Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju

Istražite izvanrednu prošlost Novog Bečeja i Vranjeva kroz stranice knjige 'Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju'. Otkrijte političke događaje, ekonomski razvoj i kulturnu baštinu ovih banatskih gradova kroz bogato dokumentovane priče. Pratite evoluciju od najranijih dana do savremenosti, istražujući složene niti političkih intriga, ekonomske transformacije i kulturnih uspona. Proživite prošlost kroz oči autora, dok se stranice knjige otvaraju pred vama, pružajući jedinstvenu perspektivu na život i nasleđe ovih značajnih lokaliteta.

Evolucija poljoprivrede u Novom Bečeju

Evolucija poljoprivrede u Novom Bečeju: Od stoca do mašinskih vršalica

Hatar Novog Bečeja ima oblik nepravilne geometrijske slike. Pravcem sever — jug prostire se u dužini od 26,2 km, a pravcem istok—zapad 24,8 km. Najduža osa hatara pruža se od najjugozapadnije tačke Bisernog ostrva ka najisturenijoj tački na severoistoku, i iznosi 30,5 km. Karakteristično je da se hatar prostire s obe strane Tise, tako da jednim manjim delom zahvata i prostor Bačke. Ukupna površina hatara iznosi 282 km2, odnosno 28.311 ha. Najvećji deo hatara je na banatskoj strani i zauzima površinu od 24.220 ha. Delovi hatara prostiru se uz desnu obalu Tise: Biserno ostrvo sa 2.678 ha, Medenjača sa 909 ha i Karakter sa 504 ha.

Životna nesigurnost pod Turcima i relativno mali broj stanovnika opredeljivao je stanovništvo na stočarstvo. Tako je to bilo i u prvim godinama posle proterivanja Turaka. Ratarstvom se bavilo tek toliko, da se zadovolje potrebe domaćinstva.

Stočarstvo je imalo prednost nad ratarstvom, jer se sa stokom moglo lakše ostvarivati nomadski život i seliti s jednog mesta na drugo.

Goveda i ovce predstavljali su glavni vid stočarstva. Ovca je služila za dobijanje vune i mleka, dok je goveče korišćeno kao vučna snaga i za klanje.

Još u drugoj polovini osamnaestog veka činjeni su napori da se uvede kvalitetna merino ovca, ali bez uspeha. Kod seljaka je ostala pramenka i cigaja, koja je tokom vremena potpuno potisla prameniku.

Za vreme poslednjih ratova s Turskom, govedarstvo je nemilosrdno uništavano, jer je austrijska vojska bila slabo snabdevena, pa je jednostavno pljačkala stanovništvo tamo gde se zadesila. Stanje se popravilo nabavkom krava iz Erdelja i kolonizacijom Nemaca koji su u Vojvodinu doveli francusko crveno goveče, koje je ukrštano sa podolskim i kasnije sa simentalskim govečetom. S porastom stanovništva rastao je značaj govedarstva, jer se potrebe za mesom i mlekom nisu mogle podmirivati na dotadašnji način.

Svinjogojstvo se počelo razvijati tek posle proterivanja Turaka. Kolonlizacijom Nemaca svinjogojstvo je dobilo jači podsticaj, posebno u Banatu, koji je bio poznat po svojim vašarima svinja u Temišvaru.

Početkom devetnaestog veka nastao je veći dogon svinja iz Srbije, gde je gajena »srpska šumadijska mangulica«. Svinjari iz Srbije terali su na vašare, preko Save i Dunava, čitave čopore, a njihovo putovanje trajalo je po više nedelja čak i po tri-četiri meseca. Trgovci su obično polazili na put sa mršavim svinjama, a uz put su dobro hranjene, s obzirom na dugo putovanje, svinje su stizale na mađarske pijace ugojene.

Zabeleženo je da je 1833. godine knez Miloš poslao, na poklon, nadvojvodi Josipu 10 krmača i 2 nerasta »bele srbijanske mangulice«. One su pokazale odlične rezultate, te su se za njih veleposednici prosto otimali. Ta mangulica je potpuno  istisnula  stare  mađarske   pasmine svinja.

