srenhu

Predgovor

Živimo u modernom svetu globalizacije u kome, dominiraju cilјevi nad principnma. Moderan čovek u ostvarenju cilјeva sve češće ne bira, na žalost, sredstva. U trci za materijalnim dobrima odvija se surovi „tržišni darvinizam“. Čovek sve više postaje čoveku vuk (homo homini lupus). Gubi se duhovno i moralno zarad profita i bogatstva, radi golog interesa. Zaboravlјa se da se istinska sreća čoveka sastoji od duhovnih kvaliteta, kao što su obrazovanje, poštenje, dobrota, saosećanje, solidarnost, opraštanje, tolerantnost.

Postoje, na sreću, i lјudi sa svojom istorijom, kulturom, kolektivnim, moralnim i duhovnim vrednostima. To su lјudi koji nisu spremni da se odreknu svojih korena i nekritički, po svaku cenu, prihvate promene koje nosi proces globalizacije. Kako je to slikovito primetio T. Fridman lјudi se danas nalaze pred specifičnim izborom: „maslinovo drvo“ ili „lexsus“. Prvo je metafora za korene (tradiciju), drugo je metafora za novu tehnologiju (nove vrednosti).

„Maslinovo drvo“ govori o tome kome pripadamo; kulturološki, geografski, antropološki, istorijski, religiozno, lingvistički. Ukoliko zaboravimo adresu “nacionalne galerije“, azbuku, mitove, pesme, ne možemo iz tog zaborava izaći neoštećeni. Ukoliko zaboravimo kome pripadamo, izgubićemo nešto što predstavlјa najdublјu duhovnu komponentu našeg postojanja. Ukoliko zaboravimo odakle smo, nikada nećemo znati da li idemo u dobrom pravcu. Poštovanje korena znači dostojanstvo pojedinca i nacije kojoj pripadamo.

Uvod

Prihvatiti se istraživanja o svom zavičaju i pisati o tome prilično je teško jer čovek oseća pritisak moralne odgovornosti. Ipak, angažovanje na izučavanju bilo koga aspekta života, u zavičaju, reflektuje veliku sreću, pošto savremena istraživanja (istorijska, sociološka, geografska, ekonomska, antropogeografska i sl.) daju kvalitetne odgovore na mnoga pitanja, koja su bila nedovolјno sagledana, „maglovito i jednostrano osvetlјena” ali bez odgovora.

U ovoj monografiji se piše o seobama, o jednoj od najvećih, koja je vršena unutar iste države, ali planski, organizovano i na dobrovolјnoj osnovi, a sve s jednim cilјem: da se život lјudi i njihova egzistencija učine dostupnim stradalnicima, koji su svoj opstanak kroz vekove uvek krvlјu polivali. Seoba je realizovana uz izuzetne pripreme, u to vreme, kako bi se naselјenici što lakše i bezbolnije adaptirali u novoj sredini. Ta seoba se dogodila u Bosanskoj Krajini, nakon završetka Drugog svetskog rata, poznata kao agrarna reforma i kolonizacija. Namera autora je da, pored uporedne analize „nove sredine” i „starog zavičaja”, sa svim njihovim kvalifikativima, te evociranja tih događaja i njihovog idejnog, humanog i materijalnog milјea, kaže nešto više o dometima kolonizacije, ne zanemarujući objektivne i subjektivne teškoće koje su je pratile.

Seobe naroda i naseljavanјe Vojvodine

Opšte napomene

U lјudskoj istoriji je bilo mnogo velikih migracija i u budućnosti će ih biti još (pojedinačnih, grupnih, ili pak, čitavih naroda). Seobe su, najčešće, bile posledica pritisaka ili hegemonističkih aspiracija zavojevača i silnika. Menjajući svoje stanište, lјudi ili čitavi narodi, bili su u novoj sredini lepo prihvaćeni, ali su često gubili svoj lični identitet i ostale atribute, da bi na kraju shvatili da su žrtva totalne asimilacije i da svojom brojnošću popunjavaju „manjak” populacije novog doma. Ovakvi migracioni procesi veoma bliski kataklizmičkim tektonskim poremećajima zemlјe, ostavlјaju trajne tragove u lјudskom biću.

