Stevan Milankov jednostavni, tihi mladić jedan od najvećih fudbalskih talenata Novog Bečeja. Divnih ljudskih osobina. Preteča modernog fudbala. Bio je izuzetno brz uz to snažan izvrstan tehničar i spretan realizator. Steva je bio skladne fudbalske građe, gracioznog koraka. Bilo ga je milina gledati u sprintu kako se odvaja i ostavlja pratioca. Za njega kažu, da je mogao da igra u svakom ligaškom klubu. Ipak, nije jurio za slavom.

Služeći vojni rok u okolini Zagreba, zapazili su ga kao izvrsnog fudbalera stručnjaci zagrebačkog Dinama, ne verujući da takav fudbaler nije dotle već postao poznato ime u našem fudbalu. Ponudili su mu da, posle vojnog roka, pristupi Dinamu, ali Steva to odbija u želji, da se vrati kući, u njegovo Jedinstvo, u svoju ulicu. Predstavnici Dinama prosto nisu mogli da shvate da postoji tako jedna velika dobrota i skromnost čoveka čije su sve želje vezane za svoj zavičaj. Slobodno se može reći da je Jedinstvo (1964, 1965. i 1966.) zahvaljujući njemu opstojavalo u podsaveznoj igri, jer je on maltene predstavljao »polatima«. Tako je 1966. godine Jedinstvo u poslednjem kolu moralo da igra sa Delijom u Mokrinu, najmanje nerešeno, da bi opstalo u tom rangu takmičenja, što je zahvaljujući Stevinoj igri uspelo. Vodstvo kluba je odlučilo da na toj utakmici Steva igra centarhalfa, da se ne primi ni jedan gol, iako je on bio izrazito navalni igrač. Računalo se sa njegovom brzinom, koja je bila veća od svih igrača Zrenjaninske lige, i sa njegovom odgovornošću u igri da će uspeti da osujeti svaku ozbiljniju navalu Mokrinčana. To se i dogodilo. U toku cele utakmice ostali odbrambeni igrači Jedinstva skoro i da nisu imali posla, sem Steve. Krajnji rezultat na toj utakmici bio je povoljniji i od svake pomisli. Jedinstvo je pobedilo Deliju usred Mokrina sa 4:1.

Posle utakmice obrati se Steva svom tehničkom vođi rečima: — Dule zdravo sam se bojao cele utakmice da ne napravim grešku. Teško je igrati centarhalfa. Na to mu Duško Vujackov odgovori: — Kamo sreće, Stevo, da imamo više takvih »bojažljivlih« igrača kao što si ti bio ovog puta.

Fudbalu je samo davao, i Novobečejci imaju mnogo razloga da ga u svojoj fudbalskoj istoriji stave na počasno mesto. To je dug njegovoj fudbalskoj veličini i ljudskoj dobroti. Da se nikad ne zaboravi sa koliko je poštovanja izgovarano njegovo ime među ljubiteljima fudbala širom Vojvodine. Vreme u kome je igrao bilo je vreme čiste ljubavi i amaterizma u sportu. To ilustruje i tadašnja nagrada kao najboljem igraču u klubu, primio je naliv-pero — (prelazno naliv-pero), koje je svake godine menjalo vlasnika.

Iz one izuzetne generacije igrača Jedinstva koji su to postali igrajući u ekipi podmlatka, pored Emila Stepančeva, dolazi Bapa, pa onda braća Blaskanj i drugi. Po fudbalskoj veštini mogao se meriti sa Stepančevim, ali je on bio drugi tip fudbalera. Bio je znatno oštriji i tvrd fudbaler, koji je sebi dozvoljavao i da se poigra sa protivnikom, što nije bilo i bez rizika za sopstvenu mrežu, s obzirom da je igrao odbrambenog igrača. Naravno, da je ovakav odnos prema igri, sebi, mogao dozvoliti, samo igrač koji je svestan svoje fudbalske veštine i visokog tehničkog znanja.

0 Bapi je, Emil Stepančev, dao takvu ocenu, da bi je bilo šteta menjati i prekrajati, te je zbog toga jednostavno prepisujemo.

»Poznavajući Bapu iz malena iz školskog dvorišta znao sam za njegove fudbalske vragolije sa gumenkom. Bio je žongler, zabavljač nežne telesne konstitucije, krivih nogu. Njegovi novoselci zvali su ga »žuti« zbog riđe kose sa šiškama preko očiju. Bapa je sve znao sa loptom. Ona je poslušno sledila svaku njegovu zamisao. Ne pamtim igrača da je odavao takav sklad sa loptom.