Za razliku od ostalog stočarstva, konjarstvo se razvijalo, zahvaljujući pre svega državnoj inicijativi. Država se pri tome rukovodila vojnim razlozima i već 1785. godine osniva prvu vojnu ergelu. Država je podsticala i opštine da podižu ergele i da drže rasne pastuve. Seljaci su podsticani tako, što su za svaku kobilu, opasanu državnim pastuvom, dobijali po jednu forintu u gotovu, a posle četvrtog opasivanja dobijali su na poklon ždrebnu kobilu. Pored toga, ti seljaci su bili oslobođeni kuluka sa zapregom, dok su oni najbolji dobijali i posebne premije. Tako je Vojvodina udarila temelje svom konjarstvu, koje je predstavljalo naprednu granu stočarstva sve do drugog svetskog rata.

Guverner Banata grof Mersi, podigao je 1733. godine fabriku svile u Temišvaru. U cilju gajenja bube naselio je Italijane i Špance. Gajenje buba bilo je, pored raznih drugih načina, podsticano i zakonom. Tako je zakon obavezivao svakog muškarca u Bačkoj, da pre stupanja u brak zasadi i odneguje nekoliko dudova. U Novom Bečeju i Vranjevu postojale su, sve do tridesetih godina dvadesetog veka, polja zasađena dudovima — takozvane — dudare. Dudovi su bili najčešće viđeno drvo po dvorištima, ulicama i drumovima sve do drugog svetskog rata.

Naseljavanje Vojvodine u toku osamnaestog veka sužavalo je prostor za gajenje stoke. Pustare su, još za vreme Marije Terezije, s ostalom slobodnom zemljom preoravane. Tako je ratarstvo krajem osamnaestog veka zauzelo prvo mesto u privredi Banata, razumljivo i u Novom Bečeju i Vranjevu.

Obrada zemlje početkom osamnaestog veka bila je primitivna. Oralo se ralicom i to jednom u godini. Ralica je iz ovih krajeva relativno brzo iščezla i ustupila mesto drvenom plugu, koji postepeno dobiva gvozdene delove.

U razvoju (i primeni agrarne tehnike naši krajevi su imali tu srećnu okolnost što je kolonizacijom raznih naroda došlo do široke izmene iskustava, a zemlje je po isterivanju Turaka bila tako reći nenačeta (nekorišćena), pa je bila izuzetno plodna i izdašno nagrađivala svaki trud. Istina, da je kultivisanje zemlje zahtevalo mnogo napornog rada, ali se sve to višestruko vraćalo.

U početku osamnaestog veka ratarstvo se zasnivalo na gajenju pšenice. Njive su ručno zasejavane žitom dve godine uzastopce, da bi posle jednu godinu bile pod ugar i služile za ispašu stoke. Manje parcele zasejavane su konopljom (kudeljom) ili povrćem, ali sve to samo radi zadovoljenja potrebe svog domaćinstva.

Mora su, međutim, istaći da su još 1722. godine osnovana tri ugledna gazdinstva za gajenje povrća: u Temišvaru, Vingi i Modošu (Jaša Tomić). Povrtarstvo se razvija i u Bečeju, Akaču, Čoki, Sanadu, Kanjiži i još nekim mestima.

Kukuruz se u Vojvodini prvi put pominje 1716. godine i to u Sremu. Njegova pojava značila je velike promene ne samo u ratarstvu nego posebno za stočarstvo. Svinjogojstvo je sa žira, kojeg je zbog iskrčivanja šuma bilo sve manje, moglo preći na kukuruz. U samom ratarstvu se sa monokulture, koja je jako iscrpljiivala zemlju, prešlo na dvopoljni plodored.

Kukuruz, međutim nije, sve do druge polovine devetnaestog veka, bio prihvaćen. Delom zbog neprekidne konjunkture pšenice, ali glavni razlog je bio što je on iziskivao znatno više rada nego pšenica.

U drugoj polovini osamnaestog veka nemački kolonisti su doneli krompir u naše krajeve.

Prilično dugo, skoro sve do polovine devetnaestog veka, primenjivao se dvopolni sistem. U pojedinim rejonima ugar se ne ore. Oranje je obavljano volovima vrlo sporo, a plugovi su bili teški i nezgrapni, drljače su se retko upotrebljavale, a imao ih je samo mali broj domaćinstava. Valjak se skoro i nije upotrebljavao, nego su postojale takozvane rolje (dve daske opšivene poluoblicama) ili od pruća ispletene »brane« kojima se vlačilo žito (posle ručne setve pokrivalo zemljom). Đubrenje je slabo korišćeno, a samo je poneko to činio takozvanim torisanjem stoke na njivama.

