I u krošnjama...

Jesen je

I u krošnjama zavija vetar

 

Ispred mog prozora raste lipa

Prastara, paganska

Što u bunilu šapuće priče

Okrutne i divne

 

Jauci i krici

 

Prizovu misli na ženu i smrt

Sanjive, lepljive, drage misli – boje rubina

U Lipovoj broj 17

Zvezdanih očiju

Sa jezivim ljubičastim kolutima

 

Danima

 

Buncali su nerazumne reči

Iz zaboravljenih daljina

 

Proždirali jedno drugo

Proždirali kosmos

U bezumnim orgijama obrstili sve plodove

Sa zabranjenog drveta

Ranjavajući vrele usne oglodali i samo stablo

 

Vrisak – radost – i bol

 

Onda je on pustio jednu suzu na njenu prozirnu ruku

 

A ona na njegova mršava rebra

Pa su čučnuli u suprotne uglove

I gledali se nemo

 

Preplašeni i zgroženi

Ljudi su pronašli dva ogromna crna psa

Mrtva

Iz još toplog tela kuje

Izmigoljio se prekrasan zlatokosi dečak

Stresao sa sebe ostatke ljigave materinske utrobe

I kroz tek otvoren prozor

Izleteo u sunčan dan

On – ona i ja

Ispod tamnog zelenila hrastova

Smeši se

Bajkovita luda

 

Zastajem

 

Osmeh se pretvara u bolnu grotesku

 

Drugom stranom ulice

Onom koju prži sunce

Kroz vekove

Nazarećanin tegli svoj krst

 

Gluvo julsko popodne

On – ona i ja

Velika - bela - soba

U jednom uglu pas

Cvili

Zabranjeno mu je da ti liže lice i ruke

 

U drugom Nazarećanin

Plače

Zabranjeno mu je da govori o nadi i ljubavi

 

U trećem ti

Smeješ se i piješ vodku

 

U četvrtom –

Nekog –

Nema

Decembarsko jutro

Sve je uredu

Lagano rukom smakni mrak

Misli nešto lepo

Udahni duboko hladni zrak

Voz polazi tačno u pet

Daleko