Priče o pomirenoj samoći

Sans toi, les émotions d’aujourd’hui ne seraient

que la peau morte des émotions d’autrefois.

Pisati o prvim knjigama, naročito o prvim knjigama mladih autora, istovremeno je najlakši koliko i najteži zadatak u kritičarskom esnafu.

Najlakši, jer kritičar pred sobom ima jednu knjigu, jedan tekst – što će reći jedan paralelni svet tek u povoju – od mladog autora kojem tek predstoje književne geneze, metamorfoze i (r)evolucije, te se dalјe od jedne knjige, objekta metateksta, ne mora ići. Najteži stoga, pak, što, kao što sam već jednom napisao, prvenci jesu knjige prepune sumnje, nesigurnosti i samokritike; ali su u isto vreme knjige najvećih strasti, opsesija i iskrenosti.

Mladi književnik Dario Tenžera javlјa nam se svojom prvom knjigom „Potiska vila“, kolopletom od dvanaest priča koje bismo žanrovski mogli da odredimo kao lјubavne priče. Formalno, Tenžera je pokazao poznavanje i vladanje svim klasičnim tehnikama pisanja moderne lјubavne proze: linearno pripovedanje u prvom licu, hemingvejski dijalog, epistolarna forma, otvorena ili skrivena citatnost, lirizacija teksta... Bez velikih formalnih oneobičavanja, Tenžera stavlјa naglasak na sadržinsku dimenziju teksta, na odnos prema volјenom biću, predstavu o ženi, negovanju odnosa prema jeziku i jedan poseban pogleda na stvarnost i osećanja. Svi ovi elementi zajednički potvrđuju da je Tenžera, iako na pragu svog književnog razvitka, pronašao svoj glas u prozi, saznanje kojim se ne mogu pohvaliti svi pisci prvih knjiga.

Mada se Tenžera nijednom direktno ne poziva na izvor, u osnovi njegovih priča nalazi se Platonova filosofska teza (ili mit, kako se uzme) o androginom biću i njegovoj potrazi za celinom.

Naime, ovo opštepoznato učenje tvrdi da je u pradavna vremena postojalo biće koje je u sebi sadržalo sve odlike ženskog i muškog roda i da su ga bogovi po kazni razdvojili na dve celine; one se sada traže kroz život, žudeći da postanu jedno. Platonovo učenje o lјubavi uočavamo već u prvoj priči koja nosi isto ime kao ova zbirka – „Potiska vila“. Na samom početku priče (i knjige) autor daje mali omaž ravnici, Tisi i svom gradu, Novom Bečeju, te nam kazuje kako je „neka drevna magija utkana u samu srž ravnice i Tise“. Glavnog junaka neobjašnjivi razlozi navode da pođe za devojkom koju je ugledao u prolazu jednog avgustovskog dana da bi se naknadno ispostavilo da je to bio sudbonosan događaj koji će ga obeležiti.

Ako imamo u vidu da je vila mitsko biće koje živi pored reke i koja prema čoveku, odnosno muškarcu, može da bude ambivalentno nastrojena, ukazuje nam se idejna podloga Tenžerinog shvatanja žene u okviru ove zbirke; ona je biće koje nudi utočište, sreću, ali i gorko razočaranje. Ipak, da se radi o tumačenju Platona, dokazuje nam i prepoznavanje Animusa i Anime kod glavnih junaka: pre rođenja za njega su mislili da će se roditi devojčica; za nju – da će biti dečak.

Junaci Tenžerinih priča – jer to su isklјučivo muški likovi – baštinici su neke vrste muške melanholije, razočaranosti, ali i pomirenosti sa okolnostima svojih lјubavnih (zlo)udesa. To je svojevrsni melanholični dendizam junaka. „Pre nje je bila tama, posle nje – ništavilo. Između, sasvim kratka egzistencija“. Ovako bi se opisao odnos većine junaka (uz nijansirane izmene) prema volјenom biću, ženi koja je La femme fatale. Potom sledi rastanak koji ostaje neobjašnjen jer, kao što jedan od junaka kaže: „Sve to potone u zaborav.

