Herojska borba i otpor: Antifašistički duh u Banatu 1941–1945

Narodnooslobodilačka borba, organizovani otpor i hrabrost: Pogled na antifašistički pokret u Banatu tokom Drugog svetskog rata. Istraživanje geografskih, političkih i socijalnih uslova koji su oblikovali borbu protiv nacističke okupacije, uz naglasak na ulogu partizanskih jedinica, lokalne saradnje i izazove nedostatka ratnog materijala. Prikaz herojstva i žrtava mladih boraca u borbi za slobodu i pravdu.

Antifašistička borba u Banatu 1941–1944

Herojska borba i otpor: Antifašistički duh u Banatu 1941–1945

Drugi svetski rat bio je najstrašniji i najkrvaviji period dvadesetog veka. Ovaj veliki sukob nepovratno je izmenio istorijske tokove Evrope i sveta, a njegovi odjeci prisutni su i danas. Razvoj i agresiju fašizma bilo je teško zaustaviti, ipak, najvećem zlu do sada viđenom u istoriji sveta, na put su stali antifašistički borci sa svih strana sveta.

Od Amerike do Australije, Hitleru i njegovim saveznicima suprotstavili su se branioci pod različitim simbolima. Premda su dolazili iz različitih kultura, političkih sistema i državnih uređenja, spajala ih je ista antifašistička misao i isti zadatak – spasiti čovečanstvo od navale nacista i njihovih saradnika. Zato je veoma važno još jednom razmotriti istoriju antifašističkog pokreta koji je kod nas oličen u Narodnooslobodilačkom partizanskom pokretu a koji je 1941. buknuo na tlu cele ratom zahvaćene Jugoslavije. Vojvodina je pogotovo interesantna za izučavanje zbog geografske prirode terena ove regije. Sa izuzetkom Fruške gore, koja je u to doba bila pogodna za gerilski rat, čitav vojvođanski prostor bio je neprilagođen partizanskom ratovanju, koje se zasnivalo na izbegavanju frontalnog sukoba sa daleko nadmoćnijim neprijateljem i fokusiralo na sabotaže, ometanja i brze akcije protiv okupatora. Imajući u vidu prirodno – geografske uslove, sasvim je jasno da je Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije (NOVJ), iako je imala podjednako težak zadatak u svim delovima zemlje, ipak lakše mogla da opstane u brdovitim i planinskim delovima Bosne, Crne Gore i Hrvatske, dok je njeno delovanje u Vojvodini bilo gotovo nemoguće. Priča o antifašističkoj borbi u Banatu je herojska, ali i pomalo tužna priča o mladosti, krvi, žitu i vetru koji je doneo veliku ideju otpora, ali, isto tako, sa sobom odneo mnoge živote istrajnih boraca protiv fašizma.

