Prevalilo podne.  Dan je mnogo bliži kraju ne­go početku. U kafani u kojoj se nalazimo Gavrić i ja ima još nekoliko ljudi. Ostali ljudi su otišli primetivši da se sprema nevreme.

Kroz prozor kafane, ne baš tako velik, gledam nebo, a povremeno okrenem glavu prema unutrašnjo­sti kafane i pogledam Gavrića. Prilazim mu. Vidim da je neraspoložen. A kad god je ovako raspoložen, zna­či da je popio koju čašicu više. A vidi mu se i po očima. Svetle mu oči.

Sedi Gavrić snuždeno, pantalone zadigao, pa mu se vide tanke noge, nešto deblje od nogu stolice na kojoj sedi. Slab je Gavrić. A visok. Čovek je u di­lemi da li izgleda slab zato što je visok, ili izgleda visok zato što je slab. Puši. U ruci mu cigareta do pola dogorela. Na glavi mu kačket, navučen skoro do očiju. Skine ga s vremena na vreme i obriše sparinu sa čela i zagladi retku kosu. Nos mu je šiljast. Us­ta malo veća. Kad stoji, vidi se da je malo poguren. Možda i nije. Možda se meni samo čini. Možda zbog onog kratkog vrata, koga, gotovo, i nema, koji je uvek uvučen između ramena. Nekad ga uvuče zbog nevremena, nekad zbog ćudi ljudi, nekad zbog njega samog. Sedi. I on se zagledao u jednu tačku.

— Hoćeš li da popiješ jednu, — pitam ga, pra­veći se da ne primećujem da je već pio.

— Marim ja.

— Ako hoćeš?

— Pa, mogu jednu.

Gavrić drži u ruci čašu i gleda tečnost koja po­drhtava. A to podrhtavanje kao da ga podseća na podrhtavanje života, pa bez pitanja, bez zahteva da o njemu, životu, priča sam počinje.

— Radijo sam, ranije, kod jednog gazde. Do vojske. Ondak sam otiš'o u armiju. Kad sam se vratijo, odem do njega. »Ne mogu da te primim, imam već je­dnog,« — kaže. Šta ću, di ću, čujem da jedan čovek traži čobana. Odem. Sporazumemo se mi: 'raniće me i odevati. Kod njega ću i sediti. A šta meni treba? Gotovo ništa. U štalu ću ja. Kad u štalu, kad na kotarku, Najčešće na salaš. Dogovorili smo se mi da samo nedeljom dođem u selo, da se prisvučem, da odem malo na igranku. Tako je i bilo. Jedared se ja vratim s igranke, a gazda će meni: »Mater ti materi­nu, zašto nisi na salaš kod ovaca? Ja te plaćam, a ti se vucaraš!« Mal' se nismo ondak potukli. On meni reč, ja njemu reč i potukli bi se, samo se ja okrenem i odem.

Gavrić zastade. Nije dizao pogled sa čaše u kojoj se tečnost počela jače tresti. Ne dižući pogled nastavi:

— Otiš'o sam. Nisam uz'o ništa. Ama, baš niš­ta. Došlo je veče, drugog dana, ja nit novaca, nit šta da jedem, nit di da spavam. Uđem u kafanu. Naiđe jedan svirac i kaže: »Vidim da si u gadnom sosu. Za­što se ne oženiš sa mojom sestrom?« Poznavali smo se, on i ja. Sestru što mi je nudio za ženu, nisam poznav'o. A drugu sestru sam mu poznav'o sa igranki. Jedared smo se i slikali. Slika nam je bila u ajzlogu. Lepa slika. »Pa, šta ja marim,« — kažem mu.

Čaša ostade prazna. Bez kapi. Gavrić se strese.

