Deda, shvatio sam te
Imao sam deset-jedanaest godina, kada je jednog prepodneva moj deda, školski poslužitelj, uleteo u moju sobu, i pod nos mi podmetnuo novinsku stranicu koju je grčevito stezao.
Polupismen čovek kojeg su poštovali i đaci i njihovi roditelјi bio je strahovito uznemiren, razočaran ili ljut.
Dobro sam poznavao grč na njegovim vilicama kada je stezao zube, da ne bi nešto "lanuo" (tako je on govorio) što ne sme da se kaže.
"Pročitaj mi šta ovde piše" zapovedio mi je pružajući mi novinsku stranicu "Politike”.
Zagledao sam se u članak i pročitao dedi, da je bivši kralj Petar II Karađorđević, preminuo u Los Anđelesu, da je tamo i sahranjen u porti neke crkve, pošto je još uvek na snazi zabrana ulaska Karađorđevićima u Jugoslaviju...
"Đubrad s đubradima," izgovorio je deda, svoju najtežu psovku, koju je koristio samo u najgorim, izuzetno, za njega, ružnim prilikama.
"Ni njegovim kostima ne daju, da počivaju u svojoj zemlji". Odbrusio je sebi u bradu i odjurio onako kako je i ušao u prostoriju.
Tada mi, ništa nije bilo jasno.
"Istorija nas je učila, da nam je taj, počivši, i njegovi, sve odneli, da su se udružili sa okupatorima, AVNOJ im zabranio povratak. Ostavio nas i pobegao kod kapitalista u London... "Narod i istorija", ga odavno osudili.
Kakva je sila nagonila mog dedu, uglavnom blagog i smirenog čoveka, da tako burno negoduje.
Doduše, on je glavnu ulicu, u našem mestom često zvao ulicom kralja Petra i nije mi bilo jasno kako "ne shvata" da je ona odavno preimenovana u ulicu "Maršala Tita".
Ovih dana se eto setih tog događaja.
"Nešto" sam iskusniji.
Pročitao sam "nove, prave istorije" a živim u državi u ne mogu da se sporazumeju ko je više "dobra" doneo Srbiji i Srbima, čije ulice i dan danas, ponosno nose imena onih kojima je glavni životni cilj bio da satru moj narod...
U državi sam, čiju sudbinu određuje, onaj čovečulјak sa bradicom, koji nam je tako ponosno objavio kako će nas, zarad našeg dobra, njihovi avioni poubijati, a naši "heroji", histerično, uspaničeno i ponosno tražili još "takvog dobročinstva", bar još malo, dok svi ne polipšemo... Dragi moj deda. Ne možeš da me čuješ.
Stojim nasred našeg dvorišta zagledan u nebo i tražim tvoju zvezdu.
Moram da viknem iz sveg glasa, ne bi li me čula i moja savest.
Bio si u pravu. Ništa se nije promenilo
Đubrad s đubradima".
