Staza, kojom idu budale

Kuda ćeš ti bre? zabrundao je hrapavi muški glas.

Stajao sam na travnjaku, okrenuo se iznenađen vikom. Ugledao sam nepoznatog čoveka, zajapurenog, koji mlatara rukama i još nešto dovikuje. To nešto "nisam čuo " jer sam mislio da se nepoznati ne obraća meni.

"Tebi govorim, je si li lud ili gluv?"

Tada sam već bio siguran da se obraća meni.

Nisam ni lud ni gluv, za razliku od vas, jer način kojim govorite i to što pokušavate bezuspešno da poletite, upućuje me na takav zaključak.

No ostavimo to, u čemu je problem.

"Zar ne vidiš da ideš preko travnjaka”?

Da, vidim idem preko travnjaka. Travnjak je i formiran da se po njemu šeta, uživa u mekoći trave, legne i odmori na njemu... a ja momentalno idem preko travnjaka jer je tuda najbliži put do one kuće, u koju sam se uputio.

"Vidiš li onu betonsku stazu?" pitao je neznanac pokazujući mi na betonsku traku koja je vodila u suprotnom pravcu od onoga kojim sam krenuo.

“Idi po njoj. Znaš li koliko budala prolazi tim pravcem kojim ti sada ideš i uništava nam travu, na tom mestu?" nastavio je, istim tonom, još žešće gestikulirajući.

Mislite na onu stazu koja vodi oko kvarta, pa na pešački prelaz i skreće kod ugla, pitao sam?

“Opet se praviš blesav, na tu stazu mislim. Imaš li uopšte predstavu zašto je ona staza napravlјena?"

Iskren da budem, nemam tu "predstavu", pogotovo što je ta staza duža i ne vodi onamo kuda sam ja krenuo.

Kažete, puno budala prolazi ovim putem? Ima li više onih koji se ovuda zapute, ili onih što idu onom stazom?

"Previše, zato su mene i postavili ovde, da takvima kao što si ti ne dozvolim da prolaze i ne uništavaju nam travnjak. Onom stazom, bi retko ko i pošao, da mene ovde nema.”

Puno budala koje idu jednim putem, i malo pametnih koji koriste drugi. Nije li to malo blesavo? Ne zapitaš se po nekada, ko je ovde budala a ko pametan?

"Nemoj ti meni tu da filozofiraš, nego silazi sa travnjaka", bio je uporan neznanac.

Prijatelju moj, odmahnuo sam mu rukom, pozdravi mi ti te tvoje pametne, koji su te ovde postavili, i reci da je još jedan krenuo stazom "budala", da vam ne bi ishabao onu "pametnu stazu".

Možda vam ustreba, kad shvatite, da njome, konačno, treba da odete.

Nas budale, ako nam već ovde niste izgradili stazu, ostavite na miru, da idemo našom stazom, kojom većina, makar ona bila i sastavlјena i od budala ide, odgovorio sam mu i nastavio kraćom, "stazom za budale".

Đubrad, s đubradima

Deda, shvatio sam te

Imao sam deset-jedanaest godina, kada je jednog prepodneva moj deda, školski poslužitelj, uleteo u moju sobu, i pod nos mi podmetnuo novinsku stranicu koju je grčevito stezao.

Polupismen čovek kojeg su poštovali i đaci i njihovi roditelјi bio je strahovito uznemiren, razočaran ili ljut.

Dobro sam poznavao grč na njegovim vilicama kada je stezao zube, da ne bi nešto "lanuo" (tako je on govorio) što ne sme da se kaže.

"Pročitaj mi šta ovde piše" zapovedio mi je pružajući mi novinsku stranicu "Politike”.

Zagledao sam se u članak i pročitao dedi, da je bivši kralj Petar II Karađorđević, preminuo u Los Anđelesu, da je tamo i sahranjen u porti neke crkve, pošto je još uvek na snazi zabrana ulaska Karađorđevićima u Jugoslaviju...

"Đubrad s đubradima," izgovorio je deda, svoju najtežu psovku, koju je koristio samo u najgorim, izuzetno, za njega, ružnim prilikama.