— Odem ja. On, njen brat, nije sedijo tu. On, čovek, ima njegovu kuću i ženu. Odem ja, — ponovi Gavrić, — i oni mene lepo primidu. Večeram, preno­ćim. Kad je svanulo, vidim ja samo otvor za vrata, a nigdi vrata. Ne znam kako ja to nisam primetijo kad sam doš'o. U stvari, njen brat me je dov'o on je iš'o napred. Pa, znaš kako je. Romi. A znaš kakve su kuće Roma u to vreme bile. Tako i njina. Sirotinjska. Ništa ja ne govorim. Mislim u meni, šta ću da radim. Ništa. Odem... Odem do jednog čoveka koga sam poznav'o. Uputi on mene kod ljudi. I kod jednog čoveka ja vidim vrata. Dobra vrata. Pitam pošto će ji prodati. Neće ni da čuje da ji proda. »Odradićeš ti to meni«-kaže. Uzmem vrata na leđa, pa kući. Odnesem ji. Namestim. Bog te, šta značidu jedna vrata?! Nađem stakla za pro­zore. Malo po malo, ja sredim kuću. Nije bog zna šta, al' opet...

Više ne čeka. Sipa sam iz boce koja stoji na stolu. Pauza, a zatim nastavak priče.

— Odem jedne večeri u kafanu i tamo vidim jednog rođaka. Gleda me gleda. Znam da se koleba da mi priđe. Sedim i gledam ga ispod oka. Ondak usta­nem i priđem ja njemu. Mogul, da sednem? « Sedi.« Da te nije sramota? »Zašto?« - pita on. Vidim kanijo si se nekol'ko puta, kreneš pa se vratiš. »Nije ti to trebalo, Gavriću.« Zašto nije? Svoj sam čovek. Ne spa­vam po štalama i kotarkama.

Gavrić navrnu još jednom. Još jednom se stre­se, ostavi čašu i poče preturati po džepovima. Izvadi paklo »Drave«, izvuče jednu cigaretu i zapali.

— Niko mi, mater ne dira!

Nije ni primetio koliko je povisio ton. No od­mah zatim je mirno nastavio:

— Jednog dana iziđemo u bijoskop. Njena ses­tra, ona i ja. Kad se završijo film, kažem joj da malo ostanemo. Da odemo u kafanu.

— Nema smisla, — odgovori, — sestra je sa detetom tu.

— Pa, neka sestra ide kući. Ostaćemo ti i ja. 'Oću nešto da ti kažem.

Sestra ode, a nas dvoje ostanemo.

— 'Oću da se oženim s tobom. Vreme je. Se­dim tu kod vas...

Nemoj, Gavriću, nemoj, ja...

— A ja? Šta ću ja?

— Uzmi moju sestru, nju je napustio muž, neće ti biti loša, videćeš.

I tako! Ona se uda, a ja se oženim sa njenom sestrom. 'Teo sam da odem. Ali ona vrata, koja sam doneo bila su zaključana. Iznutra. A ključ mog odlaska držala je ona.

Rekavši »iznutra«, Gavrić nasloni otvorenu šaku na grudi. Ko zna koliko bi je držao tako, da nije naišla njegova žena i rekla mu:

— 'Ajde kući, možda ćemo stići pre kiše...

Često sam pokušavao da se setim: da li su to bili prvi dani septembra, ili poslednji avgusta te iste godine. Sećam se: bilo je jutro. Plavo nebo, sa pone­kim busenom kumulusa, nagoveštavalo je lep i topao dan. Sunce. Sa krošnje bresta opada prvo lišće. Ne bih ni primetio, u onoj žurbi, da opada lišće, da mi jedan list nije pao u nedra. Bilo mi je žao da ga ba­cim. Stavio sam ga u podsetnik. Možda, da nije bilo njega, tog lista, ni danas ne bih seo da napišem ove redove.