Razlozi su nebitni, rezultat je uvek isti“. To Tenžera potvrđuje u svojim pričama jer se u svakoj postavlјaju drugačije početne okolnosti (uz neke stalne motive poput dima cigarete, ruske kneginje ili muziku u pozadini), ali je ishod istovetan.

Ona, žena, na kraju priče, kao i na njenom početku, ostaje jednako udalјena, tajanstvena, nespoznata.

Ono što Tenžerino pisanje naročito izdvaja u odnosu na slična pisanja mladih, pa i starijih autora, jeste njegov negovani odnos prema jeziku.

Kod već spomenute liričnosti trebalo bi izdvojiti i obilјe figura i tropa. Tenžerin jezik je protkan lirskim, ironičnim, tropičnim, ponekad čak i mračnim momentima, koji ne služe opštim mestima i retko kad prelaze u patetiku. Načinom kojim se služi epitetima, paralelizmima i naročito metaforom – tom krunom svih pisaca i pesničkih tropa – odaje veliko čitalačko iskustvo, promišlјanje i samousavršavanje. U tom pogledu, on je formirani poznavalac jezika i stvaralac.

Odlučili smo da se klonimo svakog biografizma i bilo kakvog pozitivističkog polazišta u tumačenju ove zbirke priča i dokazalo se da je Dario Tenžera autor koji ima mnogo duhom da nam ponudi, počev od atmosfere i stila do mitske podloge i književnih aluzija. Nјegove priče su za trenutke čitanja u noćnoj samoći (a zar čitanje i nije čin koji se neguje samo u samoći?), ali ta samoća je samoća prirodnih samotnjaka, introverta i uživalaca lepe reči; one su napisane ne da bi bile primlјene kao ispovest, nego da bi se u njima uživalo.

Bajka o nama

– Posvađana priča –

Princezo, pa ne može to tako! Samo da dođeš i da sve bude u redu. Valјda i ja imam neko pravo tu da se lјutim? Ili ne? Ma, dobro, neću. Ne brini.

Samo sam pitao. Uostalom, taj most smo davno prešli. Možda i predavno. Ali, ja ga neću prelaziti ponovo. Jednom smo nekako i izdržali da se ne gledamo, drugi put bi mogao biti fatalan.

Da, znam, ti imaš te srebrne klјučeve kojima se otklјučava ovo malo srca što imam. Samo, ne znam šta će ti. Ta vrata, ionako, nisu zaklјučana. Nisu nikad ni bila. Samo smo ih ponekad malo duže tražili, svako sa svoje strane. Trebalo je vremena da se setimo da nema druge strane. Uvek smo bili na istoj. Ali, dobro. Tako to, valјda, ide.

Znam, nije lako. Ali, ko je pa rekao da će biti?

Da je lako, ne bi vredelo. Mnogo će tu još vetrova da dune između nas. Treba paziti da nas ne zakače baš jako. Mislim, gde ćemo se onda ponovo naći mi ovakvi ako nas raznesu? I ovako nam je trebalo hilјadu lјudskih života da se pronađemo, šta bismo tek onda?

Srdiš se na mene? Razumem to. I ja se srdim.

Često i mnogo. Na istu osobu kao i ti. Al’ džaba!

Tvrdoglav je to stvor. Ne možeš ga upristojiti, pa to ti je.

Probaš: ovako – neće! Probaš: onako – još manje!

Malo ko ga ume ukrotiti. Valјda ti je jasno da se ovaj at kroti isklјučivo rukom čvršćom od gvožđa i nežnijom od šapata pred svitanje.

Naravno. Zar si mislila da sam zaboravio?

Tvoja se ruka ne zaboravlјa. Ko je jednom takne, vraća joj se uvek. Kao one česme u italijanskim gradovima koje vežu namernike nekim čudnim magijama, pa oni i kad su najslobodniji osećaju njihov zov. Bude posle česama i česama i vode i vode, ali uvek pamtiš onu. Prva i poslednja voda koja je imala ukus ruže i bajadera.