"Ni njegovim kostima ne daju, da počivaju u svojoj zemlji". Odbrusio je sebi u bradu i odjurio onako kako je i ušao u prostoriju.

Tada mi, ništa nije bilo jasno.

"Istorija nas je učila, da nam je taj, počivši, i njegovi, sve odneli, da su se udružili sa okupatorima, AVNOJ im zabranio povratak. Ostavio nas i pobegao kod kapitalista u London... "Narod i istorija", ga odavno osudili.

Kakva je sila nagonila mog dedu, uglavnom blagog i smirenog čoveka, da tako burno negoduje.

Doduše, on je glavnu ulicu, u našem mestom često zvao ulicom kralja Petra i nije mi bilo jasno kako "ne shvata" da je ona odavno preimenovana u ulicu "Maršala Tita".

Ovih dana se eto setih tog događaja.

"Nešto" sam iskusniji.

Pročitao sam "nove, prave istorije" a živim u državi u ne mogu da se sporazumeju ko je više "dobra" doneo Srbiji i Srbima, čije ulice i dan danas, ponosno nose imena onih kojima je glavni životni cilj bio da satru moj narod...

U državi sam, čiju sudbinu određuje, onaj čovečulјak sa bradicom, koji nam je tako ponosno objavio kako će nas, zarad našeg dobra, njihovi avioni poubijati, a naši "heroji", histerično, uspaničeno i ponosno tražili još "takvog dobročinstva", bar još malo, dok svi ne polipšemo... Dragi moj deda. Ne možeš da me čuješ.

Stojim nasred našeg dvorišta zagledan u nebo i tražim tvoju zvezdu.

Moram da viknem iz sveg glasa, ne bi li me čula i moja savest.

Bio si u pravu. Ništa se nije promenilo

Đubrad s đubradima".

Ratni dnevnik

Avgustovsko popodne 1987. godine. U dvorištu naše kuće, sedim sa mojim deda Svetozarom. Dedu je već ophrvala bolest. Ide uz pomoć palice, i bolje se seća davnih događaja nego što pamti ono što se desilo prethodnih dana. Gleda na ulicu u kojoj je živeo i gde mu se rodilo šestoro dece i pita me: Ko gradi onu kuću na uglu? Ne znam tačno, kupio je staru kuću i sada gradi novu", odgovaram mu, dok mu sipam rakiju u čašicu, do pola, kako je ne bi prolio drhtavim rukama.

"Šta taj radi?" nastavio je deda sa pitanjima. Prodaje  neku robu varošanima,  "onako od kuće", nije nigde zaposlen.

"Švercer,... to ne valja" , nastavlјa deda. Gledam ga sa čuđenjem.

Školski poslužitelј je za svakog nalazio reči opravdanja. Iako polupismen, pozdravlјao je sutrađane na ulici na srpskom i mađarskom jeziku i čudi me ta njegova iznenadna posvećenost društveno -ekonomskim prilikama. Bio sam siguran da tu problematiku on i ne poznaje dovoljno.

"Zašto deda ne valja? Šta ti smetaju šverceri"?

"Znaš derane, da mi niko, pa ni oni, ne smetaju, ... a ne valja jer će biti rata", nastavlјa deda i polako ispija ponuđenu rakiju.

“Kako biće rata"? - nastavljam ja sa pitanjima.

"Lepo, kada se švercer obogati i može da kupi kuću u selu, nešto sa državom ne valјa. Znaš čime se oni, uglavnom bave,... i onda bude rat" - zaključi deda, polako ustade sa stolice i krene prema izlaznim vratima.

Bio sam siguran da ga bolest obuzima i da ne zna šta govori.

***

24. marta 1999. godine zove me prijatelјica iz Čikaga, i javlja mi da je ruski ministar inostranih poslova odložio posetu Americi i da su to objavili na njihovoj televiziji, te da bi to moglo da bude dobro za nas u Jugoslaviji. Žurim da decu odvedem na trening plivanja i prepuštam slušalicu supruzi, poručujući mojoj prijatelјici da se za nas ne brine.

