srenhu

Gligorije i Jovanka

Posle prvog svetskog rata roditelji Gligorija i Jovanke Popov napustili su Dragutinovo i odselili u Rusko Selo za parčetom zemlje, „u kolonizaciju“. To malo „crnice“, dug Agrarnoj banci za gradnju kuće i druge nevolje stvarali su život tegobim i siromašnim.

Uz velike napore i samoodricanja uspeli su da nekako školuju decu.

Tako je Gligorije do rata, 1941. godine uspeo da „dogura“ do tehničkog fakulteta, zahvaljujući najviše svojoj upornositi i samoodricanju. U Beogradu, upoznaje napredni omladinski pokret i pristupa bez rezerve. Posle 6. aprila vraća se u selo gde se još više angažuje u redovima omladine. U SKOJ-u, a ubrzo i među članovima KPJ.

Jevrejska zajednica u Novom Bečeju od 1919. do 1941. godine

Nova vlast Kraljevine SHS donela je velike društvene promene, ali je osnova privrednog razvoja ostala ista.

Jevreji, čiji je život uglavnom vezan za privredu, dosta su se brzo prilagođavali novom poretku. Iako je velika većina njih mađarski jezik smatrao kao svoj maternji jezik, pa su se skoro osećali Mađarima, oni nisu smatrali neophodnim da promene sredinu. Tako u podacima o iseljenim porodicama to nije jako naglašeno (PRILOZI: Spisak odseljenih porodica Jevreja 1883-1940. g.). Navodimo da je od ukupno 46 porodica, koje su zabeležene kao iseljene od 1919. do 1940. godine, samo 13, odnosno - manje od 13 otpada na period od 1919. do 1921. godine. Među njima su porodice 3 državna činovnika i dva kantora. Kako je za državne činovnike potpuno jasno da su menjali mesto po potrebi službe, a za kantore se zna da su i inače često menjali mesta, jer su uglavnom bili slabije plaćeni, može se reći da bi se ovi premeštaji, odn. seobe mogli dogoditi i nezavisno od promene režima. Prema tome, preostalih 8 slučajeva otseljenja mogli bi se oceniti i kao posledica promene društvene stvarnosti, a što čini najviše 10% od svih porodica.

Stogodišnjica Srpske zemljoradničke zadruge u Vranjevu (1909-2009)

Zemljoradnička zadruga ,,Vranjevo“ Novi Bečej obeležila je stogodišnjicu postojanja lepom i korisnom knjigom „Sto godina zadrugarstva u Novom Bečeju“, čiji je autor Mirjana Brković r.Dujin, koja je rođena u Vranjevu, a sada živi u Novom Sadu. Na 18. strani ove knjige data su imena Ijudi koji su 19. septembra 1909. godine stavili potpis na dokument Alapszabalyai (statut). To su lica koja su prihvatila uslov za osnivanje srpske zemljoradničke zadruge u Araču ( Vranjevu ): Dušan Vujackov - predsednik, Isak Tomašev, Ivan Popov, Miloš Isakov, Novak Dujin, Marin Prčić, Marinko Perić, Živa Malešev, Živko Pejin, Nikola Tomašev, Bogoljub Malešev - poslovođa, Jovan Vrebalov, Arkadije Miletić, Živa Pantelić.

U „Vranjevačkom kalendaru“ za 1930. godinu objavljen je članak Prva srpska zemljoradnička zadruga u Vranjevu, učitelja Žarka Čiplića, koji je jedno vreme bio i poslovođa zadruge. U članku su navedena imena 13 osnivača, jer nema Marina Prčića. Zadruga nije radila za vreme I svetskog rata, od 1914. do 1918. godine, odnosno, u to vreme bitno je smanjila svoju aktivnost. Savez srpskih zemljoradničkih zadruga 18. januara 1923. godine menja ime u Glavni savez seljačkih zemljoradničkih zadruga, sa sedištem u Beogradu, a zadruga u Vranjevu postaje njegov član. U Novom Sadu je postojala filijala pomenutog Saveza.