Rekoh, bio lep i sunčan dan. Ušli smo u kombi. Prvo Žika, a onda ja. Vozač je upal'io motor i krenuli smo. Put Zrenjanin-Beograd uvek je pun vozila. I da­nas je tako i ako smo krenuli ranije. Sa obe strane druma vikendice blješte na jutarnjem suncu. Senke dudova i ostalog drveća boje deo trake u crno, pa se stiče utisak da je neko polivao drum pored bankina. Čokoti vinograda nabrekli od grozdova. Grane kruša­ka poduprte motkama i željama da se ne slome. Mi­riše vreža i kuvani kukuruz. Stajemo. Centa. Kupuje­mo po klip kuvanog kukuruza i jedemo.

— Pogledaj, laste! — kaže Žika. — Dogovaraju se pred polazak. Jesen je.

Podigao sam glavu. Na žici telefonskog stuba tridesetak lasta.

— Seoba je teška stvar. Tužna, — kažem.

— Da, samo one lete za prolećem... za sun­cem. A to nije tužno.

Kombi klizi po asfaltu. Sunce sve više greje kao da želi da demantuje Žikine reči: da je jesen. Pa, i same laste. Više nisu na žicama. Lete. Igraju se. Kao da su odustale od puta.

Ućutali smo. U jednom trenutku, u zanosu igre, jedna lasta udari u stakleni vetrobran kombija. Mrlja krvi, nepravilnog oblika, veličine nekoliko kvadratnih santimetara, osta na staklu. Zatvorio sam oči. U crni­lu, iza zatvorenih očnih kapaka, ništa više sem one krvave mrlje koja svetli, koja se ne briše... nikad i ničim.

— Vidiš, — kaže Žika, — a samo nekoliko da­na ju je delilo od polaska, od susreta sa novim prole­ćem i starim gnezdom. Ipak, nestala je sa nestajanjem jednog leta.

Opet ćutanja. Nemamo hrabrosti da ponovo pro­govorimo. Obojica gledamo u krvavu tačku na vetrobranu. Obojica verovatno, mislimo isto:

— Evo kako izgleda tačka koja se stavlja na kraju života!

Prolaze vozila. Žure. Obilaze jedna druga. Idu u susret jedna drugima. Sve me to podseća na igru lasta.

U trenutku kad je lasta udarila u vetrobran, ušli smo u senku jednog duda. Učinilo mi se kao da je kombi stavio ruku na oči da ne vidi kako smrt pre­kida jednu divnu igru. Igru laste.

Ona krvava mrlja stajala je na staklenom vetrobranu dugo, sve dok je jednog dana kiša nije opra­la.

Laste su odlazile i vraćale se već nekoliko pu­ta, ali mi se uvek činilo da je i ona moja tu. Napisao sam ovo jer hoću da budem siguran da je tako. Hoću da bude sa ostalim lastama makar u priči. Neka leti ako ne duže, ono, bar, do novog zaborava.

Nisam izdržao. I ako sam već prošao kraj bašte, morao sam da se vratim. Preskočio sam dotra­jalu ogradu od letava i našao se između stabala du­nja, jabuka i krušaka. Stajao sam jedno vreme, očekujući da čujem onaj uzdrhtali glas i ugledam ispred sebe baba-Bisu kako jabuku-dve, koje je trenutak rani­je uzbrala, briše keceljom prepregačom i pruža meni govoreći:

—   Mom Marku, za dušu...

Uzmem. Šta ću? I dok ih jedem, sećam se na­šeg detinjstva. Vidim te iste ruke koje za nas, decu iz komšiluka, nikada nisu bile prazne. Sećam se kako smo trčali kad je vidimo da nosi lepinju, sa sirom, veliku kao točak od kola, da nam podeli. Sećam se kako su te iste ruke venule kao loza vinograda u jed­nom kraju ove iste bašte. Venule sve brže i sve jače.

Kad god navratim, ona mi priča. Znam šta će reći, slušam tu istu priču svake godine, a ipak slušam kao da je do tada nikada nisam čuo.

Baba-Bise više nema, a ja, eto umesto nje pri­čam, sam sebi, onu istu priču, strahujući da je ne zaboravim.