U prolazu, sa stola, uzimam novine. U poslednje vreme kupujemo "opozicione" i one koje su "bliske vlasti". Čitam ih i jedne i druge jer objavljuju potpuno različite informacije o istim događajima, pa u nekoj sredini tražim istinu o tome. Čitanjem prekraćujem vreme koje svakodnevno provedem čekajući završetak dečijih treninga.

U povratku kući, u kolima, slušam radio. Lagana muzika i nekakve reklame. Nude nam čajeve koji leče skoro sve bolesti.

Na mostu mi se učinilo da "seva od Bačke" . Približava se nevreme, pomislio sam.

Vraćam se kući i uključujem televizor. Pretražujem kanale.

Nacionalna televizija na svojim programima emituje reklame, u očekivanju Dnevnika.

Domaće, privatne televizije, emituju muzičke spotove i igrane serije.

Satelitski   kanali,   svetskih   televizijskih kuća prenose govor predsednika svetske velesile. Ne razumem šta govori ni on ni čovečuljak pored njega sa uredno podrezanom bradicom, ali uspevam da protumačim natpis u dnu ekrana:

“Munje na nebu Beograda..."?!

Ubrzo dodaju:

"Novog Sada, Niša, Podgorice...".!!?

Grozničavo hvatam upravlјač i vraćam se na kanal nacionalne televizije.

Spiker, mirno čita vest o tome kako se ruska diplomatija energično, u Savetu bezbednosti, suprotstavila….

Vraćam se na kanal svetskih agencija.

Na ekranu snimci borbenih aviona  koji poleću.

Onaj isti natpis, i dalje stoji zakovan na dno ekrana.

Shvatam, napali su nas,... počeo je rat. Hvata me strah. Za tren panika. Ustajem iz fotelјe. Šta da radim?

Kako da to saopštim deci i ukućanima?

Da li da ih varam nekakvim pričama ili da im direktno to kažem?

Odlučujem se za ovo drugo.

Ulazim u sobu u kojoj oni bezbrižno gledaju tv seriju i izgovaram: Napali su nas, počeo je rat!

Marko, devetogodišnji mališan, počinje da se trese i da plače. Za njim i šestogodišnja Dragana.

Žena i tašta me nešto pitaju....

Ne znam šta sam im odgovorio.

Pokušavam da nađem odgovor na stotinu pitanja koja mi prolaze kroz glavu i uglavnom počinju sa: "gde...kako...zašto...

Ugasili smo svetlo, zamračili prozore, upalili baterijske lampe, baš onako kako su nas obučavali za rat "koga nikada neće biti, a mi se spremamo kao da će sutra da otpočne..." Počelo je ono "sutra"!?

Nemamo sklonište, podruma, mesta gde bi se sakrili. Ostajemo u kući.

Verujemo u sudbinu i pogledavamo ka ikoni Svetog Miroslava, koja visi na zidu.

Donosim Marku čašu vode, i uspevam da smirim decu. Ubedio sam ih da legnu u krevetiće i spavaju. Sedim kraj njihovih uzglavlja, u mračnoj sobi i blago rukom prelazim po svilenkastim uvojcima na malim glavicama.

Bože da li ću i ujutro moći da ih pomilujem?... je jedina želja, misao, vapaj ili molba koja mi je u mislima. Čujem zvuk aviona.

Sirena najavlјuje vazdušnu opasnost.

Izlazim na dvorište i gledam i u vedro, zvezdano nebo. Ne vidim avione, čiji zvuk se pojačava i utišava...

Deda moj, kako si mogao ovo da predvidiš?

Oči boje badema

Vesti na dnevniku, koji je počeo da produžuje svoje trajanje sve su sumornije. Hrvatska vojska napala Krajinu. Na Kninskom ratištu napreduje velikom brzinom.

Gledamo spikera kako čita ove vesti. Ni jedne slike koja bi ilustrovala rečeno. Već smo navikli na ovakav novinarski i uređivački pristup.

"Tamo je i Bojan", užasnuta vestima prokomentarisala je moja supruga.

