Pisati o ustanovi čija delatnost uklјučuje brigu o „duševno obolelim i starim licima“ predstavlјa veoma izazovan i težak zadatak. Lako je taksativno i činovnički navesti definicije, opise poslova, statističke podatke, teškoće i uspehe u radu..., ali da bi se na papir prenela suština ove delatnosti potrebno je mnogo više od toga. Potrebno je, posredstvom neposrednog iskustva i primera iz prakse, prikazati duh naše ustanove, jedinstven u meri u kojoj su to i svi koji u njemu žive i rade.

Ovo je prvenstveno priča o lјudima i njihovim sudbinama. O lјudima koji stoje jedni uz druge, bilo da su korisnici ili pružaoci usluga. Mada, iznutra posmatrajući, to nije puki uslužni posao, već zajednički, uzajamno prožimajući, život iz dana u dan - i tako 70 godina.

Posle izvesnog vremena takvog suživota shvatite da su izrazi „duševno oboleli“ ili „star“, samo uslovni, administrativni. U našoj ustanovi se oseća mnogo više duše i mladosti nego na mestima gde bi to bilo realnije očekivati.

Živeći zajedno i radeći predano bivamo svedoci istinskih čuda koja se dešavaju u nama i oko nas, baš kako na to ukazuje i samo ime naše ustanove - „Sveti Vasilije Ostroški - Čudotvorac“. U tom pogledu, neobičan je i način na koji smo došli do svog sadašnjeg imena. Na jednom kolegijumu stručnih radnika u okviru firme, održanog 2005. godine, između ostalog bilo je i reči o slavi Ustanove i njenom svecu i zaštitniku. U trenutku dok se vodila burna diskusija, zazvonio je telefon. Osoba sa druge strane se predstavila kao sekretar Amfilohija crnogorskog, g. Nikčević. Na opšte iznenađenje i nevericu, zbog ove koincidencije, nakon kraćeg razgovora, on je predložio da naša slava bude Sveti Vasilije, zaštitnik bolesnih i nemoćnih, što je odmah i prihvaćeno.