srenhu

Uslovi, okolnosti i osnove kolonizacije

Opšte napomene

U istoriji čovečanstva bilo je mnogo seoba, i biće ih, i to: pojedinačnih, grupnih i čitavih naroda, a najčešće su bile uzrokovane pritiscima i prisilom hegemonističkih aspiracija - ovih, ili onih zavojevača i silnika.1

Među opšta obeležja istorije jugoslovenskih naroda u periodu od XIV do XX veka navode se i migraciona pomeranja i seobe, kao posledice čestih ratova koji su vođeni na ovim prostorima.

Nakon ratova u XVII i početkom XVIII veka, između Austrije i Turske, teritorija Vojvodine je bila opustošena, retko naselјena, močvarna i nezdrava. Austrijska vlast je preduzela ogroman poduhvat da na ovim prostorima stvori uzornu pokrajinu koja će, pored ostalog, ekonomski pokriti mnoge finansijske potrebe ove države, tada u usponu.2 Preduzimaju se adekvatne pripreme i sprovodi se kolonizacija najširih razmera. Pored Srba, na ovo područje naselјavaju Nemce, Mađare, Hrvate, Slovake, Rusine, Rumune, Jevreje i ostale. U to vreme (početkom XVIII veka), Vojvodina je bila jedno od najvećih organizovanih gradilišta u svetu.3 Naselјavanje na ovim prostorima je organizovano i tokom XIX veka.

U XX veku su vođena dva svetska rata koji su, što se tiče ovog obeležja, omogućili da se ono manifestuje velikim preselјavanjem seoskog stanovništva iz brdskoplaninskih krajeva u Vojvodinu.

Reč „kolonizacija" je odavno prihvaćena kao terminus technicus za obimnija migraciona pomeranja i seobe stanovništva.

Iselјavanje Nemaca

Kada je nakon završetka Prvog svetskog rata osnovana Kralјevina Srba, Hrvata i Slovenaca, vojvođanski Nemci su počeli da emigriraju, iako u manjem broju. Ova pojava je bila posledica raspada Austrougarske monarhije, na čiju vlast su se Nemci iz ovih krajeva najviše oslanjali. U periodu 1921-1931. godine emigriralo je oko 33.000 Nemaca iz Jugoslavije. Prema popisu od 1931. godine u Jugoslaviji je živelo ukupno 472.329 Nemaca, od kojih u Banatu 111.932. Procenjuje se da je 1939. godine u Jugoslaviji živelo 536.800 Nemaca, od kojih oko 120.000 u Banatu, što kazuje da u Vojvodini, u današnjim granicama, nije bilo bitnijih promena u rasporedu pripadnika nemačke etničke grupe.4 Prema popisu stanovništva Jugoslavije od 15. marta 1948. godine u Jugoslaviji je živelo samo 55.337 lica, od kojih 29.589 u Vojvodini, koja su izjavila da su Nemci.5

Očigledno je naglo smanjenje broja Nemaca u Jugoslaviji i Vojvodini, u periodu od početka Drugog svetskog rata, do prvog posleratnog popisa stanovništva. Uzroci naglog smanjenja broja Nemaca su brojni. Izginuli su ili nestali u ratu, iselili se u toku 1944. godine zbog kolaboracije sa uspostavlјenom vlašću fašističke Nemačke na našoj teritoriji, aktivne saradnje i učešća u ratnim operacijama vojske Hitlerove Nemačke. Iselili su se nakon raspuštanja logora (oko 75.000 logorisanih Nemaca),6 a deo Nemaca koji su bili u mešovitim brakovima nije navodio svoju nacionalnu pripadnost i sl.

Iselјavanje Nemaca iz Vojvodine nastavlјeno je i posle tog perioda, o čemu najbolјe govore podaci iz popisa stanovništva. Po popisu 1961. godine u Vojvodini je bilo 11.432 Nemca, 1971. bilo ih je 7.243, 1981. godine 3.808, kada su činili 0,19% ukupnog broja stanovnika AP Vojvodine, a u popisu 1991. godine nisu iskazani. Etnička struktura stanovništva u Bočaru je prikazana u poglavlјu „Stanovništvo".7 Kretanje broja stanovnika nemačke etničke pripadnosti u Bočaru je slično promenama u Jugoslaviji i Vojvodini.

