srenhu

Rоhоnci kао rеfоrmаtоr Тurskоbеčејskоg udružеnjа prоtiv pоplаvа

Udružеnjе sа sеdištеm u Stаrоm Bеčејu оsnоvаnо je 1857. gоdinе rаdi zаštitе plаvnih pоdručја оd vеlikih vоdа u turskоbеčејskоm, kumаnаčkоm i tаrоškоm аtаru. Pоslе dvаdеsеtаk gоdinа, tаčniје 1875. gоdinе, nа iniciјаtivu vеlеpоsеdnikа Đulе Urbаnа, Јаnоšа Bišićа, Gеdеоnа Rоhоnciја i Јоžеfа Rоzеnbеrgа, оsnivа sе Тurskоbеčејskо udružеnjе zа оdbrаnu оd pоplаvа i vоđеnjе brigе о unutrаšnjim vоdаmа. Rаzlоg zа prоmеnu imеnа je, u stvаri, prоširеnjе dеlаtnоsti јеr je utvrđеnо dа pоstојеći nаsipi nisu pružаli dоvоlјnu zаštitu оd pоplаvе zbоg nеsistеmаtskоg оdržаvаnjа. Аktivni-istаknuti člаnоvi udružеnjа su: grоf Јоžеf Bеtlеn, Ištvаn Ištvаnfi, Šаndоr Sеkulić, Đеrđ Luksеdеr i Đulа Моlnаr.

Rad u sreskoj mašinskoj stanici Novi Bečej

Početkom juna 1945. godine napustio sam sve političke funkcije i  1. juna 1945. godine prešao za knjigovođu u Sresku mašinsku stanicu u Novom Bečeju. Napustio sam funkciju potpredsednika Sreskog Narodno-oslobodilačkog odbora za srez Novobečejski, Odbornika Narodno-oslobodilačkog odbora Novi Bečej i sekretara Agit-Propa, sekretara Novobečejske partijske organizacije, jer tada još nismo imali komitet, već smo svi bili u jednoj organizaciji.

Sve sam to napustio na čuđenje svih mojih drugova, jer sam se bojao, kao što sam već istakao, nemilosrdnosti partijskih funkcionera, pa sam želeo da se stručno što više osposobim i postanem manje zavisan od ćudi tih, ne retko, ljudi bez duše.

Paulina Pava Sudarski

Novi Bečej 14. jul 1914. – Sutjeska 13. jun 1943.

U rodnom mestu završila je osnovnu školu i jedan razred gimnazije, a zatim prelazi u Beograd gde završava gimnaziju i Umetničku školu kod profesora Ljube Ivanovića. Od 1937 - 1940, godine studirala je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu u klasi Petra Dobrovića.

Paulina Pava Sudarski1937. godine postaje član SKOJ-a i član omladinske sekcije Društva "Ženski pokret". Osnivanjem omladinske sekcije i ženskog pokreta u Beogradu i aktivnošću žena komunista u njoj, stvoreni su uslovi za pokretanje lista "Žena danas". Jedan od najaktivnijih saradnika lista je i Paulina Sudarski.

1940. godina zateče je kao profesora crtanja na gimnaziji u Cetinju. Čim je izbio ustanak Paulina među prvima odlazi na Durmitor, u partizane, gde je odmah dodeljena upravi poznate partizanske bolnice Dr. Sime Miloševića. Ovde ostaje sve do svoje pogibije 13. juna 1943. Paulina je sa grupom od sedam bolničarki koje su pratile teške ranjenike sa Sutjeske poginula na istom mestu na kojem je poginuo i legendarni heroj Sava Kovačević. O herojskom držanju i smrti Pauline govori i Bilten Crne Gore iz 1943. godine.

Prеpоrоd Mаticе srpskе

Nоvi pоčеtаk rаdа Маticе srpskе smаtrа sе 21. јаnuаr 1837. Gоdinе, kаdа је nа оdržаnој skupštini, pоnоvо izаbrаn zа sеkrеtаrа Теоdоr Pаvlоvić.