Juraj Špiler, komandant javne bezbedonosti Banata i pukovnik Državne straže za vreme okupacijeNarodnooslobodilačka borba počela je 1941. sa prodorom nemačke i drugih neprijateljskih vojski na tlo Jugoslavije. Značajno je, međutim, pomenuti i oformljavanje gerilske svesti među budućim predvodnicima antifašističke borbe, članovima Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Naime, članovi partije i zastupnici levičarskih ideja nemilosrdno su progonjeni u Kraljevini Jugoslaviji. Partija je zabranjena 1920. godine, a mnogi komunisti su utamničeni širom zemlje. Iskustvo sa radom u ilegali i delovanje u podzemlju pokazaće se izuzetno korisnim u godinama rata. Aprilski rat bio je kratak i razoran, a brzina napredovanja nemačkih trupa iznenadila je i samo ratno rukovodstvo Trećeg rajha. Kraljevina Jugoslavija se raspala za tren oka, a otpor je pružan tek sporadično, uz slabu organizaciju i u atmosferi beznađa i uzaludnosti dalje borbe. Premda je bilo primera velikog heroizma, predratna država u kojoj su živeli Srbi, Hrvati, Slovenci i drugi narodi se raspala, a na njenoj teritoriji formirale su se nove države, koje je poput marioneta kontrolisala nacistička Nemačka. Vojvodina je podeljena između Hrvatske i Mađarske, dok je Banat, kao tačka sporenja između Mađarske i Rumunije, ostao pod direktnom nemačkom upravom. Sa dolaskom leta i Hitlerovim napadom na Sovjetski Savez (SSSR), ukazala se pogodna prilika za otpočinjanje borbe protiv okupatora. Jugoslovenski komunisti, kao što smo već pomenuli, bili su dobro organizovani, uprkos činjenici da su bili progonjeni i eliminisani iz zvaničnog društvenog i političkog života. Prikupljanje ljudstva i sredstava za borbu bilo je ključno na samom početku. Jugoslovenski komunisti bili su iskusni u organizovanju logistike i radu u oskudnim, ratnim uslovima. Naime, mnogi od njih bili su već prekaljeni u borbi koju su okusili u Španskom građanskom ratu. Kao članovi internacionalnih brigada, borili su se protiv fašista Franciska Franka, a svoja iskustva doneli su u Jugoslaviju i počeli da ih na najbolji mogući način primenjuju u borbi na novom terenu. Očigledno je da je među pionirima i ideološkim nosiocima Narodnooslobodilačke borbe bilo mnogo iskusnih ideologa, logističara, ratnika i ilegalaca, no ipak, najjači adut partizanskog pokreta bila je omladina, koja je krenula u beskompromisnu odbranu zemlje i borbu za slobodu. Ponekad slabo hranjeni i opremljeni, mladići i devojke Jugoslavije složno su krenuli u borbu. Mnogi od njih dali su svoje živote i svojom žrtvom oblikovali naše društvo danas.

Pogledajmo šta se to dešavalo u Banatu u periodu od 1941. do 1945. godine.

Okupaciona vlast oslonila se na domaće Nemce (folksdojčere), koji su osnovali Zemaljsko rukovodstvo, čije je sedište bilo u Petrovgradu (danas Zrenjanin). Prvog dana okupacije Nemci Petrovgrada izdali su sledeći proglas na nemačkom, srpskom i mađarskom:

„...U ime nemačkog naroda preuzimaju Nemci, pod zaštitom Adolfa Hitlera i pod zaštitom nemačke oružane sile, celokupnu upravu grada Velikog Bečkereka. Pozivamo građanstvo da se novim prilikama prilagodi i da se pokorava vlastima koje su od nas naimenovane (...) Pozivamo celokupno građanstvo da do dvanaest časova preda nemačkoj policiji oružje i municiju. Ko posle 12 časova još bude posedovao oružje ili ubojna sredstva, biće smesta streljan...“ Slični proglasi izdati su u svim većim mestima u Banatu, a Nemci su preko noći zauzeli sve lokalne funkcije od značaja. Folksdojčersko kulturno udruženje Kulturbund već godinama se radikalizovalo, a u okupacionom režimu poslužiće kao logistička i vojna podrška nemačkoj vojsci. Dr Janko Sep bio je na čelu ove organizacije u vreme otpočinjanja aprilskog rata. Njegovi ljudi učestvovali su u mnogobrojnim zločinima, streljanjima i zlostavljanjima. Krajem 1941. i tokom 1942. Sep je regrutovao ljude za SS diviziju Princ Eugen, čiji je naposletku i sam postao oficir. Tokom prvih nekoliko nedelja na tlu Banata boravio je motorizovani puk „Gros Dojčland (Velika Nemačka)“, po čijem odlasku je ova oblast prepuštena na upravu Feldkomandaturi 610, odnosno vojnoj oblasti čije je sedište bilo u Smederevu. Novoformirana lokalna vojna uprava nazvana je Krajskomandatura I/823, a sedište joj je bilo u Petrovgradu. Nemački dobrovoljci – manšaft bili su naoružani i prisutni u svim većim mestima, a bilo ih je oko 4000. Pored njih, prisustvo i odluke okupacione vlasti revnosno je sprovodila i policija. Šef policije bio je predratni advokat Franc Rajt, a ubrzo mu se pridružio i Juraj Špiler, iskusni istražitelj i progonitelj, koji se pre početka Drugog svetskog rata razračunavao sa ustašama i razbijao podzemne komunističke ćelije. Predratni zadaci ostavili su ga hromog, ali je sa velikom rešenošću i motivacijom došao u Veliki Bečkerek kako bi se fokusirao na borbu protiv KPJ. Špiler je došao spreman, za razliku od Rajta, bio je svestan opasnosti koju komunistički pokret predstavlja, pa je prikupio i reorganizovao spiskove potencijalnih članova partije i zastupnika i simpatizera levičarskih ideja.