Bilo mi je poznato da poseduje britkost u startu, urođenu drskost ali nisam nikada mogao pretpostaviti da će ulogu centarhalfa igrati sa toliko uspeha. On je bio toliko atraktivan da je, onako neugledne spoljašnosti na terenu delovao nestvarno. U skoku uvek bio viši, u startu čvršći i uvek stizao iako je odavao utisak sporosti. Šabloni u igri bili su mu strani jer njegovo poimanje fudbala nije dozvoljavalo da se ponavlja. Može se reći da je bio fudbalski umetnik, maštovit i nepredvlidiv. U svom kaznenom prostoru nalazio je originalna rešenja u najsloženijim situacijama. Takva je igra (nazivana kao obavezna igra) često je ostajala neshvaćena od saigrača. Znao je da iznenadi sopstvenog golmana tako da su imali mnogo muke da ga povrate iz fudbalskog zanosa u uhodani kolosek igre. Kasnije je izrastao u vođu. U njegovoj igri se osećao da sazreva i kao čovek. Znao je da ohrabri i ponese. Igru je sve više shvatao kao beskompromisnu borbu, često do brutalnosti. Njegovoj prirodi borba je bila urođena. On ju je shvatao kao način življenja i pokušavao da takvo shvatanje prenese i na nas. Sa velikim uspehom je dve sezone nosio dres drugoligaša Proleter iz Zrenjanina. Po povratku iz Zrenjanina dao je veliki doprinos takmičarskoj stabilizaciji kluba, kao pedagog i organizator. Sam, dugo nisam mogao da shvatim takvu transformaciju u njegovoj igri i životu. No, docnije kada sam osetio onu drugu stranu života uspeo sam, mada teško, da se odreknem idilične slike o fudbalu, ljudima, sa rezignacijom shvatajući da je Bapa mnogo pre mene bespoštednu borbu shvatao kao egzistencijalni uslov. To saznanje teško mi je palo ali kako sam sazrevao kao čovek bivalo mi je sve jasnije da dolaze vremena u kojima se principi na kojima sam zasnivao sopstveni odnos prema fudbalu i gradio svoju fudbalsku i životnu filozofiju polako menjam«.

Sa Stepančevim odlazi u zrenjaninski Proleter i Bapa. U Proleteru menja način igre, ozbiljnije prilazi svakoj utakmici i postaje jedan od najboljih odbrambenih igrača Proletera. Povratkom u Jedinstvo postaje oslonac tima u svakom pogledu.

Završivši karijeru aktivnog igrača, preuzima ulogu trenera podmlatka, gde je pokazao puno smisla za prenošenje svog zaista velikog znanja i iskustva na mlađe, za koje je dugo godina bio jedan od uzora. Kasnije trenira u više navrata i prvi tim, tako je uspeo, u Zajednici sa Pap Vladimirom, da uvede Jedinstvo po drugi put u Vojvođansku ligu.

Emil je jedno, od mnogobrojne, dece Gradišta. Živeći sam sa majkom, još od malih nogu, najveći deo svog dečačkog slobodnog vremena provodio je u Gradištu, gde je kao mališan uspešno igrao fudbal sa znatno starijim od sebe. Njegovo tadašnje znanje fudbala moglo se meriti sa zrelim fudbalskim znancem. Nije visokog rasta, ali je zato građen po svim fudbalskim merillima, sa izrazitom brzinom i fudbalskom veštinom. Sve ove osobine imao je već u svojoj petnaestoj godini.

Posedovao je mnoge vrline, koje se retko mogu još sresti kod tako darovitih fudbalera. Bio je, skoro, preterano pošten i skoman. Savestan na treninzima i na terenu uopšte, te sa njim treneri, ni saigrači i nijedan protivnički igrač nije imao nikakvih nesporazuma. Igri je pristupao sa svom ozbiljnošću, bez obzira na značaj utakmice. Milina je bilo imati takvog fudbalera u ekipi.

Za Emila se, bez preterivanja, može reći da je jedna od najistaknutijih ličnosti novobečejskog fudbala. Bilo je pravo uživanje gledati njegove majstorije na terenu, njegovu virtuoznost kada ima loptu, sa kakvom brzinom je i lakoćom prima i umirenu predaje svom, najbolje postavljenom, saigraču. To govori da je, pored izvrsne tehnike, imao i odličan pregled igre.