— I one godine jesen je bila lepa. Kao i ova, — kaže i raspovezuje crnu maramu stavljajući je na kolena, — i lepša je bila, sloboda je došla tih dana. Na prolećne dane mi je više ličilo vreme nego na je­senje. Istina, nekoliko dana je padala kiša i to jako.

Onda je prestala. Otoplilo. Petrovače procvetale dru­gi put. Marko otiš'o da radi. Oko podne doš'o kući i don'o neku stabljiku. Šibljiku neku. Prutić neki. Pitam ga šta je to, a on mi kaže: »Jabuka, neka nova sorta.« »Idi u kera, a ko će to dočekati?« — pitam ga ja. »Daj mi ašov!« — kaže. »Ručaj prvo.« »Neću, oću da je posadim. Dok mi ručamo, ona će izrasti ovoliko,« — kaže i pokaže palcem i kažiprstom koliko će jabu­ka da izraste. Onda ode u bašću. Počne neka kišica, a s oblakom došla. Ja ga zovem da uđe unutra, a on neće. Iznesem mu jankel, on ni njega neće. Sve do večeri je ost'o u bašći. Onda uđe. Iznesem večeru, a on kaže: »Čekaj, dobošar se čuje.« On iziđe na sokak, a ja otvorim pendžer. Dobošar počne da čita: Godi­šta ta i ta, tamo i tamo, u toliko i toliko...

Sutradan ode. Nije uz'o ništa. Ni fusekle nije uz'o ni jankel, ni rukavice. Ništa. »Ne treba mi, brzo će Švaba biti gotov. Za koji dan eto mene kući.«

Ćutimo. Preko nas preleće jato divljih gusaka. Lete nekud. Imaju neki cilj, za razliku od naših misli koje lutaju besciljno.

— Čekala sam pismo od njega. Noću nisam spa­vala. Čujem bat. Čujem kako se približava. Onda opet čujem kako se udaljava.

Jutro je bilo kad su došli da mi jave. Kažu: Moraš biti hrabra. Puno je majki danas u crno obuče­no.

Skamenila sam se. Kad? Kako? Pa pre neki dan je bio tu!

Pokrila je lice rukama, a onda ih sklonila sa li­ca i nastavila:

— Rekoše mi, kad se linija fronta udalji, da mogu da ga donesem. Nisam čekala ništa. Otišla sam. Stigla sam kasno. Njega već sahranili. Vratim se kući. Kuća pusta, prazna. Tišina. Čujem srce kako mi rida i vetar koji naleće na prozore.

Sunce polako zalazi i senke postaju duže.

— Onda dođoše prvi mrazevi. Zemlja skocana od hladnoće. Iziđem u bašću i vidim... stope. Mar­kove stope. Okamenjene mrazom. Ostale kad je jabu­ku sadio. Kleknem i počnem da ih ljubim. Poljubim prvu, pa onda redom. Svakog dana tako do proleća. Onda ga donesem i sahranim.

Uzima maramu sa kolena i ponovo je povezu­je Ćutimo. Vrapci se gnezde spremajući se za poči­nak.

— Dugo su ostali tragovi u bašći. Dugo. A evo, - pokaza na jedno drvo jabukovo,- ovo je jabuka koju je on onda posadio. Lepo se podigla. Ta mi jabuka naj­bolje rodi. Toliko godina je prošlo, a ona nikad nije ostala bez roda, — kaže skoro šapatom. - Nikad. Imao je ruku moj Marko. Sve mu je išlo od ruke...

Ruke, njene već nemoćne ruke, padoše u krilo i, uz neuspeo pokušaj da se podignu, u njemu ostaše.

Pogledao sam sunce. Bilo je sasvim nisko. Kao poslednji vrapci i ono se gnezdilo nad ravnicom.

Često me je, još dok sam bio dete, budila ču­dna škripa drvenih odgrnila, lopata i drugih rekvizita koje su koristili moj otac i majka, a i drugi ljudi i žene, iz komšiluka, kada su čistili sneg ispred kuća. Ustajali su rano kako bi, dok prvi prolaznici ne stignu, staza bila čista.