"Bojan i mnogi drugi Bojani..", odgovorio sam joj pokušavajući da dokučim šta se tamo u stvari dešava.

Bojana sam video poslednji put pre mesec dana. Onog dana kada su ga pod milicijskom pratnjom, u papučama, odveli nekuda.

Posle se javio da je negde na ratištu. Brani Knin ili njegovu okolinu, nisam mogao to tačno da razaberem iz telefonskog razgovora sa njegovom ženom koja nije mogla da obuzda jecaje.

"Kakve veze on ima sa tim vojnim formacijama", pitala me je supruga toga dana.

Jedina veza je ta što je izvesno vreme, pred rat radio u Sarajevu i uoči rata sa ženom i decom pobegao poslednjim letom u svoje rodno selo. Sada su ga "pokupili" da "brani svoju imovinu koju je tamo ostavio".

Od Bojana više nismo dobijali vesti i jedini izvor informacija su bili televizijski izveštaji.

Sutradan, hitno zakazan sastanak.

Kratka informacija o događajima u Krajini i Republici Srpskoj. Kolone vozila i ljudi se kreću prema Srbiji, ali po procenama okružnih rukovodioca neće doći u naše mesto.

"Nemaju kod nas svoje rođake", bilo je objašnje predsednika.

"Šta ćemo da uradimo ako ipak neko dođe?", pomislio sam, i glasno rekao, izazvavši oštre poglede prisutnih u sali, uperene ka onom ko nije slušao ili ne veruje u predsednikovu reč.

Popodne poziv iz SUP-a.

"Iz pravca...prema vama kreće se kolona traktora i vozila. Ljudi putuju tri četiri dana i na izmaku su snaga, preduzmi sve što možeš da ih prihvatite, rečeno nam je da ti koordiniraš.

"Kako dolaze, pa kod nas nemaju rođaka..", začuđen je bio predsednik, kada sam ga pozvao i pitao šta da sada da radimo.

Sa prvim sumrakom prvih dvadesetak vozila stiglo je u našu varoš, u nameri da se tu zaustavi.

Dalje nisu mogli, nisu imali gde, nisu znali kuda.

Nešto pre njihovog dolaska javio mi se Bojan.

Stigao je i on, ustvari pobegao kao i svi ostali. Čim se naspava doći će do mene da mi sve ispriča...

Razgovaram sa ljudima. Potresne priče. Stotinu sudbina, stotinu različitih priča, napuštenih domova, izgublјenih ili umorenih rođaka.

Pokušavamo da uspostavimo evidenciju pristiglih ljudi.

Vrag je odneo šalu.

Crveni krst preuzima prihvat, oni su za to obučeni i organizovani.

Skoro je nemoguće da tačno utvrdimo broj pridošlih. Svakog časa, u talasima dolaze nova prevozna sredstva, nove sudbine, nove tragične priče i gorčine.

Posmatram preplašene i izneverene ljude, njihove žene i decu. Ono što je zajedničko svim pristiglim osobama, sa hiljadu sudbina je njihov pogled.

"Oči su ogledalo duše", shvatio sam u prvom satu njihovog dolaska.

Pogled u kojem se video strah, beznađe, tuga...

Pogled koji nije gledao sagovornika, nego neke dalјine u kojima su prebirana sećanja, postavlјana pitanja: "šta dalje, kuda dalje..."

Taj "izbeglički pogled" je nešto najtužnije, što sam do tada doživeo. Svi sa kojima sam razgovarao, a razgovarao sam bar sa po jednim članom svake porodice, imali su svoju, uglavnom tragičnu i neveselu priču. Svaka osoba druga priča, rana na srcu, praznina u duši i svi su imali isti pogled, pogled koji je počeo da me proganja i u onim kratkim časovima sna, koje sam mogao sebi da priuštim.

Kada se broj upisanih približio cifri od 1500 znao sam da svim tim ljudima nećemo moći da obezbedimo ni najosnovnije potrepštine, a kamoli smeštaj, odeću, obuću...

