srenhu

Formiranјe nove vaterpolo ekipe

U leto 1956. godine pokazalo se da će, u stvaranju kvalitetnih vaterpolo ekipa, pored entuzijazma i želјe za takmičenjem, veliku ulogu igrati i uslovi tj. bazeni ili stajaće vode koje su imali pojedini gradovi (Kikinda, Zrenjanin, Bela Crkva, Bečej, Subotica, Senta).

Dobra organizacija kluba

U leto 1957. godine, ponovo je montiran „polubazen“ splav, na Tisi kod Gradišta. Sekretar kluba postao je Dušan Tikvić, a Tomislav Acković, student DIF-a, je preuzeo ulogu trenera. On je uglavnom trenirao plivačice i plivače, a sa vaterpolistima je radio kondicione treninge i tehniku loptom. Za taktiku i vođenje utakmice angažovao se Milivoj Marić, koji je u to vreme prestao sa aktivnim igranjem. Tako je ekipa opet imala upravu, stučni štab, plivače i igrače.

Uključeni skokovi u vodu

Pod uticajem “velikih” vojvođanskih klubova Proletera iz Zrenjanina, Spartaka iz Subotice, Radničkog iz Kikinde i drugih, u propozicije u okviru Plivačkog podsaveza Zrenjanina, pored plivačkih i vaterpolo takmičenja, uvedeni su i obavezni skokovi u vodu, sa tornja od 4 metra i daske 2-3 metra visine.

Selidba na „Banјu“

Posle dve relativno uspešne sezone i formiranja solidne vaterpolo ekipe, u klubu je zaklјučeno da su uslovi za trening i igranje utakmica na Tisi, u tekućoj vodi, suviše loši i da zbog toga ekipa neće moći da se nosi sa ekipama koje imaju bazene ili druge „stajaće“ vode (jezera, kanale, šlajz ili Dunavac). Zbog toga je traženo novo rešenje. Predlog za izgradnju bazena nije prihvaćen, te je pronađeno malo jezero „Banja“ pored Fabrike cigle i crepa „Polet“, koje je nastalo iskopom gline za potrebe fabrike. Ovo rešenje je ličilo na uslove koje su imali Kikinđani, jedino je jezerce bilo znatno manje.

Vranјevčani zavoleli vaterpolo

Publika, koja je dolazila na plivačka i vaterpolo takmičenja, dok su se ona održavala na Tisi, bila je pretežno iz dela grada oko centra i uz reku, tj. iz Novog Bečeja, dok je Vranjevčanima to bilo daleko, jer su se oni uglavnom kupali „kod grada“ i ostrva. Premeštanjem aktivnosti kluba na „Banju“ vaterpolo je počeo da privlači i momke iz Vranjeva (drugog dela Novog Bečeja) da treniraju, a njihove porodice, prijatelјe i komšije da dolaze kao publika na takmičenja.

Plasman u drugi republički razred

Razvoj vaterpola u Vojvodini imao je za rezultat da je u Republičkoj ligi Srbije učestvovalo sedam klubova iz Vojvodine i jedan iz Beograda. Prvo je odigran po jedan eliminacioni turnir u Bečeju i Beloj Crkvi, a zatim još dva turnira prvog i drugog republičkog razreda, koji su formirani na osnovu postignutih rezultata. Po dve prvoplasirane ekipe su činile Prvi razred, a treće i četvrto plasirane su nastavlјale takmičenje u Drugom razredu.

Kvalifikacionu grupu u Beloj Crkvi činili su banatski klubovi: Jezero iz Bele Crkve, Proleter iz Zrenjanina, Radnički iz Kikinde, Jedinstvo iz Novog Bečeja i Radnički iz Kovina.

Na vrhuncu slave

Sa puno ambicija i do tada najkvalitetnijom ekipom dočekalo je Jedinstvo novu takmičarsku sezonu 1962. godine. Igrači su bili u najbolјim takmičarskim godinama, od 19 do 22 godine, uz dvojicu „prekalјenih” Savu Ivanića (29) i Petra Fa sa 25 godina. Treniralo se dva puta dnevno, voda u „Banji“ je bila topla, čak ni Mirolјub Matić i Ivica Kovačev nisu drhtali u njoj, već su među prvima uskakali u vodu. Sašivene su nove kapice, a nabavlјene su čak dve nove kožne „Berger“ lopte. Mlađi igrači su ih savesno održavali, mažući ih goveđim lojem i parket pastom.

Prvi ispit na „Banji“ početkom jula, ekipa Jedinstva je imala sa ekipom iz Kikinde, koja je promenila ime u Odred i Želјezničarom iz Beograda. U oba susreta Jedinstvo je ubedlјivo pobedilo iako su to bile trening utakmice, nazirao se veliki potencijal za nastupajuće takmičenje.

Kola krenula nizbrdo

Odlazak trenera (igrača) Save Ivanića, Živorada Berbakova i Petra Fa, uz prestanak bavlјenja vaterpolom u prethodne dve godine Milorada Berbakova i Vladimira Davidovića, bio je preveliki udarac za vaterpolo ekipu Jedinstva. Tako su igrači od 22-23 godine postali „najstariji“ i najiskusniji (Zlatoje Marić i Milorad Kiselički).