Setva je obavljana ručno, a žnjelo se srpom ili kosom. Vršidba je obavljana konjima na za to pripremljenom gumnu. Žitnih ambara nije bilo nego su seljaci pšenicu čuvali po jamama, sobama ili sanducima, a najveći deo je odmah posle vršidbe prodavan žitarskim trgovcima. Prinos po jutru se kretao od deset do dvanaest merova (merov 56 kg).

Pravu revoluciju u poljoprivrednoj proizvodnji predstavljalo je uvođenje mašinske obrade. Prve vršalice i žetalice stižu u Ugarsku, pa i u čitavom tom delu Evrope, početkom druge polovine devetnaestog veka iz Engleske i Amerike.

Novi Bečej je imao tu čast da, u tom pogledu, bude lučonoša u Ugarskoj. Novobečejac Jožef Feher, kupio je od engleske firme Klejton Šatlevort 1852. godine prvu vršalicu u Ugarskoj. To je bila 310, vršalica proizvedena u fabrikama navedene engleske firme. Ta vršalica radila je sve do 1900. godine, kada je preneta u muzej u Budimpeštu, gde se i danas nalazi.

Veliki otpor bio je prema kukuruzu ili krompiru što znači, da su izbegavane kulture koje su zahtevale mnogo rada oko okopavanja i zagrtanja. Interesantno je istaći kaiko su se vlasti borile oko prihvatanja određenih useva: »U Nadalju je 1818. godine bio kažnjen 31 domaćin sa po dva dana zatvora u okovima zbog protivljenja gajenja krompira«. U Mošorinu je 1819. godine kažnjeno sa po 3 dana na popravci puteva i nasipa 142 domaćina, što ne okopavaju kukuruz, ne oru ugar, ili nisu iskrčili livade.

Ni stočarstvu nije poklanjana potrebna pažnja. Teško je bilo privoleti seljaka na gajenje rasne stoke, već su se dugo održala goveda koja nisu tražila posebnu negu. Najveći deo goveda bio je namenjen prodaji (za klanje) i u želji da obezbede što bolju telad, sve do polovine devetnaestog veka, krave skoro i nisu mužene.

Poljoprivreda je dugo predstavljala osnov privrednog života Austrije. Zbog toga je sasvim razumljivo što je Dvor, odmah po oslobođenju Banata od Turaka, učinio napore da se od njega stvori pokrajina sa izuzetnim statusom i sa i najnaprednijom poljoprivredom u Ugarskoj.

Prilično dugo, posle oslobođenja od Turaka, sve do sedamdesetih godina osamnaestog veka stočarstvo je bilo osnova trgovine, a proizvodima ratarstva raspolagala je samo vlastela. I kada se broj stanovnika, kolonizacijom Nemaca i preseljenjem graničara iz Bačke i Pomorišja povećao, još uvek je proizvodnja žitarica jedva podmirivala potrebe stanovništva, a u najboljoj godini i potrebe stajaće vojske na teritoriji Banata. Ukoliko bi se jedne godine pojavio višak i za prodaju već sledeće, pa i dvetri za redom, bilo je nerodica i glad, te se moralo računati sa rezervama za te prilike. Tek od 1795. u Velikokikindskom dištriktu se javljaju nekoliko vrlo rodnih godina, što je, u uslovima rata s Napoleonom i visoke konjunkture stoke i ratarskih proizvoda pružilo šansu stanovništvu da se oslobodi dugova. To je doprinelo da su do 1801. godine u Velikokikindskom dištriktu likvidirane sve zaostale obaveze koje proističu iz poreza i drugih dažbina.

Sušnih, takozvanih gladnih godina, bilo je i kasnije, a jedna od takvih zabeležena je u Bečeju i Vranjevu. Novi Bečej i Vranjevo zadesila je jedna od teških suša 1863. godine. Od proleća do kasne jeseni nije palo ni kapi kiše. Donje-ritske zemlje su ispucale i sasvim opustele, a vlasnici gornje zemlje nisu imali prinose ni koliko su utrošili semena prilikom setve.

