Herojska borba i otpor: Antifašistički duh u Banatu 1941–1945

Narodnooslobodilačka borba, organizovani otpor i hrabrost: Pogled na antifašistički pokret u Banatu tokom Drugog svetskog rata. Istraživanje geografskih, političkih i socijalnih uslova koji su oblikovali borbu protiv nacističke okupacije, uz naglasak na ulogu partizanskih jedinica, lokalne saradnje i izazove nedostatka ratnog materijala. Prikaz herojstva i žrtava mladih boraca u borbi za slobodu i pravdu.

četiri partizana iz Narodnooslobodilačkog pokreta tokom Drugog svetskog rata

Gubitak ključnih figura u Narodnooslobodilačkom pokretu tokom Drugog svetskog rata

Kako bi osvetili pohapšene i pobijene rodoljube, aktivisti Narodnooslobodilačkog pokreta počeli su da pripremaju likvidacije nekoliko istaknutih ličnosti policije. Neko je, međutim, odao planove policiji, pa je plan propao. Otkrivanje ovog plana dovelo je i do hapšenja jednog od najpoznatijih organizatora revolucionarne aktivnosti u Banatu – Serva Mihalja. Za njega je napisano da je “od primanja u partiju 1920. pa sve do svoje smrti na banjičkom strelištu bio u prvim redovima radničke klase.

Bio je član mesnog komiteta, član Oblasnog i Pokrajinskog komiteta, a pao je neprijatelju u ruke kao sekretar Okružnog komiteta i organizator ustanka.“ Kao zatvorenik od posebnog značaja, prebačen je u Beograd, u ozloglašeni Banjički logor. Tamo je streljan 19. septembra 1941.

Tokom jeseni 1941. i hladne zime 1941 – 1942. CK KPJ počeo je da menja strategiju u skladu sa dešavanjima na istočnom frontu. Vesti koje su pristizale iz SSSR–a nisu bile dobre. Nemci su napredovali brzim tempom sve do decembarske bitke za Moskvu, Crvena armija nije bila u prilici i mogućnosti da pruži adekvatan otpor. Trebalo je, dakle, biti spreman na dugotrajni rat. Dolazila je zima, a partizanski odredi nisu mogli da opstanu na teritoriji Banata, na snegom pokrivenim poljima, izloženi ledenom vetru, bez namirnica i skloništa. Odlučeno je da se odredi ujedine u šire celine, a zatim razmeste po delovima teritorije gde je opstanak bio lakši, na primer, na Frušku goru. Tako je formiran Sjedinjeni severnobanatski partizanski odred. Imao je stotinu dvadeset boraca i bio podeljen u dva voda. Krajem septembra, ova jedinica izvela je nekoliko važnih borbenih zadataka; spaljivali su rezerve namirnica, sirovina i razbijali okupatorske patrole.

Pokušaj prebacivanja u Srem nije uspeo. Kretanje ovako velike vojne jedinice bilo je teško sakriti, pogotovo u situaciji u kojoj su seoski atari, postajali sve manji. Posle niza okršaja odlučeno je da se ostane u Banatu. Veliki odred je ponovo rasparčan, a borci su podeljeni na baze. Ova odluka pokazaće se pogubnom za banatske partizane, jer su njome, delimično se razoružavši i rasparčavši se, prepustili teren agitaciji i progonima Juraja Špilera, koji je baze pronalazio i likvidirao ih jednu po jednu, sprovodeći stravične represalije nad stanovništvom Banata. Zima je bila duga, hladna i prepuna snega. Kasnije su se stariji Banaćani prisećali i tvrdili da je to bila jedna od najhladnijih zima u XX veku. Suđenjima, mučenjima i konstantnom istragom, Špiler i njegov policijski aparat stvorili su atmosferu sveprisutnog straha. Tokom oktobra hapšeni su, a ubrzo zatim i streljani bivši članovi partizanskih odreda i njihovi simpatizeri širom Banata. Početak 1942. takođe je bio krvav; hapšeni su ljudi u Mokrinu, Kikindi, Petrovgradu, Aranđelovu i Dragutinovu. Stradalo je ukupno 150 ljudi, a jedan od najstrašnijih zločina dogodio se u Novom Miloševu, gde su ljudi vešani na stabla divljih kestena. Između ostalih, streljani su i fudbaleri Stanimir Krčedinac (golman, ŽSK), Velimir Stojin (levo krilo, RSK Borac), Đura Šerfezi (desni bek, AK Obilić) i Mita Novakov (centrarhalf, Radnički).

