Umreću kad
navršim četrdesetu.
U leto, na najživopisnijem polju
pod sazvežđem biti.
Popiću (kao Sokrat) otrov od kukute
uobražavajući da je vino.
A pred zadnji gutljaj,
reći ću
najdivnije reči,
koje će biti toliko jasne i gole,
da se nikada
nikada
nikada neće zaboraviti.
A mutniji zanos
belasa tvoje ruke
nad pustim predelom
raskoraka.
Apostolskom
nadljubavlju voljena,
Bleda
kao poslednja
kapljica
sna,
Sve dalje
i dalje
U visinu pokopana.
Jedna mi je žena
pričala
o ptici u pokretnom kavezu,
u pustinji.
„Iza kaveza sja Sunce“, rekla je.
Jedna mi je žena
pričala
o pesku i krilima
koja nikako nije mogla
da raširi...
A onda je pala kiša.
Hodaj po kamenju,
sa kišobranom u ruci,
i majčinim šeširom na glavi.
(I misli tiho,
i misli tiše)
Sedi na pesak,
zahvati plućima vazduh,
i pusti da ti more dotiče stopala.
(I misli tiho,
i misli tiše)
Uđi u vodu,
zaroni,
i polako nestani.
Pod kartonskim nebom
na flomasterskoj poljani:
Stvoriti, sesti
i dobro se najesti.
Gledaću te dok mi svetlost
Ne sprži oči:
Rastrgnuću te kao gepard
princezu antilopu.
Grišću te kao gladan vuk
ovčije žile u trku.
Čupaću te kao domoroci
slez i ptice.
Stezaću te dok ne pobeliš....
A onda
ću te lizati kao dete lizalicu,
ljubiću te i voleti.
Nečujno je prešla preko
Praga moje pećine.
Topla kao kamenje Parnasa,
donela mi je vina i parče ražanog hleba.
Živ joj rekoh da sam mrtav.
Mrtva se živo smejala.
Loveći miša
mačka se spotiče o „vsegda gotov“.
Sasvim tiho,
Sa ulice čuje se dečji smeh.
(Mrka papirna folija
Izobražava lice maloletnog crnca)
Zbog providnosti stakla prozora
Pas uviđa:
„Naš nagon je životinjski
- Slutnja ili život.
Sve ostalo
Je informno.“
Kriškica Sunca;
Talasić vetra;
Kapljica Mora;
Kristalčić Neba.
Sa postavom od vučjih zuba,
dugmadima od zmijskih očiju,
i kragnicom od repa kameleona.
„Ja sam tvrd orah!“, oštro reče Orah.
„Ja sam tako nežan i povredljiv“,
Tužno reče Zlatni Delišes.
„Ako smognem snage da razbijem
ovaj orah,
i ako budem imala srca da pasiram ovaj
zlatni delišes,
napraviću
dobru tortu“, podrugljivo reče Žena.
Zvuk postaje strah,
Vapaj Odiseja.
Glad za prekorom ptice.
A kad se nebo u metaforu sruši,
mislićeš da je put gola neminovnost.
Samo što
Više ničeg neće biti na Zemlji.
Uvek kad pođem tamo gde se pada,
iz džepa mi ispadne
konac patetika.
Pa se smejem.
Svejedno mi je:
„Malo slobodnog roblja“,
reklo je jedno bolesno dete,
„Kapljica milenijumske klepsidre“.
A ja kličem: Oj.
Pa se smejem.
Ostajem sam:
Na izlišnoj visini
Oratorijum za samca.
Pogrdna tišina.
Ostajem samlji:
Iz tame bljesak.
Lokva uzburkanog okeana
krvi moje majke.
A zatim san,
pohvalnica
i odmor.
Sretoh te
u sunčan dan,
Slobodo.
Bila je jesen
i vetar mi je
čupkao kosu
dosadnošću muve.
Sretoh te
po danu,
Slobodo.
A kada je pala noć
Mesec se
nada mnom
izvio kao jegulja.
Ljigav i smešan,
pravio se da me ne poznaje.