Nemci u Vojvodini su, neposredno po završetku Prvog svetskog rata, osnovali organizaciju s cilјem da neguje tradiciju i brine o njihovim etničkim interesima. Naime, početkom 1919. godine u Temišvaru (nije se još znalo čiji će biti) osnovali su tzv. Švapsko-Nemački kulturni savez. Nešto kasnije 1920. godine u Novom Sadu je osnovan Schwabisch-deutscher Kulturbund, tj. Kulturni savez nemačke manjine u Jugoslaviji. Mentalitet i pragmatičnost Nemaca bili su garancija dobre organizacije i funkcionisanja Kulturbunda u Vojvodini. Nije bilo naselјa u kojem su živeli Nemci, da nije imalo sekciju ili podružnicu ove masovne organizacije. U Vojvodini je 1936. godine bilo 214 mesnih organizacija koje su, iako osnovane s cilјem da štite jezik, kulturu i nacionalne osobenosti Nemaca, već u prvim aktivnostima pokazale političke ambicije i pretenzije, dokazujući kako su u novoj državi diskriminisani, jer svi bezemlјaši iz drugih etničkih grupa dobijali su 1919. godine zemlјište agrarnom reformom izuzev njih.8 Nemci su zbog takvog tretmana imali i negatavan odnos prema kolonistima (1919-1922) dobrovolјcima-Soluncima i sl.

Interese nemačke manjine u Skupštini Kralјevine Jugoslavije su štitili izabrani predstavnici Nemačke partije koja je, na prvim posleratnim izborima, u Vojvodini osvojila sedam predstavničkih mesta. Polazeći od saznanja o njihovoj homogenosti, ekonomskoj moći i političkom jedinstvu, aktuelna vlast u tadašnjoj Jugoslaviji činila je sve da pridobije nemačku nacionalnu manjinu za sebe, tako da nije bilo nikakvih problema da Nemci još više i aktivnije organizuju svoje klubove, udruženja i saveze.

Između dva svetska rata, a naročito kada su nacisti došli na vlast u Nemačkoj, došlo je do procesa nacifikacije. Ovaj proces je bio ponekad usporavan sukobima organa nacističke partije (NSDAP) i SS u Nemačkoj. U jugoslovenskom Kulturbundu, završen je dolaskom na čelo zastupnika interesa SS dr Sep Janka, advokata i povlačenjem dr Jakoba Avendera. Tada su počele da se osnivaju razne sekcije koje su okuplјale lekare, sportiste, kulturne radnike, žene i omladinu. Nesporno, Kulturbund je bio jedina organizacija nemačke nacionalne manjine sa izuzetnim autoritetom. Naime, u periodu 1919-1941, nemačka nacionalna manjina izdavala je na svom jeziku četiri dnevna lista, 18 nedelјnih, tri dvodnevna, sedam mesečnih i tri periodične revije. Pored toga, u svim školama koje su imale više od 30 učenika nemačke pripadnosti, nastava je izvođena na nemačkom jeziku. Prema jednom memorandumu upućenom jugoslovenskoj vladi 1940. godine, folksdojčeri iznose podatak da je u Vojvodini u njihovoj svojini oko 30% obradivog zemlјišta, oko 47% industrijskih kapaciteta, 40% zanatstva i skoro svi mlinovi i ciglane. Pored toga, raspolagali su sa više od 30% bankarskog kapitala, a njihov udeo u ostvarivanju nacionalnog dohotka u Vojvodini bio je, prema njihovim podacima, oko 55%.

U Bočaru je osnovana podružnica Kulturbunda 1920. godine i obuhvatala je celokupno nemačko stanovništvo, tj. deca su već rođenjem, postajala članovi ovog udruženja. Prvi predsednik opštine Bočar, nakon završetka Prvog svetskog rata, ali i osnivač i predsednik Kulturbunda bio je Franc Hubert, bogat i uticajan među stanovnicima tadašnjeg Bočara. Stanovao je u današnjoj ulici Petefi Šandora 15 (zgrada biv- še ambulante). Se- dište Kulturbunda, u Bočaru bilo je na adresi Trg oslobo- đenja.9