Dr Janko Sep, predratni predsednik folksdojčerskog udruženja “Kulturbund”, u uniformi SS - kapetana 1942. godinePremda su zločini okupatora krenuli odmah po početku okupacije, čak i tokom trajanja aprilskog rata (više od sto ljudi bilo je streljano u Alibunaru 11. aprila 1941. 19. istog meseca streljano je sedamnaest stanovnika Petrovgrada, u Banatskom Novom Selu streljano je 15 ljudi iz Banatskog Novog Sela i mnogi drugi), prvi veliki organizovani progon komunista započet je na dan početka operacije Barbarosa (napad na SSSR), 22. juna 1941.Krenulo se na saslušavanja, a odmah zatim i na streljanja. Komunisti i druga lica koja su režimu bila od ranije poznata, ali i pojedinci koji su se činili sumnjivima, pa i oni koji su se samo našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, prikupljeni su sa svih strana, a najveći broj ljudi doveden je iz Melenaca i Kumana. Špiler nije bio zadovoljan prikupljenim informacijama, a za to je krivio niže ešalone policije, za koje je pisao da su neoprezni i nedovoljno sistematični. Zapovednik okupacionih snaga bezbednosti bio je u pravu, jer se, i pored intenzivnog progona, organizacija KPJ već uveliko spremala za borbu. Ono na šta nacistička vlast nije računala bio je prijem novih, mladih članova, koji su organima reda bili nepoznati. Pored toga, bilo je dosta onih koji su želeli da izbegnu angažman u nekoj od okupacionih vojski koje su regrutovale lokalno stanovništvo, a bilo je, naravno, i onih koji su bili voljni da se bore protiv okupatora a da pritom nisu bili članovi KPJ. Među njima je i nekolicina boraca kraljevske vojske koji su podržavali otpor u širem smislu. O želji da se pokretu privede što veći broj nekadašnjih kraljevskih oficira i vojnika svedoči i sledeći letak koji je štampala i distribuirala KPJ: “Vojnici, podoficiri i oficiri, da li vi možete, da li vi smete postati plaćenicima krvoločnog fašističkog neprijatelja, da li vi smete postati izdajnici svoga naroda?