Vidiš, dok si ti šetala svojim malim carstvom šećera i vanile, ja sam brižlјivo sakuplјao sećanja. Poput novinskih tekstova, isecao sam ih iz nekih požutelih hartija i spasavao ih od memle i zaborava. I svako sam dotakao. I svako sam držao na dlanu. I svako sam sačuvao. Samo, tužan je to sport kada nemaš s kim da ga podeliš.

Znam da znaš. Zato ti i kažem. Ne prebacujem ti. Nemam ja obraza da tebi prebacim. Ne posle svega. To sam mogao možda posle prvog puta kada sam te slagao. Čak i drugog. Ali, negde posle hilјaditog me je već postalo sramota. Eto, jednom i ja da pocrvenim. Gle, ko bi rekao da se moje crvenilo tako divno slaže sa tvojim crnilom? Lepo nas je neko skrojio jedno za drugo.

Ja lud? Ma, čini ti se. To je samo stoga što si ti tu. Malo sam grozničav. Ne, nije smrtonosno, ne brini. Pre bih rekao da je životonosno. Neko prodiše tek kada mu prvi put zastane dah zbog nekoga.

Nemoj se mrštiti. Znaš da se plašim te malecke bore koja se ugnezdi iznad tvoje usne kada se namrštiš. Sasvim je nezanimlјiva svakome osim meni, ali mi se nekada čini da je dublјa od najdublјeg bezdana. Nad tim bezdanom legu se najstrašnije presude i najnežniji oprosti. Kako da ne budem dramatičan?

Dobro. U pravu si kao i uvek. Neću te više zadržavati.

Znam da žuriš da se vratiš u onaj vrt snova iz kog si nepažnjom vrtlara pobegla. Kao da bi te on i zadržao. Ne vredi. Evo, i ja sam već zaboravio da bi trebalo da se lјutim na tebe. Ma, hajde... Ne ide to... Kao mleko u čaj. Loš ukus.

Ostani zbogom i sanjaj mirne snove. Čekam te ovde, u pregibu tvog dlana, gde sam i rođen i umro i ponovo se iz mrtvih uzdigao.

Laku noć, Vaša Visosti...

Sasvim obična priča

– Iliti: Mom mlađem bratu –

Sedela je na klupi. Nije tu bilo ničeg neobičnog.

Ljudi su u ovom parku uglavnom i sedeli na klupama. Međutim, niti je klupa na kojoj je sedela bila obična, niti je ona bila i blizu toga da bude obična.

Klupa je bila ona Klupa na kojoj smo sedeli nekada davno (možda baš neke avgustovske večeri kad smo od „Ti i Ja“ prešli u onaj mali komad ludila koji se još naziva i „Mi“?). A što se Nјe tiče...

Ne znam.

Neki lјudi su nadareni da kada uđu u prostoriju nateraju sve prisutne da se okrenu ka njima.

Ona je imala talenat da svaku klupu na koju sedne učini ravnom prestolu nekog omanjeg cara.

Nije me spazila. Zastao sam nedaleko od nje ćutke je gledajući. Sedela je prekrštenih nogu, u rukama držeći neku od onih knjiga koje je volela da čita. Možda Džejn Ostin, a možda i Dostojevski.

Ko će ga znati? Nikad se nisam mnogo ložio na „velika imena“. Ona je, međutim, delovala potpuno zadublјeno u knjigu. Pogled nije dizala i činilo se da za nju ne postoji svet izvan stranica koje je povremeno okretala. Osetio sam se gotovo kao da sam joj narušio intimu. Izgublјeni dečak koji posmatra kralјicu nekog skrivenog kralјevstva.

– Kasniš.

Rekla je to ravnim glasom. Nije to bilo pitanje, nije bio prekor, bila je to samo činjenica. Pogled joj je i dalјe bio fiksiran na knjigu.

Zastao sam u pola misli. Kao i mnogo puta do tada, zatekla me je sasvim nespremnog i razoružanog.

Nikad se nisam sasvim navikao. Verovatno nikada i neću. Kao što se nikada neći navići ni na nju. Kako se neko, uopšte, navikne na čudo?

Lagano je podigla pogled sa stranica ispunjenih rečima. Dobro, možda nisam Dostojevski, ali i meni su se neke stranice ispunjavale rečima zbog nje. Čuj, neke? Pre će biti da sam zbog nje ispisao čitave romane u onim kratkim trenucima pre svitanja dok sam je gledao kako diše u snu.