Zadruga između dva rata posluje pod imenom Srpska zemljoradnička zadruga u Vranjevu. Poslednji pisani dokument koji je stigao u SZZ Vranjevo nosi datum 13. mart 1941. godine. Za vreme II svetskog rata prekinut je svaki rad u SZZ Vranjevo. Posle II svetskog rata rad zemljoradničke zadruge je obnovljen pod drugim imenom i na drugim osnovama.

Dolina velikog hrasta

Jedinstvena tvorevina prirode - hrast iz familije lužnjaka nalazi se u dvorištu crpne stanice pored banatske obale reke Tise. Ova oblast katastarski pripada ataru sela Kumana u novobečejskoj opštini. Zaštićeni prostor se u celini nalazi u posedu vodoprivrednog preduzeća “Gornji Banat” iz Kikinde.

Osoblјe pošte u Novom Bečeju

Iz ovog posleratnog perioda, prvi koga treba spomenuti je dugogodišnji upravnik novobečejske pošte Živa Tapavički, rođen 1923 u Elemiru.  Po završetku školovanja zapošlјava se u kikindskoj pošti. Kasnije, 1949. godine, prelazi u Mokrin i stupa na mesto upravnika tamošnje pošte. Sledeće radno mesto mu je pri kikindskoj pošti, gde radi kao upravnik saobraćajne pošte pri železnici. Sa tog položaja, kao iskusni poštanski službenik, dolazi u Novi Bečej 1955. godine i preuzima radno mesto upravnika pošte od Olgice Sudarski, rođene Milankov. Živa Tapavički je bio upravnik starog kova i aktivan član u društveno-političkim organizacijama. Bio je član Upravnog odbora i prvi predsednik Radničkog saveta zrenjaninskog  preduzeća PTT saobraćaja 1960. godine. Penzionisao se krajem sedamdesetih godina XX veka. Nјegova supruga Vera Gedošev rođena je u Vranjevu 1928. godine i radila je u poštanskom uredu još 1945. godine, kada se pošta nalazila u Luksederovoj kući. Porodica Tapavički je neko vreme stanovala u zgradi pošte (u adaptiranoj kući advokata Šafranja), da bi posle uvođenja automatske centrale živeli u stanu pored Tise. Druga adaptacija pošte usledila je 1963. godine, kada je uvedena automatska centrala i od početnih šezdesetak ubrzo proširila na 200 brojeva. Za to vreme pošta je radila u prostorijama zemlјoradničke zadruge Bora Glavaš (od aprila/maja pa do kraja decembra), koje su se nalazile na mestu današnje stambene zgrade pored pošte.

Vladimir Pap rođen je 1941. godine u Đurđevu. Posle završetka srednje škole zapošlјava se u Zrenjaninu, a kasnije u Novom Sadu, 1959. godine. Po odsluženju vojnog roka 1963. godine dolazi u Novi Bečej na radno mesto teleprinteriste u pošti Novi Bečej. Vladimir Pap je kasnije radio kao kontrolor (1974–1977), da bi posle odlaska Žive Tapavičkog u penziju preuzeo dužnost upravnika pošte, te je sa tog radnog mesta i penzionisan 1997. godine.

Pored već spomenutih službenika, u pošti su radili od 1955. godine pa nadalјe još i sledeći službenici:

Vladimir Leović – telegrafista (morzista), Erna Đorđević i njen suprug, Kiš Marton Gizela, Žarko Lazarević – raznosač, Živa Jovanov, Mirjana Galetin, rođena Mirkov, Katica Tarabić,  Živa Sudarski, Svetislav Kurbanjev – „Rˮ šalter, Vladimir Pap – teleprinterista. Raznosači pošte su bili: Ilija Kovačev, Jovan Kolarov, Živa Ostojić, Žarko Lazarević. Ložač parnog kotla bio je Čedomir Vrebalov, a čistačica Božica Kuzmanović.

