Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju

Istražite izvanrednu prošlost Novog Bečeja i Vranjeva kroz stranice knjige 'Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju'. Otkrijte političke događaje, ekonomski razvoj i kulturnu baštinu ovih banatskih gradova kroz bogato dokumentovane priče. Pratite evoluciju od najranijih dana do savremenosti, istražujući složene niti političkih intriga, ekonomske transformacije i kulturnih uspona. Proživite prošlost kroz oči autora, dok se stranice knjige otvaraju pred vama, pružajući jedinstvenu perspektivu na život i nasleđe ovih značajnih lokaliteta.

Novi Bečej: Pregled zdravstvene istorije - od izazova do inovacija

Novi Bečej: Pregled zdravstvene istorije - od izazova do inovacija

Vojvodina je zbog čestih seoba i ratnih sukoba bila, možda baš zbog toga, područje raznih epidemija kao što su kuga, difterija, srdobolja, boginje, trbušni tifus, pegavac, malarija i dr. Zbog toga je pitanje uređenja zdravstvene službe bilo važnije nego za bilo koju drugu oblast Austrijske monarhije.

Tako su zdravstveni uslovi u Banatu, sve do isušenja mnogih baruština i močvara, bili vrlo teški. Pored loše vode i baruština kao legla raznih bolesti, ni stambene prilike nisu bile odgovarajuće, pa ni s te strane nisu bili obezbeđeni uslovi za zdrav život. Nije se moglo računati na bolje stambene uslove dok je život bio zasnovan na čestim seobama izazvanim ratovima ili poplavama. Pa i kada su ti razlozi otpali, primitivan način života, skromne radne navike i tome prilagođen način obrade zemlje, uz postojanje velikih prostranstava slobodne zemlje upućivali su stanovništvo na česte selidbe. Preseljenjem s jednog mesta na drugo najmanje se gubilo ako su kuće sačinjene od trske i u vidu zemunice, a nova prostranstva bogata travom činila su život lagodnijim, makar za određeno vreme.

Prilično je dugo trebalo da se u tim krajevima razvije ratarstvo koje je, pored proizvoda za podmirenje sopstvenih potreba, davalo i viškove za prodaju. To je ostvareno negde sedamdesetih godina osamnaestog veka. Bio je to i znak da se narod ustalio na jednom mestu, da su naseljena mesta ljude čvršće vezivala za sebe i da ih oni bez nužde neće napuštati. Ustaljivanje je nametalo potrebu da se uloži trud i u naseljima stvore uslovi za bolji život. Tada tek dolazi u obzir izgradnja stabilnijih kuća za stanovanje.

Izgradnjom nasipa duž Tise, Moriša, Begeja i drugih manjih reka, polovinom devetnaestog veka, i obezbeđivanjem zdrave pijaće vode, kopanjem arteških bunara krajem devetnaestog veka, oslobođeni su ti krajevi čestih epidemija.

Kolera se javlja u Evropi početkom devetnaestog veka, izuzimajući prikavkaske republike današnjeg SSSR, gde se javlja pri kraju osamanestog veka. U Vojvodini, pa i u samom Novom Bečeju i Vranjevu zabeleženo je više epidemija kolere. Prva se javlja 1831. godine, ali i s najtežim posledicama, da bi se kroz pet godina (1836) javila sledeća, zatim u doba velike bune 1848—1849, posle toga 1866—1867 i 1873. godine. U Novom Bečeju su naročito teške posledice ostavile prve dve epidemije (1831. i 1836). Bolesnici su, zbog straha od bolesti, najčešće prepuštani sami sebi. Baš u Novom Bečeju, zabeleženo je, da troje obolelih siročadi, čiji su roditelji i starija braća i sestre poumirali, niko ne posećuje i ni od koga nemaju nikakve pomoći.

U Novom Bečeju je u prvoj godini velike bune (1848) umrlo od kolere 69 osoba, a sledeće 1849. godine 156 koleričara. Smatra se da su među umrlima i jedan broj izbeglica, iz drugih mesta, koji su se tu zatekli za vreme bune.

Novi Bečej je imao i tu nesreću da se, pre epidemije 1873. godine, prvi slučaj oboljenja javlja baš u Novom Bečeju 21. avgusta 1872, ali je navodno, na sreću, taj bolesnik ozdravio. Novi Bečej ni Vranjevo, naravno, nije mimoišla epidemija sledeće 1873. godine.

U Letopisu pravoslavne crkve u Vranjevu zabeležene su epidemije: kolera 1831. godine i velike boginje 1861. Borovszky navodi da je 1893. godine kolera kosila stanovništvo Novog Bečeja.

Prošlo je dosta vremena dok se od kuće od pletera, naboja, zemunica nije prešlo na kuće od ćerpiča i cigle. Još krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka u Vranjevu dve trećine domaćinstva nije imalo kuće već je stanovalo po zemunicama i kolibama. Siromaštvo naroda nije omogućavalo da se odvoje sredstva za podizanje skupih građevina, bez obzira što su vlaga i drugi zdravstveni razlozi to nametali.

