Zalazak sunca

Polako dolazi

sumrak u vrbak,

 

prostori stoje

dirljivo pusti,

 

iznad vrbaka

leptir crveni,

 

čeka da se

u vrbak spusti.

Veče

Veče me seti na ovlažila

svetla ulica.

 

Na pesmu vetra i boju lana.

 

Na zalutale kiše ispod okapnica,

na snove nesanice dana.

 

Veče me seti na granu dunje,

pruženu preko komšijskog zida,

na zagrljaje kose i žita,

na nit sećanja... koja se kida.

Veče na Tisi

Još bleje polja iza mojih leđa

i vetrovi pasu bakarne ledine.

 

Veče otiče k'o pesak peščanog sata,

korakom bez bata odlazi pogled na drugu

stranu.

 

Ćuti vodeno ogledalo na kome

drhte senke razapetih vrški.

 

Vrbe došle na pojilo k'o krda brzonogih jelena

i srna.

 

U pesak sam zaronio ruke.

 

Gledam, neugašeni opušci neba NA VODENOM

DLANU.

Uspomena

Pogled na Tisu bacim

nekad plavu, nekad zelenu,

a tvoj osmeh iz davnih dana

zadržao sam za uspomenu.

Stazama nezaborava

Gledam Araču, kolevku zvezda,

koju legenda često zaljulja,

a nešto bliže, za korak, dva,

Kopov od zlatne vode i mulja.

 

Umorno leto zastane, tako,

il' pogled, možda, uspori hod,

a tamo, napred, jutro miluje

tek probuđeni Matejski brod.

 

Purpurno veče, kraj Stare Tise,

na čokote se naslonilo,

Biserno ostrvo u prve snove

i vinograde zaronilo.

 

A, na Sokolcu vetrovi frkću,

bar mi se tako, uvek, učini,

a, u odaji slika draga,

slikana, davno, na utrini.

 

A sve to spaja reka Tisa

venama zelenog brišima,

koji se dobija samo na Tisi,

kad se ispreda rečna tišina.

 

Obrasle belim Tisinim cvetom,

stoje zidine Starog grada,

i šum talasa, kao poruka:

ovde samo lepota vlada.