Nema fesa za moju glavu

Pisma objavlјena na NovoMiloševačkom sajtu pisana bivšem i sadašnjem drugaru i bivšem Predsedniku opštine (postavlјen tamo iz nehata, zato je kod mene amnestiran)

Nema fesa za moju glavu

27.09.2005

Beodra od "3. oktobra" do krivine ka Kikindi!

Pozdrav od Turčina iz bivšeg Novog Bečeja.

08.09.2005

Da malo pojasnim:

Mislio sam od fabrike "3. oktobar" pa do kraja sela, tamo gde put skreće za Kikindu, dok ti oko seže (ne i pamet) sve Beodra. Em lepo, em poučno, a ti na ulazu pa naplaćuješ ulaz u selo, i što je još važnije izlaz iz sela. U forintama naravno, a još ti vrate "afu"...

Danas je ipak, novi dan i nova zajebancija. Najviše sam se brinuo oko fesa i onog perčina (kike).

Nema fesa za moju glavu!

A kose na tom mestu nemam ni za dva pranja, pogotovo ako kosu operem onim kvalitetnim, kumanskim šamponom (lepim zelenim) od koprive.

Šalvare bih još nekako istrpeo, na gumu su, i ne stežu stomak.

Još uvek mi nije jasno i čekao sam opštinski službeni list, pa da vidim, kako je zamišlјeno da u šalvarama igramo čardaš...

Ja znam samo one lake okretne igre i volem kad mi je partnerka lice u lice. Možeš štogođ i da joj šapneš i primakneš kada je prilika... Sve jasno i transparentno.

A ovo danas?.... Nisam za ove nove ritmove i položaje a i čardaš mi baš ne ide. Zamisli umesto "Hej komšije sa svih strana, upregnite petoprege....  sigurno bi, kao himnu pevali Crven fesić nano"... Ne mogu ni da zamislim kako bi to otpevali u ritmu dva tamo dva ovamo...

Doduše tome si i ti kumovao. Teo da pokažeš tehniku, pa potpisivo radio vezom. Ne mogu da ne prihvatim ni ličnu odgovornost, i ja sam, išao da utvrdim gradivo. Možda mi je i zato malko muka.

Vino (i sve ostalo) je bilo odlično, no mora da mi je teško leglo na stomak.

Mal, mal pa podrignem od same pomisli da će mi ona peruška sa fesa češkati nos ili potilјak.

Inače "aktivirao sam se".

Prodaću jednu od kuća, i kupiti dva vola.

Oba idu na ražanj, pa to i dva kamion ladna piva pa u bazu.

Edukujem glasače, i garant će, posle dva tri piva i „kile ispod sača", u Nacionalnom savetu, gde su zastuplјeni, tražiti da se Novi Bečej zove "K….. vrh" a Miloševo "P….. dolina" (tako je po njihovoj tradiciji iz krajeva iz kojih su (nekada davno) došli. Niko ne zna i ne seća se, (niko se ne seća ni ovih drugih predloga) no tradicija je tradicija.

Zamisli kako će biti efektno kada se kaže: "Idem iz „one" doline na „onaj" vrh, u banku. Posle, kada se vraćaš javiš ženi (ili ona tebi): „Svršio sam poso na „onom" brezobraznom vrhu i vraćam se u „onu brezobraznu dolinu".

Ma puna ti usta, a u pitanju samo toponimi „u skladu sa tradicijom".

To ti je tolerancija na naš način,.... kakva Evropa, Engleska i njihovi bobiji. Oni dan danas ne znaju da su protestanti i katolici iz iste fele.

Trebe se ko vaške, a mi tolerantno sa vrha u dolinu i obratno, bez vaški. Sve u svemu, sranje neviđeno, ali za šaku čvaraka, sve može da se izlobira, da se izglasa, proglasi, istakne, napiše i dopiše...

Pozdrav Karlovčanu od Novobečejca koji polako prodaje nekretnine i odlazi ispod Save i Dunava.

