Postoji jedna anegdota koje se Vladimir Pap rado seća iz svojih početnih dana u zrenjaninskoj pošti. Nјome se u stvari naglašava važnost pošte u naselјenom mestu.
Nema naselјenog mesta bez POPA – POŠTARA – PA TEK ONDA BEZ LEKARA.
Među službenicima pošte u Novom Bečeju znalo se da poštar–raznosač čika Živa Jovanov voli da popije po koju čašicu prilikom uručivanja pisama. Da bi sačuvao ugled ustanove, a i svog službenika, upravnik Živa Tapavički je smislio sledeće.
Naredio je Jovanovu da prilikom raznošenja pisama sa sobom ponese i jednu praznu litarsku flašu, pa kad god ga ponude rakijom, vinom ili pivom, da to ne popije, nego da sipa u tu flašu.
Tako i bi. Kada je Jovanov posle obavlјenog posla stigao nazad u ured, javio se upravniku sa punom flašom bućkuriša. Tada je Živa Tapavički u čašicu nasuo deo sadržine iz flaše i ponudio Jovanovu da popije to. Tek na veliko insistiranje upravnika Jovanov je popio jedan gutlјaj i sa strašnom grimasom je uzvikivao da to ne može da se pije. „Eee, pa kako to da sada ne možeš da piješ?! A da znaš da je ista sadržina svakog dana u tvom stomaku! Tako ti nije smetalo?” Nastao je smeh u celom uredu i, bogami, neko vreme se Živa Jovanov klonio pića.