Prognanici veruju u to da ćemo im pomoći, veruju bar onoliko koliko su verovali nekima na koje su se u našim razgovorima pozivali, a koji su im pri polasku sa njihovih ognjišta obećali prazne kuće u Rumi, Novom Sadu, Beogradu, Nišu....

Prevareni su očigledno, prevareni smo i mi koji smo pokušavali da im pomognemo i umanjimo patnje.

Slomlјen sopstvenom nemoći, silazim niz stepenice i po ko zna koji put odlazim da pogledam ponuđene kuće, za smeštaj porodica koje noći provode u fiskulturnoj sali i svojim traktorskim prikolicama.

Neko me, na stepeništu, povlači za ruku. Muž mi je poginuo pre dve godine, komšija me je dovezao sa dvoje dece, stariji sin i ja bi mogli nešto da radimo, možda bi mogla i curica, punih joj je 16...", počela je svoju priču žena kojoj su godine koje je preživela utisnule zastrašujući izraz na lice. Oči upale, nos se izdužio, podočnjaci u ogromnim kolutovima, sivkasto-žuta boja lica, kosa odavno osedela i onaj pogled, pogled koji me obara.

Reče da je nešto mlađa od mene. Po izgledu bi rekao da je starija bar jedno 15-tak godina. Kraj nje, stjala je devojčica ili devojka, šesnaestogodišnji devojčurak. Strah, stid, nelagodnost oborili su joj pogled.

Sudeći po godinama njene majke, mogla bi mi biti kćer. Pomilovao sam je po kratkoj crnoj kosi.

Podigla je glavu i pogledala me, očima boje badema. Oči preplašene srne, krupne sa velikim trepavicama.

Oči, koje plaču bez suza koje su potrošene ko zna kada i gde, očima koje mole. Bistar pogled beznađa, straha i neizvesnosti koji preklinje i obavezuje.

"Oči su ogledalo duše", ova duša veruje da je neću izneveriti.

Rekao sam njenoj majci da ću sve učiniti da im pomognem, da se samo prijave, da ... ne znam šta sam sve tada mogao da kažem, ne bi li bar malo utešio neutešne.

A kuće, uglavnom nisu za stanovanje. Mogle bi da se preurede, ali za to je potrebno vreme a nama treba smeštaj odmah, trebalo je još pre tri dana. Po ko zna koji put prolazim varoškim ulicama.

Kako da se vratim i onim očima boje badema kažem da i dalje moraju da sede na stepeništu moje kancelarije?

"Majka Kovo, da li bi primili ženu sa dvoje dece...? , objašnjavam zajedničku muku jednoj starijoj meštanki.

Baš sam htela da idem u centar i nađem nekoga ko bi pristao da dođe kod mene. Šta imamo ja i moj unuk imaće i oni. Moj unuk pomaže u Crvenom krstu, od prvog dana. Ne dolazi ni kući na spavanje... Samo ih ti dovedi derane", glasio je odgovor majka Kove, odgovor koji je na mene delovao poput najlepše bajke.

Jurim da obavestim majku sa decom o tome da sam im pronašao smeštaj. Nalazim baka Kovinog unuka koji im pomaže da utovarimo ono malo njihovih stvari u auto.

Posle dva dana, u Crvenom krstu, pitam devojku koja upisuje pristigle i otišle "koliko imamo izbeglica danas?"

Devojka podiže pogled sa spiska. Oči srne, boje badema. Primetih novi titraj u njima, osmeh, bistrinu.

"Nenad, Nenad mi predložio da im pomognem, pa ja mislila što ne bih..." počela je da se bezrazložno pravda curica, osmehujući se.

Pogledao sam Nenada. Dodavao je džakove sa brašnom pekaru, koji je prognanima pekao hleb.

"Ona je sama pristala, nisam je terao", pravdao se i on sa sličnim titrajem na kraju usana.

"Da li te Nenad sluša?", upitah je.

"Sluša", odgovori ona na brzinu, a onda kao da se nečeg dosetila nastavi, "šta on ima mene da sluša?