Ovako brza smena generacija rezultirala je time da je ekipa gubila i od ekipa sa kojima je „do juče“ lako izlazila na kraj (od Odreda iz Kikinde 3:8 i 3:10, Studenta iz Beograda i Vojvodine iz Novog Sada, koja je tih godina bila u izuzetnoj krizi).

Nastavljeno osipanјe ekipe

Zlatoje Marić

Kriza je sve više zahvatala veterpolo ekipu. Osipanje se nastavlјa, golman Zlatoje Marić, koji je često bio „pola tima“, prelazi u kikindski Odred.

Pošto nije uspelo da se u kvalifikacijama plasira u prvih šest ekipa Jedinstvo nije ni igralo Srpsku ligu, već je na Dunavcu u Novom Sadu učestvovalo na razigravanju za plasman od sedmog do devetog mesta sa Vojvodinom iz Novog Sada i Radničkim iz Ćuprije.

Novobečejci proslavili Kikinđane

Odred iz Kikinde prvak Srbije 1965. godine uz pomoć Novobečejaca Stoje: Živorad Berbakov (drugi sa leva), Zlatoje Marić (prvi sa desna), dole: Milorad Kiselički (prvi sa desna)

U ovoj takmičarskoj godini još jedan vrhunski igrač Milorad Kiselički, odlazi iz Jedinstva u kikindski Odred. Iz beogradske Crvene zvezde u Kikindu dolazi da radi i igra vaterpolo i Živorad Berbakov, tako da sada, u prvoj postavi Odreda, igraju čak trojica Novobečejaca, navedena dvojica i golman Zlatoje Marić.

Ovakva kikindsko - bečejska kombinacija relativno lako „rastura“ sve protivnike u Srpskoj ligi, a drugoplasiranu ekipu Spartaka iz Subotice (povratnika iz II savezne lige), pobeđuje u Subotici sa 4:0. Ovakav poraz, bez datog gola, Spartak u svom gradu do tada nikada nije doživeo.

Za to vreme Jedinstvo ne uspeva da formira ekipu i ode na takmičenja, tako da ovu godinu „preskače“.

Prestanak rada Vaterpolo kluba

Izuzetno veliki deficit igrača (svi igrači iz „super ekipa“ 1961. i 1962. godine su prestali da igraju) nije mogao da se nadomesti. Pored toga, nedostajao je vođa, odnosno trener ekipe i uprava.

Upravu praktično klub nije ni imao, pošto je bio sekcija Sportskog društva Jedinstvo, tako da su se administrativni i organizacioni poslovi svodili na aktivnost sekretara ili „tehnika“, koje su u prethodnom, petnaestogodišnjem periodu, uspešno obavlјali Radomir Ivanić, Ivan Jovanović, Dušan Tikvić, Milivoj Marić i Zlatoje Marić.

Pošto se u 1965. i 1966. godini vateriolisti nisu takmičili, entuzijasti posustali, mnogi igrači nastavili svoju sportsku karijeru u većim klubovima, aktivnosti praktično nije ni bilo, pa je usledio logični epilog, Vaterpolo klub Jedinstvo je, te 1966. godine, sišao sa sportske pozornice i prestao sa radom.

Prilog

Generacija posleratnih plivačica i plivača, a posebno vaterpolista, bila je najuspešnija po rezultatima, koje su postizali na nivou Banata, Vojvodine i Srbije. Takmičenja na kojima su učestvovali su bila sistematski organizovana, treninzi su održavani dva puta dnevno (u trajanju 2-3 sata), a najvažnije od svega je bilo da su se plivači/vaterpolisti zadržavali i takmičili za Jedinstvo u trajanju 5-10 godina.

Posebno je bilo važno što su plivačka i vaterpolo ekipa zajedno provodili sate u vodi, na treninzima, a dane i večeri zabavlјajući se i uživajući u istom društvu. Bilo je to sportsko druženje u bazenima i prijatelјstvo negovano mesecima i godinama, koje traje i danas.

Dubravka Nešović

Dubravka Nešović (fotografija iz 1969.)

Pored Olivere Olјe Tolmačev, koja se kao plivačica u kraulu i leđnom plivanju takmičila još pre Drugog svetskog rata i za vreme okupacije, Dubravka je pripadala prvoj posleratnoj generaciji novobečejskih plivačica. U periodu od 1951. do 1954. godine, bila je u punoj snazi i srčano se borila za boje svog kluba u prsnom plivanju. Veoma druželјubiva i sa velikom želјom da pobeđuje, bila je uzor mlađim plivačicama koje su sa njom trenirale i takmičile se u Zrenjaninu, Kikindi i Novom Bečeju.

Relativno rano, za ono vreme, prestala je da se takmiči u 21 godini. Studirala je i završila Muzičku akademiju u Beogradu i postala uspešna i cenjena pevačica starogradskih pesama i ruskih romansi.