U nekim svojim aktivnostima, Kulturbund je bio u funkciji nemačke ratne mašine. Najveći deo polјoprivredne proizvodnje, folksdojčeri su prodavali Nemačkoj. Kulturbund je organizovano slao mlađa lica na „studijska putovanja", a zapravo na vojnu obuku. Mnogi, folksdojčeri su uklјučivani u klasičan agenturni rad protiv Kralјevine Jugoslavije. Deca su često upućivana na školovanje u Nemačku. Veliki broj Nemaca „turista" su dolazili u Vojvodinu i obavlјali obaveštajne zadatke, a nije poznato koliko je bilo ilegalnih radio-stanica u Vojvodini. Početkom rata „sive košulјe" su postale „Deutsche Mannschaft", stavlјajući se na raspolaganje okupacionim vlastima. Prethodno navedeni oblici aktivnosti ove organizacije su karakteristični i za delovanje u ovom selu.

U toku rata članovi Kulturbunda iz Bočara su se različito ponašali prema nenemačkom stanovništvu. Pojedinci su okrvavili ruke protiv svojih komšija, a ne treba zanemariti činjenicu da je bilo slučajeva gde su lokalni Nemci štitili srpsko stanovništvo. Pouzdanih podataka o učešću bočarskih Nemaca u vojnim formacijama fašističke Nemačke, a naročito u diviziji „Princ Eugen", nema. Ipak, po sećanju meštana, oko 300 lica je bilo u sastavu vojnih jedinica Nemačke.

Konačno mišlјenje o njihovom ponašanju može se dobiti nakon upoznavanja sa podatkom da je 288 nemačkih porodica iz Bočara (oko 500 članova porodica) samovolјno i organizovano na zaprežnim kolima napustilo je selo i, u leto 1944. godine, otišlo u Austriju i Nemačku. Da su otišli organizovano najrečitije potvrđuje podatak da su sa sobom poneli matičarske i katastarske knjige, retke knjige, novac, robu i sl. Kao primer koji najbolјe ilustruje ponašanje nekih bočarskih Nemaca, u toku priprema odlaska iz Bočara, može poslužiti slučaj zadruge „Agraria". Predsednik firme „Agraria" iz Bočara, Diplih Štefan, odlazeći iz sela „neznano kuda" zaklјučao je kasu, uzeo klјučeve i 409.510 dinara i nestao bez traga.

Iz Bočara su poslednji Nemci otišli u noći 3-4,oktobra 1944. godine i to: Diplih Štefan (47 god.) od oca Petera i majke Katarine, inače najuticajniji član Kulturbunda u Bočaru; Nethof Franc (60 god.) od oca Franca i majke Margarete, poslednji Nemac predsednik opštine Bočar i Bruner Nikolaus (60 god.) od oca Franca i majke Elizabete, potpredsednik opštine. Sudbina preostalih Nemaca je bila različita. Nemce, aktivne učesnike ratnih dejstava fašističke Nemačke, odmah nakon oslobođenja stigla je zaslužena kazna, ali pojedinci su pravovremeno osetili šta ih čeka pa su pobegli. Po sećanju meštana (Srba i Mađara), veoma opasni po svoj, ali i srpski narod, u toku Drugog svetskog rata bili su pojedini Mađari, koji su prihvatili novouspostavlјenu nemačku vlast i izvršavali njihova naređenja.

Po oslobođenju se moglo čuti da su neki Nemci „nestali noću" kada su u selo ušle jedinice NOVJ i sovjetske jedinice i da se nikad više nisu vratili. Pored onih, koji su svojim nedelima zaslužili da osete pravdu, bilo je i onih koji su „izgubili glavu" samo zato što su ih prijavile komšije kao saradnike okupatora, iako oni to nisu bili. U tome kontekstu se u Bočaru pominje Holcinger Franc, Nemac, koji se korektno ponašao tokom rata, ali neko je... no, sve je moguće. U takvim vremenima i prilikama događa se da ponekad i nevin nastrada. U toku rata, naročito borben i aktivan za interese Nemačke, bio je Vajsman Nikolaus - Klosi (35 god.), od oca Jakoba i majke Ane. Prema svedočenju meštana, 1942. godine grupa ekstremnih Nemaca je porušila spomenik solunskim borcima koji se nalazio u parku ispred Srpske pravoslavne crkve.