– Bila je gužva... – započeo sam.

– Kod Pošte, znam. Uvek je gužva kod Pošte – dovršila je moju misao.

Zatvorila je knjigu, spustila je u torbu i ustala sa klupe. U dva koraka stala je pred mene. Mogao sam da osetim njen miris. Nežni parfem, jesen i mesečina. Ona je bila jedina osoba koju sam znao, a koja je mirisala na mesečinu.

Ni senka osmeha nije se pojavlјivala na njenom licu. Ljuta je. Nisam ni očekivao da neće biti. I ja bih bio lјut na mene. Nismo se posvađali.

Samo sam ja bio malo umoran tog dana, a ona malo srdita i malo smo oštrije rekli neke istine nego što je trebalo.

Samo to i ništa više. Bilo mi je jasno da je lјuta još tad, a postao sam svestan i koliko kad mi se nije javila dan, dva, pet... Predugo.

– Jebi ga – gurnuo sam ruke u džepove i zagledao se negde mimo nje.

Ćutke me je posmatrala. Da je ne poznajem, pomislio bih da je nervozna. Nemoguće!

Ja sam bio taj koji je nervozan. Ona je uvek držala sve konce u rukama. Naročito one na čijim krajevima sam ja bio vezan. Ne brinite, nije me ona vezala. Bio je to krajnje dobrovolјni čin. U neke okove te bacaju, a neke sam sačiniš jer neki te okovi sputaju, a neki oslobode.

– Da li... Da li ti stvarno smeta sve ono što si rekao ono veče? – pitala me je, a u oku sam joj spazio... Šta? Sumnju? Strah? Nesigurnost? Sve to?

– Ne. Naravno da ne.

– Ali rekao si...

– Znam. Pogrešio sam.

Odgovorao sam joj osećajući je na dohvat ruke.

Čudo da sam uspeo da sastavim i ovako jednostavne rečenice. Nјena blizina me obično ostavlјala bez reči, ali mi je zauzvrat davala obilјe inspiracije za dela. Recimo, da je sve bilo kao i obično, sad bih je polјubio.

– Ali rekao si... I to na ne baš... Fin način...

„Ne baš fin način“? Bila je blaga prema meni!

Način je bio odvratan. Istresao sam gorčinu na nju. Da me je tad i tamo ubila, ne bih joj ništa zamerio.

– I to znam...

– I? Šta ćemo sad?

Nisam znao šta da joj kažem. Slutio sam kuda ovaj razgovor ide i to mi se nije svidelo. No, dobro.

Posle one gluposti ni ne zaslužujem da ostane sa mnom.

– Raskidamo? – rekao sam to osećajući kako ta reč detinjasto zvuči. Kao klinci u prvom srednje.

A opet, i ja sam oduvek bio detinjast. Prikladno, prikladno...

Zatreptala je. Pomislio bi čovek da se iznenadila.

Da li je moguće? Zatekao sam je sa spuštenim gardom?

– Oh... To želiš?

– Naravno da ne!

Prvi put se nasmejala. Kratko. Da nisam gledao u njene usne možda bi mi taj uplašeni leptir i promakao. Ovako, ulovio se u mrežu mog pogleda bez izgleda za beg.

– Onda probaj ponovo, ali ovog puta biraj reči...

– Izvini?

– Bolјe, bolјe, u svakom slučaju. A da probaš još jednom? Jedno „izvini“ neće poništiti sve ono što si onda rekao...

– Volim te.

– Da li stvarno misliš da „volim te“ sve rešava?

– Volim te.

– Slušaj...

Prekinuo sam je u pola reči.

– Volim. Te.

Gledala me je. Sekunde tišine su odzvanjale kao vekovi nad ambisom. Nisam bio samo siguran da li padam u taj ambis ili iz njega izlećem.

A onda je kapitulirala...

– Budalo... Volim i ja tebe...

I ko zna koliko dugo bismo stajali u tom parku, kod te klupe, voleći se tako, da ona nije rekla:

– A da nisi nešto zaboravio?