Poštanske pošilјke su se jednopregom nosile od pošte do železničke stanice ili obratno, a poštari raznosači su koristili svoj lični bicikl za raznošenje i prikuplјanje pisama iz poštanskih sandučića.

Početkom šezdesetih godina XX veka zrenjaninska pošta uvodi poštanski kombi za prenos poštanskih pošilјki.

Uvod

Prihvatiti se istraživanja o svom zavičaju i pisati o tome prilično je teško jer čovek oseća pritisak moralne odgovornosti. Ipak, angažovanje na izučavanju bilo koga aspekta života, u zavičaju, reflektuje veliku sreću, pošto savremena istraživanja (istorijska, sociološka, geografska, ekonomska, antropogeografska i sl.) daju kvalitetne odgovore na mnoga pitanja, koja su bila nedovolјno sagledana, „maglovito i jednostrano osvetlјena” ali bez odgovora.

U ovoj monografiji se piše o seobama, o jednoj od najvećih, koja je vršena unutar iste države, ali planski, organizovano i na dobrovolјnoj osnovi, a sve s jednim cilјem: da se život lјudi i njihova egzistencija učine dostupnim stradalnicima, koji su svoj opstanak kroz vekove uvek krvlјu polivali. Seoba je realizovana uz izuzetne pripreme, u to vreme, kako bi se naselјenici što lakše i bezbolnije adaptirali u novoj sredini. Ta seoba se dogodila u Bosanskoj Krajini, nakon završetka Drugog svetskog rata, poznata kao agrarna reforma i kolonizacija. Namera autora je da, pored uporedne analize „nove sredine” i „starog zavičaja”, sa svim njihovim kvalifikativima, te evociranja tih događaja i njihovog idejnog, humanog i materijalnog milјea, kaže nešto više o dometima kolonizacije, ne zanemarujući objektivne i subjektivne teškoće koje su je pratile.

Stanovništvo

U pogledu broja stanovnika mesto nema velikih promena u poslednjih 130 godina. Godine 1869. izvršen je prvi popis po kome je bilo 14.423 stanovnika, a po poslednjem popisu 2002. zabeleženo je 14.406. U naselju Novo Miloševo po istom popisu zabeleženo je 6.773 stanovnika, u naselju Kumane 3.806, a u naselju Bočar 1.896. U opštini Novi Bečej po poslednjem popisu 2002. bilo je ukupno 26.924 stanovnika (Savezni zavod za statistiku, 2004). U pogledu nacionalne strukture ovo naselje je od najstarijih vremena bilo naseljeno pretežno srpskim stanovništvom. Zna se da su familije Štefkić, Joksimović, Džigurski, Rajić, Perić, Popović, Tucaković i Lucić došle iz Peći još pre Camojevića, a veliki broj familija se doselio u vreme Velike seobe Srba 1690. godine.

Dogovor za ustanak

Proglas Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije kao poziv na opštinski ustanak protiv okupatora i domaćih izdajanika, naišao je na snažnu i jednodušnu podršku mesnih komunista i dobrog dela stanovništva. Ovaj zov Partije u borbu prihvaćen je kao neophodan i jedini izlaz iz date situacije — iz ropstva.

Uoči 22. juna nepoznati kurir doneo je Milošu Popovu – Klimi poruku od kikindske partijske organizacije, odnosno od Proke Sredojeva, poznatog partijskog aktiviste. U pismu, drugova iz Kikinde upozoravali su dragutinovačko-beodranske komuniste o uznemirenosti, sumnjivim pokretima i pripremama fašističke vojske u kikindskom garnizonu. Pismo je skretalo pažnju na još veću budnost komunista i rodoljuba.

Raznovrsni oblici rada

Program rada Prve Mesne zajednice u Novom Bečeju za proteklu godinu zacrtao niz zadataka u cilju ostvarivanja što šire saradnje sa građanima na organizovanju i unapređenju komunalnih, privrednih, socijalnih, prosvetnih i drugih delatnosti, a koje služe neposrednom zadovoljenju svakodnevnih potreba građana.