Bio je snažan fudbaler te mu je, zahvaljujući i njegovoj izuzetnoj fudbalskoj veštini, bilo teško oduzeti loptu. Zbog toga je bio česta meta protivničkih grubijana, jer mu se na drugi način i nisu mogli uspešno suprotstaviti.

Možda će biti prava ocena za Emilovu igru, ona koju je dao Božidar Sandić, nekadašnji najbolji igrač Kikinde i beogradske Crvene zvezde i naše državne reprezentacije, prilikom gostovanja Jedinstva u Kikindi. Na kikindskim terenima odavno nije igrao fudbaler kvaliteta Emila Stepančeva.

Emil je bio omiljen i na terenu i van njega. Pravedan u svakoj prilici, te su ga drugovi posebno cenili.

Njegov fudbalski talenat i veština zapaženi su i od najistaknutijih klubova Vojvodine. Želeli su da ga imaju u svojim redovima novosadska Vojvodina, kao i zrenjaninski Proleter. Emilova skromnost ga je opredelila Proleteru, u kome je uspešno igrao četiri godine i mnogo doprineo ulasku Proletera u Prvu saveznu ligu.

Porodica i njegovo Gradište vratili su ga u Novi Bečej, gde igra sve do 1974. godine, kada se svečano oprostio od aktivnog igranja fudbala.

Cenjen i poštovan obavljao je, posle prestanka igranja, jedno vreme ulogu predsednika FK Jedinstva.

Odrastao je u podmlatku, šezdesetih godina, kada je kao učenik u privredi došao u Jedinstvo. Mali rastom, ali vrlo temeljno građen u podmlatku je pokazivao znake velikog talenta. Kako je došao, tako reći, sa poljane iz Novog Sela bio je izraziti solo-igrač i dribler, kako se to već formiraju dečački na poljanama. Boško vrlo brzo postaje velika nada Jedinstva. Kao mlad, prelazi sa majkom u Banja Luku, gde igra za podmladak banjalučkog Borca. Kao član podmlatka Borca dospeva u omladinsku reprezentaciju Bosne i Hercegovine.

Iz podmlatka prelazi i u prvi tim Borca, gde igra kao desno krilo. Jedno vreme igra sa BSK iz Banj Luke ali ponovo se vraća u Borac da bi konačno došao u matični klub Jedinstvo.

Boško je od onih igrača koji mogu igrati na svim mestima u napadu. Bio je izraziti gol-igrač. Osobine, koje je imao kao igrač podmlatka, skoro je potpuno izgubio, više ne dribla do iznemoglosti već igra vrlo jednostavno, i racionalno i jedini cilj je dati gol. Desiilo se na jednoj utakmici, u pobedi Jedinstva od 6:0, sam kao centarfor, dao svih šest golova. Igrao je obema nogama, šut mu je bio jak, a što je retkost kod fudbalera, imao je izrađen volej udarac — udarac iz prve lopte. Krasila ga je i izvanredna požrtvovanost i upornost u svakoj utakmici, bez obzira na njen značaj.

Učestvuje u kvalifikacijama Jedinstva za Vojvođansku ligu sa Sentom i daje veliki doprinos ulasku Jedinstva u viši rang takmičenja. Fudbal je voleo iznad svega, i kada je već prešao svoj fudbalski zenit i samo povremeno igrao za tim Jedinstva, sad kao odbrambeni igrač, što mu je manje odgovaralo, prelazi u susedni klub iz Kumana. U Kumanu ponovo igra u navali i to u punom sjaju, gde i završava karijeru aktivnog igrača.

Po prestanku aktivnog igranja postaje jedan od najboljih igrača veterana Jedinstva, gde igra bez prekida, kao da se radi o aktivnom igranju fudbala. Ne izostaje s treninga, igra svaku utakmicu, zaista retko velika privrženost fudbalskoj igri bez obzira o kom timu i rangu takmičenja se radi.

U svojoj dugoj fudbalskoj karijeri doprineo je možda više Jedinstvu nego mnogi i bolji fudbaleri od njega. Ljubav prema fudbalu kao »mustri« možda je najbolje uzeti od Boleta.

Braća Bleskanj — Mihalj i Ištvan najavili su svoj fudbalski talenat između 1958—1960. godine u vreme kada se iskazuje generacija mladih fudbalera poniklih u podmlatku Jedinstva. To su godine u kojima se nakon dugog perioda takmičenja u podsaveznom rangu Jedinstvo plasiralo u Banatsku ligu, gde okušava svoju takmičarsku snagu sa renomiranim ekipama Banata.

