U prošlom bruju videli smo neke osnovne faktore od strane nastavnika koji utiču na ocenjivanje. Ovoga puta biće govora o faktorima koji dolaze od strane učenika i nešto o pismenom ocenjivanju. Jedan od osnovnih faktora sa učeničke strane je sposobnost verbalnog izražavanja. Ova sposobnost omogućava učenicima da znanje iz pojednih oblasti uspešnije izlože, što ostavlja bolji utisak.
Često puta učenik sa ovakvom sposobnošću uz minimalno poznavanje neke metodske jedinice uspeva da je igrom reči nekim aspektima reprodukuje i laički račeno „izvuče se“ mada iza toga ne leži stvarno i dovoljno znanje. Zatim prilikom ispitivanja nastavnik često odobrava ili ne odobrava učenikovo izlaganje što učeniku omogućuje da ga modifikuje. Nekada nastavnik direktno ovo čini a nekada se to može zaključiti iz ponašanja nastavnika. Učenici tada koriste sve znake nastavnika i prema tome vrše korekciju svojih odgovora. Jedan od faktora koji se često sreću kod učenika (naročito introvertne dece – deca povučena u sebe) je strah prilikom usmenog izlaganja. Treba podsetiti da i mnogi odrasli ljudi imaju strah prilikom nekog izlaganja naročito pred nekim većim skupom. Strah nije jednak kod svih učenika. Neki pate manje od straha, neki više a poneka deca prosto dobiju kočenje kada treba usmeno da izlažu. (Poželjno je da se kod svakog pojedinačnog učenika koji pati od straha ispitaju uzroci i postepenim sistematskim radom izvrši razuslovaljavanje. Postoji niz uzroka za pojavu straha i nesigurnosti kod dece, međutim ovo bi moralo da bude predmet posebnog izlaganja). U faktore koji dolaze od strane učenika ulaze i razni, možda i nesvesni, „blef-postupci“ kao što su aktivnost, dizanje ruku, odobravanje izlaganja nastavnika klimanjem glave kao da to poznaje, interesovanje postavljanjem pitanja često i necelishodnih, prihvatanje zadataka iza kojih ne dolazi pravi efekat i niz drugih.
Zbog svih ovih faktora, koji dolaze bilo od strane nastavnika, bilo od strane učenika prilikom usmenog ispitivanja, mnogi autori preporučuju pismeno ispitivanje kao objektivnije i pouzdanije.
Prilikom PISMENOG ISPITIVANJA učenicima se daje mali broj zadataka i pošto su svi isti za sve učenike pruža se mogućnost upoređivanja učeničkih odgovora. Prednost pismenog ispitivanja je i u tome što nastavnik ima više vremena za ocenjivanje i upoređivanje zadataka. Na osnovu ovoga nastavnik može da rangira zadatke. Isto tako pruža se mogućnost nastavniku da korelacijom utvrdi odnos između ocene na usmenom ispitivanju i pismenom zadatku. Nije redak slučaj da u ovome postoji značajna razlika što ide u prilog nedostacima i subjektivnosti prilikom usmenog ocenjivanja. Često puta prilikom pismenog ocenjivanja nastavnici, sem znanja, ocenjuju i pismenost, urednost pa čak i rukopis što može da smanji ili uveća stvarnu ocenu.
Međutim i pored svih ovih nedostataka ocene koje se daju prilikom usmenog i pismenog ocenjivanja donekle daju sliku učeničkog znanja jer su nastavnici svesni svih ovih nedostataka a oni koji imaju duže iskustvo nastoje da smanje što je moguće više uticaj ovih faktora. (Najviše problema, po običaju, u pogledu objektivnosti ocenjivanja nalazimo kod mladih nastavnika i početnika gde se takđe isprepliću niz faktora. Neiskristalisanost kriterijuma, afirmacija najbrža i najlakša, neuviđanje da je uspeh ili neuspeh razreda ustvari uspeh ili neuspeh nastavnika, preterani zahtevi preko granica nastavnog programa su samo neki od ovih elemenata).
Najobjektivnije ocenjivanje vrši se pomoću testova znanja. No prethodno treba nešto reći o numeričkom i opisnom ocenjivanju.