Ne, ne smete! Vi morate da se dignete u borbu, da se borite sa svojim narodom, koji danas već širom Jugoslavije vodi oslobodilačku borbu!“. Omladinke su se takođe masovno odlučivale za učešće u organizaciji KPJ, pa tako nailazimo na podatak da je u leto 1941. u organizaciji u Kumanu bila 61 ženska osoba. Da bi se razumela lakoća sa kojom je došlo do osnaživanja pokreta u Banatu, treba znati da su pohapšeni i saslušani komunisti bili sačinjeni od čvrstog materijala i bili su sposobni da izdrže višednevna mučenja ako je bilo potrebno. Pored toga, mnogi od uhapšenih u akciji od 22. juna 1941. nisu bili svesni šire pobunjeničke organizacije. Zbog takvog spleta okolnosti, aktivisti i propagatori Narodnooslobodilačke borbe i Narodnooslobodilačkog pokreta u početku su se kretali po Banatu sa relativnom lakoćom. Zahvaljujući agitaciji i intenzivnom radu, organizacija je brzo ojačala i postala masovna. O želji da se u pokret uvrsti što više aktivista iz različitih društvenih slojeva svedoči i poruka Radovana Trnića, sekretara Narodnooslobodilačkog komiteta Kikinda: „Cilj ovog komiteta je mobilizacija naroda u Narodnooslobodilačku borbu, a u njegov sastav treba da uđu seljak, sudija, bradonja (pop), vojnik, oficir i radnik“. Narodnooslobodilački pokret bio je, dakle, zaista sveobuhvatan. Kao što možemo videti, njegov jedini cilj bio je da se u momentu teškog poraza i raspada države pokaže narodu da borba nije gotova, već, naprotiv, da tek počinje. Komunistička partija Jugoslavije na sebe preuzima ulogu predvodnice narodnih masa koje će udružene pobediti nadmoćnijeg neprijatelja. Ona to čini na način koji je blizak narodu, preko univerzalne ideje slobode, bratstva i jedinstva koje smatra nužnim za uspeh u borbi. Povlači se jasna granica između ovog levičarskog, internacionalističkog pokreta i svih drugih koji postoje na tlu Jugoslavije u ovom istorijskom trenutku. Jasno je stavljeno do znanja da će borba biti beskompromisna i usmerena ne samo protiv stranog faktora već i protiv domaćih izdajnika i saradnika sa okupacionim režimom.

19. septembar 1941. žrtve streljanja obešene su na Žitnom trguStvoreno je novo sedište Pokrajinskog komiteta u Petrovgradu, osnivale su se nove baze u šumovitim predelima oko reke Tise, organizovani su novi i obnovljeni stari kurirski kanali koji su spajali sva veća mesta u Banatu sa Novim Sadom, Fruškom gorom, a preko nje i sa Centralnim komitetom. Za stvaranje ove mreže zaslužni su pre svih Žarko Zrenjanin, koji je radio na relaciji Kikinda – Petrovgrad – Vršac – Pančevo – Beograd i svojom živom delatnošću koordinisao aktivnosti većih i manjih ćelija KPJ, Svetozar Marković, koji je bio najviše prisutan na području Melenaca, Kumana, Aleksandrova i Petrovgrada. Žarko Turinski bio je uglavnom odgovoran za baze i kurirske kanale. Tokom maja i juna izuzetno aktivni bili su i Mihalj Servo, Sonja Marinković, Ivan Vijoglavin, Vladimir Kolarov Koča, Ruža Šulman, Đorđe Zličić, Proka Sredojev, Dejan Brankov, Slavko Munćan, Stevica Jovanović, Nikica Živanović i mnogi drugi. Oni su cirkulisali po mestima Banata, razmenjivali informacije i pripremali se za odlučnu borbu protiv fašista. Do jula već su organizovane borbene grupe, a borci su dobili raspored u čete i diverzantske jedinice. Motivacije nije nedostajalo, ali ratnog materijala i ubojnih sredstava svakako jeste. Prema jednom pouzdanom popisu, do početka ustanka na celom području Banata sakupljeno je: četiri puškomitraljeza, oko dve stotine vojničkih i lovačkih pušaka i pištolja, mala količina bombi, ali je kao najveći problem istaknut nedostatak municije. Kada je u pitanju santitetski materijal, oskudevalo se u zavojima i lekovima, ali je obuka sprovođena, iako ilegalno, relativno uredno, uz učešće više lokalnih lekara i drugih medicinskih radnika. Žarko Zrenjanin Uča, Toza Marković, Žarko Turinski Arsa i drugi komunisti sastali su se na Arsinom salašu 23. juna 1941. Odlučeno je da se podigne ustanak i da se na okupatora krene punom silinom.