Nakon oslobođenja sela organi uspostavlјene narodne vlasti (MNOO) su dostavlјali višim organima izveštaje o situaciji u selu, o stanju privrede, o ponašanju stanovništva u toku rata i sl. U okviru tih obaveza sačinjena je, pored ostalog, i tzv. „Skupna prijava Nemaca koji su bili članovi Kulturbunda u Bočaru", s cilјem da se sagledaju njihovo ponašanje i aktivnosti u toku rata, za vreme okupacione vlasti. Ova „Skupna prijava" je obuhvatala 958 lica nemačke nacionalnosti i svi su kvalifikovani kao: učinioci zločina („veleizdaja") i članovi Kulturbunda. Veliki nedostatak ovog spiska je u činjenici da su u njega upisana i deca 3-10 godina, koja ni biološki ne mogu biti ono što je „Skupna prijava" inicirala. Pored toga, na spisku su navedeni pojedinci i njihove porodice koji su, tokom rata, bili nelojalni novoosnovanim okupacionim vlastima, pa su prozvani - crnim Švabama. Nemci koji su podržavali stremlјenja Trećeg rajha, bili aktivni u podružnicama Kulturbunda i dobrovolјno prihvatali službovanje u okupacionoj vlasti prozvani su belim Nemcima.9

Navodimo samo neke pojedince koji su na spisku: Rauš Nikolaus, Štofle Filip, Šisnel Franc, Sika Nikolaus, Jung Franc, Bartl Štefan, Najlist Krištof, Štajn Franc, Hubert Johan, Trefil Franc, Šisler Johan i Martin, Vajsman Nikolaus, Kinč Stefan, Šanen Elizabeta, Miler Franc, Holcinger Peter, Ginter Franc, Maj Štefan, Bajer Alojz, Bardo Franc, Diplih Štefan, Til Martin i dr. Na osnovu ovakvih prijava (spiskova) određivane su sankcije pojedincima ili grupama (sabirni centri, prinudni rad i sl.).

Početkom 1945. godine oko 180 lica (starije osobe, žene i devojke) je odvedeno u sabirne logore u Srednjem i Južnom Banatu (Banatska Topola, Molin). U logorima je odnos prema ovim osobama bio human. Usled starosti ili bolesti bilo je i smrtnih slučajeva o čemu je Komanda logora redovno obaveštavala MNOO odakle su logoraši, zbog registrovanja u matičnu knjigu umrlih, jer se te evidencije nisu vodile u logorima.

Februara 1946. godine oko 120 Nemica (mlađih žena i devojaka) iz Bočara su internirane na rad u SSSR, a oko 60 bočarskih Nemaca, mahom starijih osoba, nakon ukidanja i raspuštanja sabirnih logora je, polovinom 1949. godine, iselјeno iz Jugoslavije u Nemačku ili Austriju.

U Bočaru je ostalo oko 40-45 Nemaca, uglavnom zanatlija i onih za koje je utvrđeno da nisu bili učesnici ni saradnici nemačkih vojnih formacija u tek završenom ratu. Među njima su bili: Krisg Matijas, Cingraf Nikolaus, Holcinger Karolina (babica), Bruner Lenči, Erenrajh Benedikt, Baš Peter i Johan, Bardo Franc i dr., sa porodicama.

Naši i sovjetski vojnici su se ponašali krajnje korektno prema Nemcima u Bočaru. To se moglo čuti od samih Nemaca koji su ostali u selu. Nakon oslobođenja sela Komanda i deo jedinica Crvene armije su kraće vreme boravili u Bočaru. Komanda je bila smeštena u kući porodice Budžar (Trg oslobođenja 11). Odmah po oslobođenju Bočara uspostavlјena je prva privremena vlast Mesni narodnooslobodilački odbor i selo je počelo u novim okolnostima novi život, život u slobodi, ali sa svim posledicama koje je rat ostavio za sobom.

Uslovi i osnove kolonizacije

Prvi organi narodne vlasti, još tokom NOR-a, preduzimali su niz ekonomsko-političkih mera na oslobođenim teritorijama, čime je nagovešten početak revolucionarno-demokratskog procesa, koji je imao cilј da sveobuhvatno reši socijalne i ekonomske interese najsiromašnijih slojeva društva.