Ovi mladići bili su učenici Serva Mihalja i učesnici u mnogim akcijama u organizaciji KPJ i SKOJ – a. Po nekim pričama, ta stabla nikada više nisu cvetala. Scena u Petrovgradu bila je takođe užasavajuća. Nemci su streljali, komesar Štajner je žrtve overavao iz pištolja da se uveri da su svi mrtvi. Potom su tela obešena i uslikana. Svedoci ovog paklenog dešavanja bili su pripadnici romske zajednice, čiji je starešina, Miša Radu, obavešten da prikupi radnu snagu za transport i sahranjivanje tela. Mnogi od radnika ovo iskustvo nikada nisu zaboravili i tokom godina ostavili su mnoga svedočanstva o zastrašujućim danima oko Božića 1942. Žrtve odmazde u velikom procentu bile su mlade, utoliko je progon bio teži i strašniji.

Tokom zime, Juraj Špiler je putovao na saonicama od mesta do mesta. Ostala je zapamćena krvava blokada Kumana u februaru 1942. Tada su poginuli mnogi partizani, a nekoliko ih je zarobljeno i odvedeno na ispitivanje. Pošto je u Kumanu uhvaćeno i nekoliko Melenčana, Špiler se odmah ustremio na Melence. Priželjkivao je nove informacije i nekoga ko bi izdao svoje ratne drugove. Intenzivno je mučio Milana Stančića Uču i njegovog brata Savu, ali oni nisu progovorili. Tokom proleća i leta progoni su prošireni na prostor od Subotice do Deliblatske peščare. Špiler je 14. jula 1942. obesio pedeset ljudi u Gaju, Samošu i Zagajici, pod sumnjom da su bili povezani sa partizanskim odredima. Tokom leta iz ilegale se reaktivirao i Bora Mikin, nekadašnji komandant Melenačkog partizanskog odreda. On je reograganizovao borce iz Karađorđeva, Aleksandrova i drugih mesta i sproveo nekoliko akcija. Okupator je aktivno tragao za njim, ali je on svojom pokretljivošću i uz pomoć mreže pouzdanih saradnika uspevao da izbegne zarobljavanje u više navrata. Do izdaje je ipak došlo krajem novembra 1942. i okupator je Bori Mikinu pripremio zasedu. On se nije dao bez borbe, pružio je otpor i dao život tog 26. novembra u Aradcu.

