Svojim odnosom prema igri i ponašanju prema drugovima u timu bio je mnogo sličan Aci Beljucu. Samopregoran i uporan igrač. Možda je, zbog svoje mladosti bio nešto ambiciozniji od Lale, pa se zbog toga sekirao ako mu neki potez ne uspe i zbog toga dovede svog suigrača u položaj, da ovaj »vadi kestenje iz vatre«. Bio je neumoran, skroman i pošten igrač.

Nije Gadžu krasila samo vrednoća i upornost u igri, već je on raspolagao jednom solidnom fudbalskom veštinom, što mu je obezbeđivalo stalno mesto u halfliniji Zvezde i kada je ekipa bila prepuna najboljih igrača Kikinde i Pančeva.

Njegovu odanost klubu ilustruje jedan nesvakidašnji podvig. Na utakmicu u Senti 1945. godine, on je biciklom prevalio put Novi Bečej — Senta (preko 50 kilometara) samo da bi stigao pre početka utakmice, jer je ekipa dan ranije otišla sa devet igrača. Stigao je na vreme, baš kada su ekipe izlazile na teren da bi utakmica počela. U tom trenutku su stigli on i Bora Kovačev biciklima i odmah se uključili u igru i bili među najboljima u timu Novobečejaca.

Kao čovek, bio je vredan i skroman. Uživao je velike simpatije svih radnika, kao slovoslagač u štampariji. U privatnom životu kao veseljak (svirao je na harmonici) bio je omiljen i rado priman u društvo.

Svoju igračku karijeru započeo je u dečjem klubu Banat u Novom Bečeju, a 1936. godine po rasformiranju Banata, prelazi u Zvezdu, gde ostaje sve do završetka svoje fudbalske karijere 1947. godine.

Iako je po prirodi bio osetljiv i na momente eksplozivan, Sredoje je, zahvaljujući svojoj dobroćudnoj prirodi, i na terenu bio izuzetno pošten i korektan. Ako je nekad i učinio pogrešan potez prema protivničkom igraču, on je uvek smogao snage da prizna svoju grešku i da se protivničkom igraču sa svom iskrenošću izvine i opravda.

Gadža je bio veliki drug i neumorni veseljak, a uz to retko pošten kao čovek i kao takav bio omiljen i ostao u najlepšoj uspomeni svih Novobečejaca.

Branko je bio u svemu sušta suprotnost, izuzev u poštenju i ljudskom dostojanstvu, od Lale i Gadže.

Bio je talentovan igrač ali kako, po pravilu, talenat ne prati i neophodna marljivost i upornost, to i Branko nije iskoristio svoju prirodnu obdarenost, da se vine u najviše redove fudbalera ne samo u Novom Bečeju, nego i znatno šire pa i do najviših beogradskih klubova.

U prvom timu Zvezde nastupao je od svoje sedamnaeste ili osamnaeste godine i to, tako reći bez treninga i bez mnogo igranja u dečačkim danima. On je, izgleda, gledajući utakmice i posmatrajući svoje uzore, uspeo da nauči fudbalsku veštinu i da preko noći postane prvotimac Zvezde.

Uživao je da driblingom podvali protivničkom igraču, da ga »pređe« na najmanjem prostoru, da mu proturi loptu kroz noge i tek onda da je doda svom igraču. On je, kao neki umetnik, uživao u fudbalskoj igri, ne vodeći računa da li će to biti i najkorisnije za ekipu i da li će se publici dopasti. To ne znači da je zapostavio kolektivnu igru, ali je sa malo više truda mogao biti i mnogo korisniji i na svakoj utakmici biti među najboljima.

