Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju

Istražite izvanrednu prošlost Novog Bečeja i Vranjeva kroz stranice knjige 'Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju'. Otkrijte političke događaje, ekonomski razvoj i kulturnu baštinu ovih banatskih gradova kroz bogato dokumentovane priče. Pratite evoluciju od najranijih dana do savremenosti, istražujući složene niti političkih intriga, ekonomske transformacije i kulturnih uspona. Proživite prošlost kroz oči autora, dok se stranice knjige otvaraju pred vama, pružajući jedinstvenu perspektivu na život i nasleđe ovih značajnih lokaliteta.

Period između dva svetska rata

Period između dva svetska rata

U vreme završetka prvog svetskog rata i posedanja krajeva preko Save i Dunava, u trenutku ulaska srpske vojske u Suboticu, u Beogradu je 13. novembra 1918. godine potpisan Ugovor o primirju između predstavnika srpske i mađarske vojske. Tim ugovorom predviđeno je koje će krajeve, koji su do tada bili u sastavu Mađarske, zauzeti srpska vojska. Ugovor je, u stvari, potvrdio već uspostavljeno stanje. Srpska vojska je zauzela teritoriju obeleženu linijom: Oršava — Mehadija — Karansebeš — Lugoš — Arad na istoku, rekom Moriš do Segedina i dalje Segedin — Baja — Pečuj — Barč na severu.

Odmah posle zaposedanja te teritorije došlo je do zaoštrenih odnosa između Rumunije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Odnosi su se do te mere zaoštrili da je pretila opasnost da dođe do sukoba, te su velike pobednice u prvom svetskom ratu, odlučile da Banat podele tako, da Rumuniji pripadne veći deo koji joj je i morao biti predat još u toku 1919. godine. Primopredaja nije vršena direktno da bi se izbegli eventualni sukobi nego je teritorija koju je trebalo predati Rumuniji, predata francuskim trupama, a ove su je onda predale Rumuniji.

Konačno razgraničenje između Rumunije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca sprovedeno je sporazumom potpisanim u jesen 1923. Po tom sporazumu je Kraljevina SHS ustupila Rumuniji: Žombolj, Žam, Čordu, Stari Beb i Pusta Kerestur, zatim nenaseljeno ostrvo na Dunavu Moldavu. Za uzvrat Rumunija ustupa Kraljevini SHS mesta: Modoš (Jaša Tomić), Pardanj (Međa), Šurjan, Veliki Gaj i Krivu Baru. Pored toga i ostrva na Dunavu Ogradinu i Pleviševicu i 1.203 hektara zemlje duž suvozemne granice u Banatu i to: u Mokrinu 569, Velikom Gaju 102, Surjanu 114, i u Klardji (Radojevu) 418 hektara.

I Hortijev režim u Mađarskoj, posle pada Komune i uspostavljanja vlasti krupne buržoazije, prosto je grmeo kao pobednik nad komunizmom, pa versajske sile nisu htele da ga oslabe priključenjem Baranje i Bajskog trokuta Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Tako su 20. avgusta 1921. veći deo Baranje i Bajaki trokut vraćeni Mađarskoj, a samo mali deo Baranje, s dva sreza, ostao je u sastavu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Promene, nastale posle prvog svetskog rata, nisu izmenile samo kartu Evrope, nego su one izazvale velike poremećaje i u životu stanovništva Novog Bečeja i Vranjeva.

Pripajanjem krajeva današnje Vojvodine Jugoslaviji nije nastala samo promena na geografskoj karti, ili promena u upotrebi zvaničnog jezika i važećeg novca, nego je to bila — ako nije preterano tvrditi — drama koja se osećala u privredi i celokupnoj nadgradnji (u školama, kulturi, sportu, politici i u svemu drugom).