Pogledao sam je zbunjeno. Uzvratila mi je jednim blago prekornim pogledom. Neko bi možda rekao i pomalo vragolastim?

– Da me polјubiš?

Nasmejao sam se.

Nasmejala se.

Polјubio sam je.

Mesečevoj kćeri

Ponovo tebi...

Reči koje se meškolјe negde pri dnu moje duše, isplivaju na površinu čim se Sunce spusti za horizont. Hilјade i hilјade reči koje želim da ti kažem, a koje ti prećutim. Stotine misli koje želim da vidiš. Bezbroj nemira i sumnji koje me kidaju kada sam bez tebe. Čitava jedna oluja nesigurnosti svodi se samo na jednu emociju, čistu kao dečja suza i oštriju od najoštirjeg čelika.

Dan je prekratak, a noć je beskonačna. Šapat sitnih demona i podmuklih bogova utiša se kada ih svetlo zore protera u njihove rupe. Ali dan je prekratak, a ti si daleko. Prokletnici namirišu tvoje odsustvo i izgmižu da liju svoj otrov na mene. Samo ti me od njih spasavaš.

Ali ne plašim ih se. Sitne su njihove vračke za svetlost koja si ti. A čak i kada si daleko, ti si blizu. Osećam tvoj miris kada uđem u sobu gde sam te toliko puta polјubio. Vidim te na keju kojim smo šetali i gde smo tako često sedeli. Ti, ja i Reka. I sve je baš kako treba.

Sa mnom si i kada nisi. Ti si moja, a ja sam tvoj.

Bez zaveta, samo pečatom jednog jedinog polјupca i lјubavlјu koja razum ne poznaje i koju razum ne može da shvati povezani smo.

Kada se spusti noć i kada sve zamre, nepogrešivo i bezgrešno osećam te u tami. Ti si suma svih strahova i kćer svih nadanja. Portret sam ti naslikao skicirajući te bezbroj puta pre nego što sam i slutio da si rođena. Svaka staza, svaki čin, sve je vodilo ka tebi. Nisam te znao, ali znao sam da moraš biti. Da te nije, da li bih te izmislio?

Možda. Možda bih uzeo pregršt sna i trunčicu mesečine i dunuo dah vatre i stvorio te. Možda bih te izlio od srebra i platine i mirisa kiše u prolećno popodne. Možda bih sve to i uradio, ali neko božanstvo, u svojoj beskrajnoj mudrosti, sve je to već učinilo. Sve to, i mnogo više jer ti si daleko više od prostog zbira prelepih stvari.

Iz dva smo sveta, od dve vrste i iz dva univerzuma.

Ništa nam nije zajedničko. Tvoj jezik meni je nerazumlјiv, moj je za tebe samo brblјanje bez smisla. Ali razum nema veze s tim...

Ne moram da te razumem da bih te osetio. Ne moraš da me razumeš da bi me shvatila. Sve su to samo reči, prazna naklapanja dokonih lјudi.

Nama ne trebaju reči. Nama smo potrebni samo mi. Zajedno, nemamo granicu. U različitosti smo isti.

Stotinu kilometara daleko, ja te čujem kako se smeješ. Tvoj smeh me vodi kroz dolinu senki. Budi moja Arijadna! Lavirint je hladan i mračan, a ja sam samo čovek. Sabrao sam u sebi dovolјno zlobe da potraje četiri lјudska veka. Mrak je postao moja boja, a mračni bogovi spustili su svoje šape na mene. Ti si me raščinila. Tvoja pesma pročistila je moju dušu, na svetlosti tebe, ja sam se grejao.

U tvojoj nedostižnosti leži moje spasenje. Sve dok te imam pred sobom, imam prema čemu da se krećem kroz haos kosmosa. Poput drevnog Farosa razlivaš se po uzburkanim vodama vremena. Iz tvoje promenlјivosti ja crpim svoju besmrtnost.

Ti me činiš većim od mene samoga, a opet taman tolikim da ti na dlan stanem. Ali, čak i toliki, malen na tvome dlanu, vatrom i ognjem pročistiću svakoga ko te povredi. Svojim opnastim krilom kao u šišmiša zagrliću te da te od leda i tmine zaštitim.