Čim bih čuo tu čudnu škripu i prve glasove či­stača snega, skakao sam iz toplog kreveta i trčao do prozora. Na moju veliku žalost, neka čudna, ali lepo izvezena zavesa, neprozirna, nije propuštala do moje dečije znatiželje ništa više, sem glasova ljudi i ravnomernog udaranja drvenih lopata o cigle. Tada bih naslonio usta na okno prozora i toplim vazduhom cepao onu neprozirnu zavesu, praveći nekad nepravilan, nekad pravilan oblik prozirnosti, nešto veći od mog oka. Ostajao sam naslonjen na prozor sve dok otac i majka ne bi ušli u sobu. Tada bih opet otrčao do kre­veta i zavukao se pod toplu dunju boje jorgovana.

Prošlo je od tada dosta godina. Snegovi nisu više onako obilni. Retko se čuju glasovi čistača snega pre no što se sasvim razdani, a najčešće staze ispred kuća ostaju bele od ugaženog snega sve dok ih južni vetar, umesto čistača, ne očisti.

Možda se ni danas svega ovoga ne bih setio, ako je sećanje stajalo toliko godina ispod snežnog pokrivača, da nisam morao da otputujem, po snegu na­ravno, koji se, u sitnim pahuljicama, uporno taložio po beskrajnim poljima Bačke, pa mi se činilo da celi ovaj snežni pokrivač liči na beli salvetski čaršav, koji je moja majka za vreme praznika, i uopšte u svim svečanim prilikama, stavljala na sto. Sve je bilo belo, sve izuzev asfaltne trake, široke nekoliko metara, ko­ja se čas grčila, praveći okuke, čas pružala u nedogled.

Prolazimo kroz gradove, kroz sela, posmatramo ih i upoređujemo njihovo juče i danas, upoređujemo šta se promenilo od našeg poslednjeg viđenja sa nji­ma.

Sever Bačke. Salaši. Oni u pesmi opevani i ovekovečeni. Ponekad dva-tri u grupi. Ponekad jedan usamljen. Nema crvenih krovova. Svaki stavio belu šubaru na glavu i obukao belu opakliju. Možda sem ovih divnih pejzaža bačkih ne bih zapazio ništa više da mi moj saputnik nije rekao: »Pogledaj, žena čisti sneg.«

Probijajući se kroz sneg, koji je padao, zamahivala je lopatom. Nisam mogao da vidim kakva je lopata. Možda je ista onakva kao što je bila ona iz mog detinjstva. Žena je dosta brzo išla kroz nagomilani sneg, a iza nje je ostala staza duga nekoliko stotina metara. I taman kad stigne do kraja, počeće od počet­ka. I uvek će iza nje ostajati staza od salaša do sveta. Čoveku je u krvi da pravi staze i gradi mostove.

Kola su nastavila put dalje, a ja sam ostao kod salaša, srećan baš kao nekada u detinjstvu kada sam iz toplog kreveta odlazio do prozora, koji je bio za­strt nekom neprozirnom zavesom, koja, sem glasova ljudi i ravnomernog udaranja drvene lopate o cigle, ni­je propuštala ništa više do moje dečije znatiželje. Sre­ćan kao onda kada sam naslanjao usta na smrznuto okno prozora i toplim vazduhom cepao belu zavesu, praveći na njoj nekad pravilan, nekad nepravilan oblik prozirnosti veličine mog oka kojim sam gledao meća­ve, ljude koji prolaze, a onda opet odlazio do kreveta i zavlačio se pod toplu dunju boje jorgovana.