Svoju delatnost i rad Mesna zajednica je sprovodila kroz raznovrsne oblike rada, a preko svojih organa kao što su: Savet, komisije, Mirovno veće i zborovi građana.

Analizirajući rad Saveta može se dati ocena da je on bio zadovoljavajući, jer je na svojim sednicama razmatrao raznovrsna pitanja, po kojima je zauzimao potrebne stavove i donosio odluke.

Utisci sa puta po Rusiji

Već duže vreme postojala je želja da se i kod nas formira Društvo srpsko – ruskog prijateljstva koje bi negovalo i čuvalo tradicije prijateljstva naša dva naroda. Kako je početkom devedesetih godina prošlog veka bilo organizovano društvo u Novom Bečeju, 23. februara 2011. obnovili smo njegov rad, organizovali osnivačku skupštinu i dali ime uduženju '' Vološinov ''. Promovisali smo ciljeve udruženja koje smo kroz statut i naglasili:

''Ciljevi Udruženja su očuvanje i unapređenje prijateljstva i očuvanje osećaja bratstva između srpskog i ruskog naroda, širenje informacija iz onih segmenata naše istorije koji su od značaja za ovaj cilj i delovanje na poboljšanju i unapređenju odnosa između dva naroda u oblasti istorije, kulture, religije, sporta, privrede i drugih oblasti koje su od značaja za ostvarivanje ciljeva Udruženja.'' …

Kao jedan od inicijatora za obnovu rada Društva, u to vreme sam bio izabran i za predsednika društva. Jedna od ključnih aktivnosti u to vreme, bila je da se  povežemo  sa gradom pobratimom Bataiskom koji se nalazi na krajnjem jugozapadu Ruske Federacije u neposrednoj blizini Rostova na Donu. Podsećanja radi, 2008. godine tadašnji pretsednik opštine Milivoj Vrebalov u Sremskim Karlovcima je potpisao međudržavni Protokol o bratimljenju naša dva grada. Kako to kod nas obično biva, Protokol je potpisan i ostao je mrtvo slovo na papiru. Posle niza pokušaja, konačno smo uspostavili kontakt, uz pomoć prijatelja iz ambasade ruske federacije.  Krajem leta 2014. godine stiglo je prvo pozivno pismo iz Bataiska da ih posetimo u septembru. Tih dana desilo se nevreme kod njih i poginula je jedna baka sa unukom , tako da je otkazana svetkovina, a i naš odlazak.

Početkom oktobra stiglo je i drugo pozivno pismo predsedniku opštine, kojim pozivaju goste iz Novog Bečeja na proslavu Dana ruskog jedinstva, početkom novembra. Dan koji se obeležava 4. novembra posvećen je Danu narodnog jedinstva – koji je simbol sloge među Rusima i njihove odanosti otadžbini. Praznik se obeležava od 1612 godine, sa prekidom od 1917. godine, pa do  2005. godine, od kada ga je Ukazom Vladimir Vladimirovič Putin  ponovo uveo kao državni praznik. Predsednik opštine je imenovao petočlanu delegaciju koju su činili: Saša Šućurović, predsednik opštine, Saša Maksimović, predsednik skupštine i narodni poslanik, potpretsednici, Ivica Milankov i Dragan Balaban i pozvan sam i ja ispred društva, na predlog predsednika.

Odlazak u Rusiju za mene je bilo ostvarenje dečačkog sna. Ostvarenje svih onih priča koje nam je pradeda Tadija pričao, a koje smo kao klinci prosto gutali; o nepreglednim prostranstvima Rusije, njihovim stepama i predivnim ljudima koje je sretao tokom dugogodišnjeg boravka u Rusiji u vreme Velikog rata i Oktobarske revolucije ...