Ranije smo išli putevima AVNOJ-a.

Znaš ono Jasenovac, Zagreb, Kumrovec (obavezno), Plitvice, Bihać, Jajce, Mrkonjić Grad, Banja Luka, Kozara... pa preko Tise skelom.

E... sada, kolko vidim odavde, prave nam novu turističku destinaciju. Pošto je ona Knin, Okučani, Pavlovićeva ćuprija imala jako dobru posećenost, s razlogom. Em jeftina, em u jednom pravcu ... sada osmišlјavaju onu "Putevima Čarnojevića.

Lepa turica, no malo su je, obzirom na uslove i želje (što naše, što njihove) modifikovali. Obrnuli su smer kretanja. Zbog istorijskih fakata ostao je isti pravac no smer je promenjen, sada je u nazad.

Kažem ti lepa turica. U Sentandreji pokupe ono 6-7 Srba, od nekoliko desetina hiljada što su došli u prethodnoj turi, pa se usput preudali ili kako to sada zovu asimilirali. Tokom čitavog puta do granice, trajaće intenzivan kurs Srpskog jezika. Ne da obnove, jer ne mož obnavlјati nešto što ne znaš, već ima da ih nauče ... Obavezna poseta svih prelaza, ćuprija,... Radi podsećanja gone stada ispred sebe (praktično jer ima i za ranu i za odevanje) ...

To ti je skoro gotova stvar. Samo da oforme turističke saveze i prođu sve sajmove turizma (onaj u Berlinu im dođe ko diplomski ispit), pa da uokvire program.

Ima tu raznih zanimljivosti, ne mogu ni da se odma' setim svega, no šta nam je tu nam je.

Ja inače, znaš me, ne volim kada pale - gase svetla u kafani, da bi izašao iz nje. Poštujem opštinske odluke o radnom vremenu birceva.

Izađem sam ranije, da me ne teraju.

Uskoro će fajront, pa da me ne bi isterali, sam ću ja....

Sve će to narod (valjda) shvatiti

Obavezna literatura, u osnovnoj školi beše "Sve će to narod pozlatiti"....

Plakao sam, čitajući, kako o obogalјenim junacima Prelaska preko Albanije, stanovnicima ostrva Vido i Bizerte, junacima iz rovova kod Soluna i radosnim oslobodiocima južnoslovenskih krajeva, u trenutku, kada su nemoćni, država ne brine, već o tome mora, da vodi računa, narod, koji će sve to pozlatiti....

„Krvavi, beskrupulozni, kralj i njegov režim", nije brinuo o svom narodu, o svojoj vojsci, o svojim junacima.... učili nas.

Putovao sam 1977. u Moskvu.

Na Surčinskom aerodromu, zapazo sam jedan stariji bračni par. Gospođa se isticala glasnim govorom, a gospodin, je dostojanstveno i ćutlјivo trpeo njena naređenja, pošalice, primedbe... Kada smo došli do vrata čekaonice, obavestili su nas da smo dužni da platimo aerodromsku taksu. Svi smo bespogovorno pripremili traženu sumu novca i čekali na ukrcavanje. U ruci je držo novac i onaj gospodin, i pružio ga je devojci na šalteru.

Uradi je to nevoljno, rekao bih sa velikom dozom sete, čak tuge, i suzom koja je napunila oko.

Supruga plaća svoju taksu i na glas psuje državu i rukovodstvo, pitajući se: "odakle im obraza da to i od njenog supruga traže".

U avionu sam "slučajno" seo kraj tog gospodina. Supruga ga je oslovalјavala sa Drakče (verovatno od Dragoljub) i to je sve što sam, do tada, znao o tom, verovao sam, čoveku sa zanimljivom životnom pričom, koju sam želeo da saznam.

Tokom leta saznao sam, da je gospodin Drakče, do penzije, bio pilot u JAT-u. Sa mnogo biranih reči, uz puno pauza između rečenica, ispričao mi je, da je pre drugog rata, a i posle dolaska iz zaroblјeništva, bio i vojni pilot. Toliko od njega.