Pomenuli smo ranije da je jedna od velikih prednosti Narodnooslobodilačkog pokreta u Banatu bio podmlađeni sastav, prepun sposobnih mladića i devojaka koji su svojom dinamičnošću pokrenuli čitav region. Prilikom podizanja ustanka, mlado članstvo komunističke organizacije, kao što to obično biva, nije bilo sklono čekanju. Naime, napad na SSSR je među borcima Narodnooslobodilačkog pokreta dočekan sa radošću. Oni su pretpostavili da će se Sovjetski Savez sa lakoćom odbraniti, da će borci Crvene armije ubrzo okrenuti plimu bitke i u kratkom roku baciti Nemačku na kolena. Shodno svome uverenju, oni su odlučili da ubrzaju pripreme, krenu u borbu i svojim vojnim zalaganjem olakšaju napor svojim drugovima i drugaricama na istočnom frontu. Pored toga, verovali su oni, ruska vojska bi mogla biti u susednoj Rumuniji do proleća ili najkasnije do jeseni 1942 pa joj valja obezbediti doček i logističku podršku. Osnovani su Petrovgradski i Aleksandrovačko – Karađorđevački partizanski odredi. Komandant Petrovgradskog odreda bio je Miloš Jovanović, železnički radnik iz Stajićeva. U prvom momentu u odredu je bilo sedamnaest boraca, ali se do jula 1941. njihov broj povećao. Komandant Aleksandrovačko – Karađorđevačkog odreda bio je Milivoj Toškov. Komandant Melenačkog odreda bio je Bora Mikin, stari komunista, politički zatvorenik i veliki borac. Akcije je trebalo usmeriti na ometanje logističkih pravaca, stvaranje haosa na putevima i paljenje žita. Prva dejstva pokrenuta su sa ciljem prikupljanja dodatnog oružja, pa su u početku dve nemačke patrole presretnute i razoružane, a njihovi pripadnici su pušteni na slobodu. Pokazalo se, međutim, da su Nemci ove akcije shvatili veoma ozbiljno, kao i da nemaju nameru da bilo kom partizanskom borcu pruže sličnu priliku, opomenu ga i puste na slobodu. Napad na žito i sredstva za proizvodnju pokrenut je 21. jula 1941. Planula je zaliha žita u Mužlji, a spretno izvedenom akcijom diverzanata uništena je vršalica u Petrovgradu. Ovakve aktivnosti imale su dobar odjek u narodu, još uvek nije bilo žrtava sa strane okupatora, već je šteta bila samo materijalna, što je za lokalno stanovništvo bilo dobro, jer nije bilo odmazde. Policija, međutim, nije gubila vreme, neko od doušnika obavestio ju je o lokaciji na kojoj se nalazio Vladimir Kolarov Koča. Tog 23. jula, na salašu Andrije i Zorana Nićetina, u kućici u Vinogradu, uhapšeni su Koča Kolarov i njegova verenica Ruža Šulman.

Istovremeno, otkrivena je i komitetska štamparija u Kikindi, a u njoj su uhvaćeni Tiberije Aldan i Stojan Arsenov. Dva dana kasnije partizanski odredi krenuli su u borbu, žito je, zahvaljujući skojevskim diverzantskim akcijama, planulo u Aradcu, Melencima i Kumanu. Odred se uputio ka salašu Dušana Bošnjaka, gde je odmah počelo da gori sakupljeno žito. Neiskustvo je, nažalost, odigralo svoju ulogu, pa se odred, iako je izvršio akciju, nije odmakao dovoljno od mesta paljenja, već je dopušten predah u drugom delu istog atara. Bataljon Nemaca, sastavljen od vojnika 704. i 714. divizije, koja je prethodno prebačena iz Srbije, krenuo je u poteru, a njima se pridružila i policija. Pošto su stigli na salaš, na teren koji je još uvek bio zahvaćen plamenom, dovedeni su zatvorenici koji su uhvaćeni 23. jula u Kikindi i Petrovgradu. Odlučeno je da budu streljani u znak odmazde za paljenje žita. Tako su mladi komunisti Vladimir Kolarov Koča, Ruža Šulman, njen brat od tetke Samuel (Šandor) Frank, Stojan Arsenov i stari španski borac Tiberije Aldan postali prve žrtve u dugom nizu žrtava kojima je život oduzet u znak odmazde.