Mihalj, rođen 1942. godine (nešto stariji od Ištvana rođ. 1944. godine) nastupa za prvi tim odmah po ulasku u Banatsku ligu. Njegovi fudbalski kvaliteti i izražen dar za ovu igru ubrzo bivaju zapaženi. Hladnokrvan i smiren, u igri glavom nenadmašan. Na poziciji centarhalfa sa 17 godina igra zrelo i rutinerski.

U njegovoj igri nije bilo suvišnih poteza. Igra ga retko ponese. Trezveno i lako rešava komplikovane situacije na terenu. Dominira u odbrani. Njegova superiornost izvire iz, za njegove godine, neuobičajene mudrosti. Često je bio golgeter. Ubrzo je zapažen od Spartaka iz Subctice, koji ga odvodi u svoje redove. Već 1961. godine nastupa za Spartak u finalu Kupa maršala Tita protiv OFK Beograda na mestu desnog beka. Takvu čast doživeo je od novobečejskih fudbalera još jedino njegov poznatiji imenjak Mihalj Mesaroš u onoj čuvenoj utakmici finala kupa 1957. godine nastupajući za Partizan, Beograd protiv Radničkog Beograd 5:3 za Partizan.

Dugo godina je bio stub odbrane Spartaka i njegov kapiten. Radio je dugo kao fudbalski trener u Subotici i okolnim mestima. Nenametljiv i skroman bio je miljenik ljubitelja fudbala u Novom Bečeju, Subotici i brojnim fudbalskim centrima širom Vojvodine.

Ištvan, za razliku od starijeg brata, živahan, temperamentan momici finala kupa 1957. godine, nastupajući za Partizan, Beograd protiv stvo od 1957. do 1963. godine. Igrač topovskog šuta, hitrog driblinga, neverovatne upornosti i pun energije. Mali Piću, bio je ljubimac publike i trenera. Fudbal je voleo do suza, ako ga trener ne stavi u tim. Bio je golgeter tima. O golovima, koje je postigao, nema evidencije.

Treći igrač Jedinstva koji je prešao u Proleter zajedno sa Stepančevim i Đuričinim bio je Bleskanj Ištvan, mlađi od prve dvojice po ukupnom fudbalskom znanju nešto slabiji, ali zato izraziti gol-igrač. Nizak rastom izraziti levak sa začuđujuće jakim šutom za svoju fizičku konstituciju. Simpatični »Pićuka« bio je ljubimac publike u N. Bečeju i u Zrenjaninu svojim dečačkim izgledom, ali smelim, igračem beskompromisnim borcem i željom za golovima. U Beloj Crkvi protiv BAK-a šutirao je slobodan udarac sa više od 40 metara direktno na gol pogodivši, kao iz topa, gornji ugao, što nije bilo neobično ali je bilo, značajno što je u zadnjem minutu igre bila i jedina šansa za pobedu Jedinstva od 1:0. Posle utakmice primio je čestitku igrača BAK-a i bivšeg igrača Vojvodine Pešića inače Belocrkvanca, koji je rekao: »Mališa ako si zaista takav šuter kakav si udarac izveo svaka ti čast«. Naime stvar je baš u tome što niko nikada nije očekivao da tako nizak i skoro krhak dečkić ima tako strahovit udarac. Kasnije, od 1963. u Proleteru, među igračima koji su smatrali da su bolji fudbaleri i šuteri od njega dugo nije smeo da se nameće dok se svi nisu uverili u njegov izvanredan udarac i poveravali mu važnije slobodne udarce.

Prelazi 1963. u Proleter — Zrenjanin i nastupa jednu sezonu za ovaj tim, a onda iz porodičnih razloga odlazi u Suboticu i igra za Spartak zajedno sa bratom Mišikom.

Novi Bečej je napustio teška srca. Za njega je bio vezan, imao u njemu prijatelje i poštovaoce. Mnogim Novobečejcima, ovih nekoliko redaka, mogu da ožive sećanje na našeg sugrađanina koji nas je davnih šezdesetih oduševljavao na fudbalskom terenu. Na pitomog, lepuškastog dečaka za kojim su patile mnoge šiparice, — ali i on za njima.