Zemlja se već 1775. godine sastojala iz stare zemlje koja je služila kao oranica, ili livada i ritske zemlje (iberlanda). Postojala je i treća vrsta takozvana rezervatska, koja je u stvari predstavljala staru zemlju, ali lošeg kvaliteta. U Velikokikindskom dištriktu bilo je 58.583 jutra stare zemlje, a iberlanda, premerenog 1814. godine, preko 90.000 jutara.

Prema nekim podacima je, još 1795. godine, čak i stara zemlja »naturana« pojedinim porodicama samo da bi se obezbedilo što više poreza, radi dobijanja sredstava za rat s Francuskom.

Postojali su brojni primeri gde su pojedinci želeli da se oslobode zemlje i ustupali je drugome po najminimalnijoj naknadi, a ne retko, i besplatno. Kasnije su njihovi potomci uzaludno tražili da im se ta zemlja vrati. Tako je, na primer, Živan Krompić iz Vranjeva, 29. maja 1802. tražio da mu se vrati cela sesija, koju je, 1794. godine, poklonio Timoteju Jankoviću iz Vranjeva. Živan Iličić iz Kikinde ustupio je celu sesiju Anti Kontriću i jedan i drugi su sesiju opteretili zaostatkom poreze.

Posebnu vrstu zemlje predstavljale su pustare. To je zemlja koja je služila samo za gajenje stoke. One su izdavane putem licitacije pod zakup. Tako je pustaru Arač u Vranjevu zakupio 1. maja 1780. do 30. aprila 1781. godine Pavle Černovič de Mača za 1.054 forinte. Pustara je imala 3.117 jutara uglavnom dobre zemlje. Kako Černovič do 1. marta 1782. godine nije isplatio ceo zakup, magistrat je zaključio da mu zapleni stoku na pustari Torda. Pustaru Arač je 14. marta 1791. godine zakupio Petar Birimac iz Bašaida, bivši senator Dištrikta, za 1.325 forinti.

U Vranjevu je 1. maja 1831. godine iberland uživalo 731 domaćinstvo od kojih samo 41 nije bilo srpsko. Iznad 100 forinti arende i opštinskih troškova plaćali su: Todor Bunjevac 486, Toma Boberić 255, Arsen Glavaš 208, Tadija Glavaš 174, David Glavaš 293 i Isak Glavaš 80 forinti.

Za 1853. godinu u Vranjevu je popisano 757 kućnih brojeva, od kojih su 452 ratara plaćala desetak. Od tih 452 bilo je svega 6 koji nisu bili Srbi. Niko nije imao više od dve sesije, pa i dve su imali svega dva ratara: Todor Bunjevac i Kuzman Kikić.

Regulacijom Tise, izgradnjom nasipa i presecanjem meandri oslobođen je priličan deo plavnog zemljjišta u novobečejskom i vranjevačkom ataru.

Novi Bečej je imao relativno malo stare zemlje, pa su se zato i graničara iz Bačke, prilikom preseljenja u Banat, naselili u Vranjevu gde je bilo znatno više takve zemlje. U to vrstu zemlje su se, u Novom Bečeju, mogli svrstati Borđoš, Berek i Garevac, a sve ostalo su bile livade, ritska zemlja i jaruge. Vranjevo je imalo više stare zemlje, ali i ono je imalo dosta takozvanog iberlanda. Prema podacima Vranjevo je 1784. godine imalo 5.532 jutra stare zemlje (konstitutivne), 8.492 jutra iberlanda (ritska zemlja) i 11.397 jutara močvara, koje su izgradnjom nasipa i regulacijom Tise, kao i izgradnjom kanala za odvodnjavanje, pretvorene u obradivu zemlju ili pašnjake.

Novi Bečej kao spahiluk kupio je 1782. godine Pavle Hadžimihajlo, a njegovi potomci (po ženskoj liniji Rohonci i Šojmoš) ostali su posednici sve do drugog svetskog rata.

Miraz, koji je Rohonci dobio od porodice Hadžimihajla-Sisanjija, nalazio se na Bisernom Ostrvu u površini od 650 kat. jutara. Rohoncijevi su bili vrlo napredni poljoprivrednici, pa je Lipotov naslednik Gida, pored ostalog, držao konje za trku, koji su bili čuveni i van granica Austro-Ugarske. Osvajali su prva mesta na mnogim trkama i dobili vrlo vredne nagrade širom Evrope.