Premda su u zatvoru preživeli tešku torturu, držali su se hrabro, a Koča je pre streljanja uzviknuo „Smrt fašizmu, sloboda narodu!“. Razvijen stroj nemačkih vojnika krenuo je u gonjenje, a tokom noći počela je da pada kiša. To je bila još jedna u nizu nesrećnih okolnosti za partizane, jer su Nemci bili u mogućnosti da se nečujno kreću kroz atar. Naišli su na partizanske borce praktično nagazivši na njih. Počela je pucnjava, Nemci su počeli da formiraju obruč oko partizana, ali su ovi ipak uspeli da se iz njega probiju. Bilo je ubijeno sedam nemačkih vojnika (komanda u Petrovgradu je priznala trojicu), a nastradalo je nekoliko pripadnika partizanske čete. Posle toga, borci su izvršili proboj ka Melencima, a pojedinci su se uputili i ka Bašaidu. Tako je počela krvava borba protiv okupatora, koja će trajati sve do oslobođenja, propraćena užasavajućim lajt – motivima kakvi su žito u plamenu, uništena mašinerija, prkosna smrt i kiša koja iza sebe ostavlja dim, krš i sećanje koje ne može izbledeti.

Olga Ubavić, jedan od rukovodilaca SKOJ-a. Svirepo je mučena tokom blokade Kumana. Streljana je u Petrovgradu 1942. oko BožićaShvativši sveprisutnost i širinu ustanka, okupaciona vlast je reagovala brutalno. Pokrenut je masovni proces protiv komunista, a glavom su platili svi koji su se na bilo koji način mogli povezati sa ustanicima, a koji su trenutno bili dostupni vlasti. Poslednjeg dana jula 1941. održano je jedno od takvih suđenja, a pred steljački vod izvedeno je ukupno 89 ljudi. Ovakva suđenja držana su širom Vojvodine, a ponekad je na optuženičku klupu izvođeno i po više stotina pojedinaca. Ona su specifičan fenomen koji su okupacione vlasti vršile širom Jugoslavije. Ono što pada u oči jeste obimna dokumentacija koja je, uprkos očiglednoj farsi koju su ovi procesi predstavljali, uredno vođena. Veliki istoričar, Erik Hobsbaum, tumačio je takve pojave kao potrebu zla da se uskladi sa normalnim životnim tokom. Posmatraču koji nije bio svestan situacije, scena u kojoj Špilerovi krvnici u Zrenjaninu i ustaše Viktora Tomića u Rumi overavaju dokumenta i izgovaraju pravne floskule, žaleći se pritom na obim posla, mogla bi delovati sasvim normalno, gotovo svakodnevno. Priča o stradanjima stanovništva Vojvodine u tom vremenu može se podići na širi nivo i navesti nas na razmišljanje o prirodi i normalnosti zla kao načina funkcionisanja čitavih državnih celina. Sonja Marinković, jedna od najistaknutijih komunistkinja Vojvodine i Jugoslavije, izvedena je pred sud 31. jula 1941. Njene aktivnosti nisu direktno povezane sa akcijama u okolini Zrenjanina. Naime, ona je uhapšena na železničkoj stanici u Pančevu, 14. jula, dok je čekala voz za Beograd. Ona je bila na putu od Petrovgrada ka Beogradu, gde je trebalo da se posavetuje sa Centralnim komitetom KPJ. Sonja je već odavno bila poznata vlastima, a iza sebe je imala popriličan dosije. Premda se dugo kretala u ilegali, njen lik bio je dobro poznat agentima. Tako je u Pančevu prepoznata i lišena slobode. Dovedena je u Zrenjanin gde je svirepo mučena više od dve nedelje. Pošto je obavljeno lažno suđenje, osamdeset i devet rodoljuba, među njima i Sonja Marinković, dovedeni su na staro groblje na Bagljašu. Streljanje je obavljeno daleko od očiju javnosti, a jedini svedoci o tome bili su Jevreji, prinudni radnici, koji su tela sahranili u masovnu grobnicu. Kao najmlađoj ženskoj osobi, Sonji je ponuđeno da se streljačkom vodu okrene leđima. Ona to nije prihvatila i uzviknula:“Pucajte, ovo su komunističke grudi!“ Dve godine kasnije, kada je Rajh počeo da trpi poraz za porazom na svetskim bojištima i kada je Narodnooslobodilački pokret ozbiljno ojačao, posmrtni ostaci Sonje Marinković i drugih žrtava fašističkog terora izvađeni su i spaljeni.