Prostor severnog Banata, kao i Banata u celosti, a i Vojvodine je privlačio narode kao lјudsko stanište, i to od najranijih vremena. Uglavnom je to naselјavanje bilo iz užeg planinskog okruženja a takođe, i sa širokih evroazijskih prostora.

Geografski položaj, veličina i geomorfološke karakteristike

Naselјe Bočar je tipično banatsko selo. Administrativno, Bočar pripada opštini Novi Bečej od koga je udalјen oko 25 kilometara i ujedno je najsevernije naselјe ove opštine. Najbliža okolna mesta su: Padej (12 km), Sajan (9 km), Iđoš (8 km) i Novo Miloševo (5,5 km). Ovo poslednje mesto se izdvaja u pogledu uticaja na Bočar, jer predstavlјa vezu Bočara sa „svetom”, bilo kao važna železnička raskrsnica (Kikinda je udalјena železnicom 22 km ili kao mesto preko koga je Bočar jedino vezan savremenim kolovozom za širu putnu mrežu ovog područja (Kikinda je udalјena oko 15 km, Zrenjanin 65 km. Kroz selo prolazi put koji povezuje potiska mesta - Padej, Ostojićevo, Čoku i dr., ali je u lošem stanju i propusni kapacitet je nedovolјan (put je širok 3 m). Ovakva putna situacija ukazuje na veliki značaj izgradnje dela tzv. „Banatske potiske magistrale” na potesu Novo Miloševo - Padej (sa ograncima Bočar - Iđoš i Bočar - Mol, preko Estera, naročito postavlјanjem mosta na r. Tisi).

Geografska pozicija mesta je 45° i 46’ severne geografske širine i 20° i 18’ istočne geografske dužine, računajući od Griniča. Naselјe se prostire na površini od približno 180 ha.

Atar Bočara ima oblik koji asocira na izduženi deltoid, a obuhvata površinu od 5.006 ha. Nјegova duža osovina, koja se pruža pravcem istok - zapad. duga je oko 16 km, a kraća, upravna na nju, oko 5 km. Ovaj oblik svojim izduženim krajem na zapadu, oslanja se na meandar Mrtva Tisa, a na istoku izlazi na Kikindski kanal, ogranak glavnog kanala DTD u dužini oko 3 km. Sa severne strane atar Bočara se graniči sa katastarskim opštinama (atarima) Iđoš i Kikinda, a sa južne, sa atarom Dragutinovo, koji pripada susednom naselјu Novo Miloševo.

Klimatske prilike

Klima Bočara i njegove okoline uslovlјena je geografskim položajem. Nalazi se u jugoistočnom delu Panonske nizije pa se uticaj zapadnih vazdušnih strujanja nešto slabije oseća, dok je nešto jači uticaj evroazijskih. Posledica ovog je nešto manja količina padavina u odnosu količinu u Vojvodini. Ovaj deo Panonske nizije nalazi se na mestu strujanja vazdušnih masa iz Ruske nizije i centralne Evrope koje donose kontinentalne odlike i vazdušnih masa koje dolaze sa zapada i severozapada, odnosno Atlantskog okeana i donose vlažno vreme. Znatno ređe su struje i vazdušne mase sa juga, sa prostora Sredozemlјa.

U letnjem periodu vazdušna cirkulacija je stabilna. Iznad Atlantskog okeana stvara se šira zona visokog barometarskog pritiska tzv. azorski maksimum, dok se iznad kontinentalnog dela Evrope stvara barometarski minimum. Zahvalјujući tome i blagim etezijskim strujanjima od Atlantskog okeana, u julu i avgustu je vreme dosta stabilno i suvo. Međutim, prodorom ciklonalnih strujanja iz Skageraka krajem proleća i početkom leta javlјa se vlažno vreme i obilnije kiše koje su izuzetno značajne za vegetaciju.

