Ako neko nekada bude pisao hroniku ovog festivala morao bi da započne sa godinom 1992, kada je u Vatrogasnom domu u Negotinu, u okviru „Mokranjčevih dana“, kao gost, nastupio dečji hor iz Bočara sa svojim dirigentom Zagorkom Zagom Jegdić, gde su brojni svedoci ovog muzičkog događaja bili oduševlјeni pevačkim umećem ove dece i svežinom njihovih glasova.
Već naredne, 1993. godine rodila se ideja da bi sredini u kojoj se tako uspešno muzicira i rodnoj varoši Josifa Marinkovića, trebalo podariti muzički festival.
Uz svesrdnu podršku muzičkih znalaca kao što su etnomuzikolozi dr Dimitrije Golemović i dr Dragoslav Dević, kompozitori Konstantin Babić i Sava Vukosavlјev i dirigent Slobodan Bursać, Zagorka Jegdić, direktor novobečejskog Doma kulture, sa svojim saradnicima, pokreće muzičku manifestaciju Dane Josifa Marinkovića, a pesnik dr Spasoje Grahovac dodaje joj poetsko ime „Obzorja na Tisi“, festival koji gotovo četvrt veka zrači imenom i delom našeg velikog srpskog kompozitora, festival koji je vratio u život, pomalo zaboravlјenu, srpsku solo pesmu.
A priča o Josifu Marinkoviću vezana je za Vranjevo, koje je u vreme njegova rođenja, polovinom devetnaestog veka, bilo najrazvijenije i najbogatije naselјe velikokikindskog dištrikta.
Život porodice Marinković, u takvom Vranjevu, bio je lep i skladan, a muzika je u njemu imala velikog udela. Otac je često svirao i pevao uz tamburu, a majka uz gitaru, dok su se deca rado uklјučivala u muziciranje, pa je Josif od malih nogu bio obuzet muzikom , a u njegovim mislima i želјama, od same mladosti učvrstila se odluka da će mu muzika biti životni poziv.
Kako se otac nije slagao sa takvim njegovim opredelјenjem, morao je voditi dugu i upornu borbu za ostvarenje svog cilјa.
Tokom školovanja raspuste je provodio u Vranjevu, gde je živo učestvovao u kulturnom životu mesta, priređujući muzičko-literarne priredbe sa svojim tamburaškim orkestrom i horom svojih sugrađana, koji je pevao u crkvi.
Posle osnovnog školovanja pohađao je Učitelјsku školu u Somboru i konačno studirao muziku u Pragu, da bi 1881.godine diplomirao i postao horovođa.
Tu prestaje njegov „vranjevački“ period života i započinje život i rad u Beogradu, koji je trajao do same smrti, 13.maja 1931.godine.
Poslednje veze sa Vranjevom bile su posete njegovog sina, dr Ivana Marinkovića, porodičnom kumu i prvom susedu, cvećaru vranjevačkom, Ivanu Jankoviću. Uspomene na velikog umetnika su bledele i polako je padao u zaborav.
Na inicijativu Beogradskog pevačkog društva i Saveza kompozitora Jugoslavije, 1951.godine, obeležena je 100-ta godišnjica rođenja Josifa Marinkovića, postavlјanjem spomen ploče na mestu gde se nalazila rodna kuća u Vranjevu, nakon čega je ime i delo istaknutog predstavnika srpskog romantizma i rodonačelnika srpske solo pesme ponovo palo u zaborav.
Tek dvadeset godina kasnije, zahvalјujući, takođe, Ivanu Jankoviću i Branislavu Bati Kiseličkom, direktoru OŠ „Vranjevo“ i hroničaru naše varoši, obnovlјena je veza sa potomcima porodice Marinkovićeve kćeri, pa je tako dr Ivan Valčić, unuk Josifa Marinkovića, ustupio školi bogatu zbirku Marinkovićevih ličnih predmeta, od kojih je nastala dragocena Spomen zbirka o Josifu Marinkoviću, koja danas zauzima počasno mesto u Zavičajnom muzeju „Glavaševa kuća“.