Konfiskacija imovine saradnika okupatora i konfiskacija zemlјišnih poseda je naročito značajna mera. Sva konfiskovana imovina je ulazila u narodnooslobodilački fond. U fond su ulazile: zatečena opštinska i državna imovina, rekvirirana imovina imućnijih građana, sekvestrirana imovina, imovina odsutnih lica, iselјenika i žrtava fašističkog terora.10

Iselјenjem Nemaca, naročito iz Vojvodine, izazvana su velika migraciona pomeranja i demografske promene u celoj zemlјi. Već 21. novembra 1944. godine Predsedništvo AVNOJ-a donosi Odluku kojom i u Vojvodini prelazi u državnu svojinu: imovina nemačkog Rajha i njegovih državlјana; sva imovina lica nemačke narodnosti, izuzev Nemaca koji su se borili u redovima NOV i POJ ili su podanici neutralnih država, a nisu se držali neprijatelјski za vreme okupacije; sva imovina ratnih zločinaca, njihovih pomagača, bez obzira na njihovo državlјanstvo i bez obzira na državlјanstvo imovina svakog lica koje je presudom građanskih ili vojnih sudova osuđeno na gubitak imovine u korist države. Imovina jugoslovenskih državlјana u tom slučaju dospela je pod udar ove odluke bez obzira na to da li se nalaze u zemlјi ili inostranstvu. Imovina odsutnih lica koja su u toku okupacije nasilno odvedena od strane neprijatelјa, ili su sama izbegla, prešla je pod Državnu upravu narodnih dobara i time se upravlјalo kao sa poverenim dobrom do konačnog rešenja o svojini. Imovina koja je pod pritiskom okupacionih vlasti prešla u svojinu trećih lica, do dalјeg rešenja, dospela je pod sekvestar države.11 Oduzeta zemlјa dotadašnjih vlasnika stavlјena je pod upravu Državne uprave narodnih dobara.

Tokom 1945. godine doneto je više zakona i drugih pravnih akata (uredbe i dr.), koji su činili temelј za izmenu agrarno-posedovne strukture u korist siromašnih selјaka i za sprovođenje kolonizacije.12 Posebnu važnost su imali Zakon o konfiskaciji imovine i izvršenju konfiskacije, koji je donelo Predsedništvo AVNOJ-a 9. juna 1945. godine i Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji, koji je izglasala Privremena narodna skupština DFJ 23. avgusta 1945. godine.13

Pored ovih zakona donet je još niz zakonskih propisa - Uredba o osnivanju fondova: stambenih i polјoprivrednih zgrada, polјoprivrednog inventara i stoke, semena i hrane i pokućstva, dobijenih konfiskacijama i eksproprijacijama (septembar 1945); Uredba o komisiji za naselјavanje boraca u Vojvodini (septembar 1945); Uredba o sprovođenju naselјavanja boraca u Vojvodini (septembar 1945), kao i Zakon o državlјanstvu (avgust 1945) i Zakon o reviziji dodelјivanja zemlјe kolonistima i agrarnim interesentima u Makedoniji i u kosovskometohijskoj oblasti (avgust 1945).

Zakon o konfiskaciji imovine i izvršenju konfiskacije bio je osnova za oduzimanje svih pokretnih i nepokretnih dobara onih lica (Nemci i dr.) iz Bočara koja su sarađivala s okupacionim vlastima, kao i svih Nemaca koji su masovno i organizovano emigrirali iz zemlјe. Konfiskovana imovina (kuće, pokućstvo, inventar, stoka i zemlјa) poslužila je kao osnova za kasnije naselјavanje kolonista.14

Zakonom o agrarnoj reformi i kolonizaciji 23. avgusta 1945. godine, pored ostalog, regulisano je koja lica imaju prioritet prilikom dodelјivanja zemlјe, (porodice najtežeg materijalnog stanja, najzaslužniji borci i ostali interesenti). Zakonom je utvrđen zemlјišni maksimum (25-35 ha obradivog zemlјišta ili 45 ha neobradivog), kao i podela zemlјišta bezemlјašima i siromašnim selјacima u privatno vlasništvo.15