Tek mi je njegova supruga, na sebi svojstven način, sa puno vike i gestikuliranja, ispričala da je njen Drakče sa svojim drugovima 6. aprila 1941. branio nebo nad Beogradom. Obaran je više puta, ali se svaki put vraćao na aerodrom i ponovo poletao, hitajući rojevima nemačkih aviona. Poslednji put, kada je poleteo već je imao slomlјenu nogu. Tako ranjenog su ga i uhvatili i internirali u logor.

Gospodin Drakče je, videvši ushićenje i zaprepašćenost u mojim očima, odmahnuo rukom i kratko prokomentarisao: “Bilo ih je mnogo više od nas, a naši avioni su bili i slabije tehnički opremljeni... srce može protiv čelika,... jedno vreme,... ali ne u beskraj..."

Ovih dana gledam emisije i dokumentarne filmove o našim novim junacima neba, koji su poletali da bi bili mete NATO "anđelima".

Slušam "zvanična obrazloženja", a kao da ponovo čujem one kratke, isprekidane, rečenice gospodina Drakčeta: "Avioni su nam bili tehnički slabije opremlјeni, neispravni, bilo ih je neuporedivo više... Drugovi koje sa setom pominju "izvršili su svoj ratni zadatak"- ubijeni su boreći se sa nadmoćnijim svemircima. Poletali su svesni da idu u smrt...

Danas su, ovi preživeli, van vojske. Mladi, iskusni, prekaljeni, sa velikom manom - nije im bilo prijatno kada su "bratski NATO" avioni došli u „prijateljsku posetu" Batajnici.

Isti oni koji su je besomučno bombardovali, i istoj onoj koju su oni, onako "lako naoružani" branili.

Sada su pekar, cvećar, trener tenisera .... doškovali ih, jer je iz programa, po kojem su oni učili izbačeno nekoliko predmeta. Kao za inat, baš iz njih oni su imali najbolјe ocene, kako iz teorijskog tako i iz praktičnog dela.

Izbacili su: hrabrost, ljubav prema otadžbini, ljubav prema svom narodu, rodoljublje, neustrašivost...

Stvarno, zbog čega bi izučavali i polagali te predmete, koji danas nikome ne trebaju?

Danas se izučavaju drugačiji prepisani i izdiktirani programi. Programi „HLEBA   I IGARA".

Kako se sve ponavlja, verujem da će i današnji, kada budu “bivši", morati da plaćaju aerodromsku taksu, živeće kao podstanari, jer njima i ne trebaju stanovi, njihov stan je nebo. Oni žive u oblacima...

Ni kralj, ni narod, to neće pozlatiti, valjda će sve to (barem) SHVATITI.

Ne raspakuj zbegovske naramke, moj narode

Avgust je, bio sasvim običan, mesec u mojoj ravnici. Nјegov peti dan sasvim običan dan.

Stari govorili: „Posle svetog Ilije, sunce sve milije"

Ne volim avgust.

Proslave nekih rođendana, na koje me više ne pozivaju. Te datume, ne znam zašto, ne zaboravljam. Prolazi leto. Dani su sve kraći.

Tiska voda postaje toplija od vazduha.

Avgust je, u mom kraju, počinjao slavom u susednom selu, na svetog Iliju, pa se nastavljao slavom kod moje tetke i brata, u Idvoru, a završavao se Velikom gospojinom, i slavom u Novom Bečeju.

Posle toga, se kretalo u školu.

E, i zato nisam voleo avgust.

Septembar je često bio topliji. „Miholјsko leto", govorili, a mi smo morali da sedimo u školskim klupama, i tako jeftino proarčimo, Božiji dar,... sunce i toplotu reke.

Poslednje trzaje blaženstva, pred jutarnje izmaglice.

Kola puna kukuruza i đačke odlaske na branje tog kukuruza...