Hidrografija

Područje Bočara spada u niža područja Vojvodine (prosečna visina 80 m n.v.). Najveći deo teritorije pripada slivu Tise, odnosno posle prokopavanja Kikindskog kanala, slivu ovog kanala. Tisa protiče zapadnom ivicom bočarskog atara i čini osnovu hidrografije prostora Bočara. Ona ima tipične odlike ravničarske reke: veliki broj manjih ili većih meandara, veliki broj odsečenih meandara (starača i mrtvaja), neznatne proticaje, a pri visokim vodostajima „zapreti” poplavama, a često i poplavi okolne oranice i naselјa.

Okolina Bočara u prošlosti je bila močvarna sa velikim brojem bara. Bočarci bare nazivaju kopovi. Danas, u ataru, povremeno se, za vreme kišnih godina, javlјaju bare. Karakteristične su tri: Beloprečka, Bela voda i Ester bara.

S obzirom na neznatne nadmorske visine, geološku strukturu i nagnutost terena prema reci Tisi i na udalјenost planinskih oblasti u Rumuniji (80-100 km) stvoreni su izvanredni uslovi za formiranje velike moćnosti podzemnih voda.

Pedološke karakteristike

Zemlјište, kao podloga za rast i razvoj bilјaka, predstavlјa osnovu za razvoj polјoprivrede i šumarstva i život lјudi. Ono je posredno važno i za sav živi svet u rekama, jezerima i morima. Zemlјište je prirodna tvorevina nastala pod uticajem većeg broja pedogenetskih faktora, čoveka i faktora vremena.

Na stvaranje zemlјišta u Panonskoj niziji apsolutan i kompleksan uticaj imala je klima, odnosno neposredno organski svet. Černozem je stvoren na lesu, a formiran je u borealnom suvom toplom periodu, kada je postojala bujna stepska vegetacija.

Geološki sastav je najvažniji činilac u stvaranju zemlјišta. Na prostoru Vojvodine, a to znači i u bočarskom području krucijalnu ulogu imale su kvartarne tvorevine i sasvim malu ulogu tercijarne tvorevine. Osnovne kvartarne tvorevine, kao što smo videli, čine les, pretaloženi les, pesak i recentni mulј iz doba holocena, a tvorevine tercijara čine različit šlјunak i pesak, gline, lapori i sl.

Les je sedimentna stena koju karakteriše velika količina kreča, i dobar mehanički sastav (pesak, prah i glina). Relјef je od manjeg značaja za pedogenezu.

Biljni i životinjski svet

Geološke, klimatske i hidrografske promene koje su se dešavale u prošlim vremenima, bile su od odlučujućeg značaja za broj i vrste bilјnog i životinjskog sveta. U poslednjih nekoliko vekova veliki uticaj za njega imao je i čovek. Promene su posebno izražene kod bilјnog sveta, gde se pojavio veći broj bilјnih kultura, umesto pređašnjih prirodnih stepa. Istovremeno su nastali potpuno novi ekološki uslovi, što je dovelo i do pojave nekih novih vrsta.

Bilјni svet

Bilјni svet u bočarskom ataru i njegovoj bližoj okolini je vrlo rasprostranjen na polјoprivrednim površinama. Na oranicama, koje zauzimaju 71,1% površina gaje se žitarice, industrijsko bilјe, krmno bilјe, povrće, voće i neznatno vinova loza. Pašnjaci i livade zauzimaju 23,0% površina, vrbaci, bare i nizijske šume 0,60%, a neplodne površine 5,30%.

Livadsko-pašnjačka zajednica i u prošlosti je bila najzastuplјenija flora. Pojedini predstavnici ove zajednice uporno se javlјaju na oraničnim površinama kao korovske bilјke, koje čovek uništava hemijski ili mehanički. Od važnijih vrsta danas srećemo: belu detelinu, poponac, mali čičak, hajdučku travu, livadsku detelinu, volujak, pelen, majčinu dušicu, livadsku žalfiju, mlečiku, zubaču, ivansko cveće, gavez, aptu, buniku, crni slez, žabnjak, krasulјak, polјsku gorušicu, i dr. U sastavu ove vegetacije mogu se naći i mnoge druge bilјke, iz čega se može zaklјučiti koliko je bogata flora livada i pašnjaka.