Veče je već poodmaklo. Oblaci, iz kojih je ne­davno pala kiša, razišli su se. Nebo je bilo čisto. Sa drveća su se cedile poslednje kapi kiše, pa se činilo da drveće plače. Mesec se, za trenutak, sklonio iza olistalih krošnji bagremova. Njihove senke ličile su na ćilim prostrt po zemlji. Baš u toj senci, kao da su se sklonila, da ne smetaju, nalazila su se kolica, na dva gumena točka, natovarena nekim starim stvarima, a kraj njih stajao je čovek. Ispred čoveka, na pedesetak metara, počinjala je ulica sa trotoarima i neonskim svetiljkama. Ulica koja treba da ga odvede do novog stana. Iza njega, stara oronula kuća u kojoj je slikao svet oko nje, oko sebe i svet koji se rađao u nje­govoj mašti. Ostala je, čučeći, kraj dvorišnih vrata, stara dunja čiji su prvi opali listovi najavljivali dola­zak jeseni. Ostalo je nekoliko bagremova u čijoj se hladovim i odmarao ili slikao. Ostala je trava, koja nigde nije tako vlažna, ni tako zelena, a on je tu meko­ću, to zelenilo čuvao još od detinjstva. Ostala je sta­ra ograda kojoj su bagremovi bili jedina zaštita od če­stih nasrtaja raspomamljenih vetrova.

Lagani vetar pomeri senke drveća. Njihovo nji­hanje stvori utisak da je i čovek sa kolicima krenuo. I on je bio deo te igre: senki i mesečine.

To je potrajalo nekoliko trenutaka, a onda je iz dvorišta izišao jedan pas.

Po tome što je hramao, poznao sam da je to keruša Žuta. Čovek joj je jednom spasao život.

Trčala je, kao što se trči za životom kad još postoji nada da se može negde stići. Kroz obe zadnje šape imala je provučenu žicu. Za žicu je bila vezana kutija konzerve. Prošla je kroz ko zna koliko ulica, po­red ko zna koliko ljudi, pored nekoliko dvorišta, a od­lučila se da uđe baš u ovo. Da li ju je nagon, ili ne­dostatak snage da ide dalje naveo da uđe baš u ovo dvorište, kod ovog čoveka.

Odlazio sam često kod njega. Sedeo sam i gle­dao kako slika. Kako sećanja, slutnje pretvara u slike. Desi se da nije kod kuće. Onda me obično, dočeka stari žuti mačak. Ponekad zateknem samo svađu vrabaca na bagremima, i to je sve. Zato sam bio iznena­đen kada me je jednom dočekala žuta keruša sa lisičijom njuškom i lisičijim repom. Ležala je režeći i kezila na mene svoje oštre zube. Pošao sam polako nazad bojeći se da će skočiti na mene.

— Ne boj se, ne može da hoda, zadnje šape su joj...

Tog trenutka Žuta se opruži po travi. Video sam tada da joj je sa zadnjih šapa, na površini od nekoliko kvadratnih cantimetara, oderano meso do kos­tiju. Dok mi je čovek pričao o njoj, ona je ležala kraj njegovih nogu na letnjem suncu, a s vremena na vreme bi zacvilela.

Ta keruša je sada izišla iz dvorišta. Čovek za trenutak pusti kolica, sagnu se i poče da je miluje.

— Vratiću se ja. Neću ja dugo. Neću... Prišao sam im polako

— Odlaziš?

— Odlazim. Hteo sam i nju da povedem, — on pokaza na Žutu, — ali tamo nema mesta. I saobraćaj je gust. Pregaziće je neko vozilo. Jednom su je neka kola pregazila. Slučajno sam naišao i spasao je. Čim me nema dan-dva, ide i traži me. Obiđe sve moje po­znanike.

Žuta leže kraj njegovih nogu i poče da mu liže cipele.

Krenuli smo. Iza nas je ostala stara trošna ku­ća, dotrajala ograda na koju su vetrovi tako često nasrtali, stara dunja čučeći kraj dvorišnih vrata, čiji pr­vi opali listovi najave jesen i nekoliko bagremova sa čijih listova su se slivale zadnje kapi kiše, pa se čoveku činilo da drveće plače.

Kako će biti lepo kad se ponovo sretnu. Ako se sretnu.