Nek mene pitadu oni koji ne znadu

šta je to bilo sas Tisom šezdeset sedme,

ili sedamdeset šeste, sad već sam  zbrko,

je li to ona pobesnila i pijana provalila

dolme njine banacke ko da su od sira.

Je li to ona podmetnula jedno ramen na Banat,

pa mu srušila sve bedeme, i bujice preskočila,

sve međe-jarkove i sve šančeve i zečje nasipe.

Je li zapamtila, besna raga, zla joj mati,

kako je plivala bela marva sirotinjska

vitoroga, negovana za bačkoga gospodara,

i kako se vočić glasi dok se davi u bujici,

a ona ga vata besna i steže mu grlo mlado,

i gnjura mu njušku dotle dok se grlo ne udavi.

Pamti  l, beda crna pamti l, one stare Banaćane,

kako smešno jašu po krovovi od slamnatog prekrivača,

i čekadu da im ja sam pružim ruku-spasilicu

i prevedem preko besne rike njene komešane

na Adicu, na ostrovo, na peščake-telećake

da se noge njine opet zemlje čvrste tiču,

-  pondak da se biča latim iz čeljusti moje plamne

da išibam kurvu besnu, da je kaznim i podvlastim.

Zar ikada može posle da zaspi od jeka gustog –

od krkljanja davljenika i zapevke poslenika

kojima je žetvu sprala, zaradu im otimala,

kojima je grob kopala, i grob crni i postala?

Zar ne pamti, kukavica-potmulica, da je njeno ime,

samo ime patnje svake, ime gladi, boleština,

da je smrti kumovala i sama se smrćom zvala

za hiljade siromaka, i prostaka, prosijaka,

sto hiljada od božjaka, i risara i svinjara,

nadničara i alasa, sto hiljada gladni pasa.

Nek pripita ruke njene od kopanja posustale

što su dolme raskopale, s prstima im pokidale

sve žile i vreže jake, i oči im iskopale,

prazne oči zemlje moje, onu prazne crne rake

u koje je ceo Banat – zar za uvek – zakopala.

Zar je ona s uma smetla da je s njuškom divlje svinje

i s rilicom brez brnjice oborila sirotinji sve naboje,

rastrgnula  sve pletare, rastočila sve ćerpiče,

strovalila zemlji nice kolibice i kućerke,

zagušila zemunice, usta  jim je muljem žutim,

napunila da zaneme za navek  i za večno,

nagrdila sva je lica od temena do ušica

trulih jadnih potleuša, potleuša, - poleguša.

Nek ne mrmlja kuja tmula da je majka sirotinjska,

i dorocu i obojku, i opanku, i hajkaču i grobljaru –

ta njojzi  je do nji stalo ko do lanjskog onog snega.

Mrzi ona krpe, dronjke, mrzi rasol, mandaricu,

golotinju gladnu pljuje, mržnju ima ta po licu.

Ona vole vitke dvore, i kurije, spajiluke,

ona vole divne žene što pletedu u kurjake

zlatne pare požežene za gospodu-gospodare

kada š njima u log legnu od svilene kadifice,

kad im gazde  od dvorova ljubidu i gadu lice.

Vole ona vitke crkve, a još više one gojne,

vole sablje, svilno ruvo, husare i rojte vojne,

vole šajke sas šajkaški  i sas carski komendanti,

njima ona sluga jeste, a ne da je kao mati

što je risar, pudar, volar, konjar, rita svaka tako smatra

kad ulovi kesegicu da glad svoju toli njome,

pa zagazi do trbuva di pokvasi svoje dronje.

Ona vole one što se besu njenom na smejedu,

one što je s šibom tući po guzici njenoj smedu,

što je s gazom gaze i od šale svu pregaze,

što pošljedu indžilice i palire di im treba

da zagate vodu ludu, nameste joj tvrda rebra

tamo di su njini novci od Tise se ugrozili,

novci novci za koje su nadničari znoj prolili,

novci, novci, srebro, zlato od gospode adiđara,

što su s rilom i s ralicom uzeli od nadničara.

Ondak Tisa glavu spusti, pa se blago osmehuje,

nema ona ništa protiv-nek car svetli  nju okuje,

biće mirna, i pokorna,i poštena – sluga sramna,

a di car se ne zabrine za risara-govedara

tu sme biti jopet uvek i opasna i pomamna.

Kad se neba ja nasitim ploveći mu po morima,

ja ostavim put nebeski, opuštenim mi krilima,

spustim se u neku barku i sednem joj na tvrd pramac,

rep svoj smestim duž duga mu što ji ima stari čamac,

pa otkinem sas kandžama sa karova čamca lanac,

te se pustim niz vodene ladne gluve prsi njene,

zamislim se nad vodama što peredu noge moje,

i kurvinski lade moje vruće rane i naboje,

te dovatim granu vitku od vrbova stabla niska,

te je bijem po očima, bijem prsa ladna tiska,

i psujem joj majku, oca,  i rođene askurđele,

glasno vičem, urlam, šibam, sapi droljske lepe njene,

ali ništa ne postižem već da smešan samo budnem,

jer u njeni ogledali vidim sliku iskidanu kao krpu,

a sa njenog toka mirnog jeka samo čujem hrpu

-  moj se glasni krik prelama i u sprdnju se pretvara,

podla, smutna, i u stran podmeće mi, laže, vara –

kad joj viknem pored šibe: Ti si đubre, ti si kurva!

iz vrbaka u lice mi dođe odjek moga glasa:

Ti si kurva, kurva, kurva… to se Tisom zatalasa,

te ja svoja krila vinem, pošto pljunem njoj u oči,

te se bacim u vrtloge od nebesa i od noći,

dok sas njenog ogledala, iznad sela, kuća, murva

ječi za mnom sprdnja njena: Ti si kurva, kurva, kurva.

Ne vidim je u po noći, al znam da se smeje tmulo,

da je vrblje na obali njen smej zao zatim čulo.