Onda, u petom danu jednog avgusta, poremetiše ga.

Poremetiše hilјadu života i sudbina, učiniše avgust ružnijim nego što jeste.

Video sam ljude u kolonama.

Video sam ljude koji spavaju u sportskim dvoranama.

Ljude koji se hrane u zajedničkim kuhinjama.

Ljude koji od mene očekuju pomoć, a ja znam da ne mogu da im je pružim.

Proganjaju me ti pogledi, dečiji plač, i pogled majke koja nema budućnost, nema kod koga, nema gde, nema šta...

Čeka vesti o mužu, ocu, bratu... nada se, jer joj je to jedino ostalo.

Zahladnelo u mom srcu od tog avgusta, i on je od tada, u mojoj duši, zimski mesec.

Siv, hladan i surov.

Mesec što miriše na krv, garež, i barut.

Spiraju ih suze, sa lica, ne i iz duše, ostavlјajući musav trag.

Boli glava, boli čitavo telo, jer za bol, moga naroda, nema leka.

Kažu: „Vreme leči sve"...

Verujem da, vreme koje daje šansu, ima perspektivu i viziju, možda može da potisne neka osećanja, i „zaleči" neku bol.

Ovo vreme, koje me pritiska, iz dana u dan, svojim protekom, ne leči rane.

Ovo vreme dodaje so, na njih.

Otvara nove rane neizvesnosti, sa samo jednim sigurnim epilogom.

Narode moj ... ovo nije kraj tvojoj patnji.

Nije đavo završio svoje.

Sklopio je pakt, sa onima koji se imenom našeg naroda zovu, ali nam ne pripadaju. Ne zato što oni to ne bi hteli, već zato što takvi nama ne trebaju, ni oni i ni njihova trupla, sa smetišta proteklih događaja.

Počeli su davno... Još od onog boja, na livadi posle kojeg su na njoj rasle samo crvene bulke, obojene krvlju mog naroda.

Od posađenih vešala kraj reke, koju je đavo prešao, kada je rešio da da se napije naše krvi, iščupa srce i osakati dušu.

Od vremena kada su vešala preneli na trg glavnog grada, odveli mladost iz škola, zabavlјajući se igrali šah, uživali u „konjičkom skoku", krvavoj kami i lјudima bačenim u rupu zaleđene reke...

Sklopili pakt sa „milosrdnim anđelom" i čekaju neki novi avgust, novi maj ili jun da nam ga ocrne.

Sa smrću, ruku pod ruku, pohode nas. Za njima ostaje dim nagorelih kuća i svetinja, krv, krstače, krajputaši, crnim maramama obavijeni.

Ne raspakuj svoje zbegovske naramke, moj narode.

Ne veruj onima, koji se u tebe najviše zaklinju.

Za nas spremaju nove jame i grobove, ...  sve je u ponudi, sve je na rasprodaji, za malo vlasti, opore slasti, koja samo njima pripada.

Živote naše, ne nude nikome.

Niko ništa, ni ne daje za njih.

Koliko đavolu i njegovima, u odori "milosrdnih anđela", vredi jedan naš život?

Ništa.

Milion puta ništa,... opet je ništa.

Jednima pokor, drugima slavlјe ... Bože, kako bar ti ne poravnaš terazije.

Zašto sam baš ja uvek, među onima koji trpe pokore, onima koji solju leče rane, onima koji imaju prošlost - ne i budućnost...

Spreman sam da ponesem svoj krst.

Ne pitam: “zašto baš ja?”

Neko to već zna, neko će valjda znati, možda će I neko moj nekada saznati.

Moje livade i neba iznad nje više nema. Potrošili ih oni, što ih zgrabiše, I ja koji to nisam hteo da im dopustim. Okrunilo se, iscurio prah kroz prste stisnutih pesnica.

Ima li smisla težiti pravcu, koji ne biram, već hodam zapisanim I Božijom kaznm određenim…

Moj narode!

Ne raspakuj, svoje zbegovske naramke!