Jedan od izrazitih liniskih golmana. Branio je, neki put skoro nemoguće šuteve, da bi primio golove za koje mu ni obični početnici ne bi oprostili. Međutim, bio je igrač koji je stvarao štimung i raspoloženje u timu. I ove osobine mogu biti značajne u fudbalu, naročito pred važnije utakmice čime je možda doprinosio bar onoliko koliko i na golu.
Ulaskom u Vojvođansku ligu ostvaren je davnašnji san Novobečejaca. Za uspešnu borbu u tako visoki rang takmičenja, učinjene su potrebne predradnje između ostalih, odigrano je i nekoliko pripremnih prijateljskih utakmica. Takva jedna utakmica bila je fatalna za dalju borbu Jedinstva u višem rangu takmičenja. Na utakmici, sa Kozarom iz Banatskog Velikog Sela odigranoj u Novom Bečeju, doživeo je tešku povredu najbolji navalni igrač Jedinstva Dragan Džajski, koji je i među najzaslužnijim što se Jedinstvo plasiralo u Vojvođansku ligu. Njegova povreda bila je težak udarac za novobečejski fudbal, jer je Džajski svojom igrom i korektnim ponašanjem, ne samo na terenu, već i u privatnom životu postao ljubimac svog fudbalskog Novog Bečeja. Ali, to je i najveća tragedija jednog pravog sportiste, ta povreda ga je odvojila od aktivnog igranja fudbala za sva vremena, u dvadeset trećoj godini života.
Pravilo je, kada se doživi takav neuspeh, da klub izgubi sve osnovne atribute za uspešno nastavljanje takmičenja, čak i u nižem rangu, kao što je podsavezna liga. Tada, klub napuštaju najbolji igrači, dolazi do demoralizacije čitave ekipe i uprave kluba, a ono što je toliko važno za pobedu, gubi se i publika. Ona ne želi da gleda loše utakmice, a posebno što je došlo do razočarenja u svoje ljubimce. Ta ekipe Jedinstva, i pored sve svoje borbenosti, zbog psihičke nepripremljenosti i drugih uzroka, objektivno i nije mogla mnogo više da pruži.
Osvojivši prvo mesto u Zrenjaninskoj ligi 1981/82. godine Jedinstvo se, u kvalifikacijama za ulazak u Vojvođansku ligu, sastalo sa CSK-om iz Čelareva.
Prva utakmica odigrana je u Novom Bečeju, u kojoj je Jedinstvo pobedilo sa 3:1, što nije garantovalo konačan uspeh, jer su Čelarevci ostavili utisak čvrste ekipe.
Revanš utakmica u Čelarevu protekla je u apsolutnoj dominaciji Jedinstva, čak bi se stekao utisak, više nego što je to bio slučaj na prvoj utakmici u Novom Bečeju. Bez nervoze, u jednoj korektnoj i lepoj utakmici, Jedinstvo je pobedilo sa 1:0. Tim Jedinstva nastupio je u sledećem sastavu: Đurić, K. Bito, (Glavaški) Radošević, Milivoj Perić, I. Bito, Baštovanov, Šarac, Mišić, Miljanović (Marko Perić).
Pad u niži rang takmičenja, ovog puta, prihaćen je kao normalna posledica politike kluba, koja se orijentisala na igrača sa strane, što je garantovalo brze uspehe, ali na kratkoj distanci. Odlaskom jednog ili dvojice takvih predstavlja nenadoknadivi gubitak, jer nema osvežavajućih odgovarajućih snaga iz podmlatka. Najveći deo ljubitelja fudbala u Novom Bečeju računao je da se Jedinstvo ne može dugo održati u Vojvođanskoj ligi i to se obistinilo, već 1985. godine.
Dugoročni program stvaranja igračkog kadra iz redova novobečejske dece i da taj program ostvaruju treneri iz redova bivših igrača Jedinstva — Novobečejaca, dao je već krajem 1988. godine željene rezultate.
Posle prošlogodišnjeg neuspeha u trci sa Radničkim iz Zrenjanina i Rusandom iz Melenaca, ambicije Jedinstva i u sezoni 1988/89. godine su ostale nepromenjene: povratak u Vojvođansku ligu.
Za trenera i nadalje ostaju Milivoj Perić sa pomoćnim trenerom Novicom Glavaškim.