Najveći gubitak Narodnooslobodilačkog pokreta bila je ipak smrt Žarka Zrenjanina, jednog od najistaknutijih pripadnika KPJ u Vojvodini. On je održavao kontakt sa fruškogorskim partizanima preko kurira Toše Jovanovića, ali je taj kontakt tokom leta izgubljen, pa se u jednom momentu čak proširila informacija da je Zrenjanin poginuo. Septembra, međutim, utvrđena je njegova lokacija, zatim je došlo do prepiske sa Centralnim komitetom i sa Josipom Brozom Titom, koga je Zrenjanin jednim opširnim izveštajem obavestio o opštem stanju u Banatu. Bilo je to 24. septembra 1942. a poslednje pismo uputio je Ivi Loli Ribaru i Blagoju Neškoviću 29. oktobra. Pisao je o nevoljama koje su zadesile partizane u proteklom periodu, kao i o smrti pojedinih boraca koji su bili važni za pokret. Pored toga, predložio je da ostane u Banatu do kraja 1942. ali je to iz Beograda odbijeno. Pripremio se za put 3. novembra 1942, a trebalo je da krene iz Pavliša, sela nedaleko od Vršca. Špilerova mreža doušnika još jedom se tada aktivirala. Naime, Zrenjanin je bio u kontaktu sa bračnim parom Roknić iz Vršca. Oni su bili stari komunisti. Vasa je nakon hapšenja streljan septembra 1941. a njegova supruga Zorka je puštena nakon njegove smrti. Ona je zapravo otkupila svoj život pristavši na saradnju sa policijom. Žarko je upravo Zorku zamolio za pomoć pri spremanju putovanja. Tako je vršačka policija doznala za njegovu lokaciju. Prema Pavlišu se uputila velika grupa policajaca i vojnika, pripadnika SS divizije Princ Eugen, a predvodili su ih Špiler i Rajt. Zrenjanin je pred jutro trebalo da krene, ali je kuća u kojoj se nalazio još tokom noći opkoljena. Strahinja Stefanović i on odlučili su da pokušaju proboj iz obruča. Imali su nekoliko bombi, dva pištolja i pušku. Ne zna se tačno šta se dogodilo u zoru. Policijski izveštaj govori o oružanom sukobu koji je potrajao do sedam ujutro. Tokom pucnjave Zrenjanin je pokušao da se probije, a Stefanović ga je pokrivao vatrom. Pošto je video smrt svog saborca, Strahinja je sebi oduzeo život. Tako su nastradala dva žestoka borca, verni drugovi i odlučni organizatori partizanske borbe u Banatu - Žarko Zrenjanin i Strahinja Stefanović.

Još dva značajna imena bez kojih je Narodnooslobodilački pokret ostao u tom periodu su Svetozar Marković Toza i Žarko Turinski Arsa. Svetozar Marković bio je mladi borac nezaustavljivog duha, koji je svojom harizmom i izdavačkim radom podsticao nove borce da se priključe partizanskim jedinicama i budio nadu u oslobođenje.

Mađarska policija je 19. novembra 1942. otkrila bazu Pokrajinskog komiteta u Novom Sadu u kojoj su se nalazili Toza i Branko Bajić. Nisu se predali bez borbe. Bajić je poginuo na licu mesta, a Marković je ranjen. Mučen je više od mesec dana, ali nije rekao ni reči neprijatelju. Obešen je u ozloglašenoj kasarni u Futoškoj ulici u Novom Sadu 9. februara 1943. Dok je Marković bio pre svega propagandni radnik koji se starao o moralu boraca i konstantno radio na regrutaciji novih članova partizanskih odreda, Turinski je bio više prisutan na terenu, u bitkama, na čelu svoje jedinice. Smatrali su ga za jednog od najodvažnijih partizana Banata. Vođen tom hrabrošću, Žarko je odlučio da stane na put jezivom teroru u Banatu na taj način što će likvidirati Juraja Špilera. Atentat, međutim, nije uspeo, a tragovi tako ozbiljne akcije protiv okupatora nisu se mogli sakriti. Kuća Tapavičkih u kojoj se krio Turinski opkoljena je u zoru 3. januara 1943. Žarko Turinski nije se dao bez borbe, počeo je da puca pogađajući više neprijatelja, pa i samog Špilera, koji je bio inicijalna meta. Uspeo je samo da ga rani. Videvši da neće uspeti da se probije, Žarko Turinski je odlučio da ne padne živ u ruke neprijatelju i oduzeo je sebi život. Dušan i Gordana Tapavički, u čijoj je kući prebivao, odmah su streljani, a Arsina supruga Biserka podvrgnuta je mučenju. Tako su banatski partizani u kratkom roku ostali bez jednog od najistaknutijih boraca i jednog od najvažnijih propagandnih radnika. Okupator, međutim, nije uspeo da zaustavi širenje njihovih ideja, a Turinski, Marković i ostali predvodnici Narodnooslobodilačkog pokreta već su odradili ogroman posao u Vojvodini. Stotine i stotine boraca su uvedene u partizanske odrede, a hiljade i hiljade stanovnika Banata postali su simpatizeri pokreta, jataci, saradnici i, što je najvažnije, ubeđeni vernici u pobedu i oslobođenje – i to po svaku cenu.