Stanovništvo

Kvantitativno kretanje stanovništva

Prvi zvaničan popis stanovništva u Vojvodini izvršen je 1869. godine, a pre njega je izvršeno još pet koji imaju karakter nezvaničnih. Ti popisi su izvršeni 1787, 1828, 1836, 1850. i 1857. godine. U periodu nezvaničnih popisa značajna karakteristika stanovništva Bočara je njegovo sukcesivno brojno povećavanje.

Najmanji broj stanovnika je zabeležen na prvom (1787) 1.022, a najveći na poslednjem popisu (1857) 2.911 stanovnika ili najviše računajući obe kategorije popisa. Sasvim je logično da je i vrednost baznog indeksa najveća 1857. godine (284,8). Najveće povećanje broja stanovnika je zabeleženo između 1787. i 1828. godine kada je lančani indeks iznosio 168,6.

Na prvom zvaničnom popisu 1869. godine broj stanovnika u Bočaru je iznosio 2.827. Od tada, pa sve do poslednjeg popisa iz 2002. godine broj stanovnika je samo dva puta porastao, i to između 1880. i 1890, te između 1931. i 1948. godine. Svi ostali popisi beleže pad broja stanovnika u odnosu na prethodni popis. Najveći lančani indeks je zabeležen 1948, a najmanji 1971. godine.

Tip naselјa i kuća

Bočar je nastao i izgrađivao se na kontaktu lesne terase i aluvijalne ravni Tise, tj. na nižem lesnom platou, uz samu aluvijalnu ravan. Na mestu gde Bočar leži aluvijalna ravan je široka, a niži lesni plato zalazi malim rtovima u ravan. Apsolutna visina aluvijalne ravni je od 76 do 80 m. Ona opkolјava naselјe sa severa, zapada i juga. Apsolutna visina lesne terase je 80-85 m. Najveću apsolutnu visinu ima humka na kojoj se nalazi srpska pravoslavna crkva, dok najveću nadmorsku visinu ima Ulica vojvode Stepe. Najveća depresija nalazi se u krajnjem zapadnom delu ulice Žarka Zrenjanina (1,5 m). Ovakav položaj, pored prirodno-geografskih, uslovlјen je i privredno-saobraćajnim razlozima.

Dakle, stanovnici Bočara su mogli da koriste dve različite fitogenetske celine: nižu i vlažnu aluvijalnu ravan i višu i suvlјu lesnu terasu, što je uticalo pozitivno na razvoj zemlјoradnje i stočarstva od najranijih vremena.

Bočar je zbijeno panonsko naselјe, banatskog tipa. Ulice se seku pod pravim uglom. Širina ulica je 20-30 m. Kuće su ušorene i izgrađene jedna pored druge. Između kuća su dvorišta i ograđeni vrtovi, a prema ulici je zid ili drvena ograda. Svojim položajem naselјe se može podeliti u dva dela: manji, severni deo, čije se ulice pružaju pravcem istok-zapad i jugozapadni, veći deo, s pravcem ulica severozapad- jugoistok. Ušorenost naselјa nije najpravilnija, odnosno nema potpuno pravilnu plansku osnovu. Ovo se može objasniti manje čvrstim propisima koji su postojali i primenjivani u vreme vekovne izgradnje i dogradnje naselјa. Inače, to je karakteristika za ceo Banat, pa otuda i postojanje banatskog tipa naselјa. Bočar poseduje 28 stambenih blokova različitih veličina. Dužina naselјa dostiže razdalјinu od 1000 m, a širina do 800 m. Najšira je Glavna ulica (30 m).