Te promene prikazane su u pojedinim poglavljima, ali one tako ne pokazuju svu njihovu težinu. Moglo se desiti da su one u nekom poglavlju samo pomenute, iako su možda neke od promena bile sudbonosne za određene slojeve stanovništva, grupe i pojedince. Tako, na primer, u poglavlju o školama rečeno je, da se posle prvog svetskog rata nastava sprovodi na srpskom jeziku umesto dotadašnjeg mađarskog jezika, ali nije istaknuto da se zbog toga radikalno menja i nacionalna struktura učenika. Nije podvučen uticaj tih promena na sudbinu i budućnost novih generacija, pripadnika mađarske nacionalnosti.

Promene, koje su se desile u privrednom životu, usporile su razvoj Novog Bečeja i Vranjeva u čitavom periodu između dva svetska rata. Austro-Ugarska je bila zemlja u kojoj se feudalni način privređivanja, kao preovlađujući, zadržao sve do njenog raspada, iako je kmetstvo u Ugarskoj ukinuto još u prvim danima velike bune od strane Ugarskog sabora 1848. godine. To znači da je tek posle pripajanja tih krajeva Jugoslaviji potpuno ukinut feudalni način privređivanja. Tu i tamo, gde je još uspevao da se odupre, kao što je slučaj s novobečejskim spahilucima, njegov uticaj na privredne tokove bio je beznačajan. Feudalni način privređivanja nije mogao da se odupre prilično brzom prodoru mašina u poljoprivrednu poizvodnju, a kako se ta imanja nisu mogla prilagoditi novim uslovima, ona su životarila. Naročito su bila neotporna prema privrednim potresima kakva je bila velika privredna kriza 1929—1935. godine.

Nisu samo ta, bivša feudalna imanja (spahiluct), trpela od nastalih promena posle prvog svetskog rata, već je od njih teške poremećaje doživeo čitav Novi Bečej, a posebno Vranjevo. Struktura privrede tih mesta bila je takva da su ih te promene pogodile više nego okolne gradove, koji su, još pre rata zakoračili u industrijski život i gde su postojale osnove za razvoj jačih zanatskih radionica i njihovo prerastanje u industriju. U novobečejskoj privredi predominantni su, i posle rata, bili poljoprivreda i poslovi vezani za nju, kao što su kopanje kanala, izgradnja nasipa i slično. U tim poslovima je veliki broj novobečejskih porodica nalazio izvore prihoda.

Najdrastičnije su Novi Bečej i njegovu okolinu pogodile promene u cenama proizvoda pojedinih oblasti privrede. Visoke cene poljoprivrednih proizvoda, koje su važile u Austro-Ugarskoj, prema cenama industrijskih proizvoda potrebnih zemljoradničkom domaćinstvu, zamenjene su u Jugoslaviji suprotnim odnosom cena. Sad je sve ono što je zemljoradnik kupovao postalo skupo, jer je pored porasta cena tih roba došlo i do značajnog pada cena poljojprivrednih proizvoda. Slaba kupovna moć zemljoradničkog stanovništva uticala je na usporeniji rast i zanatstva i trgovine u odnosu na mesta gde se razvijala industrija. U tim mestima radništvo je postajalo sve značajniji faktor prometa u trgovini li zanatstvu.

U takvim uslovima posebno su teško došla i preterano visoka fiskalna opterećenja stanovništva Banata i Bačke. Tako je prema podacima iz 1933. godine — zemljarinu — koja se naplaćuje od ukupnog katastarskog čistog prihoda, koja je za čitavu Jugoslaviju iznosila 5 milijardi dinara, Dunavska banovina platila 2,298.000.000 dinara, što je oko 45% od celokupne zemljarine. Prosečno zaduženje katastarskim čistim prihodom po hektaru je iznosilo u Bačkoj i Banatu 809,61 dinara, u Savskoj banovini 235,47 dinara, Dravskoj 172,05, Primorskoj 55,26, Zetskoj 52,06, Drinskoj 153,88, Vrbaskoj 115,38, Moravskoj 162 i Vardarskoj 120,5 dinara. Na osnovu tako određenog ukupnog čistog prihoda osnovni i dopunski porez na zemlju u Banatu i Bačkoj je iznosio 150 dinara, u Savskoj banovini 31,35, Dravskoj 21,51, Primorskoj 6,97, Zetskoj 6,96, Drinskoj 20,50, Vrbaskoj 14,74, Moravskoj 20,73 i Vardarskoj 16,05 dinara.