Kao što je ranije rečeno, uprkos konstantnim gubicima, redovi vojvođanskih partizana su se konstantno popunjavali. Do kraja 1943. pritisak okupacione vlasti postao je neizdrživ, ali se vesti o promeni ratne sreće na istoku nisu mogle zaustaviti. Narod je bio svestan da će ubrzo uslediti saveznička ofanziva, a Narodnooslobodilački pokret ovoga puta ispravno je procenio i doneo odluku da po svaku cenu poveže Vojvodinu u jedinstvenu celinu. Trebalo je, dakle, izvršiti pripremu za prodor Crvene armije. Borci iz Banata uspostavili su veze sa Sremom, odakle su raspoređivani u vojvođanske brigade, čiji se borački sastav povećavao svakog dana.

Kanali su postajali sve sigurniji za borce, a do jeseni 1943. postali su tako stabilni da su se organizovali pravi transporti, koji su prebacivali ljude u Srem. Između septembra i decembra prebačeno je čak sedam takvih transporta, u kojima je bilo po pedeset ljudi. Jovan Veselinov o tome je pisao: “Upornim radom aktivista naše partijske organizacije i organizacije Narodnooslobodilačkog pokreta sve češće su se ujedinjavale. Prevazišli smo izolaciju i veštačku podvojenost Srema, Bačke i Banata. Banaćani i Bačvani dolazili su u Srem, a Sremci su odlazili u njihove krajeve. Svestrano smo izmenjivali stečena iskustva (...) Povezivanjem svih delova pokrajine i objedinjavanjem narodnooslobodilačkih i revolucionarnih snaga Srema, Banata i Bačke, stvoreni su uslovi da, obnavljanjem i osnivanjem pokrajinskih političkih i vojnih organa, u jesen 1943. godine, praktično konstituišemo autonomnu pokrajinu Vojvodinu“. Premda tokom 1943. nije bilo akcija kao što su bile one iz 1941. Narodnooslobodilački pokret bio je sveprisutan u narodu, a okupator nije imao mira. Sprovodeći politiku sto za jednoga, okupator je 24. maja streljao sto ljudi u Petrovgradu, a 6. septembra, pred streljački vod izvedeno je čak 160 pojedinaca optuženih za pomaganje partizana i saradnju sa komunističkom organizacijom. Nemci i Špiler ipak nisu uspeli da izvrše svoj zadatak u Banatu, jer je zimu 1943 – 1944. dočekalo mnogo boraca spremnih za ono što dolazi, a to je konačna borba protiv neprijatelja i njegovo proterivanje, prvo na desnu obalu Tise, a zatim dalje na zapad.

Početkom 1944. vršena je intenzivna istraga po banatskim selima, traženi su partizani i daleko brojniji jataci i podržavaoci pokreta koji su stalno pravili baze i prikupljali materijal za predstojeću oslobodilačku borbu. Tako je tokom marta streljano trideset ljudi iz Petrovgrada, Kumana i drugih mesta, osumnjičenih da su članovi KPJ. Do oktobra, jedinice Crvene armije približile su se granici sa Rumunijom, a partizani su proveli leto otvarajući novi front u Banatu. Vodeće ličnosti ovog poslednjeg, najjačeg zamaha u borbi za oslobođenje, bili su Nedeljko Barnić Žarki i Obren Janjušević Artem. Ovi mladi partizani proslavili su se u borbama tokom čitavog trajanja okupacije, bili su neustrašivi i spremni na sve. Žarki je ostao bez ruke dok je demontirao minu, ali je sebi skratio odsustvo i vratio se diverzantskom radu u rekordnom roku. Artem je bio još mladić, a već 1941. želeo je da se aktivira kao kurir, a odmah zatim i kao borac. Oni su predvodili napad na voz između Martinica (danas Lukićevo) i Orlovata.