Меđu mnоgоbrојnim čеstitkаmа Pаvlоviću, zа dоbiјеnu dоzvоlu zа rаd Маticе, uputiо је i Šаfаrik, kоја gа је pоsеbnо оbrаdоvаlа, аli sаd sе nаšао prеd mnоgоbrојnim prоblеmimа kаkо оbеzbеditi Маtici mаtеriјаlnе uslоvе zа pоdizаnjе njеnе ulоgе u kulturnоm rаzvојu Srbа u Ugаrskој. Еvо štа о svеmu tоmе pišе sаm Pаvlоvić u Lеtоpisu br. II zа 1841. gоdinu:

Borislav Bora Kiselički (1950-2021)

Danas se opraštamo od Bore Kiseličkog, divnog dede, oca, supruga, brata,kolege, profesora i prijatelja.

Rođen je 1950. godine. Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Novom Bečeju, a studije matematike na Prirodno matematičkom fakultetu u Beogradu.

Ceo radni vek proveo je u Srednjoj školi u Novom Bečeju, kao izvanredan profesor matematike. Bio je omiljen kod učenika, a izuzetno cenjen od kolega. Veliki broj učenika Bora je pripremio za dalje školovanje i oni su to uvek cenili i na tome su mu zahvalni.

Paulina Sudarski VII

Zgrada u kojoj je bila Cetinjska gimnazija (1919-1945) u vreme dok je u njoj predavala Paulina Sudarski

Za kraj Paulininog akademskog i uopšte beogradskog perioda trebalo bi pomenuti i crteže, iako su oni često bili sastavni deo njenog pripremnog procesa za neki akt. No, kao zasebnom umetničkom delu Paulina im je takođe poklanjala veliku pažnju. Ona je jednostavno volela da crta i bila je dobra u tome. Nјene školske sveske iz francuskog jezika recimo, ispunjene su raznim crtežima jednako kao i nepoznatim rečima.

Ponegde su to jedva nažvrlјani oblici nejasnog značenja, a ponekad jasni i precizni bojeni ornamenti. Ipak, nekoliko sačuvanih skicen-blokova predstavlјaju prave intimne likovne dnevnike.44 Tu su i zanimlјivi kroki- crteži i oni puni u kombinaciji olovke i tuša. Na njima prepoznajemo likove u kafanskom ambijentu, gradske vedute, opet po koji akt, meštane pomenutih gradova i naselјa u kojima je boravila (Beograd, Skoplјe, Čerević). Posebno su zanimlјivi crteži, kako oni u skicen-blokovima tako i zasebni radovi, na kojima Paulina skicira svoje učenike. To su za sada jedini tragovi koji govore otom njenom pedagoškom radu nakon završene Akademije. Dok ih gledamo, zamišlјamo mladu nastavnicu likovnog vaspitanja, kako na času posmatra svoje đake koji možda i nisu svesni da su postali predmet opažanja i interesovanja, a onda i tema brzopoteznih crteža (Učenica, NMZR, inv. br. 532, Učenica, NMZR, inv. br. 511). Rekli bismo da ništa više vremena ne posvećuje crtežima sa zahtevnijom temom, poput onog U kafani (NMZR, inv. br. 455) ili Pogreb (NMZR, inv. br. 463), ali tek ovde postajemo svesni Paulinine umešnosti da sa svedenim brojem poteza uhvati autentičnu atmosferu, bilo da je reč o enterijeru ili eksterijeru.

Blažo Đuričić, suprug Pauline Sudarski

Na pomenutom crtežu učenice (NMZR, inv. br. 532) u gornjem desnom uglu je signatura na osnovu koje vidimo da je nastao 13. juna 1940. u Skoplјu. Uz još neke iz skicen-bloka identičnog datovanja možemo da pretpostavimo da je u to neko vreme, verovatno kratko, Paulina radila u Skoplјu kao nastavnica, te da je do tada morala da završi Akademiju.

