostalom kao i sva ostala dvorišta, odvojena od prolazni­ka, pa smo u miru i za svoj „groš" mogli da se veselimo, a da pri tome nikome ne smetamo.

„Hrabri" guščar

(Ovu pripovetku sam napisao mojim unukama, za vreme letnjeg školskog raspusta 1985., dok su bile kod Babe i Dede u Sućuraju - na Hvaru.)

Ljudi čine veliku nepravdu onim mestima i predelima, koji su im nekada mnogo lepih zadovoljstava pružili, što ih se retko ili skoro i ne sećaju. Ne sećaju ih se sve dok su puni snage i mladosti da stvaraju i da u tome vide i doživljavaju najlepša i najprijatnija uzbuđenja. Tako je to bilo i sa mnom.

U svoje vreme, nije me ništa vraćalo u prošlost, sve dok nije iščezla svakodnevna mogućnost novih i novih stvaranja pa time i radost koju ono pruža, sve dok se perspektiva nije smanjila do te mere da iz nje viri samo jedan zračak, koji govori da su preda mnom samo još najskromnije lepote života. U takvim životnim uslovima spas i lepota življenja se traži i nalazi u prošlosti.