Kuće su od naboja ostale sve do drugog svetskog rata preovladavajući oblik stambenih zgrada u Novom Bečeju i Vranjevu, a arteški bunari se javljaju tek poslednjih godina devetnaestog veka, ili prve decenije dvadesetog veka. Sve lepše i veće građevine u Novom Bečeju i Vranjevu izuzimajući crkve, osnovne škole, opštinske kuće i jedne kafane u Vranjevu, izgrađene su početkom dvadesetog veka. Možda ima nekoliko kuća u glavnoj ulici Novog Bečeja koje su izgrađene u drugoj polovini devetnaestog veka. To su one s visokim krovovima pokrivenim sitnim — takozvanim — biber crepom.

Prvi lekari javljaju se u Novom Bečeju krajem osamnaestog veka. Nemamo podataka koje su godine i ko je bio prvi lekar, ali s obzirom da se prva apoteka u Novom Bečeju javlja 1802. godine, onda nema sumnje da je lekar postojao sigurno nekoliko godina pre apoteke.

Fizik (lekar) Velikokikindskog dištrikta Krimer je 1847. godine predložio da se za hiruršku stanicu u Vranjevu nabavi svrdlo za lobanju i instrument za amputaciju. To bi značilo da je Vranjevo još nekoliko godina pre toga imalo lekara, jer te instrumente valjda nije mogao koristiti, u navedene svrhe, berberin, iako su se i oni u to vreme ne retko nazivali hirurzima. Berberi su tada puštali krv, stavljali pijavice, vadili zube i obavljali sitnije natkožne hirurške zahvate. Ovakve intervencije su berberi obavljali sve do drugog svetskog rata. Puštanje krvi je tada bila prilično česta intervencija, naročito kod gojaznih i starijih osoba. Tada nije meren pritisak pa narod nije ni znao za hipertenziju, ali je znao da je puštanje krvi mnogima donosilo trenutna olakšanja.

Vranjevo je 28. februara 1861. godine raspisalo konkurs za lekara i predvidelo platu od 500 forinti godišnje i 30 novčića od posete »da ne bi se narod od pozivanja lekara ustručavao ili pak od lekara zloupotrebljenje činio«.

Do isteka roka za prijavu (15. decembar 1861) na konkurs se prijavilo šesnaest kandidata, među kojima sedam Jevreja i samo jedan Srbin i jedan Hrvat. Jednoglasno je izabran Srbin dr Stevan Vasić, rođen u Rumi 1810. godine. Izbor je potvrdio i magistrat Dištrikta 25. januara 1862. godine.

Kako dr Vasića u Vranjevu nije niko poznavao, dok su dr Knapića (to je bio jedini Hrvat koji se prijavio na konkurs) poznavali, jer je Vranjevo imalo velike kupce žita iz Siska i Karlovca, zatražen je ponovni izbor. Ponovo se sastalo predstavništvo Vranjeva 16. januara 1862. i skupština je bila toliko burna da je u Kikindi, gde je bilo sedište Dištrikta, stigao glas o pobuni u Vranjevu. U svađi oko izbora doktora nije mogao biti donet zaključak, pa je magistrat Dištrikta potvrdio prvobitni predlog opštine Vranjevo.

Postoji dokumenat — pismo — vranjevačkog lekara dr Stevana Vasića od 11. avgusta 1862. godine — upućeno Magistratu Velikokikindskog dištrikta u kome između ostalog piše:

»Kao što se i juče jedan slučaj ljubavne zaraze — Syphilide — pri nekom zanatliji u Vranjevu pojavio, koji je dole potpisanom predstao radi svog lečenja, tužeći se, da je pomenutu bolest od neke bludnice u Beloj Lađi Novobečejskoj pridobio pre 15 dana — tako isto nalazi se i više slučajeva rečene bolesti od ranijeg doba, koji su podobnom prilepljivosti taknuti kod više težački familija pojavili se.

Budući pak da ovaki ljudi stida radi ili sami sebe leče, ili pomoću žena i drugi nezvanika-šarlatana — i tek po krajnjoj nuždi lekarsku pomoć traže, iskao je on da se slobodnice, koje se po krčmama i Bečeju nalaze, od lekarske strane svake nedelje po jedanput vizitiraju«.

To pismo govori da je Novi Bečej u to vreme već imao lekara. Ako se u Kikindi pominje »prvi fizik dištrikta Tobias Hayn« već 1792, a već 1795. i hirurg Milčok, onda se može pretpostaviti da je i Novi Bečej imao lekara već krajem osamnaestog veka što potvrđuje i otvaranje prve apoteke u Novom Bečeju 1802. godine, a u Kikindi je apoteka otvorena dve godine kasnije (1804). Lekari su, kao što to lepo potvrđuje i slučaj Kikinde, prethodili apotekama, jer su ove bez lekara i njihovih recepata nesvrsishodne.