Imanje je imalo rogatu stoku (podolsko goveče) i priplodnu rasu mangulica krmača. Rohonci je po svojim proizvodima: izvanrednom povrću, voću, grožđu i vinu, bio poznat i u Segedinu, Novom Sadu pa i u Budimpešti.

Plodored, na imanju Rohonci 1911. godine izgledao je ovako: devet katastarskih jutara pod belim ananas jagodama od kojih se pravio džem. Džem je izvožen u Nemačku i Rusiju. Na dva jutra su gajene maline za proizvodnju malinovog soka i džema; na deset jutara su bile breskve i to dvadeset izuzetnih vrsta; na deset jutara su bile višnje, trešnje, kruške, kajsije i jabuke; dvadeset jutara bilo je pod dinjama specijalnih vrsta, među kojima je bio čuven »tiski biser«; na sto jutara bili su vinogradi sa sto dvadeset vrsta delikatesnog grožđa; iz grožđa se proizvodilo izvrsno vino koje je flaširano u ukusne butelje i kao takvo nalazilo prođu u Segedinu i u Budimpešti; na deset jutara gajeno je povrće, i za potrebe sopstvene ergele bilo je četrdeset jutara pod lucerkom.

Prinosi po jutru iznosili su 1911. godine: pšenice 11 metričkih centi, ječma 12 q, i ovsa 13 q. Godine 1910. prinos kukuruza bio je 15 q po jutru, i prosečan desetogodišnji prinos kukuruza iznosio je 15 q.

Voće, grožđe i vino, kao i bostan Rohoncija bili su izuzetnog kvaliteta, znatno iznad proizvoda bilo kog domaćinstva u Novom Bečeju, sve do tridesetih godina dvadesetog veka, tj. do izbijanja velike poljoprivredne krize, kada je bilo teško plasirati na novobečejskoj pijaci takvo kvalitetno voće, grožđe i dinje. Tako je tridesetih godina dvadesetog veka dinja potpuno iščezla s imanja Rohonci, a voće i grožđe se javlja i posle krize, ali zbog visoke cene teško je nalazilo kupce u Novom Bečeju.

Pod uticajem imanja Rohonci voćarstvu i vinogradarstvu se u Novom Bečeju i Vranjevu poklanja veća pažnja. Stvaraju se, tridesetih godina ovog veka, prvi rasadnici (Farkaš i Sekreš). Loza i voće od Rohoncija prihvaćeni su i u Bačkom Gradištu, Kumanu, Čurugu i drugim okolnim selima.

Imanje Elemera Šojmoša nalazilo se u neposrednoj blizini Novog Bečeja. Šojmoš je potomak unuke Pavla Hadžimihajla, a imanje je njegov predak, Đula Urban, dobio kao miraz. Ono se sastojalo od sedamsto katastarskih jutara i nalazilo na prostoru od Tise, gde je sada rasadnik, pa do puta koji vodi za Kumane i na jug — prema Kumanu do puta za poljoprivredno imanje Sokolac koji se odvaja od puta za Kumane. Ekonomske i stambene zgrade, kao i dvorac nalazili su se na mestu današnjeg rasadnika i ustave na kanalu (na tom mestu kanal ističe iz Tise). Tu je bilo četrnaest velikih zgrada zidanih ciglom i pokrivenih crepom. Najveći deo nj|ih je ostao sve do posle drugog svetskog rata. Samo je dvorac, koji je bio u parku u gustoj šumi, porušen još 1934. godine.

Imanje je imalo ergelu polukrvnih konja s trideset kobila i šezdeset ždrebadi. Na šezdeset katastarskih jutara bio je vinograd. Bilo je čuveno po, za tadašnje prilike, velikoj staklom pokrivenoj oranžeriji iz koje se povrće prodavalo ne samo u Segedinu, Budimpešti i Beču nego i u Nemačkoj i drugim susednim zemljama.

Prinosi po jutru na imanju Šojmoši 1911. godine iznosili su: 12 q pšenice, 9 q ječma i 11 q ovsa. Desetogodišnji prosečni prinosi iznosili su: pšenica 10 q, ječma 10 q, ovsa 8 q i kukuruza 15 q.