Ovako nemoralni odnosi u poreskoj osnovici doveli su do teških ekonomskih i političkih posledica. Dobar deo zemljoradnika, naročito u periodu velike privredne krize, nije mogao da odgovori svojim poreskim obavezama. Zbog toga su poreski organi vršili plenidbe, i na licu mesta obavljali javnu prodaju pokretnosti domaćinstava. To je stvaralo stravične scene ne samo u tim domaćinstvima nego u celoj ulici, pa je narod te službenike poreskih uprava nazvao »gorčilo«, jer su zagorčavali život narodu.

Ovakva poreska politika izazvala je i pad cena zemlje, jer su mnogi seljaci želeli da je se oslobode. Zemlja se u Banatu i Bačkoj mogla kupiti po ceni po kojoj je prodavana ma u kom drugom kraju Jugoslavije. Ranije je, zemlja u Banatu i Bačkoj bila najskuplja u celoj srednjoj Evropi.

Kad je reč o pogrešnoj neposrednoj poreskoj politici kao ilustracija može da posluži još jedan vid poreza — porez na tečevinu. Kod finansijske direkcije u Novom Sadu bilo ie 70.683 obveznika, dok je u finansijskoj direkciji u Zagrebu bilo 59.716 obveznika, u ljubljanskoj 40.407, Skoplje i Sarajevo po 28.000 obveznika itd.

I pored ovako visokih poreza, od 1918. pa do 1928. godine u Banatu i Bačkoj nije izgrađen ni jedan kilometar državnog puta, a za dotaciju kulturnim ustanovama (pozorištima, muzejima, stručnim i umetničkim školama) za petnaest godina od oslobođenja nije se — »skoro ništa unosilo u državni budžet. Eto razloga, zašto je kulturni život ovih krajeva u zastoju.. .«

Naravno, da se ove promene u cenama ti položaju određenih oblasti privrede nisu u tolikoj meri osećale u prvim posleratnim godinama, kada je, zbog velike nestašice svih roba, izazvane ratom, potražnja bila veća. Ali kako su potrebe postepeno zadovoljavane, tako se i porast proizvodnje i prometa stišavao.

U tim prvim godinama činjeni su veliki napori da se Novi Bečej u kulturnom pogledu što više približi okolnim gradovima (Bečkereku i Kikindi). Pored dva bioskopa i nastojanja najobrazovanijih građana, iz pojedinih područja kulturnog života, da se obezbedi što viši nivo kulturnih priredbi, obezbeđena su i česta gostovanja profesionalnih pozorišta iz Novog Sada i Beograda. U sportu, posebno fudbalu, pojedini imućniji građani su obezbedlli stvaranje jake ekipe, koja je, u tim prvim godinama, spadala među najjače u Banatu. Posebno je vredno istaći da je Novi Bečej 1920. godine dobio rusku žensku potpunu gimnaziju internatskog tipa, a 1924. godine i potpunu privatnu gimnaziju s pravom javnosti.

Sve to nije bilo dugog veka. Velika poljoprivredna kriza, koja je zahvatila 1929. godine čitav svet nije mimoišla ni Novi Bečej i Vranjevo. Ona je, s obzirom da se radi o izrazito poljoprivrednom području ostavila katastrofalne posledice na njihov razvoj.

Ni posle izlaska iz krize, u godinama uoči drugog svetskog rata, Novi Bečej i Vranjevo nisu zabeležili neke vidnije promene u privrednom životu pa samim tim ni u nadgradnji.

