srenhu
Ni na nebu ni na zemlji

Ni na nebu ni na zemlji

Radovan i VeraJednog lepog letnjeg dana bila je u domu kulture neka predstava, pa sam krenula da je vidim. Na ulazu u naš Radnički dom sretnem mog druga iz detinjstva, Radovana. Nije bilo baš: „Ruke šire, u lica se lјube“, ali ja znam da sam se baš obradovala kad sam ga videla.

Poveo me je na terasu, gde su sedele njegova supruga i ćerka. Ćerku sam mu sada prvi put videla. Izvini, Radovane, ali prava Hercegovka, kao majka.

Moj komšija, pisac, pesnik, istraživač, avanturista, duša veća od njega, a i on povelik. Ne znam kako je toj duši u tom telu koje je hrabro poklonio životu. Radovan je svima pokazao kako se život živi svakog dana, kako se ništa ne ostavlјa za sutra, pa sutra opet tako, jer njegovoj raznolikosti nema kraja. Zato on zna i šta je uspeh i šta je neuspeh i šta je rizik, koji ili donosi ili odnosi, što zavisi od procene.

Ako je neko živeo svaki dan kao da je poslednji, onda je to Radovan. Bog mu dao sreću da razume život. U vezi sa tim, Ivo Andrić je rekao nešto ovako: „Toliko smo se plašili u životu nekih stvari, a nije trebalo, trebalo je živeti.“

Radovanov duh je prepun energije, nadahnuća, ideja, čiji su prozori od preko puta gledali u moje, čiji su konji pratili Božiće, čiji je otac pisao pesme, čija je porodica, kao i on sam, pripadao nekom drugom vremenu, mnogo napred.

Tako će i njegovi talenti, ostvarenja, uverena sam u to, doživeti divlјenje i u narednom veku.

Kada se Radovan rodio, svi su ga jedva dočekali, ali i dve male devojčice iz komšiluka. Molili smo njegovu mama Tasu, kako ju je on zvao, da ga guramo u kolicima. I sad, zamislite, kakva je meni danas čast što sam iz tih kolica i ja izgurala ovakvu gromadu od čoveka, velikog čoveka koji preti da bude još veći. Nisam slučajno rekla da preti, jer ima u Miloševu i lјudi koji ga ne vole. E, pa to vam je ono: „Uspeh se nikome ne prašta.” Ali, suština toga je u rečima velikog filozofa Šopenhauera da se treba izdići iznad gomile, što je Radovan i uradio....

 

Više o autoru

Autor

Vera Budić Bešlin

Datum

20 Decembar 2016

Tagovi

Proza