U tadašnjem novobečejskom društvu, uostalom, to je tako bilo uopšte, ugled mladog čoveka je uglavnom obezbeđivao materijalni položaj roditelja, a ne njegovi psiho-fizički, karakterni i radni kvaliteti. Branko je bio svestan svoje inteligencije, a bio je dobre fizičke konstitucije (lepih crta lica), ali kako je još vrlo mlad ostao bez roditelja i u Novom Bečeju živeo kod tetke i teče, čiji su skromni prihodi malog službenika Sreskog suda u Novom Bečeju jedva podmirivali potrebe njihove petočlane porodice, pa je Branko, kao šesti, morao biti više nego svestan tih okolnosti. To mu je teško padalo, ali uslovi za vreme okupacije nisu pružali mogućnosti zapošljavanja. I bez toga vrlo osetljiv, nije nikome dopuštao da ga zbog takvih, materijalnih prilika, ma i najmanje omalovaži. Bio je ponosan i zahtevao je da svako vodi računa o njegovom dostojanstvu, bar onoliko koliko i on o tome brine kad je bilo ko u pitanju. Ljude je jednostavno cenio po onom kakvi su, a ne iz koje sredine ili familije potiču.

Možda na kraju treba reći odakle Branku nadimak »Maček«. U svojoj 10-11. godini došao je u Vranjevo iz Zagreba, gde je posle smrti roditelja živeo kod strica. U kući roditelja, Stanimira Blažina, igrali smo mi dečaci fudbal, a on je, kao dete posmatrao. Kada je progovorio prvu reč on je to učinio na ijekavski, pa ga je Stevan Mojić — Moša zbog toga prozvao Mačekom, jer je tada bio aktuelan hrvatski političar Maček.

Branko je došao u Novi Bečej kao školovan fudbaler. Do drugog svetskog rata igrao je u podmlatku novosadske Vojvodine, gde je spadao u najtalentovanije nade Vojvodine.

Skoro je nemoguće otpočeti njegovu biografiju bez rečenice: bio je izuzetan čovek. Kakav je bio na ulici i privatnom životu takav je bio i na fudbalskom igralištu: miran, tih, skroman, a iznad svega dobroćudan. Čovek se prosto zapita otkud u takvom karakteru toliko talenta i radne energije, da u relativno mladim godinama postigne i nauči sve ono što se tada u našem fudbalu moglo znati.

Ne znam da li je bio omiljeniji kod svojih drugova u ekipi, ili kod publike. Njega nisu poštovali samo igrači Zvezde poreklom iz Novog Bečeja, već i svi oni koji su u to vreme igrali u Zvezdi, a inače se afirmisali kao vrsni fudbaleri u Pančevu, Beogradu i Kikindi.

Plemeniti karakter i njegova izuzetna fudbalska veština obezbeđivali su mu nezamenjivo mesto leve polutke ne samo u tada najjačem timu Zvezde, nego i u reprezentaciji Banata, koja je 1943. godine učestvovala na jubilarnom turniru beogradske Jugoslavije povodom tridesetogodišnjice njenog postojanja. Za vreme okupacije je Jugoslavija nosila naziv: SK 1913.

Prostor mi ne dozvoljava da iznesem sve svoje lepo mišljenje o Branku Petroviću, ali ću zato smelo reći, da se neće još dugo pojaviti takav sportista u Novom Bečeju. Za novobečejske prilike on je značio isto ono što je Rajko Mitić značio za Beograđane, i ne samo za njih.

Branko je bio igrač, protiv koga navijači Zvezde nikada nisu negodovali ili mu na bilo koji način zamerali, pa i kada je bio indisponiran za igru. On je bio mezimče Novog Bečeja i njega su svi razumeli i praštali mu i kada nije bio na terenu onakav kakvog ga je publika zavolela.

Kao igrač raspolagao je izuzetnom fudbalskom veštinom. Loptu koju je »primao« morala je biti potpuno umirena i to na najbrži mogući način, i tek kao takva dodata saigraču. Znao je da na najmanjem prostoru primi i odmah preda loptu, tako da njegov saigrač nema muke da je obuzda, već da sa njom nastavi jednostavno ka protivničkom golu, ili da prosto sa njom »ušeta« u gol. Bio je majstor za poigravanje svojih napadača i u tom pogledu mu niko nije bio ravan. Ali, nije on samo stvarao priliku drugima za postizanje golova, već je njegov snažan i precizan udarac iznenadio mnoge golmane pa i one najbolje iz beogradskih klubova.

Dokle god je igrao bio je nezamenljiv. Nikad nije došao u sukob sa svojim saigračima, a ni sa protivničkim, čak su ga i protivnički igrači poštovali, pa i ako je neko na njega grubo nasrnuo, Branko ga je svojom dobroćudnošću »razoružavao« i tu je obavezno dolazilo do iskrenog drugarskog izvinjenja.