Pored navedenih imanja postojalo je još jedno koje je bilo i najveće, ali koje se nije ničim posebno isticalo. To je takozvani Velika salaš, koji se sastojao iz nekoliko ekonomija: ekonomija Sokolac, ekonomija u Brođošu, ekonomija u Prečkoj i ekonomija na Bisernom Ostrvu. Sve je to bilo vlasništvo Emilije Ivanović, ćerke čuvenog veleposednika Lazara Dunđerskog, koji je ovo imanje kupio od potomaka Šišanji i dao svojoj ćerki Emiliji kao miraz, kada se udala za dr Ivana Ivanovića. Imanje je sve do agrarne reforme 1923. godine obuhvatalo 3.997 katastarskih jutara.

Novi Bečej je do drugog svetskog rata imao još nekoliko veleposednika, kao što su Miroslav Nićin u Vranjevu, Bakrk i Vajspart u Novom Bečeju, zatim porodice Glavaški i Bunjevački u Vranjevu i dr.

Prosečan prinos po katastraskom jutru u Torontalskoj županiji 1910. godine iznosio je 8 q pšenice, 6,5 q ječma, 6,5 q ovsa, 7,3 q raži i 14,6 q kukuruza.

Period između dva rata karakteriše uvođenje mašina u zemljoradnju i nagli pad cena poljoprivrednih proizvoda izazvan hiperprodukcijom i svetskom poljoprivrednom krizom od 1929—1933. godine. Kriza se u Novom Bečeju, Banatu i u severnim delovima Jugoslavije javlja godinu dana kasnije, ali je njeno dejstvo produženo do 1936. godine.

Zvuči čudno da je u Novom Bečeju, u periodu između dva rata, uvođenje mašina u poljoprivredu išlo znatno sporije na velikim imanjima nego kod ostalih imućnijih vlasnika zemlje, ali je to bila činjenica. Veleposednici Ivanović i Šojmoši živeli su u Budimpešti, a i Rohoncijevi naslednici su posle prvog svetskog rata dobar deo godine provodili u gradovima Mađarske. Imanja su prepuštali nadzornicima (išpanima).

Svako unapređivanje proizvodnje zahtevalo je nove investicije, a vlasnici za to nisu bili zainteresovani, nego su nastojali da iz imanja izvuku što više.

Nije samo zastareli način rada, bez primene mehanizacije, uticao na nisku produktivnost, nego i niske plate biroša na veleposedničkim imanjima. Plate su bile znatno niže na spahilucima nego na salašima imućnijih zemljoradnika.

Biroši su i pored niske plate ostajali na spahilucima, ne samo zato što se tamo manje radilo nego kod drugih vlasnika salaša, već zato što su bili »vezani« za ta imanja. Na tim spahilucima su se rodili, ne samo oni, nego i njihovi očevi i dedovi, pa su bili privrženi toj kući, delu bašte i komšiji-birošu. Ta njihova »vezanost« za spahiluk je dobrim delom posledica i njihove kulturne zaostalosti. Najveći broj biroša bio je nepismen, jer zbog velike udaljenosti od škole nije imao uslove za školovanje. Oni zapravo nisu ni znali da bi na drugom mestu, uz malo drugačiju odnos prema radu, mogli obezbediti sebi i svojoj porodici duplo bolje uslove za život.

Iz ovakve ocene treba samo delom izuzeti spahiluk Rohonci na Bisernom Ostrvu, koji je sve do privredne krize prednjačio u proizvodnji voća, povrća i u vinogradarstvu. Međutim, i tamo su se ratarski radova obavljali na način svojstven propadajućem feudalizmu (spahilucima).

Atarnom reformom, kao agrarni interesenti nisu bili obuhvaćeni Mađari iako je u Novom Bečeju najveći broj njih bio bez zemlje. Oni su bili sluge, biroši, nadničari i radili kod vlasnika zemlje »iz četvrtog«. To znači, da vlasnik na svojoj zemlji, na primer, zaseje kukuruz, a »četvrtar« (tako su nazivali tog koji radi za četvrti deo) ga tri puta okopa, obere i poseče kukuruzovinu, da bi tako dobio četvrti deo, od proizvedenog kukuruza na toj parceli. Pšenicu su kosili iz — takozvanog — risa. Ris je bila nagrada u naturi u ovom slučaju u pšenici, još neovršenoj, u krstinama.

Veliki broj mađarskih porodica u Novom Bečeju i Vranjevu, nije tražio zaposlenje u poljoprivredi već su njihovi odrasli muški članovi radili najteže fizičke poslove — kopali kanale i gradili puteve i nasape. Takvih radnika, kubikaša, bilo je nekoliko stotina.

