Pošao sam u drugi razred osnovne škole kad smo počeli da spremamo program za školsku prired­bu. Učestvovala su sva četiri razreda. Naš razred je trebalo da spremi dve recitacije. Jednu Radiša, a jed­nu ja. Pripremali smo se odvojeno, svaki razred po­sebno, sve do nekoliko dana pred priredbu. Onda smo se svi zajedno našli na pozornici.

Za razliku od Radiše, koji nije do tada učestvo­vao ni na jednoj priredbi, ja sam u prvom razredu imao neku ulogu. Nije to bio veliki tekst, ali sve jedno, ma koliki da je bio, računao se u iskustvo.

Možda baš zbog toga što je bio kratak i danas ga se sećam: »A ja ću u zoru cveće da zalivam na prozorima što je-u tome uživam.«

Istina, nije bilo samo to. Gledao sam ja i prave glumce. Prvog maja, prve ili druge godine posle oslobođenja, na otvorenom prostoru, u šumi Gradišta, sko­vanih od trupaca topole, bilo je pet-šest pozornica. Na svakoj se igralo. Igralo se ceo dan. Šta? Ni danas ne znam. Mislim da se na jednoj igrao Cankarev »Sluga Jernej i njegovo pravo«, a šta još, to ne znam. Pe­desetak metara dalje, a možda i bliže, tekla je Tisa. Bilo je divno. Stajao sam kraj jedne pozornice, a za­tim odlazio do druge i tako sve do večeri, kao da sam znao da će mi sve to biti potrebno već posle nekoli­ko meseci...

Više o autoru