U jesen 1988. godine Jedinstvo u tim uvodi nekoliko igrača iz podmlatka, koji je u Banatskoj ligi u prethodnoj sezoni bio daleko najbolji.
Kako Rusanda nije uspela u kvalifikacijama za ulazak u Vojvođansku ligu, već na startu prvenstva bilo je jasno da će i prvenstvo 1988/89. proteći u nadmetanju ova dva rivala.
U sezoni 1988/89. godine tim Jedinstva zauzeo je drugo mesto, dok je ekipa podmlatka bila najbolja u svojoj konkurenciji.
Mladi Novobečejci su odigrali 30 utakmica, zabeležili 23 pobede 6 utakmica je završeno nerešenim rezultatom a samo 1 (jedan) poraz. Osvojili su ukupno 51 bod, jer je, u prvom delu, jedna utakmica izgubljena na penale.
Predrag ILIĆ, rođ. 15.10.1961. godine jedan od najstarijih igrača Jedinstva od 1989. godine kapiten ekipe. U Novi Bečej došao 1986. godine iz Bečeja. Izuzetna sportska ličnost, veoma cenjen u kolektivu i odlikuju ga neverovatna borbenost, hrabrost, ali veoma korektan prema protivniku. Odlično igra glavom, ima izvanredan skok.
Dragan KOVAČEV rođen 12. oktobra 1962. godine, — počeo da igra fudbal u podmlatku Jedinstva na mestu levog beka. »Crni biser«, kako ga popularno zovu, odlikuje ga borbenost, i hrabrost. Redovno je fizički dobro pripremljen, a isključivi je defanzivac, mada igra na mestu levog beka. Daleko zapaženije partije pruža na poziciji drugog centarhalfa. Ove godine zamenik kapitena, a na nekoliko utakmica bio je kapiten ekipe.
Dragan UZELAC rođ. 2.12.1960. godine u Bečeju gde je i počeo fudbalsku karijeru, igrao za vojvođanskog ligaša Bečej i Indeks iz Novog Sada.
U Jedinstvo je došao 1987. godine i odigrao je sve utakmice u toj sezoni. Ove sezone samo jednom izostao. Igrač sa velikim radijusom kretanja, sa dobrom tehnikom i osećajem za gol šansu. Veoma često je u prilici da postigne gol, ali nije najuspešniji realizator. Ima snažan i precizan udarac koji ne koristi često.
Jožef ŠIPOŠ, rođ. 10. 6. 1965. godine u Bočaru, — izraziti je napadač. Igrao je za Jedinstvo iz Bočara a decembra 1986. godine, kao najbolji strelac ekipe iz Bočara, dolazi u Novi Bečej, ali odmah odlazi u JNA.
Sezona 1988/89 protiče u znaku ovog fudbalera. U prvom delu prvenstva najbolji je strelac sa deset golova.
Izraziti tehničar sa istančanim osećajem za gol. Vrsnu tehniku ponekad neracionalno koristi, želi da nadigra protivnika, dribling mu ima šarma, nedostaju mu plejmekerske osobine da postane igrač kojeg bi poželeo svaki tim.
Goran SABOVLJEV, rođen 28. 11. 1966. godine, počeo je u pionirskoj školi Jedinstva. Igra na mestu veznog igrača standardni prvotimac je od 1987. godine i odigrao je skoro sve utakmice, veoma brz igrač i dobar tehničar, sa veoma izrađenim udarcem.
Sve češće igra na mestu beka, gde se bolje snašao, igra veoma korektno. Brzina i tehnika su mu najveći kvaliteti.
Savica VUJACKOV, rođen: 9. 10. 1967. g. Počeo u podmlatku Jedinstva, kao izraziti napadač, debitovao na poziciji levog krila, u poslednje vreme bolje partije pružio u manevarskom prostoru, gde su došli do izražaja njegova brzina i snaga.
Novobečejci naviknuti da Građanski pobeđuje, i najbolje klubove Velikog Bečkereka, Velike Kikinde i Starog Bečeja, s pravom su očekivali da se njihov klub vraća kao pobednik kada su u pitanju njegova gostovanja po okolnim selima. Navijači su teško prihvatali negativne promene koje prate Građanski posle odlaska Bergera, Braće Vig, Jakoboviča, Proke Gaborova i drugih, pa su sa priličnim potcenjivanjem gledali susrete sa klubovima kao što su BAK iz Bačkog Gradišta ili Hajdukom iz Čuruga. Otuda i veliko razočarenje navijača zbog prve izgubljene utakmice od Hajduka u Čurugu.