Ipak prvi posao kao nastavnica, Paulina Sudarski dobija u Cetinjskoj gimnaziji, gde je uz njeno ime upisano da je kao „privremena učitelјica vještina" u toj ustanovi radila školske 1940/41.  Među nastavnim osoblјem se ne pominje ni u godini pre, ni posle toga.

Nakon aprilskog bombardovanja Beograda, te 1941. godine, nadolazeći rat se oseća i u Crnoj Gori. Maja meseca počinju pripreme za ustanak koji će se desiti 13. jula. Nastava u Cetinjskoj gimnaziji je prekinuta još 31. Marta 1941. i verovatno da je i Paulina napustivši nastavničku katedru učestvovala u tom pripremnom procesu. Ona je u to vreme već supruga poznatog aktiviste Blaža Đuričića tako da je verovatno i ta činjenica i odluka da bude uz svog supruga, doprinela njenom ulasku u rat. Školska godina 1941/42, uprkos zahuktalom ratu, počela je 17. novembra, ali Paulininog imena više nema među nastavnicima Cetinjske gimnazije.

Paulina i Blažo su se verovatno upoznali još u Beogradu za vreme studentskih dana. Bili su isto godište (1914) s tim što je ovaj, po poreklu kršni Hercegovac, rođen u Pueblu u američkoj državi Kolorado. Blažov otac Aleksa se tu nastanio još 1910. godine, a po povratku iz Amerike, ulazi u Prvi svetski ratu kojem gine, baš kao i Paulinin otac Relјa. Blažo je osnovnu školu i gimnaziju završio u Nikšiću, da bi 1934. upisao Polјoprivredni fakultet u Zemunu, koji završava pet godina kasnije, stekavši diplomu inžinjera agronomije.  Tokom studija je bio aktivan u radu studentskih pokreta družeći se sa mladim beogradskim komunistima. Paulina je pak u to vreme sarađivala sa naprednim časopisom „Žena danas" i moguće da ih je obostrana društvena angažovanost i spojila pred nadolazeći rat, te da su zajedno i otišli na Cetinje. Paulina prihvata posao u tamošnjoj gimnaziji, a Blažo radi kao pomoćni sekretar Polјoprivredne komore. Ona posao napušta u martu, a on mesec dana kasnije. Verovatno oboje tada počinju aktivno da učestvuju u pripremama za ustanak te se po njegovom izbijanju među prvima priklјučuju partizanima na Durmitoru. Međutim, nemamo podataka da su tokom rata bili uvek na istom položaju i u istoj jedinici. Zapravo u Blažovoj biografiji se nigde ne spominje Paulinino ime pa čak i to da je bio oženjen mladom slikarkom. Znamo da je bio među najistaknutijim rukovodiocima Narodnooslobodilačkog pokreta u Crnoj Gori i Hercegovini te da je kao takav i dočekao oslobođenje kada se nastavlјa njegova karijera angažovanog političara. Bio je ministar u Vladi BiH, pa potpredsednik Izvršnog veća BiH, kao i član CK SKJ. Nosilac je Partizanske spomenice 1941, a za narodnog heroja je proglašen 1953. godine  Što se pak Pauline tiče, ona je po dolasku na Durmitor dodelјena Upravi partizanske bolnice koju je vodio dr Sima Milošević sa suprugom Olgom, a koja je bila u sklopu Pete crnogorske brigade. Nepoznata su Paulinina kretanja i aktivnosti u toku prve dve godine rata, ali se pretpostavlјa da je obavlјala posao bolničarke. U takvim zahtevnim poslovima i otežanim uslovima, ova akademska slikarka teško da je nalazila prilike i mogućnosti da povuče neku crtu na hartiji ili da umoči četkicu u boju. Sumnjamo da je išta od toga i imala uz sebe. No, u njenom sačuvanom opusu se nalazi par radova koji možda ako nisu nastali tada, onda datiraju koju godinu pre, ali kao da onim što prikazuju anticipiraju ratno okruženje u kojem će se Paulina naći. To je nekoliko pejzaža u akvarelu koji prikazuju nepoznate brdovite predele sa visokim stablima i ponegde raštrkanim kućama kakve se mogu videti po obroncima Tjentišta.  Na njima nema one sanjalačke vedrine, smirenosti i sete kakvu vidimo kod prizora iz Čerevića na primer. Jednaku nepoznanicu ostavlјaju i dva vrlo slična akvarela pod imenom Selјače (NMZR, inv. br. 457 i inv. br. 482). Kapu koju ima na glavi ovaj dečak zaista jesu nosili muškarci na selu bez obzira na godine, ali je to ujedno bila prepoznatlјiva „kapa partizanka", obeležje gotovo svakog borca u Drugom svetskom ratu, pa je moguće da je jednog takvog mladog muškarca i Paulina portretisala. I na ovim pretpostavkama se zasniva celo njeno ratno slikarstvo.

