Putovanje kroz Novi Bečej: Istorija, događaji, ljudi

Putevima prošlosti: Otkrijte bogatu istoriju, zanimljive događaje i nezaboravne ljude koji su oblikovali Novi Bečej kroz vreme, dok se zajedno vraćamo u srce ovog prelepog grada na obalama Tise.

Nekadašnji centar Novog Bečeja

Zelena ostrva

Sela i gradovi u vojvođanskoj ravnici deluju kao zelena ostrva u moru obradivih njiva. Težnja da se svaka stopa plodne banatske zemlje iskoristi za proizvodnju ratarskih kultura, lišila je polja možda čak i najnužnijeg drveća. Velika su prostranstva, naročito u srednjem i severnom Banatu, gde ne postoji tako reći ni drvceta. Samo su salaši bili opkoljeni zelenilom bagrema ili duda. Po neko drvo je raslo uz drum koji povezuje sela i gradove. Sve ostalo je ili obradivo zemljište ili ledina koja služi za pašu seoskih krava i druge stoke. Drveće je do te mere bilo retkost da zemljoradnik u uslovima najveće letnje žege i najtežih radova, kosidbe, nema mogućnosti da se odmori u hladu drveta. Kilometrima se može ići na sve četiri strane, a da se ne prođe pored nekog drveta.

Za razliku od njiva, sela i gradovi su za ravničarske prilike čak izuzetno bogati zelenilom. Drvoredi bagrema i duda duž svake ulice i to sa obe strane. Dvorišta su takođe puna drveća, a bašte voća. Tako su izgledali Novi Bečej i Vranjevo, ali i sva druga naseljena mesta u Banatu i čitavoj Vojvodini. To zelenilo sela i gradova prosto nameće pitanje otkud tolika briga za uzgoj drveća?

U selima se smatra posebno lošim domaćinom, onaj koji ispred svoje kuće, čitavom dužinom placa na kome se kuća nalazi, nije zasadio drveće. Čim je kuća završena, odmah se zasađuje i drveće prvo na ulici, zatim u dvorištu pa tek onda voće u bašti. Prezir koji se oseća prema onom koji je izvadio staro, a da nije posadio mlado drvo, nešto je normalno u svakom mestu, a da niko i ne razmišlja otkud taj, maltene kult prema uličnom drveću.

Priroda je uopšte pravedna, što se na svakom koraku potvrđuje. Tu svoju vrlinu je ispoljila i kad je u pitanju blagorodna banatska ravnica. Bogatu i lepu ravnicu sa plodnim poljima, ona je začinila i nekim nedostacima. Bez tih mana ne bi se samo u pesmi reklo: "Vojvođanska ravna polja, lepša ste od raja..." Nije smela priroda sva dobra prosuti u jednom kraju a druge zasuti samo manama. Ona je vrline morala dati i drugima, pa je tako postupila i u slučaju banatske ravnice.

Leti, ova polja obrasla zlatnim klasjem pšenice i ječma, jedrim stabljikama zelenog kukuruza i raskošnim cvetovima suncokreta predstavljaju prekrasnu sliku na kojoj se oči i duša odmaraju, a čoveka, kada udiše opojan miris poljskog cveća i svežeg zelenila obuzima prava milina. U tom periodu priroda deli i drugi deo svoje pravde. Ta blagom izdašna zemlja se već od maja pa sve do jesenjih kiša prilično prosuši, a naročito u svom površinskom delu, da bi se vegetacioni period, odnosno ciklus rasta i sazrevanja poljskih useva uspešno izvršio. Istovremeno se toj lepoti stavlja teg i na drugi tas terazija i priroda tako obezbeduje svoju uobičajenu ravnotežu. Isušena zemlja u gornjem sloju postaje rastresita i lako se sitni i pretvara u lako pokretnu prašinu. Dovoljan je najmanji povetarac, a pogotovu prolazak zaprežnih vozila, pa da se zemlja sa puteva gde je uvek pretvorena u prašinu, raznese po njivama i usevima. Naseljena mesta doživljavaju isto to, kao i ravničarska polja, samo u još većem obimu, jer je saobraćaj koji se odvija u ulicama intenzivniji i samim tim prašina veća jer je deblji sloj prašine na putevima. U to vreme, kada su stvarane ulice, one po pravilu nisu bile asfaltirane ili kaldrmisane, pa se svakim prolaskom kola dizao oblak prašine, od koje se čovek teško mogao da zaštiti.

Iskustvo je pokazalo, da se ta prašina koju zaprežna vozila podižu ulicom ne širi odmah u kosoj liniji levo i desno - već se skoro vertikalno podiže u visinu čak i desetak metara, da bi ih gore vazdušne struje raznele po okolini.

Čovek je došao do zaključka da je jedina i prava zaštita od te prašine udaljavanje kuća od kolovoza i zasadivanje drveća ispred kuća, ne samo duž ulice, već i u dvorištima i baštama. Lisnate krošnje drveća predstavljaju neku vrstu krovne zaštite, kao kišobran na kojima se zadržava najveći deo prašine.

Otuda u svim ravničarskim naseljenim mestima drvoredi po širokim ulicama, dudovi po dvorištima koji imaju velike krošnje i voće po baštama koje obavezno ima svaka kuća. Prema tome, iz čisto zdravstvenih razloga, naseljena mesta u ravnici su prave zelene oaze. Naravno da se znalo, da zalenilo drveća predstavlja izvor zdravlja, ali samo to, sigurno, ne bi uticalo da se stvori pravi kult sadnje drveća.

Related Articles

Novobečejske vodonoše

Grad na Tisi

Grad na Tisi