Tom prilikom onesposobljena je lokomotiva, a tri vagona su potpuno uništena. Može se reći da su za okupatora ovi momci, na čelu podmlađenih partizanskih kolona, bili veliki problem. Nisu se plašili smrti, a u akcijama su pokazivali neopisivu odvažnost. Borci Narodnooslobodilačkog pokreta napali su graničarsku patrolu u Tarašu u noći između 16. i 17. jula 1944. i ubili nekoliko vojnika. Napad su predvodili Žarki, Slobodan Vučetić i Sava Vojnović Zeka. Ovaj događaj izazvao je blokadu sela i Špilerov lični dolazak. Na vetrenjaču u Tarašu postavljen je mitraljez i počeo je pretres sela. Interesantna je epizoda koja se tada odigrala sa seoskim sveštenikom, koji se našao postrojen sa još nekim stanovnicima sela ispred crkve u Tarašu. O ovom događaju svedoči učitelj Dejan Bošnjak u narednom tekstu “Jedno sećanje”. Niko iz sela nije progovorio, a sreća se osmehnula lokalnom stanovništvu, jer ni jedna od 16 baza koje su u tom trenutku postojale u Tarašu nije otkrivena. Tako se blokada podigla, a narednog dana, 18. jula, tridesetoro mladih iz Taraša otišlo je u partizane. Ova priča je kratka, ali veoma ilustrativna, pokazuje jedinstvo naroda i rešenost ljudi u Banatu da zbace tiraniju i oslobode svoju zemlju. Janjušević i Barnić bili su među poslednjim žrtvama fašizma u Banatu. Artem je 23. jula 1944. lociran u bazi nedaleko od Banatskog Karađorđeva, pružio je otpor, a kada je video da bi mogao živ dopasti zarobljeništva, izvršio je samoubistvo. Žarki je svojom žrtvom pokazao svu brutalnost i bestijalnost okupatorske vlasti. Ovaj mladi borac živ je zakopan po Špilerovom ličnom naređenju.

Bilo je to septembra 1944: Nedeljko Barnić Žarki kretao se po banatskim selima, a potera za njim krenula je iz Kumana i kretala se na relaciji Kumane – Taraš. Trećeg septembra pao je neprijatelju u ruke, svirepo je mučen, a svedočanstvo o tome ostavio je doktor Marko Rajić, tada bolničar – volonter, koji se jednom prilikom u bolnici susreo sa Žarkim kao pacijentom: “Uz dobro obezbeđenje, viku i buku, uz mnogo vojnika, Špiler i Vilhelm došli su i doveli jednog ranjenog mladića. Sudeći po pratnji, mladić je bio značajna ličnost. Asistirao sam previjanju. Špiler je stajao u jednom uglu sobe, a Vilhelm u drugom. Mladić me je zapitao: „Druže, jesi li Srbin?“ Na ponovljeno pitanje, rekao sam mu da sam Srbin. Bio je teško prebijen, pa su mu oči bile zatvorene, zato me je zapitao da li je tu Špiler. Rekao sam: „Da, doktor Špiler je tu.“ Na to je on rekao: „Žao mi je što neću moći da vidim Špilera, da mu pljunem u lice!“

Nakon svirepog mučenja, koje više nije imalo toliko veze sa gušenjem otpora, jer su okupacione vlasti bile svesne da će ubrzo morati napustiti Banat, već više sa ličnom odmazdom prkosnom momku, Žarko je, prebijen, vezanih ruku i nogu, živ zakopan. Usmeno svedočanstvo govori o tome da se Špiler na to odlučio jer je mladi partizan poslednjim snagama uspeo da ga udari u međunožje i opsuje.