Nastanak i ime sela

Bočar je veoma staro naselјe, ali ne raspolaže se relevantnim podacima koji pouzdano govore o vremenu nastanka sela i njegovom osnivaču. Međutim, prvi pisani trag u kome se naselјe naziva Bočar je diploma Čanadske županije iz 1211. godine o dodeli zemlјišta zaslužnim vojnicima. U diplomi se kao prvi vlasnik slobodnog poseda, pominje izvesni Bočard (Bochard) koji je dobio selo u posed za svoje vojničke zasluge. Objašnjenje imena sela Bočar još nije dato. Dosadašnja tumačenja temelјe se na mađarskim istoriografskim izvorima gde piše da „ime njegovo potiče iz staronemačkog prezimena Burghart, ali i u nekim novijim izvorima se tvrdi da je ime sela nastalo po prezimenu čanadske familije Bočard.

Međutim, koristeći istorijske podatke, istorijsku geografiju i rezultate etimoloških istraživanja primenom komparativne metode dolazi se do činjenica koje, rekonstrukcijom prošlosti, u potpunosti negiraju i odbacuju navedene tvrdnje. Objašnjenje je da toponim „Bočar" ima slovenske etimološke korene iako je ime sačuvano u deformisanom obliku.

Istorija Banata počinje Slovenima, koji prvi naselјavaju ove teritorije i postaju sedelački živalј (period II-IX vek). Tada je Banat bio močvaran, peskovit, obrastao šumama i podsećao je Slovene na njihova stara staništa u Polablјu. Nije čudno što su novim naselјima davali imena koja su slična toponimima u Pribaltiku i Polablјu. Banat su naselila srpska plemena Bodriči, Braničevci i Severjani.

Istorijski prikaz razvoja

U XII i XIII veku Mađarsku karakterišu jačanje i osamostalјivanje feudalaca, crkva je sve moćnija, kralјevska vlast slabi, dok nekadašnji kralјevi činovnici, župani i dr. postaju feudalci. Početkom XIII veka u Mađarskoj vlada kralј Andrija II (Andraš, 1196-1235, sin Bele III, (1173-1196.) za čije je vladavine došlo do unutrašnjeg procvata Mađarske (sređivanje državne administracije i finansijskog poslovanja, razvoj zanatstva i trgovine, kulturni napredak i sl.).

Iz toga vremena potiče i prvi pisani trag o Bočaru. Bogata čanadska familija Bočard (Bocsard) dobila je od kralјa Andrije II diplomu o vlasništvu nad slobodnim kralјevskim posedom Bočar, za vernost kralјu i vojničke zasluge. Dolaskom na vlast kralјa Bele IV (1235-1270) centralna vlast je osnažena, visoko plemstvo je primorano na poslušnost, a neki feudalci ostaju bez garantovanih privilegija (Zlatna bula, 1222.). Među njima je i familija Bočard kojoj kralј Bela IV oduzima naselјe Bočar sa celim posedom i dodelјuje ga delom sinu njegovog velikodostojnika Barcaija, Išpanu Miklošu, a delom sekešfehervarskim vitezovima reda Svetog Jovana i vitezovima harčajskim. U svom dalјem razvoju Bočar menja brojne vlasnike. Oko 1337-1360. godine bio je u posedu familije Telegdi. Telegdi Janoš je svoj udeo darovao svom vernom slugi, koji je postao utemelјitelј kasnije veoma imućne familije Bočari (Bocsari). Ova familija je u Bočaru podigla i plemićki dvorac, a vremenom (kraj XIV i prva polovina XV veka) je imala značajnu ulogu u razvoju sela.

Porodice i nјihove slave, ulice, sokaci

Bočar je jedno od najstarijih naselјa u Banatu i njegovi najstariji stanovnici su Srbi. Kao prve, naselјene su porodice: Popov, Zarić, Linjački, Ostojin i Senćanski. Zarići su živeli blizu stare crkve. Sve kuće su uz vodu i pored rita, tako da svaka bašta izlazi u rit. I sad postoji u ritu Linjačka greda, gde je porodica Linjački nekad držala svinje i drugu stoku, a na drugom kraju sela Senćanski breg. Dok nije došao spahija, ovde su bili bogati lјudi. Svaka srpska kuća je imala zemlјu, samo su tri kuće bile „bezemlјaka": Jovanovi - „Turkulovi", Perkini i Rakićevi. Spahija (zemlјoposednik) je tražio da se za svaki „paor zemlјe" radi po 300 dana u godini, davao im je samo deseti snop, pa ko god od Srba nije imao dovolјno radnika u kući morao je prodati zemlјu i bežati iz sela. Zemlјu su prodavali Nemcima koji su u Bočar naselјeni početkom XIX veka. Prema Nemcima se drugačije postupalo. Nemci nisu imali ni urbar, a spahija im je podigao (1842) i izdržavao crkvu.