Put nas je vodio preko Beča i direknim letom za Rostov. Bio je to zadnji let  linije Beč – Rostov na Donu. Avion je bio skoro popunjen. Let preko Mađarske i Moldavije, pa preko Crnog Mora je trajao prilično dugo. Carinske formalnosti su prošle bez problema. Prevezeni smo bili do našeg pansiona uz napomenu da nas gradonačelnik očekuje u nacionalnoj kući na večeri u 19 časova. Dočekuje nas gradonačelnik sa svojim saradnicima u punom sastavu. Tu je i nacionalni kozački ansambl u narodnim nošnjama, izrazi dobrodolice, zdravice, muzika, bogata trpeza. Tradicionalno gostoprimstvo koje se ne može opisati.

Boravak u Rusiji kao i gostoprimstvo domaćina bili su i ostali nezaboravni. Bili smo u situaciji da upoznamo puno običnog sveta. Na svakom koraku ukazivali su nam gostoprimstvo i široku rusku dušu.

Sutra ujutru u hramu Svete trojice je bila svečana Liturgija. Stari hram je bio prepun naroda. Nama je dodeljeno svečano mesto, odmah ispred oltara. Posle održane liturgije domaćin, protojerej Sergej Nalivajko se obrato okupljenom narodu i i predstavio nas. Dao je reč našem Saši Šućuroviću. Saša je počeo iz duše da im se obraća na srpskom, da se zahvaljuje na gostoprimstvu i ukazanoj časti što smo tu na liturgiji i u Rusiji, uopšte.. Odjednom tajac i prolama se spontani aplauz, nesvojstven mestu gde se nalazimo. Ljudi prilaze da nas pozdrave, samo da nas dotaknu  i na taj način iskažu svoju zahvalnost  da smo tu. Domaćin nas vodi da nam pokaže novi hram koji se nalazi u neposrednoj blizini starog hrama. Hram je velelepan i pokazuje svo bogatstvo Ruske crkve.

Inače, stari hram je počet sa sagradnjom 1854 godine, kada je Bataisk bio selo sa oko 6.000 duša. Razvojem naelja, i crkva se gradila skoro 10 godina, do 1864 godine. Oktobarska revolucija dovodi do novih stremljenja u društvu. Parolom da je religija opijum za narod, tridesetih godina prošlog veka dolazi do masovnog rušenja hramova po Sovjetskom Savezu. Na udaru je bio i Hram u Bataisku. Razlupan, oskrnavljen, postao je ruglo. Služba se nije nikako održavala. Cigle su razvlačene za lokalnu izgradnju domova. Međutim, oni verujući, sklanjali su cigle, čuvali ih i kasnije ih ponovo vraćali da bi ih ugradili u zidove nove crkve. U periodu Velikog otadžbinskog rata hram je i dalje bio razaran, s tim što su Nemci tu bili postavili žicu i jedno vreme je bio sabirni logor za crvenoarmejce. Užas i tuga za hiljadama stradalih na tom mestu. Međutim, po iterivanju Nemaca februara 1943. godine komsomolci i aktivisti razaraju i ono malo što je ostalo od Hrama. Posle rata na mestu crkve izgrađen je bioskop.To je trajalo do osamdesetih godina prošlog veka, kada ga pretvaraju u muzičku školu, a malo zatim u molitveni dom.

Februara 1993. godine za sveštenika je rukopoložen Sergej Nalivajko, koji počinje mukotrpan rad da od bioskopske sale i razrušenog doma napravi neku bogomolju koja će služiti za molitvu Bogu. To je trajalo sve do 2003. godine kada je na tom mestu u porti udaren kamen temeljac za novi hram. Na stotine njudi je tada donelo stare cigle od starog hrama i ugradilo ih u temelje nove crkve...

Sadašnji novoizgrađeni Troicki hram spada u red najlepših crkava u ovom delu Južne Rusije. Njegova unutrašnjost je takođe jedinstvena po urbanističkim rešenjima i spada u red jedinstvenih spomenika ruske pravoslavne kulture na prelazu iz HH u XXI vek. Za to se sigurno mora zahvaliti protojereju Sergeju Nalivajko i gradonačelniku grada Bataiska, gospodinu Valeriju Putilinu, koji su zajedno sa arhitektima i građevinarima kao i žitenjima samoga grada dali nemerljivi doprinos da se ovo prelepo zdanje sagradi.