Uprokos pretrpljenim žrtvama, partizani su svoje aktivnosti pojačali i nastavili da deluju saboterski, prebacujući se sve brže i veštije iz atara u atar, paleći žito širom Banata. Odredi su pregrupisani, pa je Petrovgradskom odredu priključen Stajićevski, a osnovani su Kumanački, Kikindski, Dragutinovački, Melenački, Padejski i Dubički partizanski odred. Okolina Kikinde takođe je planula, a 31. jula razneta je pruga između Sanada i Novog Kneževca. Leto je bilo žarko, a konstantno paljenje žita dodatno je podiglo temperaturu u Banatu. Od 1. avgusta do kraja 1941. policija je registrovala četrdeset i četiri ustaničke akcije na prostoru Banata. Šef policije, Špiler ostavio je o tome sledeći zapis: „U pitanju su bili oružani napadi na vojsku, policiju i važne objekte, na istaknute fašiste, tajne agente i saradnike, diverzantsko-sabotažne akcije na prugama i drugim objektima, ometanje privredne eksploatacije Banata, uništavanje vršalica, spaljivanje magacina, žita prikupljenog za Nemce, slame i pleve, seče telefonskih stubova i žica u cilju ometanja i onemogućavanja telefonskih veza“. Policijski izveštaj o dejstvima partizana u avgustu izgledao je ovako. Partizani su 4. avgusta ubili podoficira i tri nemačka vojnika, kao i jednog pomoćnog policajca; 11. avgusta izvršili su četiri napada na mesta vršidbe i razoružali tri stražara koji su obezbeđivali vršidbu; govori se o velikom broju drugih slučajeva oduzimanja oružja i municije od stražara kraj vršalica; zarobili su folksdojčerskog komesara za vršidbu i držali ga u zarobljeništvu sve dok policija nije pustila iz zatvora oca komandanta Mokrinskog partizanskog odreda; ubili su domaćeg izdajnika u noći između 23. i 24. avgusta; ubili tri policajca, folksdojčera 25. avgusta. Izveštaj govori i o partizanskom napadu na 19 policajaca i oslobađanju zarobljenog partizana 26. avgusta, kao i o uspešno izvedenoj sabotaži na pruzi i rušenju voza u noći između 28. i 29. avgusta. Kako bi se smanjio pritisak na Petrovgrad i okolinu, odlučeno je da se značajnije aktivira i Vršački partizanski odred. Na ovom prostoru odigrao se okršaj kod sela Vojlovica 11. jula 1941. kada je Južnobanatski partizanski odred potukao folksdojčersku posadu sela i naneo joj više žrtava. Borbena grupa je akcijom novopridošlih trupa potisnuta i razbijena u ataru, slično kao što se dogodilo nedaleko od Petrovgrada, na Bošnjakovom salašu. Pošto su sprovedene surove represalije, naročito u Pančevu, ali i širom južnog Banata, akcije su se proredile. Ova odluka, donesena krajem avgusta, skupo je koštala Narodnooslobodilački pokret u Banatu. Naime, već do sada bili smo u mogućnosti da se upoznamo sa herojskim ličnostima, koje se nisu mogle pokolebati pod mukama i pritiscima velikog intenziteta. Bilo je, nažalost, i onih koji su bili manje čvrsti i koji su izdali svoje ratne drugove. Ratomir Ranisavljević i njegov nadređeni, Petar Aldan, određeni su za odlazak u Vršac. Ono čega Pokrajinski komitet nije bio svestan bila je činjenica da su obojica hapšeni tokom juna i da su prilikom ispitivanja popustili i počeli da sarađuju sa tajnom nemačkom policijom (Gestapo). Ranisavljević je stupio u kontakt sa Slavkom Munćanom, istaknutim revolucionarom i borcem Južnobanatskog partizanskog odreda. Inače oprezan i nepoverljiv, Munćan je zbog preporuke Pokrajinskog komiteta verovao u Ranisavljevićeve iskrene namere i započeo organizovanje akcije. Pošto je upoznao deo boračkog sastava u Vršcu, izajnik je Slavka Munćana odveo u zamku. Trebalo je da se obavi hapšenje i ispitivanje, međutim, stari borac se nije dao bez borbe. Iskoristio je momenat nepažnje i utekao policajcima. Usledila je jurnjava, a jedan od pripadnika Gestapoa je pucao u Munćana i pogodio ga u nogu. Videvši da je u bezizlaznoj situaciji, mladi partizan izvadio je pištolj i pucao sebi u glavu. Usledila je katastrofa za Narodnooslobodilački pokret u Vršcu. Otkrivena je partizanska baza sa oružjem, a gotovo svi borci su otkriveni i pohapšeni. Franc Rajt izjasnio se na sledeći način o akciji u Vršcu:“Od 5. do 8. septembra 1941. godine izvršila je pančevačka policija u Vršcu, zajedno sa tamošnjom policijom, jednu veću akciju protiv komunista. Uspeh je bio tako ogroman da se može tvrditi da je time komunistički pokret u Vršcu i okolnim mestima likvidiran...“