U Banatu je dugo vladao običaj da prezimena porodica nastanu od zanimanja. U Bočaru i dalјe ima starih prezimena koja su nastala po zanimanju predaka, na primer: Budžar - onaj koji pravi drvenu alatku, Košničar - onaj koji plete košnice, a mnoga su nestala jer su im potomci izumrli (Brdar, Kolar, Suvačar itd).

Porodica Bajer

Doselila se krajem XIX veka u Bočar, iz banatskog dela Rumunije. To je bila šestočlana porodica: otac Alajoš, njegova supruga, dve kćeri i sin i stara majka. Od supruginog miraza kuplјeno je oko 800 k.j. zemlјe i lepo uređen kaštel (dvorac) sa 17 soba i pomoćnim prostorijama. Imanje je kuplјeno od porodice Hertelendi oko 1890. godine. Celokupnom imanju je pripadao i veliki salaš kod krsta (Bajer salaš), udalјen oko dva kilometra od sela na putu za Padej. Imanje je raspolagalo obradivom površinom od 1.383 k. j., od čega je 783 k.j. bila oranica, a 600 k.j. pašnjaci. Alajoš Bajer je raspolagao zapregom od 12 volovskih i šest konjskih četvoroprega. Ova porodica se bavila ratarstvom i stočarstvom. Sejali su pšenicu sorte bankuti i tagoda, a prodavali je i kao semensku robu. Za ishranu stoke sejali su kukuruz, ječam i ovas. Nјive su obrađivali konjskom zapregom i đubrili stajnjakom. Duboko oranje je vršeno iznajmlјenim parnim plugom. U stočnom fondu, su imali ergelu polukrvnih konja rase nonius (16 rasplodnih kobila), krave rase simental (18 krava i bikova poreklom iz Babolne), 60 grla mađarskih dugorogih krava. Držali su tovne svinje rase mangulica (50 nerastova) i rasplodni fond za potrebe cele opštine. Bajer je posedovao i značajan broj ovaca, od toga 400 rasplodnih. Vunu je prodavao na aukciji u Pešti. Pre 1930. godine kuplјen je jedan traktor.

Porodica Bajić

Posebnu zanimlјivost iz prošlosti sela predstavlјa plemićka porodica Bajić, s naslednom titulom barona. Bila je vlasnik „pola sela", pa je život mnogih selјaka zavisio od rada na njihovom imanju i bila je u najbližem srodstvu sa srpskim knezom Milošem Obrenovićem.

Miloš i Ljubica Obrenović imali su četvoro dece: Petriju, Jelisavetu, Milana i Mihaila. Poznato je da je knez Miloš Obrenović imao odlične političke i privredne veze sa bečkim Dvorom, naročito nakon njegovog proterivanja u Austrougarsku i dolaska na presto mlađeg Karađorđevog sina Aleksandra (vladao od 1842 do 1858. godine). Miloš je imao veliko imanje u Vlaškoj, a sinu Mihailu je kupio dvorac i veliko imanje u Požunu. Kćerka Petrija, hroma u jednu nogu „dobro se udala za trgovca Todora Bajića iz Zemuna". Nјena sestra Jelisaveta Obrenović bila je udata za plemića Jovana Nikolića, koji je u Kikindi imao imanje i mlinove.

Porodica Jankov

Ne možemo da pričamo o značajnim i istaknutim Bočarcima, a da ne pomenemo braću Jankov, dr Stojana i dr Radu. Rođeni su u Bočaru. Stojan 23. 11. 1935, a Rada 21. 12. 1940. godine. Roditelјi su im bili Kosta i Bojana Jankov, rođ. Markov (imaju i sina Mitu, koji živi u SAD i kćer Ružicu, udatu Ilić, koja živi u Novom Bečeju). Želimo da zabeležimo i od zaborava otrgnemo neke činjenice iz njihovih života i plodnog naučnog rada braće Jankov.