Danas, u porti pored parohijskog doma, starog hrama postoji sagrađena i velelepna zgrada škole sa učionicama i salom gde se priređuju razne duhovne i ostale manifestacije. Ostali smo bez daha. Dok su nam pokazivali unutrašnjost hrama, onako zaneseni, nismo ni primetili da se iza nas formirao ženski hor, koji je počeo da peva  '' Tamo daleko '' na srpskom jeziku. Pesmu koja kod nas uvek budi određene emocije, međutim tamo, to je bilo nešto veličanstveno. Odjednom su se pojavile suze koje niko nije mogao zaustaviti ... Svugde se čulo -  Braća Srbi. Na velikom gradskom trgu ispred gradske skupštine bio je postavljen ogroman pano, sa rečima koje su svima ukazivale da smo tu i da smo pobratimi. Na velikom trgu je bio veliki defile dece i omladine, defile folkklornih grupa svih nacionalnosti koje žive tu na terenu grada i oko njega. Ne treba ni da naglašavam da smo bili u neposreddnoj blizini  gradonačelnika Putilina i da je i ovde bila najava da su na proslavi prisutni gosti iz Srbije. Na trgu je bio organizovan Bazar narodnih rukotvorina ;  svi nas pozdravljaju i trude se da nas maksimalno ugoste. Tu je i tradicionalna kozačka kuća, gde nas mladi bračni par gosti  tradicionalnim jelima i pićima. Utisci su fantastični. Prosto lebdimo. Ovo su stvarno bili retki trenuci u životu da čovek bude tako ugošćen i više puta sam i tada, a i sada razmišljao, kako i na koji način im se možemo odužiti.

Sam grad Bataisk je relativno mlad grad koji je kao i većina gradova u Rusiji pretrpeo strahovita razaranja u Velikom otadžbinskom ratu. Pored razaranja, preko 5.000 ljudi je dalo život u ratu. Grad koji je dao 12 narodnih heroja.

Grad je inače u ekspanziji sa svojih stotinak i više hiljada stanovnika, uvećava se, raste i razvija se. U vreme SSSR – a grad su zvali Vrata Azije, zbog toga što je bio najveće željezničko čvorište u ondašnjoj državi. Sve pruge za  srednji istok i bivše Sovjetske republike polazile su od njega. Do pre 20 – tak godina na željeznici je radilo oko 50.000 željezničara, Bataičana. Danas je to znatno skromnije, ali i dalje je to cifra od 25 – 30.000 ljudi. Pored toga radi fabrika za proizvodnju lokomotiva za celu Rusiju. Tu je i proizvodnja helikoptera, mašinska industrija...

Na putu smo u protokolu imali i posetu Novočerkassku, nekadašnjoj prestonici Kozaka, gradu sa oko 160 – 170.000 stanovnika. To je grad sa veoma velikim ekonomskim potencijalom i prosperitetom, gradom koji se nalazi u samom vrhu po investicijama, gradu od više hiljada preduzetnika, a nalazi se svega pedesetak kilometara od Bataiska. Po protokolu smo trebali da se nađemo sa njihovim gardonačelnikom. Dočekali su nas u svečanoj sali gradaske kuće sa svojom svitom. Ispred svakog od nas bilo je ispisano mesto sa našim generalijama. Vrlo svečano. Posle razmenjenih protokolarnih simboličnih poklona, i pozdravnih reči, domaćin, gradonačelnik Kirgincev nam je predložio da se naša dva grada bratime. Niko nije bio pripremljen  za tako nešto. Tajac i odjednom bura oduševljenja. Objašnjavamo im da hoćemo, ali da o tome mora prvo da se izjasni naša skupština i da prođe određenu proceduru. Prihvata, ali uz obećanje da moramo ponovo doći u maju na 210 godišnjicu postojanja grada.