Crvena armija ušla je na teritoriju Banata, a Nemci i Mađari odlučili su da se povuku na sledeću prirodnu granicu – na reku Tisu. Premda su granate još ponekad padale na tlo banatskih mesta uz reku, nije više bilo ozbiljnijih pokušaja da se Banat ugrozi. Zrenjanin je oslobođen 2. oktobra 1944, a partizani i pripadnici ruske armije dočekani su u prazničnoj atmosferi. Kao i uvek prilikom oslobođenja gradova nakon dugotrajne okupacije, stanovništvo je bilo radosno, ali je previše krvi proliveno da bi ta radost bila potpuna. Banat, i cela Vojvodina iskrvarili su kao retko koji region u ratom zahvaćenoj Evropi.

Kada je u pitanju Špiler, pravda je zadovoljena. On je pokušao da pobegne na zapad, ali su ga Amerikanci izručili Jugoslaviji. Obešen je kao ratni zločinac aprila 1949. kao i mnogi krvnici i neprijatelji naroda. Neki, na primer, dr Janko Sep, nikada nisu dočekali pravdu. Sep, poznati esesovac, nacista i egzekutor umro je 2001. u devedeset i šestoj godini u Buenos Ajresu. Moramo se, međutim, zapitati, ima li individualna pravda uopšte smisla u ovakvim situacijama? Može li jedno vešanje ili stotinu vešanja otkupiti živote tolikih Banaćana i Banaćanki čiji su životi okončani ili upropašćeni u periodu od 1941. do 1944? To je jedno od pitanja na koje istorija i filozofija nikada neće moći dati precizan odgovor.

Ono što, ipak, možemo jeste da danas, 75 godina nakon njenog završetka sagledamo antifašističku borbu kao jednu od najvažnijih tekovina našeg kraja. Nadamo se da ovaj tekst uspešno prikazuje borbu u pravom svetlu. Bio je to period u mnogo čemu sličan užasnoj zimi 1941 – 1942 hladan, krvav, prepun stradanja i naizgled bez kraja. Tokom tri i po godine, beležimo samo stradanja, hapšenja, mučenja, streljanja. Mladi ljudi padali su kao snoplje u banatskoj ravnici, a okupator ni prema kome nije pokazivao milost. Ono što, ipak, možemo bez svake sumnje utvrditi jeste da je slobodarski duh banatskih boraca bio jednostavno suviše jak. On nije otelotvoren samo u pojedincima koje smo ranije opisali jer oni su tek mali deo onoga što je antifašizam u Banatu.

U borbi protiv okupatora učestvovali su i svi oni čija imena nismo spomenuli, svi oni čija se imena nalaze i ne nalaze na mnogobrojnim spomenicima širom Vojvodine. Antifašizam je narod, jataci, seoski sveštenici, mesni lekari i medicinski radnici, borci u bazama, kuriri na putevima, seljaci na njivi i ribari na Begeju. Možemo reći da je antifašizam za stanovnike Banata bio stanje svesti i kao takav nije se mogao ugušiti. Kada god bi pao neki istaknuti komunista ili učesnik borbe, na njegovo mesto stajala su dvojica ili trojica novih. Dečaci koji su na početku starijim drugovima nosili namirnice i opremu, do kraja rata postali su veterani borbe prekriveni ranama. Stanovnici su konstantno streljani i zlostavljani, ali što je više okupatorska čizma pritiskala, to je narod više zbijao svoje redove. Tako je Banat izdržao jedan od najstrašnijih perioda u svojoj istoriji, iz njega je izašao sa najstrašnijim ožiljcima koje jedan region može zadobiti. Premda je ostao bez značajnog dela stanovništva, premda je razoren i opustošen, Banat je zahvaljujući antifašističkoj borbi iz Drugog svetskog rata izašao veći i snažniji, sa nasleđem kakvim se mogu pohvaliti tek retke zemlje i teritorije. Upravo zato, opstanak tog nasleđa znači i opstanak Banata i Vojvodine onakvih kakve ih znamo – slobodnih, prkosnih i izgrađenih na čvrstom temelju antifašizma.

Related Articles