Zaslužuje pažnju lekar novobečejski dr Ljubomir Pavlović, koji je bio vrlo uporan da se u Novom Bečeju i srezu novobečejskom kopaju arteski bunari. On je dokazivao da je i poslednja epidemija kolere 1893. godine, koja je imala katastrofalne posledice, prouzrokovana zaraženom vodom. Zahvaljujući zalaganju dr Pavlovića, Novi Bečej dobija prve arteske bunare krajem devetnaestog veka, mada se tiska voda i voda iz običnih bunara još dugo upotrebljavala za piće i pripremanje jela. Naročito je tiska voda bila dugo korišćena za piće.

Sve do drugog svetskog rata, dobar deo zemljoradničkih porodica u Novom Bečeju i Vranjevu, čije su kuće bile bliže Tisi, upotrebljavali su tisku vodu za piće i kuvanje jela. U cilju što bezbednijeg zahvatanja vode opštine su izgradile četiri splava, takozvana »vodonoše« koji su bili ograđeni i s kojih su žene kantama zahvatale vodu iz Tise. Jedna »vodonoša« je bila u pravcu Čika Ljubine ulice, druga u pravcu Ulice Jaše Tomića i treća u pravcu Ulice Svetozara Miletića, u neposrednoj blizini skele. Vranjevo je takođe imalo jednu »vodonošu« iza razvalina novobečejske tvrđave. Verovatno da zbog toga, sve do 1932. godine i nije bilo arteških bunara u krajevima bliže Tisi. Izuzetak je takozvani Pivnički bunar koji se nalazio u Novom Bečeju na uglu Ulica Vuka Karadžića i Sonje Marinković.

Dr Ljubomir Pavlović je, zahvaljujući, pored ostalog i svojoj upornosti da izdejstvuje kopanje arteskih bunara postao vrlo popularan u celom srezu, pa je imao hrabrosti da se kandiduje za poslanika u Mađarskom parlamentu, na mesto dugogodišnjeg poslanika za srez Novobečejski Gedeona Rohoncija. U toj borbi koja nije bila bez pritisaka, nasilja i podmetanja od strane Rohoncija, narod je poverenje dao dr Pavloviću.

Posle prvog svetskog rata Novi Bečej je imao pet-šest lekara. Taj broj je ostao sve do drugog svetskog rata. To su bili: dr Goldman, dr Grin, dr Stakić, dr Simić i dr Kubaj (tri Jevreja i dva Srbina). Neposredno pred rat došli su još i dr Spajić i dr Fišer, ali su u to vreme napustili Novi Bečej i prestali sa radom dr Kubaj i dr Goldman. U Vranjevu je do 1932. godine bio lekar dr Miloš Vasić, a posle njega dr Živojin Ćeremov sve do drugog svetskog rata, pa i dalje, koji je bio najpopularniji lekar u Novom Bečeju i Vranjevu.

Posle prvog svetskog rata bilo je dve apoteke u Novom Bečeju, jednu je držao prvo apotekar Jasnić, pa zatim Stanojević (nju je kasnije otkupio Oto Knizl), a drugu, koja se nalazila na mestu gde je i danas apoteka u Novom Bečeju, držao je Ladislav Gulović.

Prema tvrdnji starih Vranjevčana prvobitno se apoteka u Vranjevu nalazila na uglu današnjih Ulica Bore Glavačkog i Svetozara Markovića, a držao ju je apotekar Kasander, pa posle njega Mladen Vasić. Kasnije je apoteka premeštena na ugao Ulica Svetozara Markovića i Josifa Marinkovića. Nju je prvo držao Deže Bizek, a kasnije Gliša Veselinov.

Pored lekara i apoteka, Novi Bečej je imao i babicu, koja sve do drugog svetskog rata nije bila mnogo zaposlena, jer se još uvek najveći broj porođaja obavljao u okviru porodice uz asistenciju starije žene iz porodice ili iz susedstva.

Javno parno kupatilo u Novom Bečeju otvoreno je tridesetih godina dvadesetog veka, ali je ono imalo mali promet, pa je vlasnik Horvat jedva sastavljao »kraj s krajem«.

Mi, svakako, ne možemo biti zadovoljni ni sa sadašnjim zdravstvenim prilikama u Novom Bečeju i Vranjevu, iako su se one u celini bitno izmenile izgradnjom velikog broja higijenskih kuća i stanova uvođenjem vodovoda i zdrave pijaće vode, ali još uvek ima mnogo kuća koje ne mogu zadovoljiti ni minimalne higijenske kriterijume. Pored vlage i zemljanog poda, tu su poljski nužnici, nerešeno pitanje kanalizacije za čitav Novi Bečej i Vranjevo — i nerešen problem đubrišta.

Related Articles