Nasuprot ovim događajima, ustanak u Kikindi i okolini bio je u punom jeku. Grupa od tridesetak partizanskih boraca čak se odvažila na spasilačku misiju sa ciljem da oslobodi zarobljenog saborca Bogoljuba Dobrosavljeva. Neprijatelj, sastavljen od folksdojčerskih jedinica, uhvaćen je u zamku, opkoljen i gotovo uništen. Tada je poginuo i komandant Đura Oličkov, što je bila dosta visoka cena jer je to bio jedan od istaknutih zapovednika partizanske vojske u Banatu. Još jedna od krupnijih akcija bilo je demontiranje pruge nedaleko od Banatskog Aranđelova; tada je teretni voz izleteo iz šina i uzrokovao ogromnu štetu. Usledila je odmazda pa je 7. septembra u Mokrinu streljano 10 ljudi. Zahvaljujući razgranatim akcijama na liniji Padej – Kikinda – Mokrin – Melenci – Kumane – Petrovgrad - Stajićevo, stvorena je mreža koja je u septembru, po prvi put funkcionisala kao jedinstvena celina. Zasluge za to pripadale su, kako borcima, tako i kuririma.

Pogotovo je značajno pomenuti gimnazijalca i skojevca Nešu Demića, koji se bez straha kretao između različitih mesta u Banatu. Tako se u septembru u jednom trenutku komandant Okružnog partizanskog štaba, Žarko Turinski nalazio u Petrovgradu, da bi sledećeg prisustvovao sastanku u štabu Mokrinsko – Kikindskog partizanskog odreda. Preko kurira uspostavljena je i veza sa Fruškom gorom, odakle je stigao glas o velikom bekstvu iz Mitrovačke kaznionice. Tokom leta i rane jeseni odmazda okupacionih vlasti bila je gotovo konstantna: 20. avgusta sprovedena su masovna hapšenja širom Banata, 1. septembra uhapšena su trideset i četiri lica u Petrovgradu (najveći broj uhapšenih u toj akciji streljan je nekoliko dana nakon toga); 19. septembra obavljeno je vešanje između deset i dvadeset osoba na Žitnom trgu u Petrovgradu.

Related Articles