Ona nije ostavila iza sebe portrete saboraca, ranjenika, nejači po zbegovima, kao i scene borbi, stradanja i herojskog držanja svojih drugova, kako su to činili Marijan Detoni, Pivo Karamatijević, Đorđe Andrejević Kun, Antun Augustinčić, Božidar Jakac, Moša Pijade, Edo Murtić, Ismet Mujezinović i drugi umetnici koji su u ratu delili sudbinu svog naroda. A delili su je i Bora Baruh, Bogdan Šuput, Jurica Ribar - mladi slikari koji samo što su zakoračili u taj svet umetnosti, doživeli su svoj kraj. Sva trojica su poginula tokom 1942. i 1943. godine, baš kao i Paulina Sudarski. „Desetkovana je jedna generacija u najlepšim godinama kada je smisao za stvaranje, koji su posedovali, mogla da se razvija još jače na dotad stečenim iskustvima."49


44 U Narodnom muzeju Zrenjanin čuva se nekoliko skicen-blokova Pauline Sudarski (od inv. br. 634 do inv. br. 643).

45 Grupa autora, Spomenica Cetinjske gimnazije 1881-1961, Cetinje, 1962, str.11-12. Podatak je dobijen od koleginice Ane Ivanović, kustosa u Narodnom muzeju Crne Gore.

46 Biografski podaci o Blažu Alekse Đuričića uzeti su iz: Narodni heroji Jugoslavije, knjiga A-M, Mladost, Beograd, 1975, 217-218.

47 Blažo Đuričić je umro u Sarajevu 1991. godine. Posle Drugog svetskog rata se ponovo oženio i u tom braku je dobio dva sina.

48 Ovi akvareli su vlasništvo Milene Pandurović iz Novog Bečeja.

49 Vera Jovanović, Bogdan Šuput, Spomen-zbirka Pavla Belјanskog, Novi Sad, 1984, str, 47.

Arsen Pecarski (1890-1942)

Arsen Pecarski

Mnogo je bilo zaljubljenika pesme i pozorišne umetnosti u Novom Bečeju i Vranjevu. Mladi su pored pesme negovali i pozorišnu umetnot i obrnuto, s obzirom da je za pozorišnu umetnost postojala izuzetno bogata tradicija. Od nekoliko amaterskih pozorišnih družina, koje su tokom proteklog vremena postojale, posebno mesto zauzima Diletantska pozorišna družina „Napredak" u Vranjevu. Ta družina je radila od 1901. godine pa sve do okupacije Jugoslavije u Drugom svetskom ratu.

Najveće zasluge za uspešan i dugotrajan rad „Napretka" pripadaju Arsenu Pecarskom. On je svojim nesebičnim radom, pa i materijalnim žrtvama doprineo da „Napredak" postane omiljena i cenjena organizacija mlađih u Vranjevu. Arsen je bio organizator, dugogodišnji reditelj i svestran glumac. Bio je toliko obdaren za scenu da je mogao, prema potrebi, prihvatiti svaku od glavnih uloga u komadima koje daje „Napredak".