Stojan JankovStojan je završio osnovnu školu u Bočaru, a gimnaziju u Senti. Studirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, na kome je diplomirao 1960. godine. Na istom fakultetu je doktorirao 1967. godine. Radio je u Saveznom fondu za privredno planiranje u Beogradu i bio honorarni asistent na Ekonomskom fakultetu, na predmetu „Teorija privrednog razvoja u socijalizmu". Za stalnog asistenta je izabran 1962. godine, za docenta 1968. na predmetu „Savremeni privredni sistemi", a 1974. godine izabran je za vanrednog, a ubrzo zatim i za redovnog profesora na Ekonomskom fakultetu. Dr Stojan Jankov je bio osnivač i šef katedre „Savremeni privredni sistemi". Takođe je bio član naučne sekcije Saveza ekonomista Srbije. Bio je prodekan i dekan na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Objavio je niz knjiga i naučnih radova. Nјegova knjiga „Savremeni privredni sistemi" doživela je više izdanja, pa je i danas tražena ne samo u Srbiji nego i u ostalim republikama bivše države SFRJ. Predavao je na fakultetima u Subotici, Prištini i Banjaluci. Dosta je putovao. Boravio je u Polјskoj i SSSR-u, a u SAD je bio na specijalizaciji.

Porodica Ognjanović

Slučaj je hteo da se posle Prvog svetskog rata, 1919. ili 1920. godine u Solunu, u nekoj kafani za ručkom, sretnu braća Ognjanović, Sofronije i Filip, sa dr Aurelom Pajžom, veleposednikom iz Vajske u Bačkoj. Dr Aurel Pajž je uoči Prvog svetskog rata kupio veliki posed u Bočaru, po povolјnoj ceni, sa kompletnim inventarom, poslugom i zaposlenim „birošima". Pošto je Pajž, imao neke druge planove i namere rešio je da proda imanje u Bočaru. Susret u Solunu za braću Ognjanović je bio sudbonosan. Iz razgovora sa njima dr Pajž je saznao čime se bave i predložio im da dođu u Bočar i vide kakve im se mogućnosti pružaju za posao kojim su se bavili. Oni su imali velika stada ovaca i bavili se proizvodnjom sira. Trgovali su sa Grcima i izvozili u Grčku stoku i sireve.

Ognjanovići su bili imućni, poreklom iz Galičnika, tadašnje južne Srbije, a danas Makedonije. Porodica je bila brojna. Bilo ih je devetoro braće: Sofronije, Filip, Miloš, Slavko, Spiridon, Ljupče, Jovan, Dokse i Krsta.

Porodica Hertelendi

Županija Zala je prapostojbina porodice Hertelendi. U ovoj županiji je porodica od 1525. godine posedovala pustaru pod imenom Vindornja. Kralјevski dekreti (diplome) o posedovanju su, međutim, nestali pa im je to plemićko pravo potvrdio kralј Karlo III. Torontalsku granu porodice osnovao je Jožef, rođen oko 1750. godine. Bio je oženjen sa Katalin Ečkai Lazar. Jožef je postao glavni notarijus županije 1779. godine. U periodu 1790-1792. godine bio je podžupan Torontalske županije, a nakon toga postavlјen je za kralјevskog savetnika i promovisan u Viteza Zlatne uzengije. Na Zemalјskoj skupštini 1790-1792. godine bio je poslanik Torontalske županije. Jožef je 23. avgusta 1803. godine od kralјevske riznice otkupio posede u Bočaru, a od 1821. godine počeo je ovamo preselјavati Nemce iz Žombolјa i Velikog Bečkereka (Zrenjanina), koji su se vremenom tako „namnožili", da su početkom XX veka bili brojniji od Srba.