U prvim mesecima pa čak možda i godinu dve posle završetka drugog svetskog rata, železnički putnički saobraćaj bio je jako proređen. Bilo je čak dobro ako je na određenoj liniji mogao da se obezbedi u oba pravca po jedan voz dnevno. Tako je to bilo u Banatu, Bačkoj, a verovatno i u svim krajevima naše oslobođene zemlje.
Takvi saobraćajni uslovi zahtevali su od sportista izvanredne napore da na vreme stignu u neko mesto i odigraju fudbalsku utakmicu. Oni se danas ne mogu ni zamisliti ili bi bar izgledali smešni i neshvatljivi. Ali želja za takmičenjem nije pitala za žrtve.
Pokušaću da podsetim na takva gostovanja novobečejskih fudbelera, ali verujem da su tako prolazili i slične doživljaje zabeležili i fudbaleri iz drugih mesta Vojvodine.
U Novom Bečeju, ubrzo posle oslobođenja osnovan je klub pod imenom Radničko fiskulturno društvo Slavija.
Prvo gostovanje u Bačkom Gradištu 1945. posle završetka drugog svetskog rata bilo je toliko naporno da je ono ostalo nezaboravno za sve učesnike i nazvano je čak »Golgotom«, iako je Bačko Gradište letnjim putem preko Bisernog ostrva udaljeno nepunih 10 kilometara od Novog Bečeja.
Voz iz Starog Bečeja za Bačko Gradište polazio je ujutro oko 8 časova, a u povratku iz Bačkog Gradišta je polazio po podne oko 14 časova. Veza nezgodna jer se, pored korišćenja lađice da bi se došlo od Novog do Starog Bečeja, moralo prenoćiti u Gradištu i tek u ponedeljak po podne hvatati železničku vezu za Stari odnosno brodić za Novi Bečej. Zbog toga je ova vrsta prevoza otpala, pa smo se predomišljali oko zaprežnih kola, ili da se ide pešice. U tim prvim posleratnim danima, punim poleta, nikom ništa nije bilo teško pa ni igračima Slavije da prepešače put do Bačkog Gradišta.
Zaricanje igrača, posle povratka sa utakmice u Bačkom Gradištu, gde su pešačili od Novog Bečeja do Bačkog Gradišta i obratno, da nikad više... i upoređenje tog zaricanja sa dečjim postupcima ubrzo je dobilo svoju punu potvrdu prilikom gostovanja Slavije — polovinom juna 1945. godine u Senti.
Posle gostovanja Sente u Novom Bečeju, već sledeće nedelje Slavija odlazi u Sentu. Zbog loših saobraćajnih veza — postojao je samo jedan voz koji je po podne išao u pravcu Stari Bečej—Senta. Igrači su morali još u subotu u podne brodićem od Novog Bečeja preći u Stari Bečej da bi odande vozom produžili za Sentu. Subota je bila radni dan pa pojedini igrači nisu mogli napustiti svoja radna mesta i poći još u 12 časova na put. Zbog toga je Slavija otišla sa svega devet igrača.
Novobečejska Zvezda postala je 1948. godine interesantan protivnik za klubove iz okolnih sela. Često je pozivana na seoske slave i druge svečanosti i proslave.
Jedno od takvih gostovanja desilo se 1948. godine, na Preobraženje, prilikom seoske slave u Tarašu. Putovalo se brodićem »Polet«, a ugovoreno je da se klubu isplati 5.000 dinara i večera.
Za ovu utakmicu Tarašani su pojačali svoju fudbalsku ekipu igračima iz Elemira i Kumana. Ta pojačanja ipak nisu bila dovoljna i Zvezda je pobedila sa 8:2. Za sve vreme utakmice publika se, kada je videla da je poraz domaćih neizbežan, zabavljala na svoj način. Padali su razni uzvici, najčešće: »ukradite im loptu«, jer je Zvezda nastupila sa novom belom loptom, što u ono vreme nije bila česta pojava, jer se do lopte teško dolazilo, nije ih bilo na tržištu, a »na crno« bila je jako skupa. Navijačima se lopta dopala, a i valjda su računali da se bar na neki način ovajde, kad već gube utakmicu.