U skladu sa ovim Zakonom eksproprisani su zemlјišni posedi:

- zemlјa nezemlјoradnika sa više od 25-30 ha obradive ili 45 ća ukupne površine,

- posedi banaka, štedionica, preduzeća i sličnih ustanova,

- posedi verskih ustanova preko 10 ha, ali je istorijski značajnim verskim ustanovama ostavlјeno do 30 ha obradivog zemlјišta i 30 ha šume.16

Eksproprisana zemlјa je ušla u fond za podelu agrarnim interesentima. Na ovaj način, od oduzete zemlјe (konfiskovanje, eksproprijacija) u Vojvodini je, u periodu od 1. februara do 1. maja 1946. godine formiran zemlјišni fond agrarne reforme i kolonizacije (668.412 ha) ili 40,58% jugoslovenskog fonda.

Od ovako formiranog zemlјišnog fonda veći deo je razdelјen spolјnim kolonistima (oko 213.526 ha)18 i manji deo za unutrašnju kolonizaciju (oko 16.658 ha). Agrarnim interesentima (bezemlјaši, domaćinstva koja su imala nešto zemlјe) dodelјeno je oko 197.457 ha. Veličina poseda je bila izdiferencirana.19

Ovako formiran zemlјišni fond omogućio je da zemlјa bude podelјena potpuno besplatno, slobodna od dugova, sa sledećim cilјem:

- pobolјšanje položaja seoske sirotinje,

- kolonizacija boračkih porodica iz siromašnih ili ratom opustošenih krajeva,

- jačanje socijalističkog sektora.

Osnovni cilј agrarne reforme bio je likvidiranje najamnog odnosa u polјoprivredi, te je obim eksproprijacije zavisio od individualnog odnosa vlasnika prema zemlјi, jer prvi član ovog Zakona kaže da zemlјa pripada onima koji je obrađuju. Reformu su sprovodila zemalјska ministarstva polјoprivrede (član 29 Saveznog zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji) uz koordinaciju Agrarnog saveta DFJ koji će raditi saglasno sa Privrednim savetom DFJ. Agrarni savet DFJ (odnosno FNRJ od kraja novembra 1945.)  postojao je do kraja januara 1946. godine kada je ukinut, a njegovu ulogu preuzela je Komisija za agrarnu reformu i kolonizaciju pri Vladi FNRJ i obavlјala je do kraja agrarnu reformu i kolonizaciju 1948. godine.21

Komisija za agrarnu reformu i kolonizaciju pri Vladi FNRJ imala je predsednika, sekretara i članove koje je imenovao predsednik Savezne vlade.22 U odnosu na Agrarni savet, Komisija je bila više telo, koju je karakterisala efikasnost i operativnost u izvršavanju zadataka. Prema čl. 3 Uredbe o osnivanju Komisije, njeni zadaci formulisani su na sledeći način:

a) U oblasti agrarne reforme i unutrašnje kolonizacije da pomaže nadležna ministarstva narodnih republika opštim uputstvima radi usaglašavanja preduzetih mera sa saveznim zakonom i opštim propisima o agrarnoj reformi i kolonizaciji i radi koordiniranja njihovog rada.

b) U oblasti kolonizacije da rukovodi kolonizacijom porodica boraca u Vojvodini, vršeći sve poslove iz nadležnosti bivšeg Agrarnog saveta i saveznog Ministarstva za kolonizaciju.

Istim članom Uredbe Komisija je bila ovlašćena da izdaje uputstva i naredbe „na osnovu Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji, uredaba i drugih opštih propisa donetih za sprovođenje istog Zakona."23 Sprovođenje kolonizacije je zahtevalo od Agrarnog saveta DFJ da, po hitnom postupku, donese Uredbu o naselјavanju boraca u Vojvodinu, a na osnovu Uredbe formirana je 8. septembra 1945. godine Komisija za naselјavanje boraca u Vojvodinu (često nazivana: Glavna komisija). Istovremeno je Agrarni savet DFJ imenovao članove Komisije.24

Ona je svoje obaveze ostvarivala preko mesnih i sreskih komisija. Mesne komisije, koje je imenovala u pojedinim selima (član 3 Uredbe) brojale su pet članova (tri borca naselјenika, jedan predstavnik MNOO i jedan predstavnik mesne Uprave narodnih polјoprivrednih dobara). Inače, Glavnoj komisiji za naselјavanje boraca u Vojvodini stavlјeni su na raspolaganje zemlјišni fondovi, stoka, zgrade, pokućstvo, polјoprivredni inventar i hrana. To je učinila Glavna polјoprivredna komisija za Vojvodinu.