Na veleposedničkim imanjima (spahilucima) bilo je zaposleno nešto preko stotinak biroša, a na raznim drugim salašima još oko dvesto pedeset biroša ili slugu. Ostali poljoprivredni radnici nalazili su posao kao nadničari ili risari i četvrtari.

Kontakt biroša s gradom i civilizacijom, u užem smislu, predstavljao je povremeni odlazak na novobečejsku pijacu, a ponekad su mlađi, nedeljom uveče, odlazili u kafane na igranke.

Život tih porodica se međusobno nije razlikovao, jer su im uslovi bili potpuno izjednačeni. Plate male, mnogo dece, uslovi stanovanja i rada isti za sve. Svaka porodica imala je jednu veću sobu, a po dve porodice zajedničku kuhinju s dva šporeta. Za zimu su imali peći od blata koje su ložene slamom ili ogrizinama od kukuruzne šaše. Ložište tih peći bilo je u kuhinji, a u sobama kao i u kuhinji pod je bio zemljan.

Nadničarenje je bio razvijen oblik zapošljavanja u poljoprivredi. Među nadničarima je bilo najviše žena koje su se u sezoni kopanja ili branja kukuruza, pa i kosidbe pšenice uključivale u poljoprivredne poslove, a ostalo vreme provodile kao domaćice. Na Bisernom Ostrvu kod Rohoncija je, pored tridesetak biroša bilo od proleća pa do kasne jeseni zaposleno stotinak nadničanki. Velika prostranstva pod voćem, bostanom, vinogradima i povrćem zahtevala su stalan rad, pa su nadničarke, uglavnom devojke, tamo i noćivale. One su ponedeljkom, još pre svanuća, odlazile na Biserno Ostrvo, a u subotu uveče su se vraćale svojim kućama. Na imanju su spavale po šupama i magacinima, a hranu su pripremale same.

Na imanju Emilije Ivanović, sve do drugog svetskog rata, korišćena je za skoro sve radove volovska zaprega. Volovi su bili podolske rase s velikim rogovima. Na tom imanju su i krave bile podolske rase. One su bile slabo mlečne pa nisu zbog mleka ni gajene, nego radi telenja pri čemu su muška ostavljana za vuču a ženska za klanje.

Šojmoši i Rohonci su poslove obavljali konjskom zapregom.

Celo Šojmošijevo imanje, uključujući i zgradu-dvorac u Novom Bečeju, izuzev oranžerije, kupio je optant iz Siriga kod Segedina (Mađarska) Vićentije Marković. Imanje je kupljeno kompletno sa stokom, oruđem za rad i sve drugo što se u ekonomskim zgradama i zgradama za stanovanje zateklo. Na imanju je bilo stotinak krava, pedesetak konja i dvesto-tristo komada svinja. Biroši koji su se zatekli na imanju zadržali su svoj raniji status.

Oranžeriju je kupio žandarmerijski major u penziji Kosta Radić iz Pančeva i koristio je sve do 1932. godine, kada je, zbog izbijanja privredne krize, postala potpuno nerentabilna.

Pored tih imanja bila su velika i ona Miroslava Nićina u Kerektovu, Steve Glavaškog u Vranjevu, Vajspartova u Jarugama i nešto manje Bakrk takođe u novobečejskim Jarugama. Vajspartovo imanje, iako je zemlja bila relativno loša, davalo je dobre prinose, zahvaljujući dobroj obradi i đubrenju.

Nije samo Vasjpart uspevao da iz zemlje u potesu Jaruge izvlači dobre prinose, nego je čitav potes bio dobro obrađivan. Zemlja je obezbeđivala prihode koji su prevazilazili troškove uložene za njenu obradu.

Traktori su bila retkost sve do početka drugog svetskog rata. U Novom Bečeju i Vranjevu nije bilo više od četiri-pet traktora. Desetak godina pred drugi svetski rat vršidba se obavljala, uglavnom, vršalicama koje su pokretale parne lokomobile, a samo tu i tamo se moglo videti da još poneko vrše konjima. Četrdesetak vršalica, koliko ih je bilo u Novom Bečeju i Vranjevu, obavljale su vršidbu za dvadesetak dana.