Ponikao u podmlatku Šandora Kiša i kao talentovan dečak vrlo brzo skreće pažnju na sebe odličnim igrama na mestu desnog krila. Nakon Stevana Milankova i Radivoja Suvočareva ulazi u prvu ekipu povremeno na prijateljskim utakmicama, da bi se ustalio u timu na poziciji desnog krila u sezoni 1958/59. u kojoj Jedinstvo ostvaruje svoj najveći dotadanji uspeh plasman u Banatsku ligu.

Bane je ostao u sećanju kao izvrstan fudbaler. Bio je brz i solidan tehničar, ali, iznad svega, bio je sportista. Prisustvovao je svim treninzima, uporno i marljivo radio na njima. Pripremao se za svaku utakmicu. O svim utakmicama vodio posebnu evidenciju. Pružio je niz blistavih partija u dresu Jedinstva. Bio je član one navalne petorke koja je ostvarila plasman u Banatsku ligu — Milošev, Stepančev, Milankov, Đuričin i Galetin.

Fudbal igra od 1957. godine u podmlatku Jedinstva kod trenera Šandora Kiša. Za prvi tim nastupa od 1958. godine na mesto desnog krila. Kod trenera Vojislava Stefanovića, igra u veznoj liniji na mesto desnog halfa sve do 1970. godine, kada prestaje sa aktivnim igranjem fudbala. Slobodan je pružio niz blistavih partija i brzo zapao za oko fudbalskim stručnjacima. Imao je nekoliko ponuda od timova višeg ranga, međutim, iz porodičnih razloga ostaje u matičnom klubu do kraja karijere. Za Jedinstvo je odigrao oko 350 utakmica. Kao igrač izraženog temperamenta nije trpeo grubu igru, naročito na gostovanjima, kao i tolerisanje takve igre od strane sudija pa je svoju fudbalsku karijeru završio znatno ranije.

Peskar Svetozar — Klipa ponikao je na terenu u Gradištu u podmlatku koji je vodio Šandor Kiš. Prvi kontakt sa fudbalskom loptom ima u trinaestoj godini, a prvu zvaničnu utakmicu za podmladak Jedinstva igra protiv Proletera iz Zrenjanina u četrnaestoj godini.

Nakon dve sezone, provedene u podmlatku, sa specijalnom lekarskom dozvolom nastupa za prvi tim u svojoj šesnaestoj godini. Debituje u prijateljskoj fudbalskoj utakmici sa Hajdukom iz Kule. U to vreme dolazi do smene generacije i na scenu stupa plejada talentovanih dečaka kao što su bili Đuričin, braća Bleskanj, Stepančev, Davidović, Milošev, Jovčić i drugi. Ova ekipa pod vodstvom trenera Stefanovića ostvaruje plasman u banatsku ligu u kojoj se Jedinstvo dugo nalazi među vodećim timovima.

Fudbal igra do 1970. godine kada njegovu fudbalsku karijeru često prekidaju povrede a konačno nakon povrede ligamenata na utakmici sa Spartakom iz Debeljače prestaje sa aktivnim bavljenjem fudbalom. Povremeno je nastupao do 1974. godine a onda posle 15 godina neprekidnog igranja zvanično ostavlja fudbal. Aktivni je član veteranske ekipe, a jedno vreme radio je i kao trener sa mladim kategorijama fudbalera.

Imre Horvat, može se slobodno reći da je odrastao na igralištu Jedinstva u Gradištu. Kao dečko iz Slatina, dela Vranjeva, Imre praktično provodi dane na igralištu. Kao dečak pokazuje znake izuzetnog talenta. Tadašnji tehniko Jedinstva i najstariji igrač Bora Kovačev rekao je za Horvata, kada je već od četrnaeste godine igrao i trenirao sa prvim timom Jedinstva, da popuni broj za sparingovanje u treningu prvog tima, da će biti jedan od fudbalera koje je Bečej retko imao. To se i obistinilo. Horvat, pošto je bio učlanjen u podmladak Jedinstva, već kao šesnaestogodišnjak igrao je u prvom timu i predstavljao glavnog golgetera.

Mali rastom, vrlo čvrst, brz i dobar tehničar postao je okosnica tima. Imao je osobine vrsnih igrača, ali i manu da je bio velika prznica, tako da je često bio akter incidenata na utakmicama naročito prilikom gostovanja. To, naravno, govori da je bio i vrlo hrabar i požrtvovan igrač s obzirom da je uvek zapadao za oko protivničkim grubijanima.