Vidi album

Marica Štefkić

Sa treningom i takmičenjem počela je odmah po formiranju plivačke sekcije i sa uspehom plivala kraul i leđnim stilom. Mogla je da pliva trke od 50 i 100 metara, kao i u štafetama, tako da je u to vreme bila „Katica za sve“, uskačući u discipline koje nije imao ko da pliva.

Nada - Nadica Vukčević

Živela je u Beogradu i već kao devojčica trenirala plivanje. U Novi Bečej je dolazila za letnji raspust kod babe i dede, a sa takmičenjem za Jedinstvo počela je 1952. godine, u seniorskoj konkurenciji, tako da su rivalke bile starije više godina. Veoma srčana i borbena plivala je uglavnom kraće, sprinterske deonice u kraulu, 50 i 100 metara i u štafetama 4x50 metara mešovito. Tada je inače, po propozicijama bilo dozvolјeno dnevno, za jednog takmičara, nastup u dve trke i jednoj štafeti. Bila je najbolјa „sprinterka“ u posleratnim generacijama plivačica. Sve do 1959. godine je redovno nastupala na takmičenjima.

Vera Stambolić Neatnica

Izuzetno nadarena plivačica leđnim stilom i na pionirskom prvenstvu Srbije u Zrenjaninu, 1955 godine, pokazala je svoj raskošni talenat i potencijal, osvojivši odlično treće mesto na 50 metara leđno. Uspeh je tim bio veći jer je Vera plivala u konkurenciji do 15 godina (a ona je imala godinu dana manje), što je u ovom dobu znatna prednost. Pored toga, ostale takmičarke su trenirale u bazenima, jezerima i tkzv. „stajaćim vodama“, što im je, naravno, davalo prednost u odnosu na treninge na Tisi. Relativno rano prestala je sa takmičenjima, jer je u klubu preovladao interes za vaterpolo, a uslovi za treninge plivača bili su očajni.

Aleksandar Drusa Marčić

Počeo da trenira plivanje i da se takmiči još pre Drugog svetskog rata, ali je punu afirmaciju doživeo u periodu od 1951. do 1954. godine, plivajući prsnim stilom 100 i 200 metara i 50 metara u mešovitoj štafeti. Bio je najbolјi „prsaš“ u svojoj generaciji i čovek koji je znao da podigne moral celoj ekipi.

U vaterpolu je posebno bio zadužen da „mrko gleda“ protivničke igrače i zaštiti mlađe saigrače od protivničkih nesportskih ispada ili udaranja. Bio je prvi kapiten u posleratnoj vaterpolo ekipi.

Zvonko Tolmačev

Plivač iz predratnog perioda, tipičan „kraulaš“ sprinter, koji nije plivao duže deonice, a posebno je uspešno plivao 50 metara kraul, kako u pojedinačnoj konkurenciji tako i u štafetama 4x50 metara. Posle rata je bio šef policije u Novom Bečeju, a zatim se preselio u Beograd gde je radio kao vojni inženjer i dolazio u Novi Bečej samo za vreme letnjeg godišnjeg odmora, kada je nastupao za klub.

Radomir Braša Ivanić

Svestrani sportista, igrao je aktivno fudbal, plivao prema potrebi i vaterpolo. Posebno je imao talenat da okupi decu, početnike i organizuje obuku i treninge mlađih kategorija. Sigurno jedan od najzaslužnijih lјudi što je izgrađeno prvo plivalište na Tisi u posleratnom periodu 1951 godine.

Bio je prvi trener u periodu od 1951. do 1954. godine i učitelј generacija plivača i vaterpolista, koji su obeležili period Zlatnog doba u Novom Bečeju.

Plivao je kraul, trke od 50 i 100 metara i prvi je plivač iz Novog Bečeja koji je 100 m kraul plivao ispod 1´10´´. Rano je napustio klub, baveći se drugim poslovima, a zatim i Novi Bečej. Otišao je u Francusku, da bi se dvadeset godina kasnije vratio (1977) i ponovo okuplјao decu i omladinu u Školi plivanja.

Sava Ivanić

Treći najmlađi brat u porodici Ivanić, u kojoj su i starija braća: Radomir i Dušan, bili „inficirani“ sportom. Obojica su još za vreme okupacije, 1943. godine, plivali 50 metara leđno, na dvomeču novobečejske Zvezde i Bob-a iz Beograda.

Prvi je kao osamnaestogodišnjak plivao beterflaj i godinama je u ovom stilu bio među najbolјima u Vojvodini. Pored toga plivao je i prsno. Vaterpolo je počeo kao golman 1952. godine, igrao je za Jedinstvo i Bečej iz Bečeja, da bi svoju sportsku karijeru završio u Novom Bečeju 1962. godine, kao centar (broj 7) i trener najbolje vaterpolo ekipe Jedinstva. Čitav život je posvetio sportu (završio je srednju fiskulturnu školu, DIF i doktorirao). Za svojim ambicijama i želјom za uspehom preselio se za Beograd, gde je radio kao profesor i naučni radnik.

Kao trener radio je još u Bečeju i Celјu, a za vreme služenja vojnog roka, pripremao ekipe i takmičio se za njih, u okviru Pulskog vojnog garnizona.