Čitav jedan beskraj proleteo je od trenutka kada sam te prvi put video. Šta je beskraj spram tebe?

Mesečeva Kćeri, znam hilјade reči na sedam jezika. Video sam i dobro i loše. Malo me šta može zadiviti. Cinik sam koji povremeno sklizne u romantiku. Idealista u obe varijante, lažov ni u jednoj.

Jedino...

U svakoj varijanti, tvoj.

Skica za priču

Trenutak je predug da ti kažem sve što mislim, večnost je prekratka da nadomestim sve što je moglo biti. Veliki Arhitekta ponekad napravi malecku grešku u proračunu i onda ono što bi trebalo da bude ustukne pred onim što mora biti.

Ali, i reka meandrira bezbroj puta pre nego se ulije tamo gde joj je suđeno.

Možda i nema Plana. Možda je sve ovo samo haos u glavi nekog dokonog božanstva. Možda, možda, možda... Previše nagađanja nosimo u glavama.

Sumnja je samo projekcija naših strahova iz dana davno nestalih na sadašnjost. Pred tobom je dilema starija od ruže saronske i lјilјana u dolu.

Sama tvoja priroda šapuće ti da sagradiš zid oko sebe. Otrovni trn prošlosti zariven negde plitko ispod površine nagriza te. Pamtiš jedno, a drugo se nudi. Ima li drugog? Ili je priča uvek ista, samo se priča na stotinu jezika?

Nema odgovora zato što ga i ne može biti. Da je Ne, a Ne je Da. Jedno bez drugog ne mogu, a jedno sa drugim su nespojivi. Dve strane istog novčića kovanog na vrelim vatrama Postanja u vreme kada je svet bio mlad i kada je bio samo jedan Čovek i samo jedna Žena. Davno su zapisani taktovi ove simfonije, naše je samo da je odsviramo što bolјe možemo.

Da li jedan greh iz prošlosti mrači svaku vrlinu budućnosti? Čak i ako greha nije ni bilo?

Fina prašina godina magli dane davno minule.

Reči nestaju u vetru, sve menja oblik. I svetlost i tama odavde izgledaju isto. Sve što je bilo, lepše je nego što jeste bilo, sve što nije, gorče je nego što je istinski gorčilo. Badem je sladak, a med kisi. Igra senki, ništa više.

Pogledaj oko sebe. Duboko udahni ledeni vetar zime. Čuješ li škriputave korake u snegu? To je zvuk dvorske lude bez dvora koja traži utočište u oluji, gde bi izvela sledeći veliki trik.

Ako se umiriš dovolјno, čućeš zvončiće na mojoj kapi kako me odaju. Srebrnkasti zvon praporaca otkriva moje skrovište među senkama. Samo pruži ruku i dotaći ćeš me. U tami nema tajni.

Samo, pazi se... Poslednji veliki čarobnjak reči naučio me je drevnim magijama. Pod mojom palicom carstva se dižu i padaju. Moje pero piše propast oholima, a uzdiže bedne. Preplašeni Mali Bog i njegovi poslušnici sakrivaju se u crvotočinu realnosti bežeći pred plamenom mog daha.

U početku bila je Reč, a ja ih imam hilјadu hilјada u vrhovima svojih prstiju i na rubu usana.

Čuvaj se mojih reči, nežnije su od daha anđela i grublјe od vodeničkog žrvnja. Ne uzimaj ih olako jer ni ja ih olako ne dajem.

Ne puštaj misao da luta previše daleko. Prepusti se talasu banalnosti i sitnih, lјudskih užitaka, koji prati moje stope. Prošlost je bila, budućnost je isuviše daleko da bismo o njoj brinuli.

Sve što postoji je sadašnjost.

Ne razmišlјaj.

Ne brini.

Nemoj da meriš i premeravaš.

Logika je precenjena i potpuno neupotreblјiva.

Ostavi sujetu da kunja u polumraku tvojih strahova.

Ovde nema zagonetke, ali rešenje je prosto.

Pruži mi ruku i pleši sa mnom.

Sve ostalo je samo trik uma.