Obeležavajući tada 120-tu godišnjicu rođenja Josifa Marinkovića, glavna vranjevačka ulica nazvana je njegovim imenom, kao i novoizgrađena osnovna škola, a gradski hor dobio je naziv Društvo za horsku muziku Josif Marinković.
Tako je sačuvana uspomena na ime Josifa Marinkovića, a želјa da se oživi njegovo stvaralaštvo ostvarila se kroz „Obzorja“.
Na koncertnoj sceni Doma kulture nastupali su mladi umetnici, brojni pevački talenti, koji su izgradili lepe umetničke karijere i danas ostvaruju zapažene uspehe u zemlјi i inostranstvu, posebno prvonagrađeni, pri čemu moramo pomenuti ime baritona Želјka Lučića, pobednika prvih „Obzorja“, za koga znalci kažu da je jedan od najuspešnijih operskih umetnika sa ovih prostora. Danas peva u Frankfurtu, Londonu, Nјujorku, Beču, a mi smo imali privilegiju i čast da ga prvi slušamo i nagradimo u Novom Bečeju.
Pored njega na ovoj sceni titule pobednika poneli su baritoni Vasa Stajkić i Vladimir Andrić, tenor Dejan Maksimović, mecosoprani Nataša Jović, Aleksandra Angelov, Violeta Srećković, Jelena Končar, sopran Sofija Pižurica i mnogi drugi, koji danas uspešno nastupaju i brojnim ulogama raduju posetioce beogradske i novosadske opere i zemunskog Madlenijanuma.
Kompozitorski konkurs „Obzorja na Tisi“ iznedrio je sedamdesetak novih solo pesama poznatih domaćih autora: Konstantina Babića, Dejana Despića, Dimitrija Golemovića, Zorana Hristića, Vojina Komadine, Zorana Mulića, Stanka Šepića, Miroslava Štatkića, Svetozara Saše Kovačevića, Minte Aleksinačkog, Miloša Zatkalika, Vere Milanković i drugih, koje su obogatile repertoar naših solo pevača.
A uz „Obzorja“ u Novom Bečeju, na vranjevačkom glavnom sokaku, u školskim horovima i orkestrima, uz Zagu, Danijela, Sanju, Danijelu i druge nastavnike muzike, rasli su neki novi klinci koji su voleli da pevaju. Pa su sa horom stasali do „Obzorja“, do pesme Konstantina Babića i Dimitrija Golemovića, pa su bili gosti na koncertu Dubravke Nešović i pevali da je ova naša kuća bogata i da vredi trista dukata, a onda su neki od njih, poput svog slavnog pretka, Josifa Marinkovića, odlučili da će im životni poziv biti muzika.
Ileš Bečei, Marina Krulј, Sanja Milenković i Predrag Kačavenda rasli su uz „Obzorja“ i stasali do „Obzorja“, ali sada kao takmičari. Svojom su pesmom oduševili sugrađane, a obradovali roditelјe i učitelјe. Marina i Predrag završavaju muzičku akademiju, Sanja nam pesmom, uz orkestar „Obzorja“, donosi radost, a Ileš već gradi uspešnu karijeru operskog pevača u Sarajevu.
Žao mi je što danas sa nama nije Branislav Kiselički, naš dragi čika Bata, koji je Josifa Marinkovića čuvao kao najveće blago ove varoši i koji se do kraja svog života pitao da li smo se dovolјno odužili velikom umetniku. Mislim da imamo odgovor koji bi ga činio srećnim.
U ovom Domu kulture mnogo toga nas podseća na našeg velikog prijatelјa Zagorku Jegdić, našu Zagu, a kako i ne bi kada je ostavila trag na svemu što je dodirnula i amanet da čuvamo pesmu, da čekamo obzorja na Tisi, da dočekujemo prijatelјe. Ostavila nam je i svoju Iskru kulture da nam svetli zauvek.
I sve što bi se moglo na kraju reći je:
HVALA JOSIFU MARINKOVIĆU, BRANISLAVU KISELIČKOM I ZAGORKI JEGDIĆ
Tekst besede priredila Slavica Kovačev, pri čemu je koristila tekstove Konstantina Babića, Marije Adamov i Branislava Kiseličkog.
U Novom Bečeju, 20. maja 2016. godine
