Branko je došao u Novi Bečej kao školovan fudbaler. Do drugog svetskog rata igrao je u podmlatku novosadske Vojvodine, gde je spadao u najtalentovanije nade Vojvodine.
Skoro je nemoguće otpočeti njegovu biografiju bez rečenice: bio je izuzetan čovek. Kakav je bio na ulici i privatnom životu takav je bio i na fudbalskom igralištu: miran, tih, skroman, a iznad svega dobroćudan. Čovek se prosto zapita otkud u takvom karakteru toliko talenta i radne energije, da u relativno mladim godinama postigne i nauči sve ono što se tada u našem fudbalu moglo znati.
Ne znam da li je bio omiljeniji kod svojih drugova u ekipi, ili kod publike. Njega nisu poštovali samo igrači Zvezde poreklom iz Novog Bečeja, već i svi oni koji su u to vreme igrali u Zvezdi, a inače se afirmisali kao vrsni fudbaleri u Pančevu, Beogradu i Kikindi.
Plemeniti karakter i njegova izuzetna fudbalska veština obezbeđivali su mu nezamenjivo mesto leve polutke ne samo u tada najjačem timu Zvezde, nego i u reprezentaciji Banata, koja je 1943. godine učestvovala na jubilarnom turniru beogradske Jugoslavije povodom tridesetogodišnjice njenog postojanja. Za vreme okupacije je Jugoslavija nosila naziv: SK 1913.
Prostor mi ne dozvoljava da iznesem sve svoje lepo mišljenje o Branku Petroviću, ali ću zato smelo reći, da se neće još dugo pojaviti takav sportista u Novom Bečeju. Za novobečejske prilike on je značio isto ono što je Rajko Mitić značio za Beograđane, i ne samo za njih.
Branko je bio igrač, protiv koga navijači Zvezde nikada nisu negodovali ili mu na bilo koji način zamerali, pa i kada je bio indisponiran za igru. On je bio mezimče Novog Bečeja i njega su svi razumeli i praštali mu i kada nije bio na terenu onakav kakvog ga je publika zavolela.
Kao igrač raspolagao je izuzetnom fudbalskom veštinom. Loptu koju je »primao« morala je biti potpuno umirena i to na najbrži mogući način, i tek kao takva dodata saigraču. Znao je da na najmanjem prostoru primi i odmah preda loptu, tako da njegov saigrač nema muke da je obuzda, već da sa njom nastavi jednostavno ka protivničkom golu, ili da prosto sa njom »ušeta« u gol. Bio je majstor za poigravanje svojih napadača i u tom pogledu mu niko nije bio ravan. Ali, nije on samo stvarao priliku drugima za postizanje golova, već je njegov snažan i precizan udarac iznenadio mnoge golmane pa i one najbolje iz beogradskih klubova.
Dokle god je igrao bio je nezamenljiv. Nikad nije došao u sukob sa svojim saigračima, a ni sa protivničkim, čak su ga i protivnički igrači poštovali, pa i ako je neko na njega grubo nasrnuo, Branko ga je svojom dobroćudnošću »razoružavao« i tu je obavezno dolazilo do iskrenog drugarskog izvinjenja.
Branko je bio odličan drug, omiljen među svojim saigračima i ljubimac publike.