Mama je rekla da vam se zahvalim, ako vas vidim. Hvala vam, mnogo nam znači to što nas je baba Kova primila. Brat bere voće na plantaži, mama pomaže babi, a ja eto..."

Pozdravi mamu i ne zahvaljujte nikome, uradili smo ono što smo mogli, a vas dvoje da se pazite, Nenade zadužujem te da paziš na ove oči. Takve nećeš još jednom lako naći. Kada dođe za to vreme, hoću ja da vam budem kum.

Dogovoreno? Moje pitanje nateralo je rumenilo u njihove obraze a preko lica im prelete zračak sreće.

O Bože, ovo dvoje su svetlost u mraku beznađa, pomislio sam dok sam se penjao do kancelarije.

***

Prošle su dve godine ili nešto više. Privikli smo se na život sa ljudima koje su prognali. Navikli se i oni na nas. Još uvek im nije lako, štaviše.

Zamišljen koračam ulicom, i skoro da sam naleteo na dečija kolica pred sobom.

Pogledam bebu, koja je hitro mahala razgolićenim ručicama i nožicama. Bela kapica joj je uokvirivala lice. Dete se smejalo i gledalo me krupnim, prelepim očima boje badema. Očima koje sam već negde video. Odvajam pogled sa deteta u kolicima i susrećem se sa pogledom devojke koja je gurala kolica.

Oči boje badema, iskre u njima koje imaju majke koje se ponose svojim detetom, smejala se grohotom.

Umalo se ne sudarismo, zamislili ste se?", pitala me je.

Ma pusti, ne znam kuda ću pre, a ti..., ti i Nenad?, pitao sam, želeći da čujem potvrdan odgovor.

Da Nenad i ja, tražili smo vas, ali ste bili odsutni, a i Nenad ima neko staro kumstvo pa mi reče da se to ne kvari. No mislili smo na Vas, nadenuli smo mu ime po vama. Zove se Dimitrije, lepo ime zar ne?" reče mi mlada majka.

Da, lepo je, manje nego ovaj mališan. Da si mi živ i zdrav imenjače", poželeo sam mu, dok sam mu pod jastuk, kako je red, stavljao novčanicu, za sreću.

Traktor iz Krajine

Nepregledne kolone lјudi u raznoraznim prevoznim sredstvima, napuaštale su svoj zavičaj, svoja ognjišta, svoje bivše živote i kretale se ka Pavlovića ćupriji.

Odatle, ko zna kojim razlogom, upućivane su do nas, u srce Vojvodine, prelazeći most na Tisi. Prognanika je bivalo sve više, a mi smo imali sve manje mogućnosti da im obezbedimo bilo kakav pristojan smeštaj, hranu, odeću...

Sportska dvorana puna žena, staraca, dece, bilo je i nešto muškaraca srednjih godina.

Dosta vremena sam provodio sa njima. Nisam imao baš mnogo mogućnosti da im pomognem, no valјda zbog moje pojave i stalnog prisustva, procenjivali su da bih ja mogao nešto značajnije da im pomognem u rešavanju njihovih ogromnih problema.

Pokušao sam, bar svakoga da saslušam. Sa podjednakom pažnjom slušao sam priču i onoga koji je za nešto molio i onoga koji je pretio bombom (pa se posle izvinjavao, a nije imao zašto, shvatao sam njegovu muku)

Moj, a i njihov, problem je bio taj, što je poslove oko smeštaja i prihvata vodio Crveni krst, a svi mi ostali smo im samo pomagali, i ja nisam imao baš mnogo mogućnosti da udovolјim zahtevima prognanika.

Jednog jutra, pre početka radnog vremena, na vrata moje kancelarije zakucala je, a potom ušla mlađa žena.

Iznenadila me je svojim ranim dolaskom.

"Videla sam svetlo, pa ko velim tu ste... ja imam nerešiv problem, a nemam kome da se obratim. Možda bi vi mogli...", birajući reči govorila je neznanka.

Ponudio sam joj da sedne i bio spreman da čujem još jednu od teških sudbina koje su pritisle moj, prognani, narod.