U Uredbi o naselјavanju boraca u Vojvodini je precizno određeno i objašnjeno šta može očekivati od kolonizacije svaki potencijalni naselјenik. U čl. 1 Uredbe predviđeno je sledeće: „za naselјavanje će se svakoj porodici dodeliti osam k. j. obradive zemlјe sa zgradom za stanovanje i pomoćnim polјoprivrednim zgradama s tim da se, počev od petog člana porodice dodelјuje još po pola k. j. na svakog člana i da ukupno dodelјena površina zemlјišta ne može biti veća od 12 k. j."25

Polazeći od obaveze da se obezbedi efikasna savezna kolonizacija u Vojvodini, jer je do 1. januara 1946. godine, od 45.000 boračkih porodica predviđenih za kolonizaciju preselјeno samo 15.444 porodice. Komisija preduzima značajne mere i naređuje Glavnoj komisiji za naselјavanje boraca u Vojvodini da se narodnim herojima, porodicama izginulih narodnih heroja, oficirima Jugoslovenske armije koji su po zanimanju zemlјoradnici, kao i porodicama (kućnim zadrugama) koje imaju više od 12 članova dodeli višak zemlјe na sledeći način:

a) narodnim herojima i njihovim porodicama 30% više bez obzira na broj članova;

b) oficirima JA: do 10 članova porodice 10% više, do 15 članova porodice 20% više i preko 15 članova porodice 30% više;

c) porodicama (kućnim zadrugama): do 15 članova porodice 10% više, do 20 članova porodice 20% više i preko 25 članova porodice 30% više. Dakle, Komisija je na taj način, konkretizovala primenu čl. 1 Uredbe o sprovođenju naselјavanja boraca u Vojvodini i onemogućila proizvolјna tumačenja jednog pozitivnog pravnog propisa o raspodeli viška zemlјe.27

Pored navedenog, naselјenici su dobijali još i stoku, pokućstvo, oruđe za obradu zemlјišta, osnovne potrebe do prve žetve; novac za najnužnije popravke kuće, ishranu, nabavku stoke i alata... Pored obezbeđenja osnovnih egzistencijalnih potreba planovi kolonizacije vodili su računa i o besplatnom prevozu naselјenika, njihovoj ishrani na usputnim stanicama i dr.

Uslovi za sprovođenje kolonizacije boraca u Bočaru stvarani su planski i organizovano, prema instrukcijama i naređenjima viših organa odgovornih za realizaciju ove kompleksne i vrlo zahtevne obaveze.

Osnovu zemlјišnog fonda u Bočaru je činila napuštena i konfiskovana zemlјa bočarskih Nemaca, ali i eksproprisano zemlјište. Nameće se zaklјučak da je ovaj složeni zadatak - stvaranje uslova za masovno kolonizovanje bio dobro planiran, organizovan i, pored svih teškoća, pravovremno i odgovorno izvršen.

 


1 Ćulibrk, B.: PEDESET NAŠIH PROLEĆA, Novi Sad, 1996. g., str.3.

2 U vekovima turske invazije, od 1526. do 1699. godine, i uspostavlјanja svoje vlasti, sve do Beča, ekonomski kapaciteti za podmirivanje potreba Austrije, koja se suprotstavila Turskoj, nisu bili dovolјni. Oslobađajući delove Austrije, stvarani su uslovi za naselјavanje stanovništva koje će proizvoditi što više hrane i dr. potreba i slati na sever Carevine. Ovo se događa nakon pobede nad Turcima kod Sente (1697), Karlovačkog mira (1699) i na kraju, Požarevačkog mira (1718).

3 Rezultat te gradnje su vojvođanska naselјa, po pravim i širokim ulicama, shodno koncepciji „idealnih gradova" baroka, sveobuhvatna planifikacija Vojvodine (pravilno parcelisanje atara, regionalno proširenje grupa naselјa, projektat funkcionalne kolonističke kuće i dr.).