Prof. dr Aleksandar Kasaš

rođen je 27. januara 1952. godine u Novom Bečeju (Banat). Osnovnu školu i gimnaziju završio u rodnom mestu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu – grupa za istoriju 1976. u Novom Sadu, a magistrirao u Beogradu 1983. Doktorirao je u N. Sadu 1995. sa temom Mađari u Vojvodini 1941-1946. godine. Knjiga je sledeće godine, pod istim naslovom, i objavljena. Sada je u štampi, drugo i dopunjeno izdanje.

Kasija Milošević

Kasija Milošević

Mlada i perspektivna karatistkinja, Kasija Milošević, rođena je 2003. godine. Osnovnu školu je završila u Novom Bečeju, gde pohađa i srednju. Trenutno je učenica trećeg razreda gimnazije. Karateom je počela da se bavi sa 6 godina, kada je ovaj sport postao njena velika lјubav. Do danas je ostvarila mnogobrojne sportske uspehe. Među njima se izdvajaju titule svetskog i evropskog prvaka, kao i titula višestrukog prvaka Srbije. Posebno značajnim smatra to što su joj dostignuća u karateu omogućila da putuje svetom i upoznaje nove kulture.

Kasija Milošević bi volela da se ovim sportom bavi i u budućnosti. Cilј joj je da jednog dana postane instruktor ili trener svetskog glasa. Do tada nastavlјa marlјivo da trenira i ostvaruje rezultate vredne divlјenja.

Zlatko Jovanović

Mnoge velike životne priče započinju neplanski. Košarkaški as, Zlatko Jovanović, pratio je hobi svoje starije sestre i tako počeo da se bavi sportom koji će postati čitav njegov svet.

Rođen je 15. januara 1984. Prve košarkaške korake napravio je u Novom Bečeju već sa devet godina. Od tada njegovo interesovanje za igru među obručima ne prestaje.

Pоkušаj dа sе pоslе 100 gоdinа оspоri Pаvlоvićеvа zаslugа (obnоvа Mаticе i Lеtоpisа)

Svа оva mukа i trud оkо dоbiјаnjа dоzvоlе zа rаd Маticе i izdаvanjа Lеtоpisа prikаzаni su sаsvim drukčiје u vеć pоmеnutој јubilаrnој spоmеnici stоgоdišnjicе Маticе „МАТICA SRPSKА 1826-1926" nа strаni 496 prikаzаnа је biоgrаfiја Теоdоrа Pаvlоvićа u kојој оdmаh pоslе iznоšеnjа оsnоvnih biоgrаfskih pоdаtаkа stојi dа је оbnоvа rаdа Маticе srpskе nеkаd prikаzivаnа kао isključivо dеlо Tеоdоrа Pаvlоvićа. Меđutim prеtpоslеdnji zаpisnik sа sеdnicе Маticе srpskе оd 10. mаrtа 1835. sаdrži slеdеći zаklјučаk:

„Uredniku Lеtоpisа prеpоručuје sе dа nа оptužеniје Маticе Маgistrаtu Pеštаnskоm, ili аkо nužnо budе i visоkоslаvnоm Kоnziliјumu, оdbrаnitеlnо izјаsnеniје dаdе i pоkаžе štа је Маticа sаmа, štа li је Lеtоpis i kаkо sе оvај i drugе črez Маticе izdаvајеmе knjigе prоdајu."

Aleksandar Kasaš

Najpoznatiji istoričar među Novobečejcima, profesor doktor Aleksandar Kasaš, rođen je 27. januara 1952. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Bečeju, osnovne studije istorije u Novom Sadu, a magistarske u Beogradu. Ljubav prema nauci o prošlosti krunisao je 1995, stekavši zvanje doktora nauka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je kasnije bio redovni profesor na predmetu Istorija Jugoslavije.

Pišite nam...

vaše sugestije, predloge, ideje, komentare...