Branko je bio odličan drug, omiljen među svojim saigračima i ljubimac publike.

Pre dolaska u Novi Bečej, Mile je igrao u velikokikindskoj Slogi, pa je tako Zvezda u njemu, 1943. godine, dobila gotovog, školovanog, fudbalera — odlično levo krilo. Pored fudbala bavio se stonim tenisom i šahom, gde je takođe beležio, za novobečejske prilike, vrlo dobre rezultate.

Po prirodi mliram i skroman, čak stidljiv, bio je vrlo brzo zapažen i postao najomiljeniji igrač novobečejske publike. Bio je vrlo talentovan i inteligentan fudbaler, pa je zbog svoje mirnoće znao da iznenadi mnoge čuvare iz protivničkih timova, i čitavu odbranu. Svojim begovima i uspelim driblinzima Mile je dovodio protivnike u mat poziciju i postizavao golove, ili je slao centaršuteve iz kojih su drugi davali golove.

Retke su utakmice na kojima Mile nije postigao 1-2 gola, pa i onim timovima sa najvećim sportskim ugledom. Za sve vreme dok je igrao u Zvezdi bio je njen golgeter. Udarci na gol su mu bili vrlo precizni, a centar-šutevi blagi i majstorski izvedeni tako da padnu baš na pravo mesto.

Na najznačajnijim utakmicama i sa najboljim protivnicima Mile je bio nosilac svih opasnijih napada. Od njegovih prvih prodora zavisio je čitav tok igre. Svojim lakim prodorom unosio je pometnju u protivničke redove i po pravilu protivnik se od njegovih iznenađujućih begova teško smirivao. Prvi uspeli napad njemu je davao krila i do kraja utakmice ostajao bi nezadrživ. Dešavalo se da, ako mu ne uspe prvi pokušaj, zataji u najvećem delu te utakmice. Bio je osetljiv pa ga je neuspeh znao brzo demoralisati.

Njegova poslednja utakmica za tim Zvezde, spada u jednu od njegovih najuspelijih igara. U leto, ili tačnije 23. juna 1946. godine, krenula je Zvezda kamionom u Petrovgrad radi odigravanja prvenstvene utakmice sa tamošnjim Obilićem. To je u stvari bila prva utakmica posle odlaska odličnih igrača iz Zvezde. Tim je »skrpljen« od dečaka, a stariji su bili samo Bora Kovačev i Aca Beljuc. Kako je Obilić u prvoj utakmici, odigranoj u Novom Bečeju, dok je Zvezda imala odličan tim, u ravnopravnoj igri izgubio sa svega 0:1, to se od ovog gostovanja Zvezde niko nije nadao povoljnom rezultatu. Cilj je bio izbeći katastrofu.

Usput, na glavnoj ulici Novog Bečeja, prosto je uvučen u kamion Ostojić, koji je tog trenutka došao iz Kule gde je služio vojsku, pa nije ni uspeo da se javi svojima da je stigao.

U Petrovgradu je tim Zvezde, sastavljen od dečaka, svojom igrom oduševio ne samo nas Novobečejce, nego svo gledalište. Posle prvih golova, publika je navijala za Zvezdu. Zvezda je pobedila sa 4:1, a sva četiri gola postigao je Mile Ostojić, koji je sa Borom Kovačevim i bio najbolji igrač na terenu.

Oslobođenje Novog Bečeja, početkom oktobra 1944. godine, predstavljalo je veliki preokret u dotadašnjem životu. Uporedo sa društveno-ekonomskim promenama, razbuktao se neshvatljiv polet u svim sferama društvenog stvaralaštva. Taj polet je posebno ispoljen u životu i radu omladine.

Iako je veći deo mladih, još u polovini oktobra, otišao na sremski front, gde je rat vođen sa najvećom žestinom, omladinci i omladinke koji su ostali u Novom Bečeju učestvuju u raznim akcijama. Jedna od prvih je bila berba kukuruza, zatim vađenje šećerne repe, berba grožđa na Bisernom ostrvu — jednom rečju — spašavanje letine. Sveopšta aktivnost bila je usmerena na snabdevanje hranom i odećom naših boraca na frontu.