4 Mirnić, J.: NEMCI U BAČKOJ U DRUGOM SVETSKOM RATU, Institut za izučavanje istorije Vojvodine, Novi Sad, 1974.

5 Ćurđev, B. S.: IBIDEM, str. 60.

6 Nemci u logorima nisu popisivani pošto im je oduzeto državlјanstvo.

7 Pokrajinski zavod za statistiku: Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u 1991., Etnička struktura, Novi Sad, 1993.

8 Atlagić, B.: KRAJIŠNIK NEKAD I SAD, Krajišnik, 1995. g.

9 Laketić, M.: Beli Nemci i crne Švabe, Politika, Beograd 22. 7. 2005, str.

10 Gaćeša, N.: IBIDEM, 1995, str. 450.

11 Gaćeša, N.: IBIDEM, 1995, str. 452.

12 Bugarski, D.: „Naselјavanje Ostojićeva posle Drugog svetskog rata", Zbornik radova Instituta za geografiju, br. 16, Novi Sad, 1986.

13 Gaćeša, N.: IBIDEM, 1984, str. 100-113.

14 Dokumenta (spiskovi, pregledi, rešenja i sl.) o nađenoj i konfiskovanoj imovini čuvaju se u arhivi MK Bočar.

15 Gaćeša, N.: IBIDEM, 1995, str. 454.

16 Đurđev, B. S.: IBIDEM, str. 62.

17 Arhiv Jugoslavije, 97, fascikla 12, br. 81.

18 Gaćeša, N.: IBIDEM, 1995, str. 458.

19 Bitan faktor u određivanju veličine poseda bio je visoki revolucionarni moral, pa su, na primer invalidi, zbog smanjene radne sposobnosti, dobijali veće posede, najveće posede (preko 12 k. j.) dobijali su narodni heroji, oficiri JNA i veća domaćinstva.

20 Agrarni savet DFJ osnovan je posebnom Uredbom 29. avgusta 1945. godine, a rešenjem Josipa Broza Tita, predsednika Ministarskog saveta, imenovano je 14 članova Saveta i predsednik Moša Pijade.

21 Đurđev, B. S.: IBIDEM, str. 62.

22 Na osnovu čl. 2 Uredbe o organizovanju i poslovanju Komisije za agrarnu reformu i kolonizaciju, predsednik savezne vlade postavio je za predsednika Komisije Krstu Popivodu, za potpredsednika Dimitrija Bajalicu, predsednika Glavne komisije za naselјavanje boraca u Vojvodini; za sekretara Vanču Burzevskog, načelnika odelјenja bivšeg Ministarstva za kolonizaciju, i za članove Komisije: Maksima Goranovića, pomoćnika ministra polјoprivrede i šumarstva FNRJ, Milana Brinara, pomoćnika bivšeg ministra šumarstva, i Nikolu Francetića, službenika Generalnog sekretarijata Vlade FNRJ. - Službeni list FNRJ, br. 15, 19. februar 1946; Slobodna Vojvodina, br. 406, 19. februar 1946.

23 Gaćeša, N.: IBIDEM, 1984, str. 132.

24 Za predsednika Komisije imenovan je Dimitrije Bajalica, pukovnik JNA, za potpredsednika Đura Jovanović, sekretar Predsedništva Narodne skupštine APV, za sekretara Lazar Ercegovac, inž. agronomije, a za članove: Vanča Burzevski, načelnik Ministarstva za kolonizaciju i Dušan Egić, predsednik Glavne polјoprivredne komisije za Vojvodinu. Ostalih šest članova Komisije imenovao je, takođe, Agrarni savet na osnovu predloga vlada narodnih republika. - AJ, F 97, f. 1, br. 2.

25 Videti detalјnije Uredbu o sprovođenju naselјavanja boraca u Vojvodini, Službeni list DFJ, br. 72, 21. septembar 1945.

26 Gaćeša, N.: IBIDEM, 1984, str. 133.

27 Videti detalјnije Uredbu o sprovođenju naselјavanja boraca u Vojvodini, Službeni list DFJ, br. 72, 21. septembar 1945.

Povezani članci