Za poljoprivredu, sve do pred drugi svetski rat, bili su karakteristični salaši. Salaše su imali i vlasnici manjih parcela, ako je zemlja bila u neposrednoj blizini opštinskih pašnjaka, na kojima se napasala stoka i živina. Na Šimuđu je bilo pedesetak salaša koji su gotovo bili ušoreni u manju ulicu. Tu je bila i osnovna škola s prvim i drugim razredom. Mnogo salaša je bilo i oko Crne Bare, tako da je i železnica, tu, na otvorenoj pruzi, izgradila svoje stajalište za putničke vozove. Jutarnji voz koji ide za Kikindu, a popodnevni koji od Kikinde ide prema Zrenjaninu zaustavljali su se na stajalištu Crna Bara. U Vranjevu je 1910. godine bilo 285 salaša, a u Novom Bečeju oko stotinak.

Salaši su u periodu obrade zemlje konjskom, a posebno još ranije volovskom zapregom, bili prosto neophodni. Posebno se to odnosi na one vlasnike čija je zemlja bila u udaljenijem delu hatara od naselja. Pojedinci su, i to ne mali broj, imala zemlju udaljenu i po deset-petnaest km od sela. Zamislimo koliko treba volovskoj zaprezi da prevali taj put u jednom pravcu najmanje dva i po sata i toliko za povratak, a to znači izgubljenih četiri-pet časova rada, u odnosu na onog koji je na svojoj zemlji imao salaš. S konjskom zapregom se taj put prevali brže, ali i u tom slučaju u oba pravca treba izgubiti dva-tri sata. Nije samo gubitak vremena u pitanju, nego još značajnije od toga je koliko se konji zamore dok odkasaju do tako udaljene njive i zatim, posle celodnevnog oranja ili svakog drugog rada, uveče treba onako umorni da prevale put do kuće, pri čemu se mora računati i na kas, jer vlasnika i kod kuće čekaju poslovi, a i priprema konja za sutrašnji rad.

Mnogi su u iščezavanju salaša videli samo želju zemljoradnika da bude u selu, gde su mu dostupna sva savremena dostignuća za život i razonodu i gde mu je neuporedivo lakše školovati decu. Nema sumnje da je to značajan motiv uz poboljšanje ekonomskih uslova, ali značajan faktor u rušenju salaša su, uz smanjenje poseda, i traktori i sva druga mehanizacija vezana za njih. Brzina kojom se traktorom stiže do njive, i ubrzaniji rad, omogućuje uspešno obavljanje posla, uz male materijalne žrtve oko potrošnje nafte ili benzina za odlazak i povratak, prema onom šta dobija, živeći s porodicom na selu.

Prosečan prinos za period 1930—1940. godine iznosio je 10—12 metričkih centri pšenice, ili 15—18 metrički centri kukuruza po katastarskom jutru.

Sve do drugog svetskog rata zadržana je praksa, uvedena još u vreme prihvatanja plana barona Kotmana, da u cilju obezbeđenja dobrog stočnog podmlatka opštine drže bikove, veprove (nerastove), a u nekim opštinama i pastuve. Novi Bečej i Vranjevo su takođe imali opštinske bikove i veprove, koji su držani u opštinskim bikarnicama. Bikarnice su bile na periferiji naselja, a bikovi i nerastovi priključivani su čoporima krava, odnosno krdima svinja, kada se ova doteruju na ispašu.

Stoke je bilo mnogo. Goveda su sačinjavali pored krava i mnoštvo volova koji su bili sve do kraja devetnaestog i u prvim godinama dvadesetog veka glavna vučna zaprežna snaga u imućnijim domaćinstvima i na spahilucima. Veliki broj goveda držan je u početku dvadesetog veka i zbog đubreta, jer se zemlja sve više đubrila isključivo stajskim đubretom.

Čuvari stoke, ili seoski pastiri — kako su ih nazivali — bili su u ugovornom radnom odnosu sa opštinom, a oni su uzimali sebi za pomoćnike mladiće od petnaest do dvadeset godina tzv. bojtare. Postojao je čuvar seoskih krava koga su svi u selu poznavali kao kravara. Volovi su se čuvali odvojeno u takozvanim volijama (naziv za čopor volova), a čuvao ih je opštinski govedar. Telad su čuvali teočari, a plaćali su ih vlasnici za telad koja se isteruje na ispašu. Konje su čuvali takozvani čikoši, svinje svinjari.

Related Articles

Grafička industrija

Prehrambena industrija

Industrija obuće