"Majku i mene su, čim smo prešli Drinu, iz naših traktorskih prikolica prebacili u autobus i dovezli nas dovde. Našeg komšiju, maloletnog dečačića koji je vozio traktor, starijeg nismo imali", kao da se pravdala, "usmerili su prema Valјevu i on je tamo odvezao naš traktor. Traktor je se pokvario i ostao u nekom selu pred Valјevom, dalje nije izdržao.

"Taj traktor nam je sva imovina, sve što je ostalo od majčinog i očevog života, sva moja mladost i mladost moga brata, sve što mi je ostalo iz Krajine. Dobro i šta sada, pitao sam?

Da li postoji mogućnost da ga nekako prebacimo ovde", izgovorila mi je i pružila parče papira na kojem je pisala adresa, zadnja pošta zaseoka do koga je izdržao traktor iz krajine? Ostao sam zatečen pitanjem. Shvatam da je taj pokvareni traktor sve što devojka i njena majka imaju, od imovine, ali kako da joj objasnim, i koliko joj to objašnjenje znači, da ga je, u sred nestašice goriva, doneti iz Valјeva u centar Vojvodine, skoro neizvodljivo?

Pitao sam devojku, gde je smeštena, i tek kada mi je rekla u čijoj je porodici setio sam se da sam ih dan - dva pre ovog susreta, odveo u jednu od porodica koje su se prijavile za prihvat izbeglica.

"Ostavi mi podatke i dođi sutra, nešto ću pokušati", rekao sam joj ne bih li je ohrabrio, a zapravo nisam imao nikakvo rešenje.

Izašla je iz kancelarije, činilo mi se, malo manje zabrinuta, a ja sam ostao sam sa "nerešivim problemom”.

Iz razmišljanja, povratila me je zvonjava telefona. Zvao me je poznanik koji treba da preveze brašno u Kraljevo, i pita da li bih mogao da mu obezbedim bar bure nafte, kako bi mogao da ode i da se vrati sa tog puta.

Može, iznenadio sam ga odgovorom, ako ideš preko Valјeva, odgovorio sam.

"Kraljevo, ne Valjevo", vikao mi je on u slušalicu.

Čujem te dobro, nema potrebe da vičeš, odgovorio sam, i objasnio mu moj plan. Odneće brašno u Kraljevo, pa će otići po traktor u to selo, blizu Valjeva i dovesti ga do ljudi čiji je, taj traktor, sva imovina koju poseduju. Gorivo koje ćeš dobiti je u stvari ono koje bi oni dobili za traktor, da je tu, a pošto ovi imaju traktor (doduše u Valjevu) dobićeš njihovo sledovanje.

Ujutro sam imao radosne vesti, za moju novu poznanicu.

Kamion je na putu za Valjevo. Ne znam kako da vam zahvalim, ali ja imam još jedan problem", rekla mi je postiđeno.

Šta se sada dogodilo, pitao sam misleći na to da im ne odgovara smeštaj ili tako nešto.

"Trebalo bi mi tri obroka".

Vas je dve, pitao sam?

"Došao je i moj verenik, sinoć je stigao...", odgovorila je stidljivo.

Ništa, sredićemo to, sada ćemo da ga prijavimo i dobićete tri obroka", rekao sam joj i uhvatio telefonsku slušalicu, ne bih li obavio formalnosti oko prijavlјivanja.

Javila mi se koleginica iz Crvenog krsta, zamolio sam je da malo sačeka i zatražio podatke o vereniku, od moje "poznanice".

Ona je ćutala. Oborila pogled, počela je da plače.

Šta se sada događa, upitao sam je?

"Ja njega, ne smem da prijavim. Samo sam vama rekla da je on tu, verujući da nas nećete odati".

Ništa mi nije bilo jasno, kome ne treba da je odam.

"Kada se mladići prijave, pokupe ih i vrate na ratište. Mi nemamo tamo više nikoga, i ja ne dam da se on vraća na ratište. On mi je sve. Oca i brata su mi ubili, njegovog rođenog brata su ubili, drugi je u logoru, kuće su nam popalјene i uništene, škole u kojima smo radili više nema ko da pohađa... Ne smemo da se više izgubimo. Ni on mene ni ja njega", zajecala je.