Da bi se shvatila sva težina privredne krize 1929—1931. godine (u našim krajevima ona je trajala sve do 1936. godine), pokušaćemo da to objasnimo nastalim promenama u cenama poljoprivrednih proizvoda, pri čemu treba imati na umu da je poljoprivreda učestvovala više od 80% u dohotku celokupne privrede Novog Bečej a i Vranjeva i okolnih mesta. Pšenica je 1928. godine prodavana po ceni od 320—350 dinara za jednu metričku centu, a u toj srazmeri su bile i cene drugih ratarskih i stočarskih proizvoda. U periodu najžešće krize, cena pšenice pala je za skoro četiri puta, na devedeset dinara za metričku centu. Pad cena pšenice izazvao je pad cena svih drugih poljoprivrednih proizvoda u već ustaljenom odnosu (paritetu). Znači, da su i cene drugih proizvoda svedene na četvrtinu cena koje su važile pre krize. Imajući u vidu da su okolna sela čak 90% svog dohotka ostvarivala iz poljoprivrede, a da su novobečejska trgovina, zanatstvo i ugostiteljstvo zavisili od poljoprivrede, onda je jasno šta je značilo ovako drastično smanjenje kupovne moći stanovništva.

Sve je bilo poremećeno, pa su trgovina i zanatstvo, a da se ne pominje ugostiteljstvo, postali predimenzionirani. Najveći broj radnji, u tim oblastima, borio se za održanje »golog života«. U industriji, koja je bila i pre toga vrlo skromna, likvidirala je ciglana na Bereku, koja je zapošljavala oko stotinak radnika i parna pilana u Bečeju sa oko dvesto radnika. Pored toga, i svi javni radovi su obustavljeni: kopanje kanala, izgradnja nasipa, puteva i drugo, pa je stanovništvo koje se bavilo tim radovima ostalo bez prihoda. Kako se u poljoprivredi i u drugim oblastima pojavio višak radne snage, to se kubikaši (radnici koji su radiji na kopanju kanala i izgradnji nasipa i puteva nisu mogli zaposliti na drugim poslovima u Novom Bečeju i Vranjevu.

Katastrofa privrede teško se odrazila i na nadgradnju. Novi Bečej, u periodu krize, ostaje bez privatne gimnazije i bez Harkovskog instituta (ruske ženske gimnazije) s internatom.

Za posleratni period značajan događaj je i agrarna reforma. Iako bi toj temi možda pre bilo mesto u poglavlju o poljoprivredi, ali s obzirom na njen politički značaj potrebno je i ovde istaći najkarakterlstičnije akcije i posledice te reforme.

Nov način privređivanja nametnuo je i poljoprivredi brzo prilagođavanje i uključivanje u kapitalistički način proizvodnje i prometa, što dojučerašnja feudalna imanja nisu mogla da prihvate. To je bio jedan od razloga da se pnistupi agrarnoj reformi. Drugi, možda i presudniji, bio je da se umire seljačke mase (seoska sirotinja) koje su još pre rata, a naročito po njegovom završetku, pri kraju 1918. i 1919. godine, sve češće ispoljavale nezadovoljstvo. Bili su razočarani što ni u novoj državi, njihovi vekovni zahtevi — da im pripadne zemlja (da zemlja pripada onom ko je obrađuje) — neće biti ispunjeni.

Agrarna reforma je, u stvari, imala za cilj da se neobrađena zemlja obradi, vodoplavna područja isuše, da se zemlja dodeli onima koji nemaju zemlje, a žele da se bave poljoprivrednom proizvodnjom, da se modernizacijom proizvodnje, primenom mašina i đubrenjem poveća proizvodnja. Pored povećanja proizvodnje, agrarnom reformom trebalo je da se reše, ili bar ublaže, narasli socijalni problemi.

»Prethodne odredbe o agrarnoj reformi« (tako se nazivao taj prvi akt države) i njihovo sprovođenje nisu obezbeđivali ne samo nacionalno-politička, nego ni socijalna rešenja. Mada je postojao Zakon o zabrani otuđenja i opterećenja velikih zemljišnih poseda, koji su, po osnovu prethodnih odredaba, postali objekti agrarne reforme, mnogi se toga nisu pridržavali. Vlasnici su, uz pomoć odgovornih za donošenje i sprovođenje agrarne reforme, Zakon vrlo uspešno i spretno izigrali. Veleposednici i bogati seljaci su između ostalog lako dobijali saglasnost ili odobrenje za hipotekama opterećenja svoje zemlje.