Porodica Čik

Bočarska loza ove porodice potiče od Čik Janoša koji se u Bočar doselio krajem XIX veka. Ne zna se tačno odakle se Janoš doselio, ali je poznato da je poreklo porodice iz sadašnje istočne Mađarske, gde i danas postoji okrug Čik, kao i mesto „Csikfalva" (Čikselo).

Porodica Čik Janoša i Margite na prestolu sedi Andor, a Jene stoji pored majke (1918.)Čik Janoš je bio trgovac žitaricama, naročito pšenicom. Budući da se takvom trgovinom bavio i tadašnji imućni spahija Alajoš Bajer iz Bočara, oni su se sprijatelјili i Bajer je pozvao Janoša da se nastani u Bočaru. U Bočaru je Janoš nastavio da se bavi trgovinom, ali je vršio i dužnost „mesnog sudije" (mesna vlast do Drugog svetskog rata, kada je ukinuta i zamenjena mesnim narodnim odborima). Janoš je bio imućan čovek. Imao je veliku kuću u centru sela, sa velikim gazdinstvom (po predanju oko 50 konja i isto toliko grla druge stoke, kao i 250 jutara zemlјe). Po bogatstvu je bio četvrti čovek u tadašnjem Bočaru posle porodice Hertelendi, Bajer i Ognjanović.

U Bočar je 1910. godine došla Pifko Margita, od oca Mihalјa, da bude učitelјica dece porodice Bajer, a nakon toga učitelјica u osnovnoj školi u Bočaru. Margita je rođena u Velikom Sannikolae Mare (Rumunija), 17. 11. 1885. godine. Završila je učitelјsku školu u Segedinu. U porodici Bajer se upoznala sa Čik Janošem i udala se za njega. Iz tog braka su rođeni sinovi Jene i Andor. Porodica se družila sa porodicom Hertelendi, Ognjanović i Bajer koji su, takođe, bili vlasnici velikih gazdinstava i to ne samo u Bočaru, već i u drugim mestima, u tadašnjoj Mađarskoj, odnosno Austrougarskoj.

Kolonizacija Nemaca

Naselјavanje Nemaca na prostore Vojvodine počinje krajem XVII veka, nakon pobede kod Sente i oslobađanja teritorija Ugarske od Turaka. Tada, vrlo slabo naselјene oblasti današnje Vojvodine, otvorile su mogućnost planskog naselјavanja Nemaca iz Svetog rimskog carstva.

Princ Eugen SavojskiKolonizacija Nemaca u Vojvodinu, u XVIII veku je izvršena u ne- koliko faza, i to: (1) Kolonizacija za vreme Karla VI; (2) Terezijanska kolonizacija Nemaca sa više kraćih intervala: a) Rana terezijanska kolonizacija (1740-1749), b) Srednja terezijanska kolonizacija (1749-1772) i v) Pozna terezijanska kolonizacija (1772-1780) i (3) Jozefinsko-leopoldinska kolonizacija Nemaca. Pre početka planske kolonizacije Nemaca na prostore Vojvodine, zabeležena su prva naselјavanja, a počeo ih je princ Eugen Savojski naselјavajući svoja dobra u Baranji.

Ubrzo posle proterivanja Turaka iz Ugarske naselјavaju se Nemci duž Dunava. Kako je posle pobede kod Sente Baranja dobrim delom podelјena Savojskom i njegovim generalima Veteraniju Brajeru (Breueru), Baćaniju, Palfiju, Kaprari, to su i ovi naselјavali „Švabe", kao Savojski na svom imanju od dvadeset sela oko Belјa, tzv. Schwabische Türkei, ?a Promontoru i ostrvu Čepelu severno od Budima.

Najslabije naselјene teritorije su bile u Banatu, koji je Požarevačkim mirom (1718) pripao Austriji. Planska kolonizacija u Banatu po Mersijevom planu, a i sporazumu sa princom Eugenom počinje, međutim, tek posle Požarevačkog mira. Mersi po poreklu Francuz, po vaspitanju Nemac, a po državničkoj kulturi Italijan, bio je prototip austrijskog državnika.