Ja sam sama, majka mi je bolesna, nemam nikakvu imovinu, ko će mene, da paziti, pitala me je kroz suze?

Miro, rekao sam u slušalicu, umesto dva obroka povećaj na tri, za devojku i njenu majku u kući preko puta pošte...

"Nјih je dve, i kako da povećam na tri?" pitala me je aktiviskinja crvenog krsta.

Mlađa žena je trudna, potrebna joj je pojačana ishrana, uradi kako sam ti rekao, a ja ću to pokušati da objasnim našim šefovima, završio sam kratak razgovor i spustio slušalicu.

Imate tri obroka, a traktor vam stiže sutra, obavestio sam devojku koja je čekala ishod mog razgovora.

***

Prošle su tri godine od tada. Moja kći od pet godina, je dobila nagradu na međunarodnom konkursu za likovni rad, na temu "Železnica u očima dece". Stotinu dece i njihovih roditelјa u sali železničkog muzeja u Beogradu. Direktor železničkog preduzeća dodelјuje nagrade. Sevaju blicevi fotoreportera.

Ja bih "iz kože da iskočim", presrećan što je moja devojčica među tri nagrađena deteta. Propinjem se na prste ne bih li je što bolјe video, kako se kočoperi kraj direktora i rukovodioca konkursa, obasjana reflektorima i zaslepljujućim odblescima bliceva.

U opštoj gužvi prilazi mi jedan mladić, pruža ruku i kaže: "Vi ste Dimitrije, da li me se sećate"?

Da, ja sam taj, odgovaram neznancu, pokušavajući da se setim odakle znam tog čoveka.

Čuo sam da je među nagrađenima i devojčica sa vašim prezimenom. Još kada sam saznao iz kog je mesta bio sam siguran da je sa vama u rodu. Budno sam pratio odakle će se dete pojaviti, kada je prozovu i kada sam vas ugledao nisam izdržao da vam ne priđem i ne pozdravim vas.

Moja supruga i ja vas nikada nećemo zaboraviti. To što ste za nas učinili,... to niko ne bi učinio, i mi smo vam neizmerno zahvalni. Vaš lik, glas bez povike i to vaše čudno prezime, pogotovo."

Lepo je sve to o čemu pričate, verovatno malo i preterujete u pohvalama, ali ja se stvarno uz veliko izvinjenje, ne sećam gde smo se mi to sreli. Verovatno ste me zamenuli sa nekim. Prezime jeste malo čudno, ali nas ima pravilno raspoređenih po svetu, pokušao sam malo i da se našalim odgovarajući mu.

"Ne, ne, nisam vas zamenio, siguran sam da nisam, sećate se: izbeglice, sportska hala, traktor iz Krajine, verenik i "trudna žena".

Blaga toplina u glavi, setio sam se.

Traktor iz Krajine, stao kod Valjeva...?!

“Da, da taj traktor", obradova se mladić što sam ga se setio.

Prodali smo traktor, ja sam se zaposlio kao nastavnik likovnog vaspitanja u školi, i evo, ovde sam sa svojim đacima".

A verenica?

"Zaposlila se i moja verenica, ona je profesor srpskog jezika, biće joj jako žao što jutros nije pošla sa mnom,... i nije mi više verenica, prorekli ste nam, imamo sina, venčali smo se i živimo u iznajmljenom stanu" u jednom dahu ispričao mi je, vidno uzbuđen, sve najbitnije detalje iz svog proteklog života, mladić.

Pozdravi suprugu i reci joj da sada stvarno mora da jede za dvoje, našalio sam se, obradovan ovim kratkim susretom, toliko kratkim da nismo stigli ni da razmenimo adrese.

Ako..., ukoliko budemo jedno drugome zaista potrebni, pronaći ćemo se.

Bio sam presretan saznanjem, da su se dvoje mladih ljudi snašli i prevazišli beznadežnost u kojoj su bili.

Ako sam im ja, i malo u tome pomogao, moja sreća je nemerljiva.