17. maja 2015. godine ponovo smo se našli na istom mestu. Ovoga puta bila je to tročlana delegacija. Predsednik Saša Šućurović, potpredsednik Ivica Milankov i ja. Utisci su neponovljivi. Ponovni susret sa starim prijateljima, odlazak kod atamana Ivančenka na daču na obali Dona. Veliki skup na gratskom trgu, gde se Saša obratio sa bine i dobio veći aplauz od samog gubernatora. Potpisivanje protokola naša dva grada izvršeno je u Atamanskom dvorcu i bilo je vrlo svečano. Svečana sala je bila puna zvanica, uz veliki kozački hor koji je kasnije pevao svoje pesme, a sve uz tradicionaln so i hleb na ulazu.

Ovoga puta moram još jednom da se zahvalim našoj potpredsednici Nadici Josimović, koja nas je oba puta snabdela suvenirima. Bili smo kao božić bate oba puta sa mnoštvom ručno rađenih poklončića, a bogme i onih većih i vrednijih koje je Nada sa puno ljubavi osmislila, oslikala, oblikovala, upakovala i spremila. Svakako najvredniji poklon od svih, mada ni ostali nisu bili ništa manje vredni je ikona bogorodice koju je ona sama oslikala i namenila protojereju Sergeju Nalivajko, koji nam je bio domaćin oba puta, a stoluje u Batajsku. Ovim putem joj se srdačno zahvaljujem još jednom na njenom trudu i nesebičnom zalaganju.

Načinili smo mali korak, upoznali puno predivnih ljudi. Upoznali se sa istorijom i kulturom naša dva grada pobratima. Ostaje nam da tu saradnju produbimo i unapredimo. Međutim, postoji ona stara uzrečica '' Bog visoko, Rusija daleko ''.Zaista prostranstva koja se mere hiljadama kilometara, za nas u ovom momentu su velika prepreka. Ipak, lepo je znati da ima ljudi sa kojima se povremeno i čujem i održavam kontakt, tamo daleko i da ima po neko srce koje kuca i za nas.

Pogovor

Veliki jubilej 100 godina zadrugarstva u Novom Bečeju je povod za štampanje ove Spomenice. Da bi se sačuvalo od zaborava sve ono što je prethodilo današnjoj ZZ „Vranjevo“ potreban je osvrt na ono što je bilo.

Na veoma lep, narativno neusilјen i pristupačan način u Spomenici je predstavlјen razvoj Zadruge od osnivanja do danas.

Ujedinjenje selјaka u zadruge nastajalo je u veoma teškim uslovima opstanka sitnih selјačkih poseda. Prvenstveno se javlјala potreba za novcem (obrtni kapital), organizovanom nabavkom i prodajom robe. Prve zadruge imale su i obrazovnu ulogu u seoskim sredinama. Ovo je jedna od značajnijih uloga koje je zadrugarstvo imalo od početka rada, s obzirom na to da je u tom periodu većina seoskog stanovništva bila nepismena.

Period posle velike bune

Posle ugušivanja bune uspostavljen je u Austriji i Mađarskoj re­žim apsolutizma. Ukinute su sve poluustavne privilegije kojima se Ma­đarska koristila do 1848. godine. Zabranjene su društvene organizacije, uvedena je cenzura, a prema Mađarima učesnicima u buni pooštrene mere praćenja njihovog kretanja.

Arhivski podaci iz tog vremena, koji se odnose na Novi Bečej i okolinu pokazuju usredsređenost vlasti na ponašanje Mađara:

»Prijava vojne komande u Novom Bečeju da mađarski begunci šire svoje ideje.«

»Namesništvo za Ugarsku obaveštava zemaljsku upravu da je Leopoldu V. Rohonciju, bivšem honvedskom oficiru, dozvoljeno da se na­stani na svom imanju u Turskom Bečeju, s molbom da bude pod nad­zorom.«

»Obaveštenje da neki trgovci u Turskom Bečeju poseduju Košutove akcije izdate u Njujorku.«