Tako je u Vranjevu Branko Nićin, kupljenu zemlju od veleposednika A. Karačonjija iz Beodre u površini od 457 kat. jutara 16. marta, opteretio zajmom od 2,000.000 dinara, radi islpate ranijih dugova i preduzimanje meliracionih radova.

Propisi su se izigravali, a ono što je za Novi Bečej posebno karakteristično, zemlja se delila samo Srbima, dok su Mađari bili isključeni kao agrarni interesenti. Taj akt je svakako nepovoljno delovao na međusobne odnose Mađara i Srba.

U Novom Bečeju i Vranjevu su pod udar agrarne reforme potpala imanja: Emilije Ivanović, čiji je posed iznosio 3.997 katastarskih jutara, Miroslava Nićin — 1.463 kat. jutra, Gedeona Rohoncija čiji posed je bio 631 katastarsko jutro i Elemera Šoljmoša od 711 katastarskih jutara. Pod udar reforme došao je i posed opštine Vranjevo koji je iznosio 11.715 katastarskih jutara i spadao u jedan od najvećih što su ga pojedine opštine u Banatu imale. Jedino je opština Vršac imala nešto veći posed (12.656 k. j.).

Od Emilije Ivanović oduzeto je reformom 2.345 kat. jutara od čega je podeljeno mesnim agrarnim interesentima 1.415 k. j, dobrovoljcima 603 k. j, kolonistima 6 k. j., oduzeto za javno dobro 95 k. j. i 224 k. j. fakultativno otkupljeno. Vlasniku je ostalo još 1.651 kat. jutro.

Miroslavu Nićinu oduzeto je 15 katastarskih jutara i podeljeno mesnim agrarnim interesentima, a vlasniku ostalo 1.348 kat. jutara. Gedeonu Rohonciju oduzeto je svega 1 kat. jutro koje je podeljeno mesnim agrarnim interesentima, a vlasniku ostalo 630 kat. jutara.

Elemiru Šojmošu oduzeto je 83 kat. jutra i podeljeno mesnim agrarnim interesentima, a vlasniku ostalo 627 kat. jutara.

Od opštine Vranjevo oduzeto je 4.503 katastarska jutra i podeljeno: 3.786 katastarskih jutara fakultativno otkupljeno, 530 katastarskih jutara podeljeno mesnim agrarnim interesentima i 187 katastarskih jutara dobrovoljcima. Opštini ostavljeno još 7.211 katastarskih jutara.

Poverenik za agrarnu reformu u Banatu J. Mihajlović iz Velikog Bečkereka izveštava o agrarnoj reformi, za period od 30. apila do 30. jula 1919. godine da u nekim banatskim selima nema dovoljno zemlje za raspodelu i između ostalog navodi i slučaj Vranjeva. Vranjevo je — kako navodi — prema nekim ocenama, ne samo veliko nego i jedno od najbogatijih sela u Banatu, što je, po njegovom mišljenju, neopravdano, jer u njemu živi više od 1.000 porodica bez zemlje, a u selu ima malo poseda podesnih za deobu, pa se moralo nešto zemlje oduzeti od poseda u opštini Turski Bečej. Pošto u ove dve opštine ima mnogo siromašriih seljaka, to se nije moglo pronaći dovoljno zemlje za podelu, pa se zato ponegde moralo i posejano zemljište podeliti, ali su i pored toga mnogi zakupci dobili samo po 1 k. j. zemlje... Baš u ova dva mesta se desilo da su se svi veliki posednici, njih 5—6 dogovorili i protiv oduzimanja zemlje apelirali, jer svojevoljno nisu hteli da daju zemlju u zakup dvema hiljadama siromašnih seljačkih porodica u ove dve opštine«.

U vreme podele zemlje u Novom Bečeju su svi veleposedi bili već obrađeni ili izdati pod zakup bogatjim seljacima, te se zbog toga moralo pribeći podeli zasejane zemlje da bi se podmirili dobrovoljci.

No, i pored toga, krajem 1919. godine, nisu bili podmireni svi agrarni interesenti i dobrovoljci u Vranjevu, te je glavni poverenik za agrarnu reformu, na predlog stručnjaka B. Jeremića, rešio 5. oktobra 1920. godine »da se opštini Vranjevo pored 1.137 k. j. koje se ima podeliti na 545 siromašnih zemljoradnika i 685 k. j. koje se imaju podeliti na 82 dobrovoljca, podeli još:



1. reflektantima unetim u spisak revizoine komisije kao i onima koji su se prijavili za kolonizaciju    374 k. j.

2. naknadno upisanim siromašnim zemljoradnicima 479 k. j.

3. zanatlijama 65 k. j.

a potrebna zemlja da se uzme od poseda:

Opštine Vranjevo 2.212 k. j.

Srpske pravoslavne crkvene opštine Vranjevo 280 "

Amalije Pulaj 140 k. j.

Danice Lazić 51 k. j.

Ištvana Gijorkija 25 k. j.

Ignaca Ćukova 32 k. j.

 

Ukupno    2.740 k. j.



»Na žalost, nisu sačuvani podaci o broju reflektanata unetih u spisak revizione komisije, naknadno upisanih siromašnih zemljoradnika i zanatlija u Vranjevu, koji su dobili zemlju na osnovu navedenog rešenja glavnog poverenika«.

Zakonom o fakultativnom otkupu zemlje i Zakonom o likvidaciji agrarne reforme donetim 1925. odnosno 1931. godine omogućene su revizije svojstva agrarnog subjekta čija je suština bila u redukciji agrarnih interesenata i sužavanju obima reforme.

Nema podataka o broju agrarnih subjekata, kojima je taj status oduzet u Novom Bečeju i Vranjevu, ali na osnovu podataka iz Melenaca, gde je broj subjekata pre revizije iznosio 735, a posle je niih 387 (više od polovine) ostalo bez tog svojstva, može se pretpostaviti da je slična situacija bila i u Novom Bečeju i Vranjevu. Tom revizijom nije samo redukovan broj agrarnih subjekata već su njome mnogi premešteni s jedne zemlje na drugu.

Revizija agrarnih subjekata izazvala je velika uzbuđenja među interesentima pa je dolazilo i do fizičkog razračunavanja, s članovima revizionih komisija. Izuzetno je burno bilo u srezu Novobečejskom, te je Agrarni odeljak u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu) tražio 15. novembra 1929. godine, od sreskog načelnika u Novom Bečeju da s komisijom idu i žandarmi, jer je Odeljak bio obavešten o ogorčenju siromašnih seljaka prema revizionim komisijama. I zaista, četiri dana posle pomenutog traženja, bio je ubijen službenik Agrarnog odeljka S. Teodorović, za vreme revizije na veleposedu A. Karačonjija u Beodri.

Agrarna reforma ne samo da nije rešila socijalni položaj siromašnih seljaka, nego nije ni doprinela stišavanju nezadovoljstva, a nacionalno-političku situaciju još više zaoštrila. Pored Mađara bezemljaša, koji su zbog diskriminacije, imali puno razloga da budu nezadovoljni, i bezemljaši iz redova Srba, koji nisu uvršteni u agrarne interesente ili su revizijom izbrisani iz spiska, bili su ogorčeni, pa su još žučnije, nego pre agrarne reforme, izražavali svoje nezadovoljstvo. Nisu se smirili ni oni koji su agrarnom reformom dobili zemlju. Lišeni sredstava za obradu zemlje oni su po pravilu bili upućeni na izdavanje zemlje pod arendu imućnijim zemljoradnicima, ili su morali da je daju »napola«. Dobijeni prihodi bili su mali, a trebalo je plaćati porez, što agrarnom posedniku nije lako padalo, pa je dobar deo njih nastojao da se prodajom što pre »otarasi« zemlje.

Kako dobijena zemlja nije odmah postala gruntovno vlasništvo, »agrarci« su je i zbog toga što pre prodavali, izgubivši nadu da će zemlja preći u njihovu svojinu. Naravno da je zbog toga i cena bila znatno ispod realne. Prema tome, domet agrarne reforme u rešavanju socijalno-političkih problema bio je vrlo skroman.

S obzirom na to da je jedan deo sirotinje, naročito u Vranjevu ostao nepodmiren zemljom, pri podeli zemlje Andrije Čekovića u Česteregu i Crnji prijavilo se i prilično Vranjevčana koji su se tamo kolonizirali. U novom selu Aleksandrovu (danas Velike Livade) naselila se tada osamdeset jedna porodica iz Novog Bečeja i Vranjeva.

Da bi se rešile teške stambene prilike, opština Novi Bečej je isparcelisala dotadašnje vašarište, koje se nalazilo s leve strane druma za Kumane, i podelila placeve za izgradniu kuća siromašnim Srbima i Mađarima, a vašarište premestila preko železničke pruge, gde se i danas nalazi. Na prostoru bivšeg vašarišta izgrađene su tri nove ulice. Jedna, u stvari, potnuno nova, u kojoj su Mađari izgradili skromne jednolične kuće od naboja s tri prozora i drvenim zabatom, a druge dve. koje, u stvari, predstavljaju produžetak postojećih ulica do kumanskog druma, gde su kuće od naboja izgradili Srbi.

Na isti način je postupila i opština Vranjevo s delom svoga vašarišta, s tom razlikom da su placevi dodeljivani samo Srbima. Na tom delu je izniklo čitavo naselje takozvano Novo Selo.

Sve ostalo što se zbivalo posle prvog svetskog rata bilo je u skladu s onim što život u jednom tihom gradu, kakav je bio i Novi Bečej donosli.

Izbijanjem drugog svetskog rata 1. septembra 1939. godine, napadom Nemačke na Poljsku, nastale su promene u Jugoslaviji. Bilo je jasno da se ratno žarište širi i na druge zemlje Evrope, te da ni Jugoslavija neće biti pošteđena. Činjeni su napori da se zemlja pripremi za odbranu i u tom cilju kopani su rovovi i vršeni drugi fortifikacioni radovi u čitavom severnom Banatu i severnoj Bačkoj pa je tako i u Novi Bečej početkom 1940. godine stigao jedan bataljon vojske koji se smestio u zgradi današnje gimnazije. Vojska je svoje rovove, bunkere i druge objekte gradila skoro po čitavom ataru Novog Bečeja i Vranjeva. Ali sve to nije imalo nikakve svrhe.

U Novi Bečej je, 14. aprila 1941, umarširao manji odred nemačkih vojnika da bi formalno, bez ikakvog otpora, okupirali mesto. Za sve vreme okupacije od 14. aprila 1941. do 4. oktobra 1944. Novi Bečej i Vranjevo, kao i čitav deo ravnog Banata, ko|i je pripadao Jugoslaviji, bili su pod neposrednom upravom nemačkog Trećeg Rajha, dok je Bačka pripala Mađarskoj, a Srem Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Novi Bečej može, i iz tog, neslavnog, aprilskog rata (1941), kada vojska praktično nije davala otpor neprijatelju, da bude ponosan na izuzetan doprinos svog sugrađanina, koji se na herojski način suprotstavio okupatoru naše zemlje.

Bio je to komandant monitora Jugoslovenske rečne flotile, poručnik bojnog broda Aleksandar Berić, rođen 13. juna 1906. godine u Novom Bečeju. On je komandovao monitorom Drava, koji je obezbeđivao granični sektor Dunava kod Bezdana. Vodio je dvodnevnu borbu protiv neprijateljskih trupa na obali, patrolnih čamaca i avijacije. Pri povlačenju prema Novom Sadu, potopio je sve plovne objekte kako ne bi pali neprijatelju u ruke. Dvanestog aprila, kod sela Čelarevo, monitor je napao 9 nemačkih bombardera (štuka) i posle hrabrog otpora brod je potopljen, ali su pri tome oborena 3 nemačka aviona. Od 67 članova posade poginulo je 54 na čelu sa herojskim komandantom Aleksandrom Berićem.

Related Articles

Nastanak Bečeja i poreklo imena

Novi Bečej